Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)

Песма „У ропству“ Десанке Максимовић представља дубоко потресну егезистенцијалну и националну елегију. Настала у времену великих друштвених сломова и моралног посрнућа, ова песма осликава тешку слику моралног пада, ропског менталитета и губитка традиционалних вредности које су некада красиле српски народ.

Десанка Максимовић – У ропству ; фото: Гемини ВИ

Песма започиње сећањем на времена када се јасно знало шта је родољубиво, часно и достојно потомка славних јунака — од најједноставнијег сељака до господе. У контрасту са тим, садашњи тренутак открива народ чији је колективни и морални идентитет разорен.

Песничка слика приказује друштво у којем су завладали зеленаши, потказивачи и робови. На улицама су „поштовани зликовци“, док су затвори пуни невиних људи, што симболизује потпуни преокрет вредности.

Лирски субјект терет овог народног пада доживљава на сопственим леђима као физичку грбу бола и стида. Суочавање са туђинским, охолим погледима који бацају блато на лице народа скида последње велове са рана колективне ругобе.

Ова песма је својеврсни морални аларм и сведочанство о томе како најтежа ропства нису само она спољашња, физичка, већ она унутрашња, када човек и заједница изгубе сопствени образ, достојанство и слободарски дух.

Десанка Максимовић – У ропству

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.

Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“

Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Десанка Максимовић важи за највољенију Српкињу, са разлогом. Доброту и мудрост исијавале су њене очи, а прелепи стихови обележили су одрастање многих.

1. Није се много везивала за материјалне ствари. Волела је ситне ствари, волела је да иде пешке, у такси је није било могуће утерати.
2. Десанка је увек писала на коленима, тако што стави јастуче на крило, па на њега писаћу машину. Никад за радним столом. Та писаћа машина једна је од главних успомена породице. Чува се у кутији, склоњена од погледа и прашине. Ретко се показује гостима.
3. Није имала деце, али је њена породица била велика, имала је много сестара и браће и увек је све поштовала.
4. Ко није читао Десину поезију, није свестан да је била изузетно природан човек и није много придавала важност формалностима. Према себи је била више него строга, а према другима блага.
5. Деса је радила од шест сати ујутру. Није знала за умор.
6. Била је веома скромна, није волела велике прославе, иако је повода било много – од јубилеја које је доживела, до бројних награда које је примила.

Повратак црногорских избеглица у родно село (Јарослав Чермак 1877.); фото: Википедија

„Нисам узалуд написала књигу „Тражим помиловање“, која је, наравно, прво оптужба – не могу тражити помиловање од некога чије мане не знам. Ето, не омрзнем људе. Нисам наивна, знам да зло постоји, то сам знала и с осамнаест година, али није крив онај појединац. Или га је мајка родила таквим, па није крив, или га је друштво створило, па је целокупно друштво за то криво. А има једно страшно правило – »да волимо више оне којима добро чинимо, него оне који нам добро чине!“

Приредио: Далибор Дрекић

извори:

Википедија

Десанка Максимовић, Сабрана дела, књига „Песник и завичај“, Нолит, Београд, 1969.

Десанка Максимовић, Звездана светковина, Београд, 1988.

Сродне објаве:

Десанка Максимовић: Балканац
Порука Десанке Максимовић младима
Десанка Максимовић: Жао ми је човека
Јован Јовановић Змај – Рузмарин
Милан Ракић: Симонида
Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима
Крај мора – Јован Дучић