Други светски рат

Један проглас српских устаника из другог светског рата

Осећај напуштености од сопствене владе, од савезника и својих првих комшија „браће” Хрвата имао је неретко за последицу рушење свих ауторитета, а понекад и бекство у нихилизам – у тоталан губитак критеријума вредновања. У лутању физичком и духовном, освета се јављала као једини начин да се заустави безумље. Проглас непознатог аутора, који је кружио Босном, Ликом и Славонијом крајем маја и почетком јуна (1941. године), указује на стање духа. Ту се, између осталог, наводи:
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Majko_Srbijo.jpg

Мајко Србијо помози! (Драгослав Стојановић); фото: Википедија

„Васкрсли смо и примамо борбу. Нисмо били непријатељи никоме па ипак су нас сатрли и мрцваре нас полуживе. Па нека буде – васкрсли смо и светићемо се непријатељима. Нисмо мрзили никога, нити учинили зла ма коме од вас, непријатељи наши, ти Југославијо, што нам уништи и забрани име; ви династијо, што нас продадосте; ви ‘вође’ сљеповође; ви ‘краљевске владе’ што нас пљачкасте и завађасте; ви чиновници што нас крадосте; ви официри, што нас издасте; ви Јевреји и масони што нас експлоатисасте; ви комунисте лопуже, ви ‘Руси’ и петоколонаши; ви комесари ‘Србије’ што изјависте да су Срби криви за њемачки напад, док сам главни заповједник Србије изјављује да су криви неодговорни елементи; ви ‘комите’, што четујете по мирној Шумадији, а остављате Арнауте и усташе да нас кољу; ви шпијуни и агенти наших спољњих непријатеља и ви остали гробари српског народа; а онда – ви разне интернационале, бијеле, црне, црвене и друге, што нас заведосте и разјединисте; ви Енглези са југомасонима што нас експлоатисасте; ви Нијемци и Италијани што вам дадосмо све што имамо; ви бољшевици, што нам убисте једине пријатеље, руског цара и руски народ; ви ‘браћо’ Хрвати, што вас спасосмо од посљедица пораза и хиљадугодишњег ропства; ви вјечни пријатељи Бугари и Мађари, што вам се не осветисмо за ваше злочине од 1914. до 1918, ви Арнаути, што вас не истријебисмо за ваша звјерства од 1389. до 1918, па чак и ви сифилистичари влашки. Знајте сви ви да ћемо са вама поступати од сад у свему обрнуто; за сваку српску главу пашће педесет, за сваког српског избјеглицу биће ваших десет и за сваки динар нанијете нам штете плаћаћете десет… не очекујмо ничију помоћ. Свјесни смо да САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА. Завјетујмо се да ћемо радити и живјети у слози и љубави – смрт издајницима и непријатељима. Тако нам Бог помогао. Дужност је сваког Србина да овај проглас размножава и растура.”

Проглас је преузет из књиге Смиље Аврамов, „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…, Књига прва, Београд, 2008, 398-399.

Српска историја

Срби су највећи борци и демократе Европе – Рут Мичел

Иза последњег рата издала je своје успомене једна америчка новинарка по имену  Рут  Мичел,  која  je  дуго  времена  провела  међу  Србима,  па  чак  и  за време самог рата, кад je била затворена у Ратничком дому у Београду, тада тамници Гештапоа. У  њеној  књижици:  „Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија“, Мичел се изражава овако:
Рут Мичел

Рут Мичел – Срби  су  изабрали  рат

„Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе.  Али  они  се  такође  налазе  међу  њеним  најгорим  пропагандистима. Они  не  знају  како  да  употребе  речи  у  њихову  личну  корист,  верујући  да њихова  дела  најречитије  и  довољно  гласно  говоре  о  њима  нама,  њиховим савезницима.  Хрвати,  с  друге  стране,  дуго  вежбани  у  интригама Аустроугарске политике, јесу вешти пропагандисти. Због тога је врло важно да Американци најзад чују потпуну документовану истину о Југославији, о Србима, Хрватима, као и о самом генералу Михаиловићу и „партизанима“.

„За  време  проведених  три  и  по  године  на  Балкану  у  студирању  и осматрању разних народа, ја, једна Американка, видех шта се десило …

Српски  сељачки  земљорадници,  живећи  под  најлибералнијим  и најнапреднији  аграрним  законима  Европе,  чине  82%  становништва  и  у основи су противници комунизма …“

У своме закључку, г-ђа Мичел се овако изражава:

„Срби ће бити, као што су и до сада увек били, водећа нација Балкана. Они  не  траже  –  а  ја  то  тврдим  са  пуним  ауторитетом  –  никакво територијално увећање нити пак икакву контролу над неком другом нацијом. Они  траже  једино  ово:  Безуслувну  слободу,  ону  слободу  коју  смо  им  ми свечано обећали у Атланској Карти. Они су јасно доказали њихову искрену жељу  да  сарађују  као  слободан  народ,  али  они  неће  да  примају  никакве заповести ни од кога, нити из Берлина, нити из Москве, нити од нас. Наш је први посао да осигурамо поверење српског народа…

…Срби су прешли на нашу страну не чекајући да се погађају са нама за њихов отпор. А да су они то учинили ми бисмо им без икаквог питања понудили црно-на-бело огромне суме. Они су оставили да њихова награда буде одређена нашом чашћу! Ми смо им обећали нашу помоћ (Пуковник Донован, Претседник-Рузвелтов лични изасланик дошао је у Београд да их увери у Америчку помоћ). То је био џентлменски споразум. Срби су у потпуности извршили њихов део — ми нисмо били способни да извршимо наш!…

То је била та мала српска нација која, затварајући узани жељезни мост између Европе и Азије, 1389. спасе Европу да не буде освојена од Турака, који су онда желели да освоје цео свет. Да Срби нису десетковали цвет турских борбених снага на Косову, Беч, ондашња тврђава Европе, би пао, а са тиме би Европа и наша цивилизација били отоманизирани… И српска реакција 1941 године била је слична: Срби су изабрали да се боре и умру за слободу и демократију које они воле, радије него да се покоре. Једном они спасише Европу од Азије; овог пута они спасише Азију и Африку од освајача Европе…

Наш дуг Србима је дуг части, а такав један дуг има првенство испред свих других!… Као што има народа који заслужују да буду кажњени, такође има и оних који заслужују признање за величанствено држање. Спремни кроз целу њихову историју увек да положе своје животе за слободу и демократске идеале којима су они традиционално посвећени и одани, Срби су увек били верни датој речи. Никада оптужба о издајству није подигнута противу Срба као нације, једине балканске нације са таквим рекордом… У обадва светска рата Срби су били наши драгоцени савезници. У Првом светском рату, после потпуног  пораза,  али  нетучени,  они  су  били  први  од  савезника  који  су одлучно тукли Немце и ослободили своју земљу. У овом Другом рату, опет после потпуног пораза, они су наставили борбу… Немци мрзе Србе највише зато  што  су  се  они  најбоље  борили.  Они  су  масакрирани  горе  но  и  једна нација  у  модерној  историји,  сем  јеврејске,  али  они  још  увек  стоје непоколебљиви.  Њихова  земља,  њихови  домови  опустошени  су  више  но  и једне друге нације без икакве сумње — и они још увек стоје… Још увек они налазе снагу да настављају отпор од зоре до зоре — са вером, и вером да ће слобода, једина  награда коју они траже за сва страдања, која се не могу замислити, најзад доћи уз помоћ великих демократија«.

И г-ђа Мичел завршава своје излагање дирљивим речима које упућује „Драгом читаоцу“.

„…Срби, једини на Балкану, претстављају америчке идеале слободе и демократије. Они су жртвовали све — све што су имали и скоро два милиона живота од њихових свега осам милиона, за ове идеале. Они су били наши једини савезници за које смо ми практично били неспособни да помогнемо — и они још увек стоје и боре се усамљени…

Од малих народа, нацисти мрзе Србе највише зато што су се они најбоље одупирали. Ја сам заједно са њима патила у оној пакленој рупи, Гестаповској тамници Београда, и посматрала сам стотине величанствених људи, жена и младих девојака, како храбро и без страха одлазе пред нацистичке пушке да умру ни због чега другога, већ само из љубави према слободи…

Срби, борећи се неуморно за своју слободу више од 500 година, најзад су  је  изборили  и  збацили  Турке сами и непомогнути,—  једини балкански народ који је тако урадио. У прошломе рату они  су  без устручавања жртвовали све што су имали и преко један милион живота да би збацили Немце. Михаиловић зна врло добро, као што то знају и сви они који познају Србе, да њихова историја, традиције, и народни карактер, чине немогућим за њих да се потчине заповестима било из Берлина или из Москве…“

Рут Мичел, Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија

Украс 1

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ruth_Mitchell.png

Рут Мичел; фото: Википедија (обрада: Расен)

Поводом смрти Рут Мичел, изашао је у „Српској Борби“ од 29. новембра 1969 некролог из пера Крсмана Оташевића у коме стоји о њој:

„Позната  америчка  патриоткиња,  новинарка,  аутор,  српски  четник,  Рут Мичел,  умрла  је  изненада  од  срчаног  напада,  у  80  години  свога  живота,  у месту Велас у Португалији, 29 октобра 1969 године.

Ана је била сестра чувеног америчког ваздухопловног ђенерала Вилиам Били  Мичела,  пионира  идеје  савремене  америчке  авиације  после  Првог светског рата (1925 године).

Рут  је  рођена  у  Милвоки,  Висконсин,  а  завршила  је  познати  девојачки Универзитет Васар у Паукипси, у држави Њујорк. Била је дописник разних новина.  Написала  је  књигу:  „Мој  брат  Бил“  1953  године.  Путовала  је  по Америци и рекламирала са успехом филм „Суђење Били Мичелу“.

У  предвечерје  рата  између  Хитлерове  Немачке  и  Југославије,  Рут  је дошла  у  Југославију.  Путовала  је  по  разним  покрајинама  и  градовима, испитујући ондашњу грозничаву ратну психозу у земљи.

На дан пуча, 27 марта 1941 године, нашла се у Београду. Она је заволела српски народ, који је како она каже, добар, праведан, религиозан, патриотски и  слободарски  народ.  И  без  икаквог  предомишљања,  а  са  дубоком  вером  у историју и акцију српског народа, она је одмах у почетку рата ступила у везу са Дражом Михаиловићем, и била у активној српској обавештајној четничкој служби.  То  је  једина  жена-странкиња,  која  је  била  активни  борац-српски четник. Немци су јој ушли у траг и ради њене обавештајне службе у корист српског народа, ухватили су је и стрпали у затвор немачког Гестапо-а, у коме је провела 13 месеци. Доцније су је пустили под условом да одмах напусти Југославију.

По  повратку  у  Америку,  учинила  је  све  да  помогне  Дражи  и  српском народу. Поред многобројних чланака, које је написала у разним америчким новинама  у  корист  Срба  и  праведне  борбе  српског  народа,  Рут  Мичел  је написала  и  књигу:  „Срби  су  изабрали  рат  –  Четник  износи  чињенице  о борби Михаиловићевих Срба, 1943“.

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)

Занимљива је поставка збира година у којима је Београд бомбардован у двадесетом веку (’14+’41+’44=’99). Збир прве три године бомбардовања (’14, ’41 и ’44) као резултат даје четврту (99). И то није све што можемо да уочимо као занимљивост – већ на први поглед запажа се апсолутна симетрија ових бројева. Представљамо уочене „случајности“, а читаоцима остављамо да изведу закључке и са нама поделе своја сазнања и запажања.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bundesarchiv_Bild_141-1005,_Belgrad,_Zerst%C3%B6rungen.jpg

Априлско бомбардовање Београда 1941. (Бундесархив); фото: Википедија (обрада: Расен)

На први поглед пажњу привлачи симетрични карактер бројки представљених у овом збиру година бомбардовања Београда у двадесетом веку. Број ’44 и број ’99 су палиндроми (једнако могу да се читају од напред и од назад), а релацију бројева ’14+’41, такође можете прочитати једнако и од назад, с обзиром да један другоме представљају одраз у огледалу. Занимљиво је да је и резултат збира ова два броја (55) такође палиндром.

Додаћемо и запажање једног читаоца: “У поставци 14+’41+’44=’99 збир цифара са леве стране (14+’41+’44) даје број 18 (1+4+4+1+4+4=18) исто као и збир цифара са десне стране (9+9=18)“.

Број осамнаест је занимљив у религијском смислу јер се повезује са три шестице (6+6+6=18) које се јављају у осамнаестом стиху Јовановог откровења: „Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест.“ (Јованово Откровење 13:18). Више о томе можете прочитати овде

Када томе додамо чињеницу да су се трагични догађаји који су задесили Српски народ крајем двадесетог века одиграли између две палиндромне године, 1991. и 2002., доћи ћемо до још једне „случајности“.

Претходна година са карактеристиком палиндрома била је давне 1881., а следећа ће бити тек 2112. Дакле, недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега једанаест година. Били смо сведоци бурних догађаја који су се десили између ове две године.

1991. године почео је распад бивше СФРЈ проглашењем независности Словеније, Хрватске и Македоније. 2002. године потписан је споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање и ове државне заједнице. 

Без намере да дубље улазимо у ову тематику, задржаћемо се само на палиндромима, уз подсећање да се Београд први пут под именом „Белиград“ јавља 878. године, која је такође палиндром.

Данте, Рај,

Данте Алигијери, Опис раја у Божанственој комедији начињен према Питагориној нумерологији; фото: Википедија

Што се палиндрома тиче, подсетићемо да је важност овог симетричног израза кроз историју посебно истакнута у нумерологији – збиру система, традиција и веровања у мистичку или езотеричку везу између бројева и материјалних ствари или живих бића. 

Мистичка и магична својства бројевима придавали су још стари Вавилонци, Египћани, Грци, Халдејци, кабалисти, ранохришћански мистици, рани гностици, езотерични култови, а у новије време бројни владари, војсковође, научници и уметници. Библија и многе свете књиге су документи шифровани кроз бројеве.

Питагора се сматра оцем данашње нумерологије, а идеје Питагорејаца биле су мешавина предвиђања и мистицизма. Нумерологија је дуго била цењена међу математичарима, док се данас сматра псеудоматематиком. 

Далибор Дрекић

У наставку можете прочитати укратко о сва четири велика кампањска бомбардовања Београда у двадесетом веку.

Аустроугарско гранатирање Београда (1914. године)

Први светски рат

Одбрана Београда 1914-1915

Први напади аустроугарске на Београд су отпочеле 28. јула када је и објављен рат. Ти напади требало је да демонстрирају силу и да задрже што веће снаге у Београду да би тиме главнина аустроугарских снага која би ушла преко Дрине наишла на што мањи отпор. Град је бомбардован од стране аустроугарске артиљерије са леве обале Саве, са Бежанијске косе и са монитора на Сави. Услед бомбардовања, већи део становништва је напустило град. За време Церске операције, која је трајала од 12. до 24. августа, Београд је био уништаван од стране артиљеријских јединица друге аустроугарске армије која се налазила у Земуну.

Више о Аустроугарском гранатирању Београда 1914. године

Нацистичко бомбардовање Београда (1941. године)

Стари Двор у рушевинама, 06. 04. 1941 фото: Википедија (обрада: Расен)

Немачка бомбардовања Београда у Другом светском рату, такође познато и као Операција Одмазда (нем. Unternehmen Strafgericht), догодила су се 6, 7, 11. и 12. априла 1941. у уводним данима инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију. Шестог априла, у 6.30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца (укупно 484 авиона), 6. и 7. априла. Авиони су полетели из Беча, Граца и Арада. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Више о нацистичком бомбардовању Београда 1941. године

„Савезничко“ бомбардовање Београда (1944. године)

Савезничко бомбардовање

Савезничко бомбардовање Београда 1944.

Београд су англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата бомбардовале 11 пута. Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Васкрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000—5.000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 6. септембра 1944.

Више о „савезничком“ бомбардовању Београда (1944. године)

НАТО бомбардовање Београда (1999. године)

Бомбардовање Београда 1999. године се односи на дејствовања авијације НАТО пакта током бомбардовања СРЈ на подручју главног града. Током 78 дана рата, свега неколико дана у Београду није била на снази ваздушна опасност. Мада су на мети

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belgrade_durnig_NATO_bombing_of_Yugoslavia.jpg

НАТО бомбардовање Београда

највише била приградска насеља (Раковица и Батајница), уже градско подручје се такође много пута нашло на удару. Цео град је претрпео значајну колатералну штету од последица снажних детонација. НАТО агресија је била четврто и последње кампањско бомбардовање овог града у 20. веку.

Више о НАТО бомбардовању Београда 1999. године

Извор за четири бомбардовања: Википедија

Повезани чланци:

Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми
Древна предвиђања и прорицања помоћу палиндрома
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Палиндром и нумерологија
Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

Фридрих Гризендорф – О Српском витешком духу

О српском витешком духу, у својој опроштајној беседи, говорио је један евангелистички пастор из немачког Евенсбурга, села  крај  Оснабрика. Пастор Фридрих Гризендорф је био образован човек,  полиглота,  учествовао је као духовник у Бурском рату и био потом дворски свештеник. Цар Виљем II га је послао Вилсону да прими 14 тачака  његовог програма о  самоопредељењу народа.
Други Светски Рат

Заробљени југословенски официри пре депортације у Немачку

У својој опроштајној беседи, пред одлазак у пензију, у евенсбуршкој цркви у чијој се парохији за време Другог светског рата налазио логор српских заробљеника, пред својом немачком паством он је Србима посветио  ове речи:

„Наша Отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци и Руси. Можда су имали много бољи материјал, више војске, боље вођство. То је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али сада међу нама има један народ који је код нас извојевао другу и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави: ТО СУ СРБИ.

Ми смо их раније познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини. Убијали смо стотину Срба који су бранили земљу за једног војника нашег који је представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили ми, него смо благонаклоно гледали како су на Србе пуцали са свих страна: Хрвати и Италијани, и Арнаути и Бугари, и Мађари.

А знали смо да се овде међу нама, у заробљеничком логору, налази 5000 официра Срба који су некада били друштвена елита, а сада су личили на живе костуре, малаксале и изнемогле од глади. И ми смо се заиста плашили од освете ових српских мученика. Бојали смо се да ће они по нашој капитулацији радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо ту трагедију и видели нашу децу како мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовања, рушења и разарања наших домова. Међутим, како је било?

Када су пукле заробљеничке жице и кад се 5000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу. Сад тек разумем зашто је и наш највећи песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – СРБИЈА.

Та победа је већа и узвишенија од материјалне победе. Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосављу и јуначким песмама које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца. Тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед.“

Пастор Фридрих Гризендорф

Савремена Администрација, Београд 1997.

(Пренето и преведено из Евенсбуршких новина)

Извор: Васељенска, Православна Србкиња, Парохија Бедфордmosquitonet

Велика битка за Стаљинград

Поводом државног обележавања годишњице велике Стаљинградске битке, у Русији

У сваком погледу, НАЈВЕЋА БИТКА у историји ратовања! Тринаест месеци после „Барбаросе“, нацистичка ратна машинерија ангажовала је најбројније оклопне, копнене и ваздушне армијске снаге да изврши „блиц-криг“ у продору на Исток. Многобројне снаге Вермахта поделиле су своју офанзиву у два основна правца кретања : на југ, са циљем да се заузму каспијска нафтна поља, и на исток, са циљем да се избије на Волгу и пређе иста. Отпор Црвене Армије чинио се нејаким кроз непрегледну руску степу… све до Стаљинграда.
Стаљинградска битка

Битка за Стаљинград; фото: myslo.ru

У том тренутку град са неких 800.000 житеља, представљао је оличење наглог индустријског развоја Совјетског Савеза 1930-их. Крајем августа 1942. г. велики град на Волги тотално је разорен бесомучним бомбардовањем до тада најмасовније ангажованим снагама немачког Луфтфафеа. Читав град је данима горео од немачких запаљивих бомби, а преживело становништво се преселило у подруме. Сами направивши од града велику рушевину нацистима је тако било отежано даље напредовање кроз град. Немачком Шестом армијом, задуженом за пробој Стаљинграда, командовао је генерал Фридрих Паулус.

Ипак, нацистима још не успева да пређу широку Волгу. Премда је и Волга у том делу изузетно широка… многи су помислили да је то некакво море у сред Русије, море за које им у Берлину пред полазак нису јавили да постоји код Стаљинграда (!). Руски отпор је све жилавији упркос огромним губицима. Снажном отпору према Паулусовој Шестој армији допринела је и чувена наредба самог Стаљина: Ни корака назад!. Наизменично и од једних и од других, освајала се улица по улица, зграда по зграда, спрат по спрат… Руске трупе су већ потиснуте до саме Волге… Током октобра у поседу ЦА практично се налазила само тзв. Павловљева зграда према речном насипу. Преурањено немачко задовољство због заузетог Стаљинграда прекидано је повременим ракетирањем града из руских Катјуша са леве обале Волге. Специјално за сурове уличне борбе опремљене руске трупе почеле су ноћу да прелазе Волгу.

Уз ово, унутар разрушеног града појавио се нови облик блиског ратовања – по први пут у историји – СНАЈПЕР. Иако се снајпер, у некој примитивној форми, јављао и у неким ранијим ратовима, ово је сад нешто што се први пут виђа у светској историји ратовања. Руски снајперисти су били психолошки посебно обучени борци који су напаћеном домаћем становништву уливали непоколебиву веру у коначну Победу. Најпознатији снајпер-ратник био је чувени Јуриј са Урала, до рата познати ловац на јелене и дивље свиње. Познато је да су житељи Стаљинграда малте не обожавали Јурија, док је за нацисте представљало ноћну мору само и кад чују за његово име.

Пакао Стаљинграда се продубио доласком зиме… и глади у граду.

У међувремену, у Москви је већ увелико и до танчина разрађен стратегијски план којим се, ни мање ни више, намерава уништити Шеста армија! Главни конструктор повесно чувене операције под називом Уран био је маршал Жуков. Велика офанзива ЦА, са бројним тенковским и пешадијским дивизијама, покренута је почетком новембра и кренула је из два правца, северно и јужно од Стаљинграда, са обала Волге према Дону. У виду потковице имало је за циљ да образује широки прстен и сатера Паулусове снаге у обруч. Састављањем северног и јужног крила ЦА на Дону, где је географски најмање растојање од Волге, одређен је и будући исход ове велике Битке. Велика офанзива Вермахта из правца југозапада, којом се настојао пробити дебели обруч око стаљинградске области и доћи до заробљене Шесте армије, умало није уродио плодом. Овако, Паулусовој војсци остављено је да се избори са две страшне немани : глади и руском зимом.

У децембру, ЦА уручује Шестој немачкој армији позив на предају. Изнурена немачка војска у све мањој мери добија из ваздуха помоћ у храни… јавља се и канибализам међу исцрпеним немачким војницима. Генерал Паулус тражи од Фирера из Берлина предају Шесте армије ; Хитлер категорички одбија капитулацију, наређујући да Стаљинград никако не сме пасти! Штавише, унапређује ген. Паулуса у највиши чин – у фелдмаршала. Хитлерова порука Паулусу била је сасвим јасна. С обзиром да до тада ниједан немачки фелдмаршал није жив пао у руке непријатељу, овим је показано да се од Паулуса очекује самоубиство. Међутим, командант Шесте армије наставио је борбу до краја.

Почетком јануара отпочиње страховита офанзива тенкова ЦА према граду, којом се све више стеже обруч и ломи последњи отпор од стране снага Вермахта у Стаљинграду. Црвена Армија разбија и потискује нацисте до саме Волге те уништава и последња непријатељска упоришта. Фелдмаршал, са својим официрима, врши предају ; првих дана фебруара 1943. предали су се и остали немачки официри и војници, који су били у више но очајном стању и највише личили на промрзле и изгладнеле одрпанце. За неколико дана у заробљеништво је пало између 95 и 160 хиљада немачких војника. Многи су убрзо после тога помрли од последица дуготрајног трпљења глади и зиме.

Најмасовнија и најкрвавија битка у историји, са свим својим последицама, укупно је однела близу милион и по жртава на совјетској страни (што војске што цивила) и преко милион на нацистичкој страни. Међу главним узроцима немачке војне пропасти под Стаљинградом, поред невероватно снажног руског отпора, треба налазити и у нередовном снабдевању немачких трупа, што је и сам Фирер индиректно признао у свом чувеном „дефанзивном“ говору с краја лета 1943. године.

Узроке нередовног снабдевања Шесте армије у логистици, ипак, највише треба тражити у кључној улози Срба у Другом светском рату. Да, баш тако! Ово је одлично разјашњено у књизи америчког војног обавештајца, тј. пуковника OSS-a, Роберта Мек Дауела (Robert McDowell). Објављивање књиге је забрањено у САД , а пуковник Мек Дауел наводи како су синхронизоване оперативне акције на европском југоистоку (Југославији и Румунији највише), од стране генерала Драже Михаиловића и равногорских савезника у околним земљама, умногоме допринеле отежаној логистици ка нацистичким трупама под Стаљинградом и у знатној мери допринеле коначном резултату пресудне Битке у великом Отаџбинском рату.

Истине ради, цела тадашња уједињена Европа, уједињена под Хитлером, заратила је против Совјетског Савеза. У војном смислу, цела уједињена Европа се налазила под Стаљинградом. Укључујући и две усташке дивизије… које се нису нарочито прославиле успесима на фронту, али зато су за собом оставиле пустош и масакриране православне цивиле. Има нешто необично у томе?

Дефинитивно, кола Трећег рајха су се поломила о Стаљинград. У резултату, исход Битке је био одлучујућ за даљи ток читавог Другог светског рата. Она је одредила и резултат самога Рата у коначници.

Криптоисторијски аспекат велике битке

Великом броју детаља би се могло приписати да су имали пресудну улогу око крајњег исхода највеће Битке у историји ратовања… Јуриј Воробјовски пише, зашто је Хитлеру толико било стало да освоји Стаљинград. А прво да га немачка авијација сравни са земљом. За прагмате гледано, избијање на Волгу је било потребно због заузимања и контроле над каспијском нафтом. Међутим, нацистички врх је сматрао да се испод Стаљинграда налазе остаци престонице старог Хазарског каганата. Није Хитлер без посебних разлога дуго вршио припреме за страховито јак „блиц-криг“ на Волгу, ангажујући невиђено огромну силу. Воробјовски даље наводи, нацистички врх је веровао да би им налажење остатака древне хазарске престонице улило неопходну магијску моћ којом би успешно освојили и уништили Русију. Очито да су нацисти практиковали магију, што је већ и сваком лаику јасно. Даље, погледајмо само на етничком плану ко су били управо најближи Хитлерови сарадници – Ајхман, Мартин Борман, Ева Браун… па и сам Адолф.

У Стаљинграду се одвијала и велика битка за Православље… ма како сад ово многе згрануло. Бројне снаге ЦА на левој обали Волге, у току припреме за антологијски прелаз Волге и херојске јурише на немачка утврђења у граду, шкропљене су светом Водицом из авиона који је надлетао армијске трупе. По чијем је ово наређењу могао авион да лети изнад руских армијских снага и да их прска светом Водом, просудите сами…. Онолика, рекло би се надљудска неустрашивост руских ратника који кроз ватру и кишу куршума јуришају у одбрану Родине, може се објаснити једино поседовањем неке натприродне енергије. И слика доле, симбол је руске срчаности и неустрашивости ( Павловљева зграда се два месеца држала под опсадом током Стаљинградске битке ).

Ево шта нам још Јуриј Воробјовски износи у свом врхунском криптоисторијском опусу :

“ Ево на који начин је у Другом светском рату спасена Русија. У тренуцима када је Стаљин озбиљно размишљао о предаји Лењинграда, одржана је преписка између митрополита Ливанских гора Илије и њега. Стаљин је прихватио поступке за спас Русије које му је саопштио митрополит. ‘ Да се Лењинград не сме предати, да се свештеници морају вратити са фронтова и из тамница, и да морају почети са вршењем службе Божије, да храмови морају бити отворени, да чудотворна икона Казанске Богомајке мора бити пронета у литијама око града, и тада ни један непријатељ неће ступити на ту освештану земљу… Пред Казанском иконом треба да буде служено Богослужење у Москви, а потом и у Стаљинграду, који не сме да се преда непријатељу! Казанска икона мора да прати војску све до граница Русије…’. Писма митрополита Илије и Стаљина се и дан данас чувају у московским архивима. Стаљин је испунио све захтеве – Русија је спасена. (…) Стављајући нагласак на посебне заслуге владике Илије, Филмски журнал је забележио његов долазак у Москву, на помесни сабор, 1945.г. „

Сваки рат је од Бога благословен ако је у питању одбрана Вере и Отаџбине.

 

 

Ауторски текст: Сале Коларевић

Извори и литература:

Јуриј Ј. Воробјовски, Пут запада у апокалипсу, 1999.
Роберт Харболд Макдауел, Стрељање историје,
Документарни серијал Совјет сторм, Англоязычная версия проекта „Великая война“, 2011
Јорг Милер, Себастијан Денхарт, Борба за Стаљинград, ЗДФ
Википедия – Сталинградская битва
Википедия – Дом Павлова

Меморандум босанских муслимана упућен Хитлеру

Вођство босанских муслимана у једном меморандуму Хитлеру од 1. новембра 1942, захтевало је своју државу, којом би управљао немачки гувернер наименован у Берлину. Данас би се требало присетити и тог начертанија, јер у општем враћању историјским идеалима и он игра одређену улогу.
Ханџар дивизија

Ханџар дивизија

По том нацрту цела би Босна, с долином Неретве до мора, сачињавала муслиманску државу. Остатак западне Херцеговине, као и део Босне од Прозора до Бугојна, били би препуштени Хрватима. Део источне Херцеговине прикључио би се Црној Гори под италијанском управом.

У условима када је неколико стотина хиљада Срба било побијено или је пребегло преко Дрине, захтевало се да још сто хиљада напусти простор те босанске шљиве, којој је плод био на северу, а петељка преко Мостара, Метковића и Плоча до изласка на светско море.

Из Босне би се морало иселити и 75.000 Хрвата, а 175.000 муслимана би се у њу уселило из оних делова Херцеговине који би од ове државе отпали.

Толико смо слушали и слушамо од стране муслиманских представника, нападе на тзв. Меморандум САНУ, незваничан и неприхваћен програм којег су осмислили неки српски академици који су једино хтјели реформе у СФРЈ за њен економски и друштвени бољитак и који су указивали на позлачени положај већинског народа Југославије односно Срба, као нешто страшно, геноцидно, великосрпско, итд.

Међутим, о овоме се ћути или се чак велича сарадња муслимана са Хитлером и њихови планови за ентичка чишћења.

Литература:

Милорад Екмечић, Срби на историјском раскршћу, Београд, 1999.

Извор: Историја Срба

Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату

Шабац је у Првом светском рату претрпио страховита страдања и крвожедну освету аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу. У овом рату становништво Шапца је преполовљено, а град опустошен. Због великих страдања Шабац је одликован са три ордена – Француским ратним крстом са палмом, Чехословачким ратним крстом и Карађорђевом звездом, а као пандан славном француском граду назван је “Српски Верден“. Други светски рат поново је донео нова страдања и огромне жртве становништва овом мачванском граду.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Sabac_razoren_austrougarskom_artiljerijom_Avgust_1914.jpg

Аустроугарска артиљерија је разорила Шабац, август 1914. фото: Википедија (обрада Расен)

Скоро идиличну слику предратног Шапца прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године догађале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине.

Град порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ, што побијен, што расељен, измрцварен и оболео, у великој материјалној беди, са болном радошћу дочекује слободу 1918. године. Ослобођен је 2. новембра 1918. године. Од предратних 14.000 становника, једва да је у животу остало 7000, а и број постојећих кућа је био више него преполовљен. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Колика је утеха што се овај град опет издвојио у Србији, али сада по страдалаштву, и по своја три јединствена ордена добијена за ратне заслуге: француски Ратни крст са палмом (1920), чехословачки Ратни крст (1925) и Карађорђева звезда.

После свог великог пострадања Шабац је назван, као пандан славном француском граду, „Српски Верден“.

Зверство окупатора, Саборну цркву претворену у логор, куће и њиве разрушене бомбама, али и јунаштво ратника Церске битке, Шапчани протеклих 100 година чувају од заборава. Том се циљу на посебан начин посветио тамошњи музеј. Према речима историчара Бранислава Станковића, Народни музеј у Шапцу има нову сталну поставку, по оцени стручне јавности и бројних посетилаца сигурно најбољу у земљи. У оквиру ње налази се и Соба страдања, чији је највећи сегмент посвећен голготи Шапца у Првом светском рату, као и сва три ордена која је град добио за своје страдање и јунаштво. На посетиоце нарочит утисак остављају холограми у природној величини који персонификују људе тог времена и дају им могућност да из пуких бројева страдалих постану особе са именом, презименом и сопственим животима.

Један од значајних пројеката шабачког Музеја јесте монографија историчара Бранислава Станковића “Страдање Шапца и Мачве у Великом рату“ која је објављена  на енглеском језику под насловом “Suffering of Šabac and Mačva in The Great War“.

Ниједан крај наше отаџбине није толико пропатио као Шабац и Мачва у току Великог рата и зато сви имамо моралну обавезу да спречимо да се то икада заборави. Отуда и ова монографија, намењена страним истраживачима, преко које ће за претке Мачвана поново чути свет. У њој ће први пут бити јавно објављене бројне фотографије, део грађе страних архива и Војних института, а јасну поруку пренеће и текстови страних извештача, савременика тих догађаја као што су др Арчибалд Рајс, Анри Барби, Џон Рид, Л. Л. Томсон – каже Станковић.

 

Масовна силовања

“Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване… (у Шапцу). Из хотела ‘Европа’ одвођене су у хотел ‘Казино’, а потом у цркву, где је било много људи… У цркви, иза олтара, официри су силовали девојке. За време бомбардовања жене су као живо месо избацивали на улицу како би могли да их погоде”, записао је швајцарски криминолог и форензичар Арчибалд Рајс, који је на позив српске владе дошао у Шабац и Подриње да забележи ратне злочине Аустроугарске војске.

Тела побијених српских војника у Шапцу

Све је уништено и оскрнављено

Анри Барби, француски новинар и књижевник, ратни дописник француских журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата, овако је видео разорени Шабац:

„Већ код првих кућа јасно је да је град разорен. У главним улицама, на којима се још виде барикаде које је непријатељ саградио од најразличитијег материјала: малтера, гипса, од кревета, намештаја, узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута“.

Кровови су пробијени и на њима је остала само понека греда, која нестабилно виси на деловима малтера. Разбуцани зидови личе на позоришне сценографије. Врата су изваљена; прозори разлупани и избачени из лежишта, нагињу се напоље и прете да ће испасти.

Све радње су испражњене и уништене. Све што није могло да буде понето, упропашћено је. У банкама, непријатељ је узео готовину, вредности, и уништио књиговодство. У школама, све је поразбијано. У апотекама, лекови, бокали, хемијски производи, стакленке, све је поразбијано и претворено у разливену прљаву скраму на паркету. У приватним кућама, све што није покрадено, избачено је на улицу или разбијено. Уништавајући бес Аустро-Мађара терао их је чак дотле да ломе стакла, цепају породичне портрете, прљају зидове, чак и плафоне, смећем и изметом!”

“Било је ужасно ово видети!“

“Шабац је био богат и важан град, метропола најбогатије области у Србији, Мачве, и средиште велике трговине воћем, вуном и свилом. Имао је 2.500 кућа. Неке су уништили топови; двоструко толико било је намерно спаљено, а у све је било проваљено и опљачкане су. Човек је могао километрима да хода – свака је кућа била похарана. Освајачи су узели платна од лана, слике, дечје играчке и намештај – а оно што је било превише тешко и незграпно да би се понело, они су уништили секирама. Своје коње су сместили у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библотекама све су књиге биле разбацане по поду у прљавштини, пажљиво покидане из својих корица. Нису овако поступили само са неким кућама – већ са сваком кућом! Било је ужасно ово видети – навео је Џон Рид, амерички дописник из Србије.

ПЕРИОД ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

У периоду између Првог и Другог светског рата Шабац је ипак успевао да се развија и расте, и то пре свега, захваљујући веома развијеном занатству, трговини, пољопривреди… Пред сам крај тог периода, 1938. године, у Шабац је премештена Хемијска индустрија „Зорка“ која је дотле радила у Суботици. Она ће обележити каснији вишедеценијски период развоја града и постати готово синоним за Шабац.

Како се после највећих катастрофа живот ипак наставља даље, тако је и Шабац наставио свој послератни живот у новој држави и у нешто измењеним околностима. Та промена огледа се највише у чињеници да се државна граница сада померила знатно на север, а Шабац је остао у унутрашњости. Неке привилегије које је до тада имао неповратно су нестале и капитал се више није у оној мери сливао у овај град.

ШАБАЦ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

После тек нешто више од две деценије мира и спокоја, ратни ужас поново захвата Европу, па самим тим и Шабац. Други светски рат свом својом жестином сручио се и на ове просторе, и већ у првој ратној години Шабац жестоко страда. Септембра 1941. године Немци брутално протерују око 5.000 Шапчана у сремачко село Јарак, где су били смештени у импровизованом логору. Са тог марша, „Крвавог марша“, како је касније назван, многи се никад нису вратили кући.

Током рата у Шапцу је постојао концентрациони логор кроз који је за четири ратне године прошло око 25.000 грађана. Укупне жртве које је овај град дао током Другог светског рата износе око 7.000 људи. Слобода је коначно стигла 23. октобра 1944. године.

 

Извори:  РТВ ШабацМачва.инфоБлиц, Википедија, 

Приредио: Расен

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

 

Писмо Србина енглеском краљу због савезничког бомбардовања

Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено:

Плакат поводом савезничког бомбардовање Београда 1944. фото: Википедија

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство!

Дозволите једно питање: Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

Божидар Ђ. Недић“

Извор: Српско наслеђе, број 15, 16, 17 – ратно издање, јун 1999.

Југославизам у виђењу Јована Дучића

Хрвати нису никад марили за славизам, нити без неповерења говорили о југославизму. Они су славизам идентификовали са руским православљем, а југославизам са балканством. Зато су обоје сматрали неподударним са хрватском идејом о култури, јединој правој култури, западњачкој, значи већим делом католичкој. А тако исто неподударним и са искреном жељом Хрвата да остану и даље на једном моралном континенту који је, пре свега, одељен, као широким морем, од источњачке културе везане за источну Цркву.
Краљевина Југославија, Застава

Краљевина Југославија, Застава

Југославизам, кад се очисти од реторичких елемената, био је за хрватску памет само један политички израз, а не и један национални појам. У овом су се Хрвати битно разликовали од српског схватања југославизма. Никад Хрвати нису замишљали могућност да свој хрватски видик замраче југословенском магловитошћу, ни да размену свој стари хрватски грош за какву неизвесну југословенску пару. Ја мислим да би се могло данас „на крају баладе,“ а што значи после свег проживљеног и окушаног, рећи ово: у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват.

Уосталом, славизам је међу католичким Словенима био увек слабији од њиховог католицизма; а католички су Словени и сами нагонски осећали да та два осећања не иду заједно. Словенство је по својој општој идеји о животу, о односу човека према његовом Богу, потпуно јелинско, што се види по његовој ведрини и човекољубљу; а католички Словен представља једну деформацију која долази из сукоба његове младе словенске крви, здраве и оптимистичне, са католичком мистиком, произишлом  из друкче крви и друкче идеје о животу. Словенство и католицизам су међусобно противуречни. Фаталност овог случаја огледа се довољно у историјама католичких словенских народа.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Православни народи су међу собом повезани двоструко: расом и вером. Ако су са Грцима и Румунима повезани само вером, а не и расом, зато су с њима повезани заједничким историјским доживљајима. Наиме, сви су они подједнако робовали Монголима или Турцима. Ово чини, дакле, да су с овима такође повезани двоструко: вером и историјом. Додајмо овде и да су они сви заједно наследили благодети византиске културе и уметности, које су неколико векова служиле узором и Западу (ех Oriente lux). Ова велика духовна породица од Белог до Егејског и Јадранског мора, постаје тиме један веома интересантан блок, у погледу моралном пре свега. Ово осећање сродности, ишло је понекад и до породичног осећања.

Хрватство, напротив, одељено од тог словенског блока Аустријом и Мађарском, и потиснуто добро на југозапад, било је много одвојено од других и главнијих католичких Словена. Везе између Загреба и Варшаве биле су одувек незнатне. Али је Хрватска у толико природније гравитирала према групама своје вере, које су ближе, остављајући по страни групе своје расе, које су биле даље, и далеко. Кад су се Хрвати борили с Римом да добију словенску службу у цркви, то је значило само да католичанство направе још већма својим народним ultimum refugium, у опасности од православља, а затим и од муслиманства.

За православне Словене би се могло рећи да их везује православље већма него и крв словенска. Ово се видело како је Русија помагала српски Устанак против Турака кад год није сама била у том ометана од стране других, нарочито Наполеона. Цар Александар I је тако помагао наш први Устанак, а Александар II је ослободио на Плевни православну Бугарску. Руске су услуге тако исто православној Грчкој биле велике. Ако је Русија доцније на Сан-Стефанском Конгресу прешла одвећ на страну свог детета са Плевне, то је била једна политика словенске Русије одиста изван њене традиције.

Најзад, крајем XIX века су постојала три разна славизма: „панславизам“, који jе био стварно панрусизам, империјалистички и искључив; затим „неославизам“ др Крамаржа, чији је циљ био окупити све Словене у монархији око Прага, са тенденцијом да се тај покрет прошири и међу њихове сународнике око монархије; и најзад, „југославизам“, који се сматрао покретом из Београда, револуционаран и некомпромисан, са циљем да окупи све Јужне Словене у заједницу моралну, на бази језика, и заједницу политичку, у државу Југославију.

Сва три ова славизма су пропала, сваки на свој начин. Вероватно да ће у послератним приликама бар једно од ових трију славизама поново избити као каква идеологија неке од словенских група. Најмање је вероватно да ће оживети југославизам, који је пропао најжалосније, и чим је био стављен на прву пробу. Он и није био поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна романтика која је и стављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну о немогућем и неприродном…

Било је, извесно, врло погрешно, и сасвим грешно, подметати Хрватима како су они творци једне идеје о солидарности Јужних Словена, која се зове „југославизам“, и коју је требало сматрати довољном као основу и за стварање једне заједничке државе тих Словена. Ни сами Хрвати нису ништа слично за себе тврдили. Чак су се најватренији патриоти хрватски од такве идеје и отворено отресали…

Истина, овај данашњи свеобимни рат је својим неодољивим потресом донео и друга изненађења и разочарења. И народи који су до јуче веровали да су повезани разним историјским или расним везама, као једно здраво и коначно уобличено друштво, показаше се овим ратом, и ненадно, и напротив, као међусобни противници, чак и злотвори. Нарочито су словенски народи дали од себе жалосну слику у овом погледу. Пољаци су за неколико квадратних миља у Шлеској отпочели деобу Чехословачке, осуђене на пропаст. Али су мало затим и Руси са Хитлером поделили ту исту Пољску, и то на основу ратних победа чисто нацистичких! И Словаци су напустили Чешку, за једну „независну“ државу која ће трајати од данас до сутра. Најзад је Хрватска издала Србе предавши се непријатељу на фронту већ првог дана, а затим поклавши нејач својих суграђана Срба, на начин какав не памти европска историја од свог постојања. А зар већ Бугари нису и прошлог рата пошли против Русије са Турцима, од којих су их ти исти Руси ослободили петовековног ропства, полу столећа раније…

Почнимо од наших држава средњег века. Да видимо да ли је међу Јужним Словенима било икад икаквог знака осећања расне и племенске солидарности, на начин како су то у наше доба хтели сматрати „југославизам.“

Никаквог знака у тим временима о каквој националној или расној идеологији, као вези међу нашим државним јединицама! Није, уосталом, сличан феномен постојао ни међу државама других етничких група у Европи средњег века. Национализам је уопште једно осећање скорашњег порекла; за њега се рекло да је рођен после битке на Валми, за време француске Револуције, а затим се национализам дефинисао тек Наполеоновим ратовима. – За Словене се може рећи да су, напротив, увек ратовали међусобно, и кроз велики број векова.

Никаквог ни спомена о савезима међу нашим југословенским државним групама. Ако се каже да је на сабору хрватског краља Томислава био и наш хумски „великославни“ кнез Мирослав, „са српским великашима“, ништа није наличило на какав савез, или на пут уједињавању. Ако су и два српска владара, кнез Лазар и краљ Твртко, једном доцније помагали хрватске побуњенике против Мађарске, то је можда више да ослабе краља Жигмунда, него да одиста спасавају Хрвате, и онако осуђене да буду побеђени. Према томе, нема знака о макаквом расном и југословенском афинитету између Срба и Бугара и Хрвата кроз цео средњи век, све до освита ХIХ-ог века. А видићемо колико га је истински било и у том столећу.

Свакако, треба унапред имати на уму да је ово XIX столеће долазило после крвавих прогона Срба у Хрватској и Славонији, за време Марије Терезије нарочито. Ови прогони су били слични оним који су за време Светог Доминика вршени у Пиринејима. Сви Срби који нису хтели прелазити у католичанство, или унијатство, скапавали су по тамницама, на тортурама, или натеривани на исељавање у Угарску, Италију, Влашку, и чак у Русију.
Ови прогони су, уосталом били вршени према обрасцу једног старог датума. Већ је Сикст II наредио био мађарском краљу уништење шизматика у Босни, значи богумила; али и православних, који су увек сачињавали главно босанско становништво. Овај крсташки рат је трајао шест пуних година! А како је војска мађарска већ од Коломана била мешовита  (мађарско-хрватска), значи да су на Врбасу и на Босни клали претци данашњих усташа онако како то и ови чине данас.

Овакве су успомене постојале међу Србима и Хрватима све до пред освит XIX века. Никакве племенске солидарности, и никаквог „југославизма“ кроз цео средњи век.

Ми смо видели да до освита ХIХ-ог века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља; и да се и у том XIX веку политика хрватска кретала само у оквиру аустријанштва и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева. Никад није било, према томе, кроз небројене генерације Срба и Хрвата, ни знака националне солидарности и крвног афинитета. Ево још доказа.

Кад је Србија 1804 под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или Хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај Устанак У Србији су се јављали осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; и Босанци. који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог Устанка; и Бокељи; и Војвођани; који су давали веште официре и учене саветнике; чак и Грци, који су се солидарисали са својом „Хетеријом“, и дали Србији једног свог хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! – Није дошао онамо Хрват добровољац ни кад је Србија доцније војевала 1875 са Турском, ни 1885 са Бугарском, ни 1914 са Аустро-Угарском!  Напротиа. најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати…

Хрвати заробљеници на руском фронту у прошлом рату 1914, официри аустријске војске, међу којим је било и официра резервних, и то интелектуалаца, настојали су преко Франа Супила, који се онда бавио у Русији „у мисији“, да изради како би Руси дозволили да се образује један нарочити, и посебни, „Заробљенички Хрватски Корпус“. Ово је привукло и словеначке официре да заједнички раде на дефетизму. Не само да је познати Тума уређивао сепаратистички лист, који су помагали словеначки официри, преко неког Перклеа, него је са Герлуцом учннио да су 100 официра Хрвата и Словенаца иступили из корпуса… Герлуц. уредник „Хрватског Права“, пропагирао је отворено одвајање Хрвата и Словенаца од Срба. Умешао се у ово и италијански консул преко неког Пичинића и Аралице.

Као што видите. већ онда, и већ онамо: једна минијатура будуће Југославије… (види „Словенски југ“ II, 29 а.по. 1917. чланак др Јамбришака  члана југ. Одбора). – А затим су заједно са Словенцима официрима радили да се прокламује и „Независна Хрватска и Словеначка“, како пише сам Франо Поточњак у својој књизи „Из Емиграције“. 11. 51. . Кад су из Русије затим отишли на Солунски Фронт у помоћ српској војсци 4.000 добровољаца, скоро сви Срби, онамо су Хрвати одмах покушали да направе своју „чету Зринског“, али нису били ни толико многобројни да образују ни ту једну чету!.. Ово је својим пријатељима у Београду доцније казивао командант те „Југословенске дивизије“ генерал Воја Живановић, (како пише у својој књижици др Милосављевић).

Увек одвојени у приватном и јавном животу, Срби и Хрвати одиста представљају два народа најмање слична, и најмање способна за лични додир. Овакав случај се видео само међу народима разне боје коже. У политичким борбама и у штампи, били су увек противници, ако није био по среди какав привремен и увек лабав споразум према противнику; и увек на кратки рок. – За ово не знају Србијанци. Они ће увек бити готови да умру за Босну, а често су за њу и умирали, али никад да за њу живе. Чак ни да дадну себи труда да упознају њен живот, и његове необилазне законе…

Тако и наше омладине у Грацу и Бечу, никад нису имале никакве заједнице, него су, напротив, деценијама биле познате са својих туча по кафанама и улицама тих градова.

Жути мрави! У Хрватској је једна крв пала због неког српског чланка у „С. К. Гласнику“, 1903; други пут, кад је био атентат у Сарајеву, 1914; трећи пут 1918, кад је за време Преврата мучки погинуо у Загребу велики број Срба… И тако кроз деценије. Ма колико ово било жалосно у хуманом и словенском погледу, требала је српска политика унапред стајати ближе науци и историји, и добро познавати ове неразумљиве појаве националпог и верског лудила, да затим не зида на оваквим осећањима заједничку кућу, у којој ће већ сутрадан наставити ово лудило, убијањем једног честитог Краља; клеветањем једног великог и витешког народа, издајством на фронту његове две српске државе, унешене у заједницу са мало памети, али и са пуно љубави; и да покољу овај пут стотинама хиљада српске нејачи. Није се могла само извртањем факата о Илирству и Штросмајеру, и прећуткивањем једне свирепе историјске стварности, градити на песку једна држава, како се без нарочитих научних и моралних услова не изграђује ни једна пивара, ни циглана, ни сеоска штедионица… Није чудо што се тврди да је стари српски државнкк Никола Пашић казао за Југославију, какву он никад није замишљао, да је то, на жалост, брод за који нико не зна где ће најзад допловити.

Постоји једно раздобље врло интересантно за „кристализацију југославизма“, која је предходила непосредно оснивању државе Југославије. То је најпре оно доба које иде од анексије Босне и Херцеговине, 1908, до атентата у Сарајеву 1914 године.

Јован Дучић - Верујем у Бога и у српство

Јован Дучић – Верујем у Бога и у српство

Анексија је тешко погодила Србију и Црну Гору, које су за њих једине и више него једном ратовале; а тако исто српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, на против. Загреб, који је увек за себе говорио да је „царске вере“, и већ одувек певао песме налик на ону Округлићеву „Ко ће тебе, мајко, хранит, кад ја одем Цара бранит“, био је, напротив усхићен што је тиме коначно била пропала свака нада за Српство да заузме ове покрајине. Тако задовољени у својој нади, да ће једног дана и припојити Босну Хрватској, Хрвати су пуно „југослависали“ у том кратком раздобљу, од 5 година. Тада је старо југослависање прешло на омладинске покрете, на соколашка друштва, на песме и здравице, бесплатне карте на железницама, банкете чак и до далеких центара осталих Славена.

Истина, ова подмлађена идеологија је више долазила из Прага, него из Београда; и од Масарика, више него од Пашића. Балкански ратови ће још унети и узбуђења и манифестација. Истина, рат са Турском је поздрављен у круговима хрватским топлије него рат са Бугарском; и Куманово поздрављено искреније него Брегалница! Ово нарочито зато што су Хрвати одувек сматрали Бугаре својим савезницима против Срба… Али су чак и франковци показивали интересовање за даље кретање Србије, која је онда изгледала у нарочито срећном положају међу европским пријатељским државама. Бојали су се, после Брегалнице, нових аспирација у Босни. У „Москви“ београдској је вечеравао понеки крупан човек „Југословен“ из Загреба са српским друштвом, да све добро размотри; виђао се међу нашим црнорукцима Аписом и Туцовићем, на првом спрату „Москве“, у засебном салону, чак и др. Хинко Хинковић, са госпођом. Шеф франковаца са шефом наших завереника!… Да се све добро одмери!

Али са атентатом у Сарајеву, ова веза је наједном прекинута поново.

У Загребу се демонстрирало и пуцало на Србе, кад и Беч није ишао даље од новинарских чланака. Викало се за рат. У таквој атмосфери је одиста дошло до рата, али наши политичари нису, правећи Југославију, знали како Хрвати ни једног момента нису губили из вида да је нестао Фрања Фердинанд у којег су биле постављене све њихове наде да ће остварити Тријализам, стари идеал из доба Штросмајеровог. Идеал за читаве генерације оних који су веровали да Аустрија и Мађарска и Хрватска, заједно, једине чине монархију католичким царством, чак и каква по снази није одавна била раније.

Никола Пашић није никад мислио на југославизам.

Уосталом, Пашић је већма био швајцарски демократ, него српски националац; и србијански државник, више него српски идеолог. Његове везе у Босни Далмацији и Војводини, нису ни опажене. У Јужној Србији је текла наша пропаганда у стилу Стојана Новаковића; и др Гођевац и Лука Ћеловић су, независно од његове владе, послали онамо прве четнике, однели прве победе, а задобили тек затим званичне кругове да тај покрет прихвате и помогну. Као што је реч „наш Пијемонт“ дошла од Срба са стране, тако је често наше званичне кругове, као на сну, ухватио понеки случај од највећег значења. Краљ Петар једини, ни као старац, није заборављао да је четврт века раније и сам као српски четник војевао у Босни.

У таквим моралним приликама дошла је за „југославизам“ загребачки опет једна велика проба; ратна 1914 година. Загреб није ни дана чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за Католичанство против Православља; и рат који би, са смаком Србије, ставио Хрватску на највећу висину коју је могла пожелети, не само на питању Босне, него и на питању свега за чим је Србија раније маштала. Хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, били су најогорченији војници аустријски на фронту; и нико још не заборавља све погрдне речи које су хрватски војници иа адресу краља Петра убацивали у ровове војводе Степе. Овај рат у Мачви, где је Хрватска изгубила своје пукове у борби против Србије, најбоље је показао загребачки „југославизам“. Међутим, нисмо били у великом растојању од дана 24 новембра 1914, кад је у Нишу српска влада свечано изјавила да рат који почиње јесте намењен ослобођењу не само Срба, него и Хрвата и Словенаца…

Чак треба бити уверен да је горња порука из Ниша у Загреб, већ и првог момента изазвала индигнацију и гнев свих добрих Хрвата, који су од једног оваквог рата између велике монархије и мале балканске државе очекивали сасвим другу ствар. Ослобођење, навештено из Ниша, то је за Хрвате, напротив, изгледало као њихов црни петак…

Европски рат, кренут на српском питању, избацио је на површину једно ново име југословенско, најзначајније у неком погледу, од времена бискупа Штросмајера.

То је био др Анте Трумбић.

Др Анте Трумбић је био сплитски адвокат и посланик у далматинском Сабору, познат као некадашњи велики присталица хрватске странке права Старчевићеве. Изабран је као primus inter pares претседником Југословенског Одбора, који је био за време рата састављен на страни, под видом помоћног органа Пашићевој влади Србије. У Одбору су били и неки југословенски патриоти Срби, који нису били задовољни да прошире Србију на Државу Српства, значи свих српских уједињених земаља под српском круном, државу скоро велику колико и та Југославија! Они су искрено и безазлено желели заједничку краљевину Срба, Хрвата и Словенаца…

У ствари, овај Одбор је имао циљ да контролише српску владу у њеној акцији. Трумбићев Одбор је првим актом изишао да скупља добровољце из несрбијанских крајева у „Југословенску Легију“, с тим да се она окупи у Италији, и онамо вежба оружју. Али ни речју није поменуто да је она створена да ради у смислу изјаве српске владе у Нишу 24 новембра 1918; нити да иде на српски фронт где се, међутим, водио рат за заједничку ствар! Многим Србима је онда изгледао подозрив овај Одбор, нарочито кад се чуло да је један круг хрватских патриота тражио од државног подсекретара талијанског, де Мартинија, стварање Велике Хрватске. Хрвати нису могли замишљати своје икакво ослобођење без Рима, на који су иначе свагда бацали дрвље и камење. Вест је зато изазвала сензацију. Али како је, по несрећи, закључен био Лондонски Пакт, којим се задобила Италија да уђе у рат на страни савезника, зашто су јој савезници свечано обећали велики број далматинскнх острва и земљишта на обали, дубоко је потресао Хрвате. Од тог момента су почели да ипак верују више у Србију, него у своју Легију, а више него и у своју дипломатију.

Било је свакако врло занимљиво за држање Хрвата у Југословенском Одбору, који се најпре звао Хрватским, а тек затим Југословенским, што је већ почетком рата путовао за Петроград као делегат, познати новинар и првак Франо Супило, и онамо дао Цару руском у име представника Трумбићевог првог Одбора један хрватски Меморандум, после чега је Сазонов писао Крупенском, свом посланику у Рим, да га Његово Царско Величанство не може узети у обзир, пошто је руска влада нашла тај Супилов Меморандум несагласан са већ раније добивеним Меморандумом српског академика Љубе Стојановића, и који садржи територијалне претензије српске. (Србија и Југославија, 53).

Архива Југословенског Одбора др Трумбића није никад била објављена, осим неколико успомена Н. Стојановића. О њему је писала само једна странкиња др Матилда Паулова! Било би међутим врло интересантно испитати неке случајеве. Много се даје пореметити самим претпоставкама. Свакако, утицај др Трумбића, паланачког адвоката са малим духовним могућностима, који није био на гласу ни да је што важно написао, ни изговорио, ни урадио; али који је био несразмерно амбициозан србофоб, тежак као стена за Србе статисте у његовом друштву; и опседнут сталним привиђењима да ће га Пашић изиграти, и да ће Србија преварити Хрватску. И Хинковић је у Одбору био фаталан. Постоји претпоставка да је Југословенски Одбор присилио Пашића да потпише познату Женевску Декларацију од 6/9 новембра 1918, која би, да је одржана на сили, све тековине рата уступила, место Србији, Хрватској, која је, као што се зна, ратовала и онда против савезника, на страни Немачке и Аустро-Угарске, до последњег дана.

Али Пашић није пропустио да, брзо након рата, објави под редакцијом једног познатог публицисте београдског, Милана Ђорђевића, извесна документа о односима Српске Владе и Југословенског Одбора др Трумбића. У тој Пашићевој публикацији пише (стр. 33) да се 13 априла 1916 г. Југословенски Одбор обратио француској влади Меморандумом, у којем је стајало: да о стварима Срба и Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, мора у сваком случају и Југословенски Одбор имати своју реч, а не само Србија, с којом се они слажу само у начелу; и да је Југословенски Одбор легални представник целе емиграције; и једини представник Срба, Хрвата и Словенаца укупно. – У том Меморандуму је у исто време нзнесен и план који треба да буде извршен на свршетку рата: Уједињење у једну независну Државу, али с тим да они имају главну реч, као што су то тобож одобриле све исељеничке организације. Наравно, каже један писац, да никад  Савезници нису Југословенском Одбору одобрили ову компетенцију (в. Србија и Југославија).

Трумбићева је лозинка била „да је Србија пропала“, и „да Србије више нема“, како би ту земљу ставила на степен Хрватске. А, међутим, Србија је у почетку оног рата имала читавих својих 5 милиона становника, и у балканским ратовима проширена, и са својих 87,303 кв. километара, према малој Хрватској која се није ни разазнавала у границама туђе монархије.

Интриге Трумбићеве су биле, одиста, познате у савезничким круговима у Паризу. Једном је, каже један писац, Лојд Џорџ одговорио Трумбићу да „све што чине савезници Југословенима, то чине због херојске Србије“… Трумбић, као данас Крњевић или Шубашић, никад неће разумети да су они у кући Савезника потпуно „персоне инграте“, пошто се они боре за један идеал, а ови за други; дакле само уљези, које савезници подносе, благодарећи једино лошим и неразумљивим настојањима извесних Срба.

Трумбић, у једном моменту „луцидне интервале“, осетио је како се ипак мора приближити српској влади, да се на тај начин приближи и њеним Савезницима. Тако је постала Крфска Декларација. 7/20 јула 1917, манифест о будућем државном јединству. Али је пало у очи да је са овим манифестом на Крфу, (20 Јула 1917) потписана, једва мало раније (30 маја 1917), и у Бечу такозвана Мајска Декларација, у којој онамошњи посланици нашег језика у Рајхсрату изјављују да Хрвати, Словенци и Срби формирају једно државно тело – Југославију, у оквиру аустро-угарске монархије, и под круном Хабсбурга… (в. „Um die Jugoslavia“ од професора универз. Усеницки). – Један наш писац види везу измећу догађаја на Крфу и овог у Бечу, (Милосављевић, 1). Исти додаје да је у оно време, и по сведочанству осечког „Хрватског Листа“ од 2 фебр. 1922, из Хрватске отишло много политичара да одржавају везу са Трумбићевим Одбором, (Шуштерчић, Мачек, Андрић, Барац, и то у Берну, Цириху, Лозани и Женеви). Ово потврђује и Франо Поточњак у свом делу „Рапалски Уговор“,стр.32.

Али потписавши у Крфу фамозну Декларацију са Пашићем, др Трумбић је убрзо из Београда учинио да исту Декларацију нападне Америчко Југословенско Народно Вијеће (дон Нико Гршковић), у својој „Отвореној Ријечи“, како је Уставотворна Скупштина изиграла члан 1 те Декларације, који се односи на династију, изгласавши да Карађорђевићи остају владарима Југославије. Тражила је та „Отворена Ријеч“ да Краљ абдицира, како би био затим и од Хрвата биран за владара!.. Додаје се да је у Крфској Декларацији било у том погледу само „сугестија и жеља“ односно исте династије, али ништа више. Ово је значило већ одмах подрити ауторитет круне.

Међутим ово је била неистина, јер је I члан Крфске Декларације гласио буквално овако:

„Држава ће бити уставна демократска и парламентарна монархија, са Карађорђевом династијом на челу, која је увек делила идеје и осећаје народа, стављајући изнад свега слободу и вољу народа.“

Они Хрвати, који нису неколико година раније ни једном аустријском предстојнику смели учинити ни најмању ствар на жао, насрћу свим бесом на нашу славну династију. Само су наши глупаци могли веровати после овог да ова акција Хрвата против српске династије неће и до краја остати главним предметом при рушењу државе.

Овакав је био „југославизам“ и др. Трумбића на освитку југословенске зоре. Не заборавите да је др. А. Трумбић прешао Радићу баш у оним данима када је овај осуо био највећу паљбу на државу коју је тобож и сам Трумбић стварао, и на династију коју је исти Трумбић први напао.

Доцније ће доћи као природна последица ове Трумбићеве акције, и Радићеви говори против Краља, и Марсељски атентат, и најзад плебисцит у исељеништву Хрвата америчких који је направио недавно хрватски музичар Владо Колић, помоћу патриотских корпорација, односно будуће владавине Петра II.

Треба знати да је дон Н. Гршковић слао своју „Отворену Ријеч“ после изјаве Вилсонове о слободи самоопредељења народа, која је онда пред собом потрла све одговорности Хрвата за саучесништво у рату. Онако, како то и данас сматрају Хрвати изјаве Черчила и Розвелта о том самоопределењу што и чини положај Крњевића у Лондону осионим и онако безочним.

Нећемо говорити о „југославизму“ за време државе Југославије. Свако зна да за 23 године заједничког живота, није било мира у тој држави, и једна цела периода је прошла у губљењу времена, излишним и недостојннм борбама, унижењима какве ни један народ није својевољно поднео, и, најзад, крвопролићима која се никад неће брисати. Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова од 1912 до 1918 г. изишао био као победилац трију непријатеља, који су морали с њим закључити три мира на бази: ве виктис. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територију бивше Југославије! И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не могне порећи!

Овако је Србија у државни оквир укључила у заједничку државу, на основи Штросмајерова „југославизма“, Хрватску за више него једну трећину пасивну; Далмацију са свим пасивну; границу на мору за пуних 1.000 километара дужине; а на суву без мало двоструко толико! Без икаквог нарочитог сопственог добитка. А са свима моралним и најгорим испаштањима. Да најзад дође до издајства хрватског на фронту, и покоља српске нејачи… А пре свега овог и до капитулације 25 авг. 1939 г.

Ми верујемо да смо овим нашим написом нарочито утврдили да је идеја за заједничку државу између Срба и Хрвата, или била сасвим немогућна, поред историјских успомена које су они вековима међу собом имали; или бар за једно цело столеће преурањена, врло мало и недовољно озбиљно припремана, чак можда и импровизирана у заносу постигнутих победа у Србији; а у очајању Хрватске, након катастрофе свих њених вековних идеала: после уништења Хабсбуршке монархије. Ми смо на другом месту већ истакли: Држава, то је пре свега један духовни појам и једна душевна творевина; зато ако држава није национална, значи производ националне идеологије, она представља само једно велико предузеће, али не и једну државу.

Тако је „југославизам“ био за Хрвате оличење православља, балканизма и ћирилице; а за Србе је био антитеза Српства, преверавање, и ренегатство напрам свих великих традиција Светосавља: немањићске идеје о заједници Државе и Нације и Цркве у једном и истоветном моралном појму… За Хрвате је „југославизам“ био великосрпска замка, политичка перверсија, балканска урота против католичке Цркве, хрватског Државног права, културе западњачке, и смисла о реду и законитости. Законитости какву је познао хрватски народ, иако често понижаван, у хабсбуршкој монархији, која је ипак представљала једну од најсавршенијих администрација, и једно од примерних правосуђа европских.

Да се направи Југословенска Држава, требало је направити Југословенски Народ, и имати југословенски језик. Али су Хрвати били врло национално искључиви, а Срби и одвећ богати својом традицијом велике државе и Царства, које су у нека времена биле прве државе на Балкану; и својом народном културом, средњевековног књижевног живота, сликарства, песништва; били су опијени и новим тек јучерашњим победама, које су их у целом свету биле прославиле. А језик су звали једни српским, а други хрватским. Кад се још узму у обзир међусобна вековна нетрпељивост, верска разлика, културни менталитет, онда се такво нивелисање и амалгамирање није могло ни замислити као остварљиво овако неочекиваним државним спајањем, никад и ничим неприпреманим, а чак и непредвиђеним.

Хрватски вођи су бојкотовали изграђивање Видовданског Устава, којим су могли добити сва права која су хтели. Већ се добро знало да су они некад у Пешти имали неког тобожњег министра без портфеља, а у Београду су имали право да у свакој влади имају својих шест министара, и то са портфељима… У једној влади Давидовићевој одмах на почетку имали су Хрвати својих седам министара!.. Затим су имали председника Парламента свог Хрвата, а то је ранг председника владе. Уосталом, није било никаквог закона ни да Хрват не постане и председником министарског савета. – У дипломатију су онда слати и Хрвати и Словенци макар и са тешкоћама што нису познавали довољно француски дипломатски језик. У Београду је била борба око чиновничких положаја, али само између кандидата, иначе ни једна влада није правила ни квоту ни питање око тога откуд је који чиновник долазио.

Утакмица је престала тек кад је Загреб стао потпуно на ратну ногу против Београда. Не може се одиста прекор правити Београду да је био ни првих година себичан. Стакло на које су загребачки политичари гледали било је укаљано, и ствари су добијале нечист изглед и кад тога ни најмање није било. Међутим, да бојкот против државе није спровођен на основи таквог битног питања, као што су положаји, Радићева пропаганда не би ни онако брзо захватила све кругове онамошњег друштва. Хрвати су то добро знали.

Трећи елеменат у држави, Словенци, држали су и сами до свог националног индивидуалитета колико и они други. Прва њихова брига је била да добро подвуку како њихов језик, језик на ком су писали један Цанкар и Зупанчић, није дијалекат српског или хрватског, него посебни национални говор.

Створили су затим  и  свој сопствени Универзитет, који раније нису имали, а затим и Академију Наука. Све ово стога да се не би утопили у идеји „југославизма“, о чему се толико говорило. Због овог су Словенци били пример партикуларизима, и више сметали него везивали. У крвавој игри Срба и Хрвата, за 23 године државе Југославије, ови културни, мирни и позитивни Словенци, остали су цело време код себе, не мешајући се у спор, не зовући браћом Србе, али нарочито никад ни Хрвате, (који, напротив, сматрају Словенце „горским Хрватима“). Словенци су остали овако међу нама 23 године скоро више као поштен ортак у једном заједничком послу, него као трећи брат у заједничкој породици.

Последњих година је „југославизам“ изгледао само идеја министарска и режимска. У име његово су направљена многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима, него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност, него национално гледиште и уверење. „Југославизам“ је постао и један артикал за извесне клике, и имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико није више ни нападао, нити се о њега нарочито грабио! Од оног дана откад је „југославизам“ постао доктрином разних режима, он је постао тегобан и сумњив и за Србе, који су ову утопију платили великим националним губицима и неизмерним срамотама.

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918, нову државу, и нове држављане, о којима је знао већим делом само по чувењу, то је зато што је веровао ондашњим својим државницима, који су водили три победилачка рата; али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону, махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског Одбора. у којем је било неколико српских чланова, малог калибра; и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе; са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги, него и у уверењу и правцу какав су желели: увек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странцем у својој сопственој кући. У свом словенском и патриархалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи међу завереницнма против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима у чијој је средини он дотле био и велик и славан.

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубијство.

Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918 формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање! Са илузијама да ће наши ондашњи побеђени непријатељи остати целог века и даље обезоружани, ми смо наивно веровали да ће херојство српско, помогнуто патриотизмом хрватским и познатом отпорношћу словеначком, бити гарантија мира довољна и за цео европски исток.

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. – Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту; а са запада је граничила Океаном који су западне државе по природним законима њиховог положаја, требале увек да заједнички бране морнарице двеју савезничких држава, (а не само једна од њих). Узимам овде за пример само питање граница ове једне европске државе, која је имала срећу да према Немачкој, главном непријатељу, има једну једину границу отворену. Скоро не ни већу него што је такву границу имала бедна Југославија према тој истој Немачкој, 1941 године!

Већ само овакво питање будуће државне границе било је довољан разлог да се идеал уједињења сматра веома компликованим. Скупштина у Нишу је 1914 објавила да ће Србија ратовати и за ослобођење Хрвата и Словенаца, верујући да ће то ови радосно поздравити, али ни оног дана у Нишу ондашњи државници нису тим мислили и на уједињење, које је већ много сложенији проблем, као што се видело и на другим примерима европских држава. Србија је узимала обавезу да и својом крвљу брани сутра, и то против две велике силе, своје нове суседке, Немачке и Италије, западне границе, дигнуте већ до Триглава и до Муре! Зар то није био апсурдум.

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену и сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем. У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима које су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем то било фронту, и према којем било непријатељу. Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо …“

Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском… Никакав њихов производ, ни природни ни индутријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча… Тако и разумевајте изградњу Сушака, и велики процват Сплита. – Међутим, Хрватска није престајала са кукањем да је покрадена, ни онда кад је српска Војводина, једна од житница Европе, сама плаћала 52% целокупног државног пореза. Шта више Хрватска мало што није упропастила државу већ сутрадан по нашем уједињењу, са лакоумошћу која је превазилазила и сав цинизам ондашњих хрватских вођа.

Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!.. На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу, – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику.

Радић се у младости називао Југословеном, – чак и Србином, сматрајући, иако нетачно, да су то два имена истог народа. („Ја сам Србин који говори хрватски“ викао је једном приликом овај љубитељ каламбура). Али у 50-ој години је пошао да руши монархију, и ствара републику у којој би он постао претседником. – Духовни бојкот Загреба против државе, био је нечувен. Радић, који је певао химне Фрањи Јосипу за живота Царевог, одржао је један плачеван некролог у Сабору кад је дошла вест о Царевој смрти; и заједно са осталим члановнма Сабора гласао да му се у Загребу дигне споменик..

Повика из Загреба против неспособног чиновништва и корупције, било је стварно само повика која је постојала свугде по Европи после рата, повика против општег зла.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним … Промена њихове аустријске круне у ондашњу државну монету, српске динаре, у сразмери 1:3, направило је једну незакониту трговину са нашом валутом, јер нису мењане само употребљаване и прљаве хиљадарке хрватских сељака, него и вагонима новоувезене кријумчарене хиљадарке загребачких банкара, из Пеште и Беча преко Муре у Хрватску.

Правећи овакву саботажу држави, Радић је био окривљен и затворен, (уосталом врло неполитички, и доста ступидно), али кад се он вратио затим у ондашњи радикалски Бсоград, прва му је мисао била да оде да благодари Краљу, и ушао у Двор пољубивши, на очиглед свију, десни стуб Дворских врата. Србијанци су ово сматрали својом победом. Међутим, нешто доцније, исти Радић је тражио од чланова своје велике странке да нико не оде на откривање Штросмајеровог споменика у Загребу, како се не би правила забуна између његове политике, искључиво деструктивне, и Штросмајеровог „југославизма“, тобож конструктивног.

Др Влатко Мачек је пошао истим путем, кад је, пре мало година, тражио да промени своје име Југословенска Академија Наука у Загребу, коју је тако назвао Штросмајер да би је направио бар њеним самим именом, ако не и значајем својих академика, централом на југу словенском. Мачек је тражио да се не зове више Југословенском Академијом, него Хрватском. — Додајмо овој историји „југославизма“ загребачког још један факат. Кад су 9 априла 1940, неки поштоваоци Штросмајера хтели дати опело у Загребу за спомен 35-годишњице смрти ђаковачког добротвора, монсињор Степинац, бискуп загребачки, тог се дана нашао на путовању, да не би узео учешћа у прослави Штросмајера, чије се име доводило,- иако погрешно, — у везу са „југославизмом“, главним принципом државе Југославије.

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали. Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама.

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

21 чудна чињеница о Другом светском рату

Други светски рат службено је трајао од 1. септембра 1939. до 2. септембра 1945. и међународни је сукоб који је избио 21 годину након Првог светског рата. За собом је осим промене светске политичке игре оставио многе трагичне бројке и смрт недужних цивила. О њему су писане књиге и снимани филмови, а ево неких чињеница које вероватно нисте знали.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:B-17G_Destroyed_by_Flak.jpg

Амерички Боинг Б-17Г оборен пртиваздушним дејством изнад Краненбурга у Немачкој; фото: Википедија (обрада: Расен)

– Први погинули немачки војник у рату убијен је од стране Јапана.

– Првог америчког војника убио је совјетски.

– Широм Европе током овог рата је погинуло најмање сто хиљада припадника ваздушних снага за бомбардовање.

– Више је америчких војника погинуло у ваздушним снагама него у маринцима.

– Пољска бабица католичке вероисповести Станислава Лесцинска помагала је порођају три хиљаде беба током холокауста у нацистичком Аушвицу.

– Британски војници имали су током Другог светског рата на располагању три листа тоалет папира дневно, а амерички војници 22.

– 1941. Године у САД-у је произведено три милиона аутомобила, а за преостало трајање рата још само 139 аутомобила.

– Четири од пет немачких војника који су погинули у рату, настрадали су на Источном ратишту.
Само 20 одсто дечака који су рођени у Совјетском Савезу 1923. године, преживели су рат.

– Најмлађи војник који се борио у овом рату је био тада 12-годишњи Калвин Грејам, који је лагао о својим годинама када се пријавио америчкој војсци за служење у рату. Његове године нису откривене ни након што је завршио рањен у болници.

– Само један од четири војника који су се борили из подморница је преживео рат.

– Опсада Стаљинграда резултирала је с више смрти Руса (војних и цивилних) од оних које су САД и Велика Британија заједно забележиле током целог Другог светског рата.

– Како би Американци избегли реч “хамбургер” за популарно јело, јер им је звучало “немачки”, хамбургер су назвали ‘одрезак слободе’ (у слободном преводу, а оригинално “Либертy Стеак”).

– Током овог рата, нећак Адолфа Хитлера служио је у америчкој војсци.

– Адолф Хитлер и Хенри Форд имали су сваки на свом радном столу уоквирену фотографију оног другог.

– Највећи ланац јапанских шпијуна заправо је био лоциран у Мексику.

– Проценат смртности свих ратних затвореника у совјетским камповима износи 85 одсто.

– Прва бачена бомба Савезника на немачки Берлин усмртила је јединог слона у берлинском зоолошком врту.

– Да је била “потребна” још једна бачена атомска бомба, та трећа била би бачена на Токио.

– Хироо Онода, службеник јапанске војске током Другог светског рата, није предао свој положај на Филипинима крајем рата 1945. Све до 1974. године, дакле након готово 30 година верног служења, када је његов бивши војник отпутовао до њега како би га разрешио дужности.

– Други светски рат иза себе је према прорачунима оставио између 50 и 70 милиона људских жртава, а 80 одсто њих долази из само четири земље – Совјетског Савеза, Кине, Немачке и Пољске.

Извор: businessinsider

 

Шимоново бекство из немачког логора и дуг пут до Србије

Ратна исповест шабачког берберина Стевана Шимона, који је 1941. године заробљен и одведен у Немачку, потом је успео да се у бекству домогне родног Шапца, да би поново био ухапшен и послат у радни логор у Немачкој.

Шабац, Господар Јевремова улица пре 1. светског рата

Шабачки берберин Стеван Шимон је у априлском рату 1941. године, као војник Краљевине Југославије, са својом бригадом заробљен у Сарајеву. Са осталим војницима и официрима спроведен је у заробљенички логор Оснабрик, на граници са Холандијом.

После шест недеља проведених у логору, заробљеници су подељени за рад на селу. Ко је желео да се спаси глади, прихватао је рад. Тако је и Шимон, са неколицином официра прихватио да ради у једном немачком селу.

А могао је Стеван Шимон још у Сарајеву да буде ослобођен да је изјавио да је Мађар, што је по националности и био. Он је пак, поносно рекао да је Шапчанин и Србин, те бритву заменио ашовом, ралом, вилама…

Једног мајског дана 1942, Шимон је одлучио да побегне. Пред сеоском кафаном, видео је камион са цирадом, под којом су биле бачве пива. Решио је да уђе у камион и сакрије се међу бачвама. Целе ноћи је путовао, а пробудила га је шкрипа трамваја. Када је погледао кроз рупе на циради, схватио је да се налази у фабрици пива у Дортмунду. Одједном, као спасење, чуо је сочну псовку на српском језику.

– Еј , брате Србине! – позовем. Кад човек приђе, упита: „Ко си ти ? Откуд овде ? – Заробљеник. Бежим. Незнанац је после неког времена решио да помогне Шимону. Дали су му цивилно одело, нешто новца и картице за храну. Исте ноћи, одвели су га до железничке станице и посаветовали га : „Кад те буду легитимисали, само кажи да си се загубио од транспорта радника, који су упућени за Беч, па си због тога без икаквих исправа.“

Тако је почело Шимоново дуго и самотно лутање. Страховање, неизвесност, скривање, саслушавање, хапшења…

„Два месеца сам лутао по Немачкој. Спавао сам по вагонима. Док спавам, воз крене. Одједном се нађем негде. Ухапсе ме и ставе у станични затвор. Саслушавају ме. Ја све исто. Остао за транспортом… Било је веома тешко сналазити се, јер нисам знао немачки језик.“ Најзад, једног дана, Шимон се нашао у возу за Беч. Сада је осећао да је ближи циљу. Шабац је још био далеко. Из Беча је кренуо пешице за Марибор. Дању је пешачио, ноћу спавао у сеницима.

У Марибору се пријавио комисији за репартрирање заробљеника. Они су га ухапсили и спровели у логор за заробљенике у Дугом Селу код Загреба. У логор је једног дана стигла мађарска комисија за репартрирање. Ту је Шимон замолио једног чувара да га приме код њих. „Пошто ми је мајка из Бачке Паланке, а има родбину у Мађарској, пријавим се на њихово име. Међутим, муке моје, јер не знам мађарски језик. Смејали су ми се, али су ме примили, ваљда због презимена.“ Тако се Стеван Шимон у мађарском транспорту докопао Бачке Паланке. Једно време се крио код тетке. Међутим, после неколико дана, брат од тетке му је рекао да су наредили да се пријави војном рефреренту, другим речима, да се спрема да обуче немачку униформу са мађарским ознакама и крене на Источни фронт.

Кад је то сазнао, позајмио је од брата нешто новаца и отишао за Нови Сад, где је скелом хтео да пређе Дунав. На скели је био легитимисан, а потом и ухапшен. На саслушању је изјавио да је из Сремске Митровице. Полиција га је тамо спровела и на гаранцију рођака из Митровице, ослободила. Из Сремске Митровице је кренуо возом до Кленка, села које је наспрам Шапца. На мосту преко Саве је била стража, па је решио да на обали тражи чамац или неко друго пловило да би се домогао Шапца.

Шабац, Karađorđeva улица početkom 20. veka

„Није било другог избора него да запливам. Ципеле сам везао око врата и ушао у брзу и хладну Саву. Био је 21.октобар. Пливам колико имам снаге. Једва сам испливао на десну обалу, негде испод фабрике „Зорка“. Извукао сам се из воде само до пола и загрлио земљу. У једном тренутку, подигао сам поглед. Преда мном су стајала два пара немачких војничких чизама.“ После толико мука, самовања, гладовања, напора, опет у рукама Немаца. „Наредили су ми да скинем одело, и онако у гаћама, кошуљи и босоног, потерали према граду. Пред кућама су изашли неки моји познаници и пријатељи. На њихову молбу, свратили смо у кланицу, где су ми дали да једем и да се обучем. Одатле су ме спровели у затвор.“ После само десет дана, специјални стражар спровео је Стевана Шимона поново у Немачку, у радни логор.

Тамо су га сликали и као чудака показивали официрима и немачким војницима. Човека који је две хиљаде километара превалио да би дошао до завичаја, готово до куће, да би све било узалуд. Стеван Шимон је дочекао крај рата и у ослобођену земљу и свој Шабац вратио се кад и остали заробљеници. Вратио се и свом берберском занату. Као берберин и као човек, био је и остао легенда.

Не само по његовом чувеном бекству, већ по господском понашању, учтивости, хуманости. Његово име старији Шапчани и данас са поштовањем изговарају.

Извор: Српски Академски Круг

Понори зла – стрип у коме је описана бурна историја Херцеговине

Српска историја 1941–1945. најпре би се могла описати, по оцени Жарка Видовића, као „логорашка историја“ и то је српски народ, тада настањен на подручју Независне државе Хрватске, понајпре осетио. Јасеновац је за сва времена постао симбол свих ужаса које су Србе погодили кроз геноцид у Банији и на Кордуну, кроз покоље у Лици и Славонији, кроз масовна бацања српске нејачи под нож на Дрини, или у јаме у Херцеговини.

Стрип “Понори зла“, Јован Братић

Српски народ у исто време, посебно у матици, погодиле су и деобе из грађанског рата – и оне су, првенствено кроз поделе на „четнике“ и „партизане“ остале трајне. Ти догађаји нису оптеретили само прошлост, већ су се одразили и на будућност нације. Можда њихов спој нигде није био видљивији, него што је то био случај у Херцеговини. Управо на том простору смештена је и радња стрипа, рекли бисмо и илустрованог романа, „Понори зла“ који је настао из пера Јована Братића.

Братић, иначе истакнут у овом пољу стваралаштва, који је разрадио многе мотиве из националне историје, овога пута се одлучио да прикаже одјеке светске историје у Невесињу и околини током Другог светског рата. Зналачки, са добрим историјским предзнањем, аутор нам овим путем приказује најважније ратне епизоде и једноставно осликава све сложене појаве особене у његовом крају.

Он дословно црта све оно што смо раније могли да читамо код Сава Скока, Драге Мастиловића или пак Алексе Тепавчевића, а то су збивања која су се тада смењивала као на филмској траци: слом југословенске државе 1941, на чијим рушевинама се формирају власти НДХ; усташки терор, изражен већ у првим месецима, уз важан ослонац у локалном муслиманском становништву; „другу невесињску пушку“ и масовни устанак Срба који је, у јуну 1941, као такав букнуо међу првима у окупираној Европи; стварање слободне територије под контролом до тада јединствених устаника и нов талас усташких злочина којих су се заиста грозили и италијански официри…

Посебно упечатљиво, Јован Братић приказује геноцидне злочине у Коритима и Пребиловцима, који и данас имају важно место у колективном сећању српског народа. Међутим, као истинољубив човек, он поред слика страдања својих сународника неће избећи да се суочи и са њиховим злочинима у осветничким походима. Следеће епизоде Братић плете око расцепа у устаничком табору и почетка грађанског рата у Херцеговини 1942; ништа мање убедљиво него претходне, он нам даје на увид и слике српско-српског судара, „лијева скретања“ и злочине херцеговачких партизана, те наду четничких команданата да ће у колаборацији са Италијанима спречити усташки геноцид – и њихову превагу на терену. Ако су нас прве епизоде подсећале на филмске кадрове „Ножа“ и „Браће по матери“, онда ове дефинитивно наличе сценама из „Глувог барута“.

Што током рата, што у послератним прогонима, у братоубилачком рату један за другим страдају његови јунаци, вођи херцеговачких ројалиста: Дамјан Крстић, мајор Бошковић, Јован Ћетковић, Лазар Орловић… Иако су њихова имена наведена под псеудонимима, иоле виспрени читалац препознаће у њима стварне историјске личности – Крста Ђерића, Бошка Тодоровића, Ћетка Петковића, Петра Самарџића. У личности капетана Лоловића, чија судбина овде није видљива, а који ће погинути 1945. када се буде нашао у усташко-партизанском обручу, огледа се легендарни Милорад Поповић. Посебна важност Братићевог стрипа лежи управо у чињеници да је њиме извршио визуелизацију ликова историјских личности од којих су до данас остале тек по једна или ниједна фотографија и тако их приближио новим генерацијама и савременом читаоцу.

Затим, аутор нас води у фебруар 1945, у поновни продор партизана у ове пределе, када су већ постали победници у грађанском рату и формирали нове власти. Пратећа појава њиховог учвршћивања били су злочини над пораженом страном, који су у Херцеговини, поново, били посебно сурови. Такав је и описани злочин над невесињским девојкама, који се заиста догодио у то време и на том месту. Снаге ЈВуО („четници“) доживеле су погибељ у одступању кроз Босну и кроз Словенију, а њихови преостали припадници на терену нашли су се као вукови у хајци. У послератним годинама, у једној потери гине и његов главни лик Алекса: пуцао је себи у главу да не би пао жив у руке својој небраћи под петокраком.

Било је то доба када су за комунистичке власти народни непријатељи била и деца њихових непријатеља. Поделе из грађанског рата наставиле се да бубњају и деценијама касније. Ко је пак био на којој страни и ко чији, ко злочинац и ко жртва – тешко се заборављало међу херцеговачким памтишама. Људи попут Јована Братића са снажним српским идентитетом тај период доживљавали су као ново ропство. У том контексту, треба посматрати и његов ефектни закључак: васкрсењем имена забрањених и умало заборављених, после скоро пет деценија, васкрсавала је и истина.

„Поноре зла“ карактеришу леп језик (српско ћирилично и ијекавско писмо) и квалитетне илустрације. Прича изложена у њима је динамична и поучна и чита се готово у даху. Аутор није професионални историчар, али се види да је заљубљеник у историју. Он је у овом стрипу просто забележио народно предање, невесињско. Притом, његов угао гледања је српски, у колективном трагању за српским становиштем и српским интересом. Јован Братић је један од оних часних појединаца који се том суђењу, у својој моћи и на свој начин, овим делом успротивио.

У Београду, 18. 6. 2017.
Немања Девић, МА

Сви заинтересовани за набавку стрип албума Јована Братића ,,Понори зла“ могу се јавити аутору на адресу: jovobratic@gmail.com

Извор: Слободна Херцеговина

Светолик М. Драгачевац, човек који је послао писмо Хитлеру и због тога страдао у Матхаузену

Светолик Драгачевац, срески начелник из Параћина, упутио је писмо Адолфу Хитлеру, које завршава речима: „Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.“ Слање писма прославио је уз музику у кафани и уз рефрен „Хитлер обрао бостан“. Два месеца касније Драгачевац је ухапшен и одведен у логор Матхаузен где је и умро 1942. године.
Матхаузен. Заробљеништво

Срби у логору Матхаузен.

Светолик Драгачевац, пензионисани срески начелник из Параћина, упутио је писмо адресирано на канцеларију вође Трећег Рајха, Адолфа Хитлера, у Берлин. Његов лични пример јавног изражавања антифашистичког става један је од многобројних међу грађанима Србије пре и током нацистичке окупације. Писмо је написано 25. III 1941, на дан када је Драгиша Цветковић, тадашњи председник југословенске владе, потписао приступање Тројном пакту.

У документима сачуваним у Завичајном музеју Параћина стоји да је Слање писма Драгачевац прославио уз музику у кафани, а музиканти су му све време свирали маршевску музику и непрестано понављали рефрен „Хитлер обрао бостан“.

Параћин, дана 25. III. 1941 године

АДОЛФУ ХИТЛЕРУ

…Нит правде прекинут је. Зацарила обест и сила. Велики тлаче мале и у својој осионости не познају Бога; немају душу.
…Крвожедни Хитлер хита да ни једна њива на ово земаљској кугли не остане засејана јадом и чемером. Ни наша напаћена Отаџбина није поштеђена. Пружамо ти своју поштену руку али ти хоћеш и срце. У жељи да освајаш и тлачиш ти нам газиш оно што нам је кроз сва робовања и кроз векове било најсветије газиш нам слободу и част газиш нам понос.
…Теби Хитлере; кајинов сине ми деца великих отаца и дедова узвикујемо доста. Не слушаш ли наићићеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.

Светолик М. Драгачевац
срески начелник у пензији

Два дана касније, југословенска влада је збачена у државном удару, а 6. априла почела је немачка инвазија. Два месеца касније, крајем маја 1941, године Драгачевац је ухапшен и прослеђен за Београд где је био „ислеђиван“ неколико дана. Наводно, потказао га је фолксдојчер Јозеф Паулус који је у Параћину имао малу ткачку радионицу и који је одмах потом постао окупациони градоначелник Параћина.

Под оптужбом да је осрамотио „фирера“ депортован је прво у затвор у Грац, а затим у концетрациони логор Матхаузен где је и умро 9. јула 1942. године.

Депеша коју је Оперативној команди Безбедносне полиције и Државној безбедности у Београду послао криминалистички саветник Вајс, пише да је Светолик преминуо од запаљења трбушне марамице. У истој се депеши тражи и да се о томе обавести покојникова супруга Јелена, те да јој се каже да је леш кремиран.

Светолик Драгачевац је проглашен од стране СУБНОР-а жртвом нацистичког терора, а у Параћину има и своју улицу. Продуцент и редитељ Слободан Ћирић је на основу сценарија Жарка Станковића 2012. године о њему снимио документарни филм. Лик Драгачевца у играним секвенцама, тумачи глумац Томица Ђорђевић.

Извори: Историјски архив града Београда, БДС, д-77, Дан ветерана, Учионица историје

Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником

Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата. Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања. Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају. 
Радослав Грујић

Српски народ Грујићу дугује захвалност што је спасена и враћена баштина из манастира и цркава коју је опљачкала НДХ; фото: Јадовно

Радослав Грујић (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85_%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%B0_(%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%BD)#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Iskopavanje_arhangela.jpg

Свети Архангели, Главна црква, након ископавања 1927. године; Фото: Википедија

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.

На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. 

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата

По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Допис Синода СПЦ. 8. децембра 1945. Верској комисији Србије уз захтев да се благо врати Патријаршији у Београду.

Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије

„да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Кажњавање професора Грујића

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је пресудом Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су изрекли ову пресуду било је његових ученика и студената.

Пресуда је гласила:

„По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:
1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:
а) за организацију Завода Српске православне културе;
б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;
в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;
г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;
д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;
ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;
е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;
ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;
з) за организацију Теолошког факултета;
и) примедбе на пројект општег државног плана.
2. Да је био члан тако зване факултетске матице;
3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и
4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:
а) «Основи Српског национализма» и
б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».

После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: „Из свега изложеног види се да је активност др. Грујића за време окупације велика“. Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је „осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало“.

То образложење Суд части није могао уважити па је „одлучио да др Радослава Грујића, професора теолошког факултета, казни удаљавањем са универзитета. Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

Одлуком Народног одбора IV насеља НО Рејона 1 од 1. септембра 1945. Радослав Грујић је избрисан са списка грађана, лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић.

У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи:

„1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

После ове две пресуде долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици, радећи у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци, где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Мало његових радова је до сада објављено.

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису III за њега каже: „Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…“.

Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије.

Oбајвио je око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку).

Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.

Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.

Рехабилитација др Радослава Грујића

Група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим Новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.

Историјском пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. је у Палати правде рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић, 

Нема никакве кривице професора Грујића. Одлукама „Суда части Универзитета у Београду“ и „Одбора народноослободилачког рејона“ он је лишен права на рад и на националну припадност само због другачијег мишљења и жеље да заштити културна и уметничка добра српског народа и СПЦ, као и да спречи прикривање злочина почињених од НДХ према српском културном наслеђу. Др Грујићу није дато ни основно грађанско право на одбрану. Све је учињено из идеолошких и политичких разлога. Одлука „Државне комисије ДФЈ“ је потпуно незаконита и по прописима из тог периода. Она је формирана одлуком АВНОЈ са овлашћењем само да прикупља доказе о злочинима, а не да проглашава кривицу. Зато се проф. др Радослав М. Грујић има сматрати неосуђиваним – рекао је судија Васић образлажући пресуду, после чега је уследио дуг апалауз декана и професора Богословског факултета, директора Архива САНУ, председника Матице српске, представника Министарства просвете и бројних студената.

Тако је окончан процес започет 25. јануара 2013, у ком су се променила тројица судија. Захтев за рехабилитацију поднео је Богословски факултет у Београду, чији је професор и декан био др Грујић. Правни заступник племенитог захтева био је Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, и помоћник министра правде. Он је нагласио да је иницијатива за рехабилитацију потекла од новинара „Вечерњих новости“ и Николе Миркова, актуелног главног уредника РТС, који је још пре неколико година у серији „Заборављени умови Србије“ открио јавности заборављеног великана.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

С. Милеуснић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. (Грујић, Радослав )

Енциклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1986. том 4 пп. 623

Слободан Милеуснић, Радослав Грујић – сведок времена, Београд, 29. мај 2003. (Манстир Лепавина)

Историјска библиотека

САНУ

Вечерње Новости

Заборављени умови Србије: Радослав Грујић

Мaјка православна – пјесма-врисак Владимира Назора о страдању Срба од усташа

Мајка православна је пјесма Владимира Назора, једна од најпотреснијих пјесама о страдању Срба у Другом свјетском рату.  Пјесма је настала у јануару 1943. године убрзо након што је отишао у партизане. Назор је био ужаснут затеченим призорима попаљеног Кордуна и масовним усташким злочинима над српским становништвом.
Кордун

Кордун, Други светски рат

Мајка православна

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

У попаљеном српском селу
код Вргинмоста
1943.

Владимир Назор

Станислав Краков: Како су спашене мошти кнеза Лазара од усташа

Али сем ових живих гостију и повратника и мртви су дошли да у престоници окупиране Србије потраже мира и склоништа, јер ни њиховим моштима није било више опстанка на територији сатанске творевине Павелићеве, која је желела да уништи не само живо Српство, већ и његову прошлост и све његове светиње. Српска влада је била обавештена о пустошењима које су усташе починиле у оној првој српској Светој Гори на Дунаву, у фрушкогорским манастирима Раваници, Врднику, Крушедолу, Хопову, Беочину, Великој и Малој Ремети, и свим другим српским светилиштима. Ове подивљале руље су попалиле и порушиле манастире, пошто су опљачкале драгоцене ризнице, пуне историјских и уметничких драгоцености српских од непроцењиве вредности, развалили иконостасе и поганили олтаре, побили калуђере, а мошти српских светитеља и владара избацили из њихових скупоцених саркофага са намером да их сасвим униште.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sarkofag_Car_Lazar.JPG

Саркофаг кнеза Лазара у манастиру Раваница, Фото: Википедија (P. Milošević)

О томе како се дознало у Београду за пустошење и пропаст фрушкогорских манастира и за опасност уништења моштију српских светитеља и великомученика, помоћник Управника града Београда, Мика Ђорђевић је дао ове податке који бацају чудну светлост на усташко дивљаштво и на лојалност извесних Немаца из немачке мањине у Југославији, као најзад и на тај парадокс да су чланови Гестапоа са блиндираним аутомобилима морали да отимају мошти српских светитеља од Павелићевих хијена под словом „У“.

По том причању помоћника управника града Београда, Ђорђевића, догађаји су се овако одиграли:

У Земуну је врло позната породица Немаца, фолксдојчера Мозер, од којих су неки били чувени велетрговци вином и који су били увек српски орјентисани и у рђавим односима са земунским Хрватима. У лето 1941. баш некако после образовања владе генерала Недића у Београду, немачке власти су поставиле за градоначелника Земуна једног члана породице Мозер, који је био доктор права. Пре него што се примио овог положаја др Мозер је прешао у Београд и ту је нашао Мику Ђорђевића, са којим се добро познавао и рекао му да га немачке власти постављају за градоначелника Земуна, али да он још није дао свој пристанак, већ да је баш зато и дошао у Београд да тражи за то сагласност генерала Недића. Он је тада рекао: „Ма како се рат завршио, Земун ће бити у саставу Београда, а ја нећу да се ни на који начин замерим Србима, са којима смо ми земунски Немци увек живели у најбољим пријатељским односима“.“

Др Мозер није смео да иде лично до генерала Недића, бојећи се да га неко од познатих не види и не достави немачким властима. Мика Ђорђевић се примио да буде посредник и генерал Недић је са задовољством, на овај редак гест лојалности, одговорио да даје своју пуну сагласност молећи да др Мозер настоји да заштити Србе у Земуну колико год може од усташких насиља. И доиста после постављања др Мозера и његових интервенција престало је у Земуну не само убијање већ и хапшење Срба у великом броју, како је до тад било.

Пред крај 1941. године дошли су једног дана код др Мозера два фелжандарма немачког Рајха, иначе два фолксдојчера из Земуна и саопштили су му да су крстарећи по Срему видели код манастира Раванице, Врдника, неке усташе, као и друге Хрвате у грађанским оделима како су се окупили око неких људских костију.

Када су их жандарми питали шта је то, Хрвати су одговорили, да су то кости „влашког цара Лазара“ и да су их они бацили на пут да их пси разнесу. Из тих стопа жандарми су похитали за Земун и потражили свог градоначелника, рекавши др Мозеру да су они за време Југославије ишли у српску школу и ту су научили да је цар Лазар био велики српски владар, светитељ и уопште славна историјска личност, чије је име познато у целом Западу, те су хтели да га о свему томе обавесте.

Др Мозер, који је такође добро знао славу и величину кнеза Лазара одјурио је одмах аутом у Београд и обавестио Гестапо да би то била незампаћена културна срамота за Немце да дозволе да једна група Павелићевих дивљака уништава једну јединствену историјску успомену и реликвију. И у Гестапоу се нашао неко ко је схватио колику важност за српски народ имају ове мошти, бачене од нељуди псима, и колики би био револт српског народа када буде сазнао шта се радило са његовим највећим светињама. Још у присуству др Мозера, Гестапо је наредио да се образује једна експедиција од неколико блиндираних аутомобила, који су се упутили у Фрушку гору и наишли на путу пред манастиром Раваницом разбацане кости кнеза Лазара. У исто време су, на основу других обавештења, нађене и мошти цара Уроша и војводе Стевана Штиљановића, те су Гестаповци све те мошти српских светитеља донели у Земун и предали их др Мозеру, да он организује шта треба да се са њима учини. Овај Немац је набавио три скупоцена мртвачка сандука и ставио ове мошти у њих, јер су усташе биле однеле у Загреб скупоцене сребрне саркофаге у којима су толико векова, чак под турском доминацијом биле чуване ове историјске и свете реликвије. Ти саркофази су истопљени у Загребу да би њихово сребро ушло у трезор Павелићев, у којима су се налазиле и велике количине злата покупљеног из српских кућа, и из вилица побијених српских жртава.

Чим је ове мошти сместио у пристојне ковчеге др Мозер је обавестио генерала Недића да су кости цара Лазара, цара Уроша и војводе Штиљановића спасене и да се налазе код њега и да ће их он предати српској влади и цркви када год се то жели. За тај пренос је одређен 14. април 1942. јер је генерал Недић хтео да то буде једна величанствена национална и верска свечаност и да Београд иако под окупацијом, са највећим пијететом прими реликвије својих средњовековних владара и светаца.

На дан 14. априла генерал Недић је наредио министру просвете Јонићу да све београдске школе начине шпалир од понтонског моста на Сави до Саборне цркве. На целом том простору била је постројена и Државна стража, док је пред Саборном црквом био постављен један одред Српских добровољаца. Огромна маса Београђана је изашла на улице да дочека мошти српских светитеља. Жене и деца су држали у рукама запаљене свеће, ђаци су певали црквене песме када је поворка са ковчезима наишла.

На самом понтонском мосту, са десне београдске обале Саве, ковчеге је чекало једно званично изасланство, међу којима се налазила и специјална комисија коју су сачињавали професор Београдског универзитета, др Радослав Грујић и кустос Музеја Кнеза Павла у Београду др Миодраг Грбић. Са њима је био и помоћник министра просвете Велмар Јанковић. Београд је доиста у узбуђењу дочекао ове мртве избеглице из „Независне државе“ срама. На самом уласку у Саборну цркву мошти је дочекао генерал Недић окружен свим члановима своје владе, са Димитријем Љотићем и управником града Београда, Драгим Јовановићем (убијен од комуниста 17. јула 1946.) и сви заједно су скинули сандуке са моштима из камиона и донели их до црквених врата. Овде су прихватили свете мошти владике и свештеници и пренели их до олтара где их је сачекао заменик заточеног патријарха Гаврила, митрополит Јосиф.

Сутрадан, 15. априла у 17 часова одржан је у Саборној цркви парклис. Саборна црква је не само била пуна до последњег места већ је маса света испунила све околне улице. Параклису је присуствовао председник владе, генерал Недић са свим члановима владе и скоро свим државним чиновницима. На парклису чинодејствовао је митрополит Јосиф са митрополитом Атанасијем (Атанасијем, руским) и епископом Дамаскином, који је затим прочитао Похвалу Деспотице Јефимије, коју је она својом руком извезла на покрову ћивота Кнеза Лазара у 1402. години.

У дубокој тишини одјекнуле су последње речи Јефимијине похвале: а сада обје молим: да ме исхраниш и да утишаш љуту буру душе и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово Теби, Светитељу. После овога председник владе, генерал Недић, је пришао први ковчезима и целивао мошти три српска светитеља, а за њиме је настала бескрајна поворка свих оних који су се налазили у цркви и других са улице, тако да је многе у цркви затекао и полицијски час у 21 час, те су морали целу ноћ да у цркви проведу. Целивање моштију светитеља трајало је недељама.

Из књиге Станислава Кракова: “Генерал Милан Недић, Књига II – Препуна чаша чемера“, 1968.

Београд и Загреб 1941. кроз објектив немачког војника / ВИДЕО

Представљамо вам два кратка историјски драгоцена филмска материјала које је снимио војник Вермахта 1941. године током путовања по Балкану. Снимци Београда и Загреба 1941. године показују огромну разлику у односу немачких окупационих власти према ова два града и два народа. У тој разлици исказан је сав гнев једне политике, којом је један град гажен, а други мажен, сва нечовечност једног пројекта по комe је кажњаван српски народ.
Београд, Загреб1941

Београд – Загреб 1941.; фото: Јутјуб снимак

На основу ова два јединствена историјска снимка са почетка Другог светског рата које је направио немачки војник, можемо видети огромну разлику у односу немачких окупационих власти према ова два града и два народа. У тој разлици исказан је сав гнев једне политике, којом је један град гажен, а други мажен, сва нечовечност једног пројекта по комe је кажњаван српски народ.

На снимку из Београда видимо стравичне сцене уличне атмосфере, рушевине зграда, ратну штету, оштећења и страхоте проузроковане немачким бомбардовањем града. Немачки војници чувају ратне заробљенике који раде на рушевинама.

Видимо и званична саопштења немачких власти за грађане Београда. Једно од њих се односи на снајперски напад на немачке војнике и саопштење команданта немачког Вермахта да ће се у случају даљих напада узети таоци који ће бити убијени.

Други плакат је инструкција свим Јеврејима да се 19. априла у 8 ујутро морају пријавити градској полицији, те да ће они који не изврше ту наредбу, такође, бити убијени.

У неколико наврата види се и сцена згаришта са димом, што код гледаоца изазива појачан доживљај разарања и ратног ужаса. На овом снимку се види и уништена железничка инфраструктура, као и порушени мост на Дунаву.

Београд 1941.
Загреб 1941.

 

За разлику од снимка Београда, снимак из Загреба одаје идиличну атмосферу, уз приметну опуштеност пролазника. За разлику од Београда, у коме је у то исто време замро сваки цвркут птица, овај снимак изражава потпуну супротност коју посебно дочарава сцена голубова на улици.

Овде видимо насмејане пролазнике, како Загрепчане, тако и немачке војнике,  нормално одвијање саобраћаја, уопште једну обичну свакодневну градску атмосферу. 

Другим речима, видимо град у коме присуство немачке власти не ремети уобичајен градски темпо. Град у коме су ти исти војници који су донели зло и бомбе Београду, дочекани са одушевљењем од стране хрватских грађана, град у коме су Немци дочекани слављем на улицама као ослободиоци, за разлику од Београда кога су ти војници окупирали у пуном смислу речи, од чега се српски народ у целини није опоравио до данашњег дана.

Загреб и Београд у Другом светском рату

 

Улазак Немаца у Загреб 1941. године

 

Приредио: Расен

Бадње вече 1943. (Цео филм)

Бадње вече 1943., српски ратни филм из 2007. године, је потресна прича о оном делу трагедије српског народа за коју му нико није крив до он сам. Кроз сукобе традиције и идеологије, вере и безбожништва, родитељске љубави и арогантности деце изнета је истина о корену суноврата српског друштва – распаду породице.
Бадње вече 1943

Бадње вече 1943

Сценарио за филм Бадње вече 1943 написао је позоришни редитељ и сценариста Драган Петровић Суреп, који је заједно са телевизијским редитељем Дарком Штетином режирао филм.

Паклени животни круг приказан је кроз судбину два брата, од којих је један четник а други партизан, и сукоб њихове две идеологије, које обе доживљавају пропаст на свој начин. Од њиховог сусрета на Бадње вече 1943. године у родној кући подно Опленца, породичног сукоба и трагедије, па до пада Книнске крајине када као оронули старци схватају бесмисао свега због чега су се цео живот сукобљавали.

Радња филма почиње у једном малом шумадијском селу у близини Опленца. На почетку филма Аврам и Јелица са својом снајом припремају трпезу за Бадње вече, за које верују да ће прославити без своја два сина, који се налазе у две различите војске. Током Бадње вечери у кућу долази партизан Војин, који заједно са породицом прославља Бадње вече. Током вечере долази до вербалног сукоба између Војина и његовог оца Аврама, који негодује зато што се Војин изјашњава као атеиста.

Ујутру на Божић у кућу долази четник Радован, који затиче брата у кревету. Тог јутра они се мире уз пиће, али касније Радован одлази да упозори четнике да се Војинова јединица приближава селу, а у исто време Војин одлази код партизана и заједно са њима организује напад на село. Радња филма се наставља почетком шездесетих година, када Војин као угледан комуниста долази да обиђе свог брата Радована који је тек изашао са Голог отока.

Војин му саопштава да сада живи у Сплиту, и да се оженио Хрватицом са којом има двоје деце. Филм се завршава падом Републике Српске Крајине, када Војин, који је изгубио целу породицу а бомба му је уништила стан, као избеглица долази код свог брата у стару породичну кућу.

Иако на први поглед делује као већ много пута испричана прича о четнику и партизану, „Бадње вече 43“ је много више од тога. То је слојевита драма о браћи, породици и народу, која задире у дубину наших осећања и својом суровом истинитошћу нас жестоко пече и боли до суза.

Улоге:

Танасије Узуновић – Аврам (отац)
Даница Максимовић – Јелица (мајка)
Слободан Ћустић – Радован (четник)
Микица Петронијевић – Војин (партизан)
Анђела Стаменковић – снаја

извор: Википедија

Логори за Србе у Северној Норвешкој

У јесен 1948. године, три године после завршетка рата, пред норвешким судом се појавио врло непријатан случај државне издаје. Судило се 23-о годишњем Хенрију Џорџу Хенриксену (Henry Georg Henriksen) из Ејестада у Ауст-Агдеру (Øyestad, Aust –Agder). Он је био члан Ваштбатаљона бр. 6 „Осло“ (Wachtbatallion nr. 6 „Oslo“), јединице коју су чинили норвешки војници – чувари у немачкој служби у Норвешкој. Он је оптужен за више убистава и тортуру југословенских заробљеника у северној Норвешкој (Nord- Norge) у ратном периоду.
Логор Беисфјорд код Нарвика у Норвешкој

Фотографија логора Беисфјорд код Нарвика у току мира 1945. Фото: Архив Нарвик центра у Нордланду (Јадовно)

То је био један од најозбиљнијих случајева у који су били умешани норвешки чувари у логорима смрти на северу. У току судског процеса обелодањене су информације о страхотама које су довеле до тога да је Хенриксен упркос својој младости осуђен на 17 година принудног рада.*1

Хенриксен није био једини Норвежанин у овој служби током ратних година. Рачуна се да је приближно 1000 Норвежана, дуже или краће време, службовало у различитим одељењима Батаљона чувара (страже) у годинама од 1942-45. *2 Кратак преглед указује да је њих тридесетак било из округа Агдер.

Ова група чувара из Агдера није раније била предмет научног истраживања. Ко су они били, шта су скривили и које су казне добили после рата? У овом чланку се наводи само неколико тачака из текућег пројекта који ће касније бити презентован као посебан научни рад о Батаљону чувара у Норвешкој.

Батаљон чувара заробљеника

Норвешки СС-Батаљон чувара је првобитно формиран као Хирдански батаљон чувара (Hirdvakt-bataljonen) пролећа 1942.*3 Тада је људство из Хирдена и партије Националног јединства (NS – Nasjonal samling) наводно регрутовано на добровољној основи за одбрану од потенцијалне саботаже норвешких фабрика.*4 С јесени 1942. године је ова јединица постала део који контролише немачки Waffen SS, и од 1943. је добила име СС – Батаљон чувара 6/Wachtbatallion 6 „Oslo“ (Батаљон чувара је потом добио скраћеницу ВБ)*5.

Током СС команде и контроле норвешки младићи су уместо првобитне намене послати у северну Норвешку да раде као чувари заробљеника. Прва група чувара заробљеника је послата у Северну Норвешку (Nordland) бродом и возом лета 1942.*6 Стражари су пре поласка прошли кратку обуку у тврђави у Фредерикстаду и Халдену.

Ова прва група чувара заробљеника је позната као најбруталнија. Каснији контингенти су обучени у СС – логору у Холместранд-Ботне и није им било дозвољено да носе бајонете пошто је прва група чувара тако злоупотребљавала ово оружје на заробљеницима да су сами Немци то сматрали претераним. *7

С пролећа 1943. године је ова служба са норвешким чуварима заробљеника у северној Норвешкој распуштена као последица њиховог бруталног понашања. *8 Уместо претходног задужења Батаљон страже је постављен као фабричка заштита за важне ратне фабрике у Норвешкој. Ова форма страже је постојала све до завршетка рата у мају 1945. *9

„Српски логори“ – Логори за Србе – логори смрти у Северној Норвешкој

„Српски логори“ у северној Норвешкој су често погрешно називани логорима за ратне заробљенике. Југословенски заробљеници у тим логорима су првих година рата били без статуса ратних заробљеника. Они су били политички заробљеници, партизани и таоци који су послати са Балкана у окупирану Норвешку да би били искоришћени као робовска радна снага и потом истребљени – убијени.

У првом периоду, од када су први југословенски заробљеници стигли у Норвешку током јуна 1942. и све до марта/априла 1943., ови заробљеници су били под командом немачке СС и окружени норвешким стражарима и чуварима реда.

Судбина затвореника представља праву хуманитарну катастрофу и скоро 70% њих је умрло.*10

Од 21. марта 1943. је одговорност за затворенике преузео немачки Вермахт (Wehrmacht). Немачки војници су преузели улогу стражара-чувара у логорима за заробљенике па су тада и лекари Црвеног Крста добили приступ у логоре. Тиме су услови били побољшани. *11

Ови норвешки чувари су радили углавном у логорима дуж државног пута 50 (данас Е6). У различитим временским периодима је постојало више такозваних „српских логора“ у Норвешкој, али норвешки чувари су радили у четири-пет од њих;

Lager 1 Beisfjord (Beisfjord) код Нарвика (са привременим логорем на Бјернефјел – Медвеђа планина (Bjørnefjell), Lager 2 Elsfjord (Elsfjord) (састављен од два логора Корген и Осен), Lager 3 Rognan (Botn) и Lager 4 Karašok (Karasjok). *12

Робовски рад се у највећем делу састојао од градње путева („Blodveien“ – „Крвави пут“), сечења дрва и пољопривредног рада као и чишћења снега у одређеним годишњим добима. *13

За управљање логорима у Норвешкој, немачка окупациона сила је послала потпуковника Ханс Бено Хутиг-а, (Hans Benno Hüttig) који је раније имао руководећу функцију у концентрационим логорима Саченхаузен (Sachsenhausen) и Нацвеилер (Natzweiler). Хутиг (Hüttig) је дошао у Норвешку заједно са СС-трупама из (тајног) удружења Лобања и са општим трупама СС. Тако је немачки начин поступања према заробљеницима уведен на норвешку територију.*14

Да би истакли зашто су „српски логори“ били логори за истребљење, треба ближе да погледамо на статистику смртности у њима. У прво време је у логорима северне Норвешке укупно преживело само 27% од свих заробљеника. *15

У логору Карашок (Karasjok) у Финмарку (Finnmark) је до децембра 1942. када је логор распуштен умрло око две трећине затвореника.*16

Тада је логор имао виши проценат смртности него многи немачки концентрациони логори.

Међу двадесет норвешких стражара у логору Карашок (Karasjok), налазила су се у сваком случају три из округа Агдер (Agder) међу њима и Хартвиг Д. (Hartvig D.) из Хисеја (Hisøy). Разлози за тако висок проценат смртности међу затвореницима су били комбинација лоше одеће и хладне климе, мало хране и тежак рад, болести и брутално понашање особља према затвореницима. Ово последње је као екстремну последицу имало стрељање или вешање.*17

Југословенски затвореници

Од 4268 идентификованих југословенских затвореника у Норвешкој у току II светског рата било је 3841 Срба (89%), док су остали били Босанци, Хрвати, Словенци и поједине друге националности.*18

Највећа група међу југословенским заробљеницима су били партизани или Титове присталице, односно присталице комунистичког покрета отпора у Југославији, али су међу њима били заступљени и припадници другог покрета отпора, српски ројалисти (краљеве присталице – четници).

Поред ових било је ту и Срба који су ухапшени као таоци или заробљеници од стране хрватских фашистичких присталица – усташа који су спроводили политику истребљења Срба.

Поједини заробљеници су били ухапшени због криминалних радњи које су починили, и више њих су били употребљавани као капои (другарска полиција: заробљеници који су Немци поставили да контролишу своје колеге – заробљенике). Најстрашнији међу њима је био Хрват Стефан Талисман, касапин и боксер по занимању из Загреба. Он је пре него што су га норвешки чувари одстрелили тврдио да је на своју руку убио преко 10 другова заробљеника.*19 Један други капо, Талсманов помагач, Алија Лелић из Босне, је наводно успео да побегне у Шведску када је видео како ће се рат завршити.*20

33 заробљеника радила су за нацисте и њих су ликвидирали други логораши. Стога нису урачунати у статистику смртности.*21

Одређени број српских заробљеника је успео да, под врло драматичним околностима, побегне у Шведску. Њих 89 успело је да побегне преко границе *22, али су неки од њих били ухваћени или убијени пре него што свог одредишта. Многи су успут добили помоћ од норвешких патриота.

Однос међу појединим групама заробљеника у логору није увек био јако добар. Најгора је ситуација била за оне који су били најнижи на хијерархијској лествици. Тада су дошле до изражаја политичке и етничке разлике. По речима норвешких чувара који су саслушани после рата, било је најчешће овако: „Хрвати нису трпели Србе и обратно. Хрвати су се боље котирали код Немаца у односу на Србе. Предрадници су увек били Хрвати.“

„ Шта је било са капоима?“

„Они су били искључиво Хрвати.“

„Да ли је било Хрвата који нису имали ове послове?“

„Једва да је било таквих, сви су они имали надређену позицију.“

„Како сте ви видели разлику међу њима?“

„Није било лако да се види, али се могло чути о дијалекту. Хрвати су имали и једну белу траку на надлактици.“

„Постојало је старо непријатељство међу њима за које су Хрвати добили добру прилику да га искористе.“*23

Иако су углавном Хрвати и Босанци (муслимани) радили као капои, било је међу њима оних који су гледали на затворенике као на јединствену групу. Они су рачунали да су сви они, пре свега југословени и партизани.

Чувари заробљеника из Агдера

Од девет идентификованих чувара заробљеника који су у првој групи 1942. године послати из Агдера на север, осморица су била припадници НС партије (Nasjonal Samling – Национално јединство – Нацистичке партије). Двојица међу њима били су чланови НС омладинске организације у региону (NSUF) од 1934. године, а један од њих је пре рата био председник НСУФ-а у Арендалу. Више њих је такође имало централне функције у НС-у током рата и то даје основу да се верује у њихову идеолошку мотивацију за поступања у улози чувара заробљеника.*24

Један такав пример представља младић из Лилесанда (Lillesanda), Ран Лике Химберг (Ran Lykke Himberg). Приликом избијања рата 1940. године је био морнар на страни савезника, али је крајем исте године променио страну. После тога се пријавио у НС и завршио у батаљону чувара. Руководство НС-а је у њему видело новог вођу у будућој НС држави па га је зато послало у официрску школу у Немачку. Химберг се касније борио на фронту и погинуо у Русији 1944 године.*25

Познато је да се неколико особа ВБ чланова на државној основи борило на фронту (Источни фронт), али су пронађене само три особе из Агдера које су службовале као борци на фронту, али и као чувари заробљеника у ВБ током окупације. Ово може да се повеже са чињеницом да је службовање у батаљону чувара сматрано мање пожељним. Један од бораца са фронта је, између осталог, испричао да њихов командант није дозвољавао да се друже са члановима ВБ-а и многи су посматрали норвешке чуваре заробљеника као банду варалица. *26

Иако је на почетку било одређено да Хирден регрутује особље за ВБ, руководство НС је са скепсом гледало на то да млади норвешки идеалисти раде ове „прљаве послове“ за Немце. Оловер Мејстад (Oliver Møystad), Хирденов шеф у Норвешкој је замолио Квислинга (Quisling) да распусти логоре за Србе у Норвешкој.

„Служба коју ови младићи врше је нешто најгрозније што сам икада чуо.“ – писао је он у једном свом писму Квислингу. Разлог за то је био млади Хирденов човек који га је потражио у канцеларији, поздравио нацистичким поздравом и рекао: „ Heil og sæl“ (поздрав из норонске митологије; прим. прев.) – „Здрав и срећан, ја сам образован да будем убица.“ Пре него што је испричао шокираном Мејстанду (Møystand) о свом службовању у логорима за Србе.*27

На основу извора који су ми били доступни, може се видети да је људство из Арендала највише било заступљено међу члановима ВБ-а из Агдера. Одатле је девет особа, скоро две трећине свих чланова било из Агдера. За поређење да наведем, да је само троје долазило из Кристиансанда, иначе исти број као из општине Фјере (Fjære) код Гримстада (Grimstad).

Ако се узму у обзир маргине грешке, чланови ВБ из Агдера долазе са једне широке области, али је највећи део њих из Арендала и припадајућих општина. Једно од могућих објашњења је да су водећи НС чланови из Арендала и Гримстада били међу првима који су се јавили у ВБ и тако допринели регрутацији младих добровољаца из околних области.

Поред могућих идеолошких мотива за службовање (НС – чланство), било је примера људи из Агдера које су учествовали у ВБ јер им је био потребан плаћен посао или пошто су се првобитно јавили у Норвешки Легион /Вафен СС (Den Norske Legion/Waffen SS) за ратовање против комуниста на Источном фронту, али су због година старости или здравља преведени у ВБ. *28

Ако се анализира старосна доб припадника батаљона, види се да је девет чланова било рођено између 1920. и 1925. године, док је најстарији био рођен 1900. године, односно 1903. године. Најмлађи је био рођен 1926. године и био је тинејџер када је службовао у ВБ-у. Већина је, ипак, била узраста између 20 и 30 година.

Логор Беисфјорд код Нарвика у Норвешкој

Оглас за регрутацију чланова ВБ. На њему стоји текст: Заштитите Норвешке фабрике од саботаже! Пријавите се у СС ВБ „Осло“ Фото: Јадовно

Рад у Батаљону чувара заробљеника

Од раније је познато мало детаља везаних за дејство чувара заробљеника из Агдера. Вероватно о томе постоје информације у правним документима Државног архива у Ослу.*29

Али много је оних којима никада није било суђено за ова недела и зато нису поменути у правним документима. То је вероватно повезано са жељом чувара да детаље везане за судски поступак држе у тајности и да тиме евентуално минимализују своју улогу у служби.

Пример за то је судски поступак против Алфа Р. из Флоста (Flost). Он је у градском суду у Арендалу осуђен на 6 месеци затвора 30. октобра 1945. године.*30 Иако је касније изашло на видело да је он био чувар заробљеника у озлоглашеном Корген логору у Нордланду, његов случај није поново покренут. Градски суд у Арендалу је закључио да је његово службовање у логору у Коргену био само „још један аспект кажњивих активности за које је он раније кажњен“ док је радио као обућар у ВБ-у у логору у Холместранду. Тако је казна потврђена.*31

За ово је вероватно заслужна чињеница да су логори у Коргену били забачени и да када се судски процес одвијао није било доступних преживелих сведока. Сјур Ф. из Гримстада је највероватније био подофицир највишег ранга међу Норвежанима који су службовали у логору Беисфјорд (Beisfjord). Он је био један од оних који је примио „Српски крст“*32 када се батаљон вратио у Холменстранд пошто је завршио службу чувара заробљеника.

Онај, на почетку поменути Хенри Џорџ Хенриксен (Henry Georg Henriksen) из Ејестада (Øyestad) достигао је степен Unterscharfürer (водник) као награду за своје учешће као чувар затвореника у логору Беисфјорд. Ако ћемо веровати судским рефератима после рата, изгледа да су воља и способност да се изврше брутални злочини као што су мучење и убиства били критеријуми за унапређење.*33

У Агдерпосту је после рата писало, а преузето из судских реферата у случају Хериксен: „ Неки од заробљеника који су радили голи до појаса, задобили су тако јаке ударце у леђа од стране оптуженог да је дршка његове пушке пукла тако да је он наставио да их удара металном цеви па су многи заробљеници добили дубоке ране и обилно крварили. Један Србин на радном пољу је пао без свести и добио од оптуженог више удараца дебелим колцем па је оптужени ставио Србину колац у уста и окренуо га неколико пута, а потом му избио очи. У различитим ситуацијама је оптужени са бајонетом нанео двојици Срба отпозади дубоке убоде у леђа тако да су обојица умрла непосредно после убода.“ Хенриксен је на крају осуђен за 5 убистава и за злостављање више заробљеника. *34

Син једног члана покрета отпора из Арендала је испричао да су чланови ВБ Од Х. (Odd H.) и Хартвиг Д. у току свог одсуства са службе у логорима, дошли у униформи у Гранд хотел у Арендалу и провоцирали госте. Члан покрета отпора и његов друг су започели тучу са чуварима заробљеника и то је завршило тако што је последњи поменут избачен из ресторана употребом силе.

Хартвиг Д. је касније прешао у државну полицију и учествовао у хапшењу више Норвежана. Код појединих хапшења се понашао тако брутално да је шеф полиције у НС-у био принуђен да се жали Гестапоу. Судска пресуда после рата је била 12 година затвора за Хартвига Д., и ту нису узета у обзир дешавања у склопу његовог боравка у логору Карашок (Karasjok) у Финмарку (Finnmark). *35 Августа месеца 1948. је он поново изведен пред суд, овога пута за недела која је починио као чувар заробљеника у логору Карашок. Казна је остала иста *36 што показује да је суд био врло национално оријентисан и није придавао важност неделима која су почињена према грађанима других земаља. Бројна недела сведоче о правим ратним злочинима, сличним онима у немачким КЗ – логорима широм Европе.

Данас знамо да су чувари логора из Агдера били распоређени по свим логорима смрти на северу 1942-43. године. Чланови из Агдера су наставили да буду део ВБ-а и након што је он распуштен пролећа 1943. године. Тада су постављени за ратне чуваре важних фабрика у Норвешкој. У Агдеру је ово особље постављено за чуваре рудника Кнабен у Фјотланду у Западном Агдеру и Фиско Верку (Fiskå Verk) у Никл фабрици (Nikkelverket) код Кристиансанда да би спречили саботаже.* 37 У току масивног америчког бомбардовања рудника Кнабен 1943. године је било присутно и особље ВБ-а, али су они прошли без тежих последица.

После рата

Већина ранијих чувара заробљеника из Агдера се добро снашла после рата. Један од њих је био сувласник темеља Гримстад фабрика, други је постао познати бродоградитељ, историчар обале мора и писац, док је трећи био учитељ средње школе у Агдеру. Ово је у несагласности са њиховим социјалним пореклом јер су дошли из врло сиромашних породица са малим могућностима напредовања у каријери. *38

Историја о српским заробљеницима и чуварима заробљеника је и данас непозната већини норвешког народа, али је то ипак најцрњи део наше ратне историје. Јако је непријатна чињеница да су норвешки чувари логора били подједнако подмукли, а у неким случајевима и гори од Немаца. Још је непријатније то да већина њих долази из Агдера и има исто порекло као ти и ја.

Професор криминологије Нилс Кристие (Nils Christie) закључује у свом високо цењеном истраживању норвешких чувара затвореника у логорима за Србе на северу (1952):

„чувари заробљеника у овим концентрационим логорима су били обични људи у једној необичној ситуацији. Неки од њих су тумачили ситуацију затвореника на такав начин да је то омогућило да заобиђу свој систем норми. Они под нормалним околностима не би повредили или убили друге људе. Али ово није било нормално, и они нису надзирали људска бића – затвореници су били животиње. Чак би и животиње жртвовали само када би морали да се прехране. Али ово нису биле обичне животиње, то су биле штеточине. Нисам уочио никакву правилност. Нашао сам обичне људе у необичним ситуацијама.“*39

Леиф Ј. Ејестад (Leif J. Øyestad) је био чувар у логору Корген и полиција у Арендалу га је саслушала фебруара 1947. године о ситуацији током његове службе:

„Истога дана када смо дошли у логор, постројени смо, а шеф, Немац, Хесе (Hesse) нам је дао инструкције како да се понашамо и опходимо према заробљеницима. Он нам је објаснио да су затвореници логора криминалци и убице и да треба да будемо опрезни, да им не прилазимо близу и да не причамо са њима – наше одстојање према њима је било постављено на 6 корака – ближе од тога не би требало да се приближавамо тим момцима, говорио је он. Ако би неко од затвореника покушао да побегне, наше је да га одстрелимо. Ако би неко од њих ишао ван пута и ван своје области рада, не би требало да чекамо него само да га устрелимо“*40

Многи од чувара заробљеника су после рата, дакле, били послати на издржавање затворске казне или послати на принудни рад због својих недела, али то није важило за све. *41 Они који су осуђени на дуге затворске казне су одслужили само делове те казне пре него што су ослобођени. Пошто већина људи није била упозната са њиховим злоделима, нису били стигматизовани као што су то били доушници или борци на немачком фронту. Раније поменути Хенриксен, који није само бестијално злостављао заробљенике већ и убио најмање петоро међу њима, одслужио је само шест година од досуђених 17. 1951. године је помилован и ослобођен из радног логора Бјеркеланген (Bjørkelangen) у Акерхусу. *42

Епилог

1996. године основан је норвешки НАТО-батаљон у граду Модрича у српском делу Босне (Република Српска). Норвешки капетан Јарле Елвемо из Северне Норвешке (Nordland) је случајно срео једног старца – Србина који је током II светског рата био заробљеник у Норвешкој. Елвемо овако описује сусрет:

„ Изненада се он диже и долази до мог стола. „Норвежанин?“- пита он. Ја потврдно климам главом. „Партизан“ каже он. Ја сам био заробљеник током рата у Норвешкој. Био сам један од Титових војника кога су Немци ухапсили и послали у логоре у Норвешкој. Захваљујући помоћи коју су нам пружили добри Норвежани ја сам преживео. Чак и деца познају историју о мукама партизана и норвешкој помоћи и подршци. Ви ћете бити високо цењени овде како од великих тако и од малих, младих и старих.“*43

Писац ових редова који је и сам као норвешки официр службовао 4 године на Балкану, може то да потврди. Врло ретко је била лоша атмосфера према норвешким војницима на Балкану, чак ни под НАТО бомбардовањем 1999.

У многим норвешким кућама се и данас могу наћи мале изрезбарене дрвене фигуре, лимене кутије, птице и слични ручни рад који су правили страни ратни заробљеници у Норвешкој током II светског рата. Предмети су дати као знак захвалности Норвежанима што су на различите начине помагали заробљенике са храном или током бежања. Пријатељства која су настала тада током рата између Норвежана и Срба, нису никада заборављена.

У послератном годинама су етаблирани норвешко-југословенски градови пријатељства, извршена је културна и научна размена и многа деца српских заробљеника су дошла на студије у Норвешку. Тито, председник Југославије је посетио Норвешку више пута и подвлачио добре норвешко-југословенске односе. Ово показује да пријатељске везе настале под посебним околностима могу да преживе генерацијама. Ова перспектива помирења може да буде корисна и када се анализирају и тамне стране норвешких дела током последњег рата.

Хвала Џону Хаугену (Johnny Haugen) из Агдерског историјског архива за корисне коментаре приликом писања овог чланка и за инфорамције о учесницима у ВБ из Агдера. Такође хвала и Микаелу Стокеу (Michael Stokke) и Свен Торе Аспелунду (Svein Tore Aspelund) у Нарвик центру за информације о логорима у Северној Норвешкој (Nord-Norge).

Биографија аутора

Кнут Фловик Тхоресен (1971), историчар, школован на Универзитету у Агдеру, официр по садашњој професији са дугачким службовањем у иностранству, између осталих места на Балкану и Авганистану. Широј норвешкој јавности постаје познат 1980. год. када је у популарном ТВ програму „Широм Норвешке“ приказао свој приватни ратни музеј у Неденесу. Као један од најмлађих писаца ратних књига у Норвешкој издао је књигу „Flight officer Tickners siste tokt“ 1990. године о савезничком авиону који се срушио у Арендалу. Последњих година је издао више ратних књига међу њима је и књига о двојици браће Алф и Бјарне Драмстад који су ратовали на две различите стране у рату.

Пише: Кнут Ф. Туресен (Knut. F. Thoresen)

Приложени текст је штампан у Годишњаку Историјског Ахива у Агдеру, број 87, година 2011.

Кнут Флувик Туресен у књизи У Норвешку, у смрт исписао потресну причу о српским заробљеницима. Најмрачније поглавље норвешке историје, каже аутор књиге.

Општи извори:

Christie, Nils:“Fangevokterne i konsentasjonsleiere“, Pax forlag A/S. Oslo 2010.

Elvemo Jarle:“Krigens ansikt. En FN-soldats dagbokopptegnelser fra Midtøsten og Bosnia 1986-1998“, Saeculum forlag, Gan 2004

Jaklin, Asbjørn: „De dødsdømte“ Gyldendal Norsk Forlag, Oslo 2011.

Jovanovic, Cveja: „Flukt til friheten“ Gyldendal Norsk Forlag, Oslo 1985.

Hansson Per: „Mamma Karasjok“. Gyldendal Norsk Forlag, Oslo 1970.

Rokic, Nikola: „Jugoslavia mitt land“ Forlaget Frank Haakerud & CO A/S, Oslo 1961.

Styrvold Sigurd: „Heil & Sæl, jeg er utdannet morder! Den norske SS vaktbataljon 1942-45“. Masteroppgave i historie, Universitet i Oslo, 2009.

Ulateig, Egil: „Jakten på massemorderne“. Forlaget Reportasje, Lesja 2006.

Veum, Erik og Brenden, Geir: „De som falt. Nordmen drept i tysk krigstjeneste“(2.utg) Vega Forlag/NRK, 2010.

Aviser: Afteposten, Agderposten, Fædrelandsvennen i Vestlandske Tidende.

Norsk Rettstidende 1945-50

Polititidende 1945-55

Objave Državnog advokata 1945-50.

Фусноте

1 Agderposten 22. Juni 1948.

2 Styrvold 2009, s.18, 36 og 42-45. У тренутку писања овог чланка постоји извесна несигурност о броју учесника у Стражарском батаљону у Норвешкој током II светског рата. Све говори да је тај број између 500-1000 особа. Надајмо се да ће то бити разјашњено у скоријој будућности.

3 Styrvold 2009, s8-9 og 25.

4 Styrvold 2009, s. 8-9 i Christie 2010, s. 85-86. Ова тачка је контраверзална и непоуздана. Мајор и борац Артур Квист (Arthur Qvist) тврде у саслушању после рата да је Батаљон страже био намењен као фабричка одбрана још 1942. године, док немачки извори и огласи у норвешким новинама индикују да су ови планови прво направљени 1943. године.

5 Styrvold 2009, стр. 10 и 34 i Christie 2010, s. 85-86.

6 Styrvold 2009, стр. 9-10.

7 Styrvold 2009, стр.11.

8 Styrvold 2009, стр. 15-16 и 26.

9 Styrvold 2009, стр. 15-16 и 26.

10-11  Статистика заробљеника је узета са листе направљене кроз норвешко-југословенску сарадњу базирану на Немачкој архиви о заробљеницима. Такође погледати Christie 2010, стр. 58-59.

12 Styrvold 2009, стр. 10 и Jaklin 2011, стр. 251

13 Styrvold 2009, стр. 10.

14 Styrvold 2009, стр. 32-33.

15 Jovanovic 1985, стр. 26.

16 Christie 2010, стр. 46.

17 Styrvold 2009, стр. 11 и Christie 2010, стр. 46-57.

18 Styrvold 2009, стр. 10.

19 Jovanovic 1985, стр. 64

20 Постоје опречне информације о Алији Лелићу. Поједини извори тврде да је убијен у логору Осен (Osen), али то у време писања овог чланка није познато.

21 У Малденовићевој листи мртвих Југословена не стоје имена ових затвореника. У КГТ у Норвешкој су сви урачунати. Младеновић иначе сматра да је 150 заробљеника радило за Немце. 33 међу њима је умрло. Информације су добијене од историчара Микаел Стокеа (Michael Stokke), вође пројекта у Нарвик центру.

22 Jovanovic 1985, стр. 25.

23 Christie 2010, стр. 155

24 Styrvold, стр. 54.

25 Veum & Brenden 2010, стр. 188 и NS Månedshefte бр. 1 јануар 1945, стр. 18. Погледати такође и Агдерпостен од 22.08.2008 и 23.08. 2008.

26 Ulateig 2006, стр. 147-148.

27 Jaklin 2006, стр. 264, Christie 2010, стр. 86-87 и Styrvold 2009, стр. 25-26.

28 Један пример за престарелост је био С.Ф. Бигландсфјорд (Byglandsfjord). Он је био старији од 40 година када је тражио пријем у борце на фронту (Den Norske legion). Но, његова престарелост је учинила да је пребачен у ВБ. Л – предмет 188/45. Исто је важило по свему судећи такође за С.Ф. из Гримстада који је био рођен 1908.

29 Око 20 особа из Агдера су идентификоване као учесници ВБ, названим српским распећем међу самим чуварима у ВБ.

30 Agderposten 30. октобар 1945.

31 Styrvold 2009, стр. 77-78 и Agderposten 2. фебруар 1949.

32 Српски крст, је вероватно био Немачка медаља у кругу учесника рата, назван српски крст међу особљем ВБ.

33 Погледај на пример Christie 2010, стр. 90 и Styrevold 2009, стр. 17.

34 Agderposten 27. септембар 1946.

35 Agderposten 17. јули 1947.

36 Agderposten 24. август 1948.

37 Погледај Agderposten 18. јули 1945.

38 Strvold 2009, стр. 42-93.

39 Christie 2010, стр. 197

40 Извештај Шефа полиције у Арендалу, саслушање Леифа Ј. датирано са 05. фебруаром 1947.

41 Christie 2010, стр. 61 и Jaklin 2011, стр. 264.

42 Polititidende 1951.

43 Elvemo стр. 243-245

Аутор: Кнут Ф. Туресен  (Knut. F. Thoresen) 

Извор: Јадовно