Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Десанка Максимовић као први добитник Крста Кнеза Лазара; Фото: Википедија
ЖАО МИ ЈЕ ЧОВЕКА
Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја издајници нису били. Стизали су на време где правда чека, где је домовина звала; па и ја знам вредност жртава и идеала; али жао ми је, жао ми је човека.
Жао ми је човека; али ако слобода и на живот моје браће чека, ако треба бранити истину неку, спокојни будите; нећу им рећи да са бојног поља утекну.
Настану ли опет дани да ропство запрети нашој груди, да земља животом морадне да се брани, нећу ни ја ником своме рећи да кукавички напусти мету, али не треба нико да се чуди ако заплачем као све жене и мајке на свету.
Тешко је видети да се ломи младо грање, и на звери из пећина да се подижу хајке; тешко је чути над обореним гнездом и писак птице мајке; а како ми жао не би било нечијег погинулог сина.
Радујем се и кад стадо на миру пасе, и кад ветри дувају куда им је воља, кад песму поља слободно шуми трава мека; па како не бих разумела жртве да се слобода спасе; али жао ми је, жао ми је човека.
Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
Да се сећају ко је све изгинуо за домовину и да имају на уму да је ми не можемо харчити како је нама воља, него отприлике према идејама оних који су за њу умирали
Мурал Десанки Максимовић у истоименој улици у Београду
Десанка Максимовић објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена реч, однос према свету и филозофија су и сами били песничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.
Многе њене песме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих уверења и начела, мишљења, боја и вера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.
У једном видео запису Десанка је оставила ову поруку:
– Прво бих молила оне који су се тек родили и тек почели да расту да се труде да буду здрави. Прва порука је да се сачува здравље, друга порука је да се стекне што више знања.
– Да се има радозналости за сав живот око себе и опипљиви, видљиви и психички. Свако дете треба да сазна шта је било пре нас, па према томе да се управља у будућности.
– Поручила бих им да воле цео цвет, све људе, али понајвише да воле своју домовину.
– Да се сећају ко је за њу умро, ко је све изгинуо за ту домовину и да имају на уму да је ми не можемо харчити како је нама воља, него отприлике према идејама оних који су за њу умирали.
– Да читају пуно, свака књига доноси нову област знања. Све чега се дотакнемо и најобичнија шетња може донети нова знања.
– Младе људе опомињем, а ја сам се старала да тако радим, не знам јесам ли успела, други ће о томе казати.
Завршивши, године 1492, „у крајевима љубостињским“, преписивање Четворојеванђеља, светогорски монах и писар Инок из Далше записао је, у једној придодатој аутобиографској забелешци, једну чудну молитву, коју не упућује ни Богу ни Богородици, нити икоме од светаца, већ свом будућем, непознатом и неизвесном, читаоцу: „А и ово молим и говорим: Сачувајте књигу ову од прљања и од свећа покапања и горења, и проливања зејтина од кандила…“
Кап; фото: pixabay
Усред пропасти српског царства и народа, док се над земљом надносе и харају иноверне азијске војске, и док се шире несреће у којима и он сам трпи силне мукe и једва спасава главу, Инок из Далше страхује да капи воска и зејтина не оштете његов рукопис. Усред страшног ратног пораза он страхује од небриге, и више од војсковођа и ратника страхује од небрижљивих читалаца. Он као да зна да права опасност није троглава и рогата, већ обична, свакодневна и неупадљива. И као да зна да апокалипсе не стижу у бујицама, поплавама и потопима, него у капима.
Пет и по векова касније, пишући песму под насловом. „Одвећ брзо“, Десанка Максимовић зна да за наше ишчезнуће „није потребна сила оркана“:
развејаће нас скорих дана и поветарац који не чује ухо.
Слично Иноку из Далше, Десанка Максимовић зна да апокалипса не стиже севајући и грмећи, него неприметно и нечујно. Инок из Далше и Десанка Максимовћ не седе у истом веку, али ипак сачињавају и деле неко заједничко данас. Али то њихово заједничко данас није у истом времену, него у истом знању и страху.
Љубомир Симовић
Ковачница на Чаковини (Белешке), Београдска књига, Београд, 2008.
Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“
Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
Десанка Максимовић важи за највољенију Српкињу, са разлогом. Доброту и мудрост исијавале су њене очи, а прелепи стихови обележили су одрастање многих.
Није се много везивала за материјалне ствари. Волела је ситне ствари, волела је да иде пешке, у такси је није било могуће утерати.
Десанка је увек писала на коленима, тако што стави јастуче на крило, па на њега писаћу машину. Никад за радним столом. Та писаћа машина једна је од главних успомена породице. Чува се у кутији, склоњена од погледа и прашине. Ретко се показује гостима.
Није имала деце, али је њена породица била велика, имала је много сестара и браће и увек је све поштовала.
Ко није читао Десину поезију, није свестан да је била изузетно природан човек и није много придавала важност формалностима. Према себи је била више него строга, а према другима блага.
Деса је радила од шест сати ујутру. Није знала за умор.
Била је веома скромна, није волела велике прославе, иако је повода било много – од јубилеја које је доживела, до бројних награда које је примила.
„Нисам узалуд написала књигу „Тражим помиловање“, која је, наравно, прво оптужба – не могу тражити помиловање од некога чије мане не знам. Ето, не омрзнем људе. Нисам наивна, знам да зло постоји, то сам знала и с осамнаест година, али није крив онај појединац. Или га је мајка родила таквим, па није крив, или га је друштво створило, па је целокупно друштво за то криво. А има једно страшно правило – »да волимо више оне којима добро чинимо, него оне који нам добро чине!“
Пред Вама је једна од њених родољубиих песма, необјављена песма „У ропству“, због које је, као и још неких, била и затварана.
Десанка Максимовић – У ропству
Некад смо сви знали јасно, од најнеписменијег сељака па до господе и деце њине, шта је родољубиво и часно, и шта треба да чине потомци негдањих јунака.
Не могу да познам народ чије су певали врлине песници од Бранка до сада. Српско стадо мало све до последњег руна разбило се и ошугало.
Постали смо земља робова и потказивача и стокатних зеленаша. Пуне су нам улице сада поштованих зликоваца, а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу носим од бола и стида, и улицама кад идем, као да ми блато баца поглед охолих странаца у лице, и сваког дана вео ми се по вео скида са ругоба наших рана.
АНЕГДОТЕ СА ДЕСАНКОМ
Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм: „Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.”
Од многобројних анегдота, Рада Милакара-Петровић испричала нам је једну с кајмаком: – Пар сати седи Деса овде са једним песником који јој чита своје песме. Чита и чита… А она после каже:
“Тешко је рећи надареном човеку да мора да се образује, да би све то што пише било и лепо, али ово кило кајмака сам заслужила поштено!”, мислећи на дар који је добила од песника.
Приредио: Далибор Дрекић
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
Не стидим се што сам, како ви велите, варварин са Балкана, тла прљавштине и буре. Чујте сад, и код нас има неке вама непознате културе.
Ви прво испитујете и сумњате, далеки сте и од рођених синова, за трпезу своју не посадите сваког туђина; ви можете да пијете а да сваком не пружите чашу вина.
А код нас су још стари обичаји груби: ми пуштамо сваког под своје слеме, код нас се још и с намерником љуби, код нас се подвизи због гостољубља чине; код нас сваки човек има читаво племе пријатеља и родбине.
Ви, доиста, имате неколико милиона Христових кипова, на сваког човека по једнога, имају га друмови и поља, апсане и школе; а код нас, кад људи верују у Бога, у себи га носе, и тихо му се, скоро у сну, моле.
Ви, истина, за сваки кут живота имате справа и машина, све сте срачунали и све знате; изуми су ваши за дивљење; а ми још имамо старинске алате, али све је код нас још здраво и природно као глина: и умирање, и рађање, и живљење.
Ви имате читаве збирке правила и наука о слободи, о свему се код вас пише и приповеда; али ми и по неписаним законима слободно живимо и неког природног држимо се реда, слично огњу, ветру, и води.
Код вас је, збиља, све тачно прописано, како се једе, говори, облачи; а ми, кад говоримо, вичемо и машемо рукама, и чорбу гласно срчемо, и у рукавицама смо као на мукама.
Све је код нас заиста просто: обућу носимо од свињске коже, пуно је код нас сељачких навика и ствари; и краљевски преци наши доиста су били говедари.
Народ наш, збиља, у гневу може да коље, руши и пали; али ми нисмо они што смишљено тлаче, ми не сматрамо да је свет цели наше поље; ми не бисмо поднели ни урођеник прашуски да због нас плаче; душа нам је пространа, иако смо бројем мали.
