Бранко Ћопић пао из математике јер Десанка није хтела да му шапне

Поделите

Ова дивна анегдота је један од оних примера који савршено осликавају дух двојице великана наше књижевности – Бранка Ћопића и Десанке Максимовић. Иако је тешко са стопостотном сигурношћу потврдити да ли се догађај одиграо баш на овај начин, она припада корпусу оних „анегдота са душом“ које су постале део нашег културног фолклора.

Бранко Ћопић пао из математике јер Десанка није хтела да му шапне; фото: Гемини ВИ

Анегдота се поиграва стереотипом о песницима. Деца, по природи искрена и директна, очекују од песника да буду свезнајући, попут енциклопедије. Када Бранко Ћопић, који је био познат по својој дечјој искрености, ведром духу и смислу за хумор, „заблокира“ на обичном математичком задатку, настаје комичан јаз између његовог песничког света и прагматичности школског градива.

Управо то што је Бранко „поцрвенео до ушију“ и што се збунио, чини га још ближим читаоцима. Он није представљен као недостижна фигура са олимпија књижевности, већ као човек који је задржао дечју наивност. Његова блокада није резултат стварног незнања (свако зна таблицу множења), већ изненађења и чињенице да су му мисли биле усмерене на сасвим друге, етеричније ствари.

Најлепши део анегдоте јесте поента коју изговара Десанка Максимовић. Она не покушава да га „спасе“ интелектуално, већ га спасава људски – својом духовитошћу. Реченица: „Еј, људи, ја сам знала колико је ал’ ме било срамота да му шапнем!“ је класичан пример господског, добронамерног хумора. Тиме она показује да је саучесница у Бранковој „бруци“, али и да разуме да је та његова збуњеност много вреднија од било ког тачног одговора.

Бранко Ћопић пао из математике јер Десанка није хтела да му шапне

Гостовали у некој сеоској школи Десанка Максимовић и Бранко Ћопић. Дружење с децом кроз низање стихова било је прелепо, а после тога уследио је уобичајени „разговор с песницима“.

– Децо, сад можете да питате песнике све што желите! – обраћа им се њихова наставница српског језика.

Навикнути на већ класична питања (,,Кад сте написали прву песму?“, ,,Колико сте књига до сада објавили?“ и слично), очекивали су да се ситуација понови.

Но доживели су изненађење.

Устане тако један плавушан из прве клупе, па ће као из топа:

– Чика Бранко, чика Бранко, кол’ко је 8×7?

Пошто је очекивао све, само не такво питање, Бранко Ћопић се на тренутак збуни и – занеми.

Деца, која очекују да песник увек ,,зна све“, на то се узврпоље и разгаламе се.

Логично песник на то потпуно ,,заблокира“ и поцрвени до ушију.

– Аааа! Аааа! – чудила се деца толиком ,,незнању“.

После такве ,,бруке“ уследила је закуска у току које је Десанка Максимовић покушала да оправда колегу Бранка, постиђеног и пораженог:

– Еј, људи, ја сам знала колико је ал’ ме било срамота да му шапнем!

Украс 1

Ова прича нам је потребна јер хуманизује великане. У временима када су песници често доживљавани као недодирљиви или превише озбиљни, ова анегдота нас подсећа да су Бранко и Десанка били људи од крви и меса, који су се умели смејати на свој рачун.

Ментална аритметика, у школи Рачински (Николај Богданов-Белски, 1896); фото Википедија

Бранко Ћопић је увек носио ту ноту „детета које се игра речима“, па је сасвим природно замислити га како се збуњује пред дечјим питањем.

Десанка Максимовић је увек зрачила добротом, па је њено „шапутање“ у овој причи савршен приказ њене заштитничке и топле природе.

Било да се догађај заиста десио или је настао као плод народне маште која је желела да споји двоје омиљених песника у једној забавној ситуацији, ова анегдота је драгоцени део наше културне баштине. Она нас учи да је смисао за хумор важан једнако као и знање, а да је способност да се насмејеш својој грешци одлика највећих духова.

Приредио: Далибор Дрекић