Писмо брату погинулом у Великом рату

Текст Драгише Васића „Писмо брату погинулом у Великом рату“ представља један од најпотреснијих и најискренијих антиратних записа у српској књижевности. Уместо великих, патетичних фраза о херојству и отаџбини, Васић нам нуди интимну, готово болну исповест о изгубљеној младости која није припадала рату, већ животу, породици и обичним, свакодневним радостима.

Војник на гробљу у Београду одаје почаст погинулом саборцу (бојено)

Васић разбија мит о „славном погинулом борцу“. Он свог брата Звездана не описује као ратника, већ као „сирото јагње“. Звездан је био младић који није разумео логику рата, није волео оружје, нити је имао такмичарски дух који рат захтева. Његова трагедија је у томе што је био присилно увучен у механизам који му је био потпуно стран. Он није погинуо бранећи идеју, већ је, уплашен и збуњен, „заклан“ непријатељским зрном док је тражио заклон.

Писац детаљно оцртава контраст између братовљеве природе и ратне принуде

Брат је био је „дућанџија“ у души, човек усмерен на рад, преживљавање и бригу о мајци. Његов једини „идеал“ био је помоћи мајци да преживи са бедном пензијом. Рат му је одузео све оно што је чинило његов смисао. За Васићевог брата, рат није био „позив“, већ несхватљиво насиље над његовим бићем.

Оно што текст чини посебно снажним јесте искреност приповедача. Он не крије да су се, осим мајке, остали „увелико утешили“. То је сурова истина о пролазности живота: свет се наставио, а Звезданова жртва, иако велика за његову мајку, у очима историје и других људи постаје само још један број, „покојни“ који је пао на чукарима добропољским. Васић не жели да улепша стварност; он бележи патњу која је остала огољена.

Завршна сцена, у којој брат умире окренут сунцу које се рађа, док му на лицу остаје израз забринутости за мајку, а не за домовину, представља врхунац антиратне поруке. Она поставља питање: Која је то „велика идеја“ вредна прекидања једног тако честитог и мирног живота?

Писмо брату погинулом у Великом рату

Вероватно је да се већ слегла твоја хумка. Не распознаје се, можда, ни твоје име на малом дрвеном крстићу којим су твоји другови што су те волели обележили место где ћеш вечно остати.

Ми смо се, сем твоје мајке, увелико утешили за тобом и сад, кад говоримо о теби ми, уз твоје име, кажемо покојни тако, као да ништа није природније било од тога да ти погинеш у двадесетим годинама на чукарима добропољским. И као што се нико, сем твоје мајке, није о теби интересовао док си био жив, тако исто и још мање ће се о теби неко распитивати после твоје смрти. Ти си био, ти си живео тако мало, с тобом је свршено, драги брате.

Кад си био мали ти си највише волео да играш „дућана“. У то време ја сам био у оном добу дечака који се поноси што у фамилији има и млађе деце од њега. И тада ми је увек падало у очи то да ти више волиш да играш „дућана“ него „војске“. А кад си мало поодрастао ти си као шегрт ступио у трговачку радњу са пуно воље. Посматрао сам те и у том времену како предано вршиш своје послове, да би твој господар био потпуно задовољан с тобом и да би о Ђурђевдану и Митровдану могао донети својој сиротој мајци, која је радила туђе, оно мало злехуде зараде. Твој отац био је државни чиновник и после свога вишегодишњег поштеног рада и своје смрти, оставио је твојој мајци и деци 24 динара месечне пензије. Ти ниси знао да кривиш ни државу ни друштво што се тако мало одужило твоме оцу који је, по причању свих који су га познавали, био савестан и врло вредан, али си разумевао да је оно чиме располаже твоја мајка врло мало и да је потребно да је ти са своје стране што пре помогнеш. То је био смисао твога живота, то је била сва твоја амбиција, то је био твој идеал и он би то остао да си ма колико живео.

Ти ниси служио војску јер је на тебе пао терет храниоца породице; ти си, уосталом, за њу био и неспособан према своме физиолошком саставу. О њој и њеном позиву ти никад ниси ништа ни мислио и војник те је интересовао само утолико уколико је имао нарочиту униформу. Сећам се како си посматрао кад смо се ми, твоји рођаци, вратили из турског и бугарског рата. Као поуздано могу да закључим да си се ти чудио: како људи могу бити одвојени од својих послова ради нечега што није њихов непосредни интерес. Тако је било твоје васпитање, јер ти осим организације коју си са друговима имао ради прославе Ђурђевског уранка других организација ниси ни познавао. Ти си знао само и искључиво за дуг који имаш својој мајци и ни за какав други дуг, и у ствари, ни према коме другом ниси ни имао какве било одређене обавезе; ти си био убеђен да само и искључиво припадаш њој и никоме другом и то ти се тешко могло оспорити.

У последњем рату, у јесен 1914, кад сам се враћао на фронт ти си пошао са мном као неборац у штабу једног допунског батаљона, који је ишао у састав свога пука. Дошли смо били до Вреоца, где је наш брат Омил био на предстражи према непријатељу, који је већ био стигао у срце наше земље. Знам да сам те тада био послао да се са Омилом видиш и поздравиш. Али после кратког времена од твог одласка ти си се вратио к мени блед, престрављен и без даха. Једна граната профијукала је преко твоје главе, неколико пушчаних зрна прозујала су поред твојих ушију и ти си се вратио. То је било први пут у твоме животу да ти осетиш сличан страх; помисао да си могао погинути ужаснула те је и ти си се препао приликом прве могућности да можеш унесрећити своју мајку. Те ноћи преноћили смо нас тројица у једној малој кућици пуној прљаве сламе и памтим да ти никако ниси могао заспати и да си први пут тада преда мном пушио цигарету за цигаретом нервозно и замишљено.

Од тада ми смо се видели само неколико пута а на Крфу тебе су узели за борца. Ја сам страховао за тебе и рђаве слутње никако ме нису остављале. А после прве борбе коју је твој пук имао Омил ми је јављао: „12. августа Звездан погибе. Били смо у истој чети.“

Ја те нисам видео онога дана кад си пао, мили брате. Али тачно могу да замислим какав си изгледао у борби и онда кад је твоје детиње срце престало да куца. То ми није тешко да погодим, јер сам познавао и твоју душу и твоје мисли.

Сирото јагње наше! Ти си морао бити изван себе кад си кроз убиствену ватру трчао у стрељачком строју. Ти си се унезверено освртао на све стране да нађеш место које би те заштитило, ти си ту заштиту очекивао од својих другова који су били поред тебе и на које си се уплашено обазирао; за тебе је несхватљиво било зашто се неко труди да те убије. Али ништа даље од тебе није било него помисао да ти другога убијеш. Ти си ишао међу својим друговима и не поимајући зашто ћеш међу њима. Све оне дужности о којима су ти твоје старешине раније говориле ти си моментално заборавио, ти их, уосталом, како ваља никад и ниси могао разумети. Твоја је пушка остала неогарављена, твој бајонет неокрвављен; и једног тренутка док си ти усплахирено тражио заклон од смрти које си се ужасно бојао, непријатељско зрно заклало те је. И док је из мале ране текла крв твојих младих година, а ти лежао на земљи окренут сунцу које се рађало, дотле су твоји другови на твоме избезумљеном лицу морали читати очајан и јасан израз: Јадна моја мајко!

10. септембар 1916.

Драгиша Васић, Сабране приповетке

Васић, који је и сам био војник и интелектуалац, користи овај текст да покаже бесмисао страдања недужних. Текст није само сећање на брата, већ оптужба против рата као силе која уништава најнежније и најневиније припаднике једног народа. Он нам показује како је Први светски рат „појео“ генерације младића који су имали право само на то да буду синови, радници и људи, а не жртве на олтару историје.

Ово је текст који не нуди утеху, већ суочавање са траумом. Он нас тера да погледамо „иза униформе“ и видимо човека, што је, у суштини, најхуманији чин који писац може да учини у времену општег страдања.

Драгиша Васић

Драгомир Васић – Драгиша (Горњи Милановац, 2. октобар 1885 — логор Стара Градишка, април 1945) је био српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. У међуратном периоду био је припадник Републиканске странке и потпредседник Српског културног клуба.

Драгиша Васић; фото: Гемини ВИ

Почетком Другог светског рата је приступио четничком покрету Драже Михаиловића, где је међу присталицама био познат као Чича Драгиша. Био је један од најистакнутијих чланова четничког Централног националног комитета. При крају рата одвојио се од Михаиловића и пошао заједно са Павлом Ђуришићем према Словенији. Предао се усташама после битке на Лијевче пољу и убијен у логору Стара Градишка.

Објавио је један роман (Црвене магле, 1922) и три збирке приповедака (Утуљена кандила 1922, Витло и друге приче 1924. и Пад са грађевине 1932). Планирао је да друге необјављене приповетке скупи у збирку под насловом Бакућ Улија и друге приче, али то никада није учинио. 1990. Гојко Тешић је приредио Сабране приповетке Драгише Васића, књигу је поделио на четири дела, тј. збирке – четврта је Бакућ Улија и друге приче.

Драгиша Васић је био кум чувеном хрватском писцу Мирославу Крлежи. Писаћа машина коју је Крлежа поклонио Васићу данас је у власништву чачанског вајара Живорада Максимовића.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Српска се душа не да сецирати – Женина Клапје
‘Срби имају славну, херојску прошлост – Нобеловац Карл Шпителер
Елизабет Хил – Дух Косова
Србија (Хелен Ли Рид, 1915.)
Ридова „Земља смрти“ – Лето у Србији 1915.
Време када је цео свет славио Видовдан
‘Српски дан’ у Француској 1916.
Сергеј Јесењин о Србима
Реч у славу Србије – Жан Дитур