Руски вајар српског порекла, аутор симбола светског мира у УН

Руски вајар српског порекла Јевгениј Вучетић аутор је многих величанствених статуа, међу којима се истичу „Прекујмо мачеве у плугове“ у седишту УН у Њујорку, „Споменик војнику ослободиоцу“ у Берлину“ и највиша грађевина свог времена „Мајка Отаџбина зове! у Волгограду“.

Јевгениј Викторовић Вучетић (рус. Евгений Викторович Вучетич; 1908-1974) је био руски вајар и уметник. Рођен је 1908. године у граду Јекатеринославу (сада Дњепар) на југу Руског царства.

Јевгенијев отац Виктор Вучетић, по националности Србин из Грбља, био је учесник Руско-јапанског рата 1905. године, а у Руском грађанском рату официр Беле гарде у Оружаним снагама Јужне Русије, Његова мајка Ана Александровна Вучетић била је Рускиња француског порекла.

Од раног детињства показивао је уметнички таленат; те је 1926. године уписао Ростовску уметничку школу, где је студирао до 1930. године. Од 1931. до 1933. године студирао је на Лењинградском институту за сликарство, вајарство и архитектуру. Завршио је стручно усавршавање за вајаре под руководством Б. И. Јаковљева.

По савету архитекте В. А. Шчука, са којим је радио на пројекту Горког драмског позоришта у Ростову на Дону, Вулетић се 1935. године преселио у Москву где је учествовао у изградњи хотела Москва и Лењинове државне библиотеке. Године 1940. именован је за шефа уметничких и експерименталних радионица Дирекције за изградњу Палате совјета у Москви.

На Светској изложби уметничког и индустријског дизајна у Паризу (1937) добио је златну медаљу за скулптуралну групу „Климент Ворошилов на коњу“.

Отаџбински рат

Од првих дана Великог отаџбинског рата против Трећег рајха Вучетић се добровољно пријавио на фронт. Борио се као командир вода у московској стрељачкој дивизији и са њом учествовао у бици за Москву. У октобру 1941. године као интендант трећег ранга премештен је на место уметника у редакцији листа „Храброст“ 26. ударне армије .

У пролеће 1942. нашао се у Љубанском џепу, а након пробоја из окружења, послат је на одсуство ради лечења. Од септембра 1942. до марта 1943. године био је у резерви вишег политичког штаба Главне политичке управе Црвене армије. Током Стаљинградске битке придружио се Комунистичкој партији.

У марту 1943. примљен је као ратни уметник у Московски Студиј ратних уметника М. Б. Грекова у Москви, где је радио до децембра 1960. Током 1943. године завршио је четири портретне бисте бивших војсковођа: А. В. Суворова, М. И. Кутузова, Дениса Давидова и генерала П. И. Багратиона.

Изложбе, награде и признања

У октобру 1948. године Вучетић је именован за главног вајара Свесавезне пољопривредне изложбе. Од маја 1961. обављао је функцију вишег војног вајара у Централном дому Совјетске армије М. В. Фрунзеа. Био је секретар Одељења за вајарство Академије уметности СССР-а (1957-1966), члан председништва Академије (1968-1970). и њен потпредседник од 1970. до 1974. године.

Вучетић је добитник велике награде Светске изложбе у Бриселу (1958), као и награде Џавахарлала Нехруа (1968). Носилац је највиших награда и ордена у Совјетском Савезу: пет Стаљинових награда (1946, 1947, 1948, 1949, 1950.), Ордена Лењина (1970.), Ордена отаџбинског рата II степена (1946.) сребрне медаље министарства културе СССР-а (1958), златне медаље по имену М. Б. Грекова (1973.). Проглашен је Херојем социјалистичког рада (1967.), народним уметником РСФСР-а (1951.) и СССР-а (1959) и почасним уметником Казахске ССР (1957.).

Уметнички рад

У свом уметничком стварању Вучетић је са великом снагом реалистичне генерализације рекреирао најважније догађаје у историји државе. Слике које је створио често су добијале значење херојског симбола.

Радећи у сарадњи са архитектама, постао је један од оснивача стила „стаљинистичког класицизма“. Такође је усвојио елементе сецесијске скулптуре, са њеном склоношћу ка натчовечански грандиозним ансамблима. Развио је типове вишефигурних слика у високом рељефу које су биле важне за програм социјалистичког реализма. То најбоље одражавају слике попут „Кунемо вам се, друже Лењине…“ (Заклетва И. В. Стаљина) из 1949, и „тријумфална портретна биста“.

Вучетић је створио читаву галерију скулптуралних портрета В. Лењина и Ј. Стаљина, политичких личности, совјетских војсковођа и хероја рада. Са романтичним емоцијама, драматичним патосом и животно афирмативним духом, вајар је истраживао херојство совјетског народа током Другог светског рата.

Најпознатији радови

Међу његовим остварењима истиче се серија повезана мотивом мача: „Мајка отаџбина зове!“ у Волгограду, „Ратник-ослободилац“ у Берлину и „Ковач мачева у плугове“ у Њујорку. Како је сам аутор рекао: „Обратио сам се мачу само три пута: један мач подиже у небо Мајка-Отаџбина на Мамајевом кургану, позивајући своје синове да протерају фашистичке варваре који газе по совјетском тлу. Други мач држи врхом надоле наш Победоносни Ратник у берлинском Трептовер парку, пресекавши свастику и ослободивши народе Европе. Трећи мач човек кује у плуг, изражавајући жељу људи добре воље да се боре за разоружање у име тријумфа мира на планети“.

„Клемент Ворошилов на коњу“ (1936.)

За скулптуралну групу „Клемент Ворошилов на коњу“. Вучетић је добио златну медаљу на Светској изложби уметничког и индустријског дизајна у Паризу 1937. године.

„Споменик војнику ослободиоцу“ у Берлину (1949.)

Вучетић је 1946. године именован за руководиоца великог уметничког пројекта стварања величанственог меморијалног комплекса у берлинском Трептовер парку. Ово монументално дело, према замисли аутора, требало је да отелотвори узвишеност ослободилачке мисије совјетског народа током Другог светског рата. Споменик је посвећен пет хиљада совјетских војника од укупно осамдесет хиљада погинулих у бици за Берлин 1945. године. Парк уређен на темељу нацрта архитекте Јакова Белопољског свечано је отворен 8. маја 1949. године.

Централна фигура у спомен-парку је дванаест метара висока скулптура совјетског војника који у десној руци држи мач спуштен на поломљену свастику, а у левој држи немачко дете.

Према изјави маршала Василија Чујкова, ова скулптура инспирисана је херојским делом гардијског официра Николаја Масалова. Он је приликом борби у центру Берлина угрозио свој живот под тешком немачком рафалском паљбом како би спасио трогодишње немачко дете, чија је мајка нестала у збрци.

Испред споменика се простире прилаз с чије обе стране је поређано шеснаест камених саркофага, симбола шеснаест совјетских конститутивних република. На боковима саркофага налазе се прикази из рата, а на предњој страни Стаљинови цитати на руском и на немачком језику.

На другом крају прилаза уздиже се портал који подсећа на две совјетске заставе. Подно тих портала су фигуре совјетских војника, који клече у знак почасти. На улазу у комплекс, испред портала стоји скулптура мајке Отаџбине, која јеца над својим погинулим синовима.

Модел споменика „Ратник-ослободилац“ испоручен је 1964, године у Серпухов. Након рестаурације 2008, године скулптура је постављена на подручје меморијалног комплекса „Саборно брдо“, такође у Серпухову.

„Уједињење фронтова“ у Пјатиморску (1953.)

„Уједињење фронтова“ је споменик који обележава сусрет трупа Југозападног и Стаљинградског фронта током совјетске контраофанзиве код Стаљинграда. Догађај се одржао 23. новембра 1942. године код Калача, у области села Совјетски. Био је то почетак потпуног опкољавања и уништења нацистичких трупа код Стаљинграда.

Вишеструки скулптурални споменик висине шеснаест метара подигнут је 1953, у селу Пјатиморск, на хумци, високој једанаест метара, Аутор споменика је Јевгениј Вучетић, а архитекте су Леонид Пољаков и Леонид Дјатлов.

Чине га четири војника у тренутку свечаног сусрета два фронта: моторизовани стрелац, коњички стражар, пешадинац и тенкиста. Иза њих су постављене заставе фронтова.

Поред споменика, у знак сећања на пале војнике, постављен је Ћирило-Методијев крст, дело вајара Вјачеслава Кликова.

„Прекујмо мачеве у плугове“ у Њујорку (1957.)

Чувена Вучетићева статуа „Прекујмо мачеве у плугове“ из 1957. године је ремек-дело совјетске скулптуре. Алегорија која приказује голог ковача који ударцима чекића кује мач у плуг симболизује мир.

Наслов скулптуре инспирисан је цитатом пророчанства из Старог завета да ће доћи време када ће народи „прековати мачеве своје у плугове и копља своја у српове: народ неће дизати мач против народа, нити ће се више учити рату“ (Исаија  2:4 , Јоил 3:10, Михеј  4:3). Ово је позив да се напусте сукоби и непријатељство.

Скулптура, изведена у стилу социјалистичког реализма, наглашава креативну моћ радника и истовремено апелује на мировну сврху Повеље Уједињених Народа.

Оригинална статуа је 1959. постављена у башти главне зграде УН у Њујорку. Библијски цитат на енглеском језику уклесан је на зиду у парку Ралф Банч преко пута седишта УН. Друге копије се налазе у парку Третјаковске галерије у Москви (1960), у Волгограду и у Уст-Каменогорску, у Казахстану (1962).

За ову скулптуру аутор је награђен сребрном медаљом Савета за мир и добио је Гран при на изложби у Бриселу.

У Србији се ова статуа појавила на поштанској марки 2023. године поводом 115. рођендана Јевгенија Вучетића.

„Споменик Феликсу Џержинском“ у Москви (1958.)

Вучетић је аутор чувеног споменика Феликсу Џержинском, откривеног 1958. године на Лубјанка тргу у Москви. Споменик је стајао више од тридесет година, док 22. августа 1991. године није уништен током неуспелог покушаја пуча против Михаила Горбачова.

„Мајка отаџбина зове!“ у Волгограду (1967.)

Комплекс „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајевом кургану подигнут је према пројекту Јевгенија Вучетића. Од подножја до врха узвишења, где су премештени посмртни остаци 34.505 војника који су бранили град, води двесто гранитних степеника који симболизују двесто дана крваве борбе.

На врху хумке подигнуто је статуа „Мајка Отаџбина зове!“, једно од најпознатијих и највеличанственијих монументалних уметничких дела посвећених херојским подвизима совјетског народа у борби против нацистичких окупатора. Обликовали су је вајар Јевгениј Вучетић и архитекта Николај Никитин.

Када је направљена 1967. била је највећа грађевина на свету, висине осамдесет и седам метара од дна постоља до врха мача. Према неким изворима, статуа је надахнута статуом грчке богиње победе Нике са Самотраке.

Пошта Србије је 2023. године ову статуу објавила на поштанској марки поводом 115. рођендана Јевгенија Вучетића.

„Споменик В. И. Лењину“ у Волгограду (1973.)

Свечано откривање споменика Лењину одржано је 1973. године, на сто и трећи рођендан вође октобарске револуције. Са скулптуром високом двадесет седам метара и постољем високим тридесет метара, статуа је уврштена у Гинисову књигу рекорда као највећи светски споменик живој особи.

„Мајка Отаџбина“ у Кијеву (1981.)

Са групом вајара Вучетић је 1972. године започео рад на реализацији пројекта „Национални музеј историје Великог отаџбинског рата“ недалеко од Кијево-печерске лавре. Централна фигура музеја био је споменик „Мајка Отаџбина“, висок шпездесет и два метра.

Након Вучетићеве смрти 1974. године, радом је руководио украјински вајар В. З. Бородај, који је значајно изменио оригиналну верзију споменика.

Статуа приказује жену, која у десној руци држи мач висок шеснаест метара, а у левој штит са приказом грба Совјетског Савеза. Скулптура се уздиже на падинама Дњепра и видљива је из удаљених тачака града Кијева. 

У августу 2023. године у јеку покушаја ревизије историје совјетски грб је замењен грбом Украјине, а споменик преименован у „Мајка Украјина“.

Јевгениј Вучетић умро је 12. априла 1974. године у Москви и сахрањен је на московском гробљу Новодевичје. На гробу се налази минијатурна копија његовог споменика „Ожалошћена мајка“, који је део споменичког комплекса на Мамајевом кургану у Волгограду.

Након смрти вајара, модели најпознатијих дела и разне скулптуралне скице остале су у простору његовог атељеа на северу Москве: глава споменика „Отаџбина“ за меморијални комплекс „Хероји Стаљинградске битке“, недовршени пројекат за џиновски споменик Лењину („Лењинова глава“) и друга дела. У кући се данас налази музеј „Вучетићево имање“ са сталном поставком и привременим изложбама.

Пошта Србије је 2023. године издала сувенирни лист са марком поводом 115. годишњице његовог рођења. На листу су представљене скулптуре „Прекујмо мачеве у плугове“ и „Мајка Отаџбина зове“.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Википедија

Сродни чланци:

Велика битка за Стаљинград
Српски ратник из Црне Горе у двобоју мачевима победио самураја
Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена
Срби из Пераста у запису из 1698. руског грофа Толстоја
Иван Буњин – први руски нобеловац је преко Србије пребегао у Француску
Принцеза Јелена Карађорђевић и трагедија Романових
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Руска књига из 19. в. о српским хусарима у руској војсци
Србин с руским орденом „за највеће јунаштво на Балкану“

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома