Завештање Стефана Немање о Језику (Миле Медић)
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Стефан Немања – фреска у манастиру Љевишка; фото: Википедија
⊕
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.
Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта ти је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“
⊕
О ЗАВЕШТАЊИМА СТЕФАНА НЕМАЊЕ
Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом.
У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година.
Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.
Јереј Александар Бојовић, парох студенички
РЕЧИ СТЕФАНА НЕМАЊЕ
„Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.“
Свети Сава, Житије Светог Симеона
Сродни чланци:
Вараждински апостол
РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци
Тајна златног пресека: Веза између културе Лепенског вира, Винче и средњовековне српске културе
Најстарији ћирилични споменици из Поваља на Брачу: Поваљски праг из 1184. и листина из 1250.
Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света
Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Јеванђеље на језику анђела (Евангелие на языке ангелов)
Далимилова хроника из XIV века: Не постоје Словени, него Срби
Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома
Све је то дивно али зашто се не избаци једном заувек чудно латиничко слово „“Ј““ и вратимо старо „Й““.
С правом је црква сматрала додатак латиничко слово „Ј“ као покушај католизација Срба.
Права ћирилица где видимо да старо ћирилично слово „Й“ се начисто уклапа у изглед цело писмо. Српска ћирилица има једну и једину ману која нарушава цели изглед дивне наше писмо, а то је латиничко слово „Ј“, непотребно је било избацити слово „Й“ за исти звук , а Вукова реформа ћирилице је по мени јако чудна хибридна ћирилица где је политичка реторичка одлучила уместо наука, време је да се манимо наивне и сенилне панславистичке-југословенске реторике и коначно вратимо се нашим православним коренима.
Вукова реформа je чудна хибридна ћирилица где слово „Ј“ убада очима, јел погледајте како слово „J“ се излије у реч и речима и као тачка или као „рачунарски слаш / “ прекида или нарушава реч.
Пример : „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?“
Мени је то тотални промашај и уопште ми није лепа.
Права стара лепа ћирилица :
„ЗАВЙЕШТАЊЕ ЙЕЗИКА
Чувайте, чедо мойе мило, йезик као земљу. Рийеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта йе народ изгуби ли йезик, земљу, душу?
Не узимайте туђу рийеч у свойа уста. Узмеш ли туђу рийеч, знай да йе ниси освойио, него си себе потуђио. Боље ти йе изгубити найвећи и найтврђи град свойе земље, него наймању и найнензнатнийу рийеч свога йезика.
Земље и државе не освайайу се само мачевима него и йезицима. Знай да те йе непријатељ онолико освойио и покорио колико ти йе рийечи потрао и свойих потурио.
Народ койи изгуби свойе рийечи престайе бити народ.
Постойи, чедо мойе, болест койа напада йезик као зараза тийело. Памтим йа такве заразе и морийе йезика. Бива то найчешће на рубовима народа, на додирима йедног народа са другим, тамо гдйе се йезик йедног народа таре о йезик другог народа.
Два народа, мило мойе, могу се бити и могу се мирити. Два йезика никада се помирити не могу. Два народа могу живйети у найвећем миру и љубави, али њихови йезици могу само ратовати. Кад год се два йезика сусретну и измийешайу, они су као двийе войске у бици на живот и смрт. Док се год у той бици чуйе йедан и други йезик, борба йе равноправна, кад почиње да се боље и више чуйе йедан од њих, тай ће превладати. Найпослийе се чуйе само йедан. Битка йе завршена. Нестао йе йедан йезик, нестао йе йедан народ.
Знай, чедо мойе, да та битка између йезика не трайе дан-два, као битка међу войскама, нити годину-двийе, као рат међу народима, него вийек или два, а то йе за йезик исто тако мала мйера времена као за човйека трен или два. Зато йе чедо мойе боље изгубити све битке и ратове него изгубити йезик. Послийе изгубљеног йезика нема народа.
Човйек научи свой йезик за годину дана. Не заборавља га док йе жив. Народ га не заборавља док постойи. Туђи йезик човйек научи исто за годину дана. Толико му йе потребно да се одрече свога йезика и прихвати туђи. Чедо мойе мило, то йе та зараза и погибийа йезика, кад йедан по йедан човйек почиње да се одриче свога йезика и прихвати туђи, било што му йе то воља било да то мора.
И йа сам, чедо мойе, у мoйим войнама употребљавао йезик као найопаснийе оружйе. Пуштао сам и йа заразе и морийе на њихове йезике испред мойих полкова. За врийеме опсада и дуго послийе тога слао сам чобане, сељане, занатлийе и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбойници, блудници и блуднице. Мойи полководци и полкови долазили су на напола освойене земље и градове. Више сам крайева освойио йезиком него мачем.
Чувайте се, чедо мойе, инойезичника. Дођу непримйетно, не знаш кад и како. Клањайу ти се и склањайу ти се на сваком кораку. И зато што не знайу твой йезик улагуйу ти се и умиљавайу како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, йер обично шуте. Они први койи долазе да извиде како йе, дойаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Йеднога дана тако осванеш опкољен гомилом инойезичника са свих страна.
Тада дознайеш касно да нису мутави и да имайу йезик и пйесме, и свойа кола и обичайе. Постайу све бучнийи и заглушнийи. Сада више не моле нити просе, него траже и отимайу. А ти остайеш на своме, али у туђой земљи. Нема ти друге него да их тйераш или да бйежиш, што ти се чини могућнийим.
На земљу койу тако освойе инойезичници не треба слати войску. Њихова войска ту долази да узме оно што йе йезик освойио.
Йезик йе чедо мойе, тврђи од сваког бедема. Када ти неприйатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очайавай, него гледай и слушай шта йе са йезиком. Ако йе йезик остао недирнут, не бой се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушайу. Тамо гдйе одзвања наша рийеч, гдйе се йош глагоља и гдйе се йош, као стари златник, обрће наша рийеч, знай, чедо мойе, да йе то йош наша држава без обзира ко у њой влада. Цареви се смйењуйу, државе пропадайу, а йезик и народ су ти койи остайу, па ће се тако освойени дио земље и народа опет кад-тад вратити свойой йезичкой матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо мойе, да свако освайање и отцйепљење нийе толико опасно за народ колико йе штетно за нараштай. То може штетити само йедном нараштайу, а не народу. Народ йе, чедо мойе, трайнийи од нараштайа и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спойити као вода чим пукну бране койе га раздвайайу. А йезик, чедо мойе, йезик йе та вода, увийек иста с обйе стране бране, койа ће као тиха и моћна сила койа брегове рони опет спойити народ у йедно отачаство и йедну државу.“