Иво Андрић о брбљању

Поделите

У својој збирци знакова поред пута Иво Андрић се осврнуо на веома раширену појаву монолошких дијалога у којима свако од саговорника слуша смо себе, расипајући речи без сврхе и значења. У питању је брбљање, најчешће пуно змијског сиктања, загрцавања, подмитивања и успијања…

Иво Андрић о брбљању; фото: Гемини ВИ

Овај текст Ива Андрића представља оштар, готово натуралистички психолошки портрет људске отуђености и баналности која се рађа из празних речи.

Иво Андрић о брбљању

Слушам како четири жене средњих година “разговарају“, не слушајући једна другу, не мислећи ни на шта на свету до на прву идућу реч коју треба да изговоре, а тим речима нема краја ни рачуна. У ствари, оне више певају него што говоре, и то све четири у један глас, као дервиши опијени сопственим дахтањем и халакањем.

Тај разговор се креће на ниском плану малих оговарања, сулудих неразумевања, прозирних алузија, и пун је змијског сиктања, загрцавања, подмитивања и успијања. Четири стара и болесна, собним ваздухом отрована папагаја.

Можда у силној потреби оваквих жена за брбљањем има – поред кратке памети и сува срца – неких остатака неиживљене еротике. Можда је то (тешко њима!) давно угушен кликтај девојаштва, љубавна песма коју никад нису могле, смеле ни умеле да запевају, и која сада навире из њих, али као јадна карикатура онога што је некад хтела да буде, у виду бесмисленог, чудовишног брбљања.

Иво Андрић, “Знакови поред пута“, Просвета, Београд, 1976.

Украс 1

Андрић описује разговор који није размена мисли, већ такмичење у „изговарању“. Жене не слушају једна другу, што указује на потпуни изостанак емпатије и међусобног разумевања. Разговор је представљен као механичка активност, „дервишки“ занос који служи самозадовољавању говорника, а не комуникацији.

Брбљање; фото: pixabay/Sponchia

Овај снажан симбол сугерише понављање без разумевања. Придев „отровани собним ваздухом“ додаје димензију клаустрофобије – њихов свет је ограничен на четири зида, а њихова свакодневица је постала токсична управо због те затворености и недостатка свежег, животног искуства.

Најдубљи слој текста је Андрићева тужна констатација о „неиживљеној еротици“ и „угушеном кликтају девојаштва“. Овде аутор показује саосећање испод површине своје критике. Он наговештава да је то чудовишно брбљање заправо деформисани израз нечега што је некада било лепо, али је због околности, страха или друштвених стега остало неисказано и сада излази као јадна карикатура љубавне песме.

користи веома снажне, скоро агресивне слике („змијско сиктање“, „загрцавање“, „сува срца“) да би дочарао атмосферу која није само досадна, већ је суштински деструктивна.

У суштини, овај текст је Андрићева студија о томе како се људски дух, када је спречен да се оствари кроз праве емоције и значајне садржаје, „расипа“ у ништавило и тривијалност, постајући сопствена трагедија.

Приредила: Сања Бајић