Српски Баук или немачки Краљ вила

Песма „Баук“ Милорада Шапчанина представља уметничку обраду, односно препев или слободну адаптацију чувене песме „Краљ Вила“ (нем. Erlkönig) Јохана Волфганга Гетеа. Пре Шапчанина песму су препевали Васа Живковић и Ристо Ј. Михаиловић. После Шапчанина препевало ју је више српских песника, међу којима су Благоје Бранчић, Алекса Шантић, Данило Киш и Бранимир Живојиновић.

Балада Вилински краљ настала је 1782. године и представља причу о болесном дечаку који у наручју свог оца бежи од смрти чија је метафора вилењак. Док отац јаше на коњу кроз олујну ноћ, држи у наручју болесног дечака, који у грозници види вилењака како га мами у смрт.

Гете је ову баладу наменио својој оперети „Die Fischerin“, у којој главна јунакиња певуши баладу док обавља своје свакодневне послове.

Ова песма је једна од најпознатијих језичких и мотивских творевина романтизма, а српска верзија коју потписује Шапчанин верно преноси мрачну, напету и трагичну атмосферу оригинала.

Балада спада у врхунске примере романтичарске поезије у српској књижевности 19. века, где се фокус ставља на снажне емоције, фантастичне елементе, мрачне пејзаже и немоћ човека пред силама судбине и природе.

Пре Шапчанина песму је препевао српски песник и свештеник Васа Живковић (1819-1891) и под насловом Баук (балада од Гетеа) објавио 1847. године у Српском наодном месецослову „Зимзелен“. Његов превод у десетерачком метру одликује се слободним стилом у стиху, ритму и рими, али и лирском топлином и присним тоном:

Отац, отац, та зар ти не чујеш,
Што ми баук обриче и збори?”
„Мируј, дете, не бој ми се, синко,
Ветар шушти у тој пустој гори!“

Песму је затим такоће под називом „Баук“ препевао Ристо Ј. Михаиловић и она је објављена у листу Путник 1862. године.

Српски преводиоци Гетеа тражили су домаће митолошке или фолклорне еквиваленте за немачки појам Erlkönig (што у нордијској митологији оригинално значи „краљ јова“, али га је Гете транспоновао у демонско биће из шуме).

Уместо да користе наслов „вилењак“, која често има позитивнији, бајковит призвук, Живковић, Михаиловић, Шапчанин, Бранчић и Шантић користе реч „баук“ – демонско биће којим се код Срба плаше деца.

Ово је савршен пример културолошке локализације, где преводилац бира реч која ће код домаћег читаоца изазвати исти онај осећај исконског страха који је Гете желео да постигне.

Данило Киш се определио за наслов „Краљ-Вилењак“, а Бранимир Живојиновић за наслов „Вилински краљ“.

Баук
(Балада од Гета)

Ко то тако доцкан ходи — зар не види мрак?
Иде отац с чедом својим — ветар дува јак —
Прсима га пригрлио где је мушки плам:
Нек га срце разговори, нека није сам.

— Што се страшиш дете моје, та шта ти је хе?
— „Зар не видиш ти баука, погле оче, гле!
Како му се круна сјаје, како вије реп!“
– Ta шта ти је? или сањаш, ил’ си пост’о слеп?

„Ходи, ходи, лепо дете, свашта ћу ти дат’,
„Да се с тобом вазда играм, да ми будеш брат.
„На обали где ја живим буја цвећа шар,
„Моја мати одорицу даће ти на дар.“

— „Оче, оче, не чујеш ли, не видиш ли стас,
Зар не чујеш како шапће тај бауков глас?“
— Умири се, чедо моје, разабери ум —
То кроз лишће и гранчице ветар диже шум.

„Је л’ малиша слатки, лепи, хоћеш са мном поћ’?
„Нек ти срца не застраша ова нема ноћ.
„Ја имадем деце красне, све цурице, хеј:
„Ту се пева, ту се игра, ту је кикот, смеј.“

— „Оче, оче гле баука – убио га кам!
Зар му ћерке ти не видиш, ено, ено там’?“
— Умири се, чедо моје, па ми тихо спи —
То су оне старе врбе што их видиш ти.

„Ја те љубим, ја милујем тај вицкасти пас,
Ходи мени — ил’ ће сила пасти измеђ нас!“
– Оче, оче, ето већем шчепао ме тај —
Опрости ме од баука, за бога, не дај!

Растужа се бол у оца па убрза ход,
На рукама држао је свог живота род,
Јурио је као ветар кад потера прах
Али чедо издахнуло од тешкога стра’.

Препев: Милорад П. Шапчанин,
Вила, лист за забаву, књижевност и науку 3, Београд, 1867.

Централни мотив је сусрет рационалног и ирационалног света, односно сукоб логике и хладног расуђивања одраслих са дечијом чистом интуицијом и страхом од непознатог.

Отац покушава да смири дете рационалним објашњењима (да је шум од ветра, да су то старе врбе), док дете види надприродно биће – Баука (у немачком оригиналу Erlkönig, што је натприродни шумски дух или краљ вила) који га мами и на крају одводи.

Песма одише дубоком тмурном атмосфером, страхом и неизвесношћу. Радња се одвија ноћу, усред јаког ветра и пусте природе, што појачава осећај изолације и опасности.

Написана је у форми дијалога између оца и детета, уз наративне уводе и завршетке који убрзавају ритам.

Како песнички ток тече, дијалози постају све напетији, а очев очај и брзина којом јури да спасе дете расту све до трагичног завршетка у последњим стиховима.

***

Представљамо и касније препеве ове песме на српски језик које су урадили српски песници Благоје Бранчић, Алекса Шантић и Данило Киш.

Овај препев Благоја Бранчића објављен је у седмом броју новосадског књижевног часописа „Јавор“, 17. фебруара 1880. године, а удешен је за за певање Шубертове композиције „Der Erlkoenig“ (Op. 1, D. 328).

Баук

Ко блуди ноћу, гле, мраком тим?
То отац иде и синак с њим;
И отац држи синчића свог
И нежно чува од ветра злог.

Ти дршћеш сине, је л’ ти чега стра?
— Ох бојим се, бабо, та бојим се ја:
Јер ено авет, ено је, гле!
— Та нема, сине, нема је…

Хајдемо са мном!… хоћеш знам;
Ох шта ћу ћу ти само да дам;
Да видиш цвеће, што имам ја,
Па шта ће т’ мајка моја да да!

Зар не чујеш, бабо, шта ми вели он?
Шта обриче ено мени на поклон —
Та дете моје, шта ти збориш то:
То ветар тресе грање лиснато!…

Шта, чедо, нећеш, мислиш се зар?
И моје ћерке даће ти дар.
И учићеш игре, песме у њих ти;
Волеће те оне, а и ти ћеш њи!

Видиш оне слике, где је до?
Његове, бабо, ћерке су то —
Ма сине, сине, та не буди луд;
Дрвеће је оно, што ти видиш тад!

Та ти си љубак, стас је диван твој,
Па нећеш ли лепо, бићеш силом мој!…
Ај не дај ме, бабо, зар не видиш јад?
Гле већ ме пон’о, збогом, оче, сад.

И оца туга и брига тре,
И жури дому, што може пре;
Већ ту су сада, ено дом њин
— Ал’ мртав бабу у руку син…

Препев: Благоје Бранчић (Блаженко) 1880.

Овај препев има неколико веома специфичних и занимљивих карактеристика које га издвајају у историји српског превођења немачке романтичне поезије

Најзначајнија особеност овог препева јесте то што он није рађен само као литерарни текст намењен читању, већ је метрички и ритмички прилагођен за певање уз чувену композицију Франца Шуберта „Der Erlkoenig“ (Op. 1, D. 328).

Шубертова соло песма или клавирска балада представља ремек-дело лирске нарације на немачком језику.  Има изузетно захтевну структуру због чега преводилац мора строго да прати акценте, дужину стихова и драматичну промену тонова четири лика (наратор, отац, уплашено дете и заводљиви вилински краљ).

Бранчић је свој препев подредио музичком ритму како би могла директно да се изводи на српском језику.

Овај рад је послужио као пионирски покушај да се српска читалачка и музичка јавност упозна не само са књижевном снагом Гетеове баладе, већ и са њеном синтезом са музиком европског романтизма.

Нема података да је до краја 19. века ова композиција извођена у званичним концертним дворанама у јужној Аустроугарској и Србији. Овакав прилагођени препев вероватно је урађен за кућно клавирско извођење, тада веома популарно у домаћим грађанским салонима.

Препев Алекса Шантића објављен је у Песничком зборнику Ј. Максимовића, Мостар, 1900.   

Баук

Ко то језди тако позно кроз ноћ и ветар тај?
То отац са чедом својим кроз пусти јаше крај
Док вије вихор бесни и страшна сече студ,
Он дете своје грли, о топлу греје груд.

Што сине скриваш тако лице и поглед свој?
Баука зар не видиш, оче, у ноћи тој?
Баука, круну ону и његов дуги скут?
То сине, ноћне магле прелазе неба пут.

„О драго чедо, ходи и подји самном ти!
Прекрасне игре многе заједно ћемо играти,
По обалама цвеће шарено ћемо брат’
Мајка ће моја теби злаћено рухо дат.“

О оче, зар не чујеш шта збори баук тај,
Како ме тихо зове и мами у свој крај?
Смири се, чедо моје, то није био глас
Из сухог лишћа ветар поздравља шумом нас.

„Хоћеш ли, слатко чедо, хоћеш ли крају мом?
Тебе ће моје кћери пазити љубављу свом
Оне ће ноћу играт’ лагани танац свој
И љуљаће те брижно и певат’ слатки пој“

О оче, зар не видиш отуд у онај мрак
Да баукове кћери руком ми дају знак?
Да чедо моје, видим, ал’ тебе вара глед
То ноћни ветар старих повија врба ред.

„Ја волим чедо тебе и лице што ти сја,
Нећеш ли милом, силом однећу тебе ја!“
О оче, он ме хвата, баук ме граби сад,
Баук ми,оче, ево зададе бол и јад!

Дубоком прожет језом отац успори гред
У наручју му синак од бола блед,
А кад је пред дом стиг’о с муком и јадом свим,
Мртво чедо било на груд’ма његовим.

Препев: Алекса Шантић
Песнички зборник Ј. Максимовића, Мостар, 1900.
Коло (Живаљевићево), 1901.

Шантић је, као врстан познавалац немачке књижевности и културе, успео да пренесе не само радњу, већ и ону језиву, напету атмосферу оригинала.

Такође, Шантић је одлично сачувао Гетеов ритам. Ако читате стихове наглас („Ко то језди тако позно кроз ноћ и ветар тај?“), можете чути убрзани, галопирајући ритам коњских копита, који паралелно прати и откуцаје срца уплашеног детета и оца у паници.

Објављивање овог препева у Песничком зборнику Ј. Максимовића 1900. године показује колико је мостарски књижевни круг био отворен ка Европи.

Шантић није био само песник родног краја; он је активно пратио, читао и преводио највеће европске класике, обогаћујући тако српски језик и књижевност врхунским препевима.

Следећи превод заједно су урадили Фрањо Термачић и Данило Киш и он је објављен у Књижевним новинама у априлу. 1988, године.

Краљ-Виловњак

Ко јаше кроз ветар огрнут тмином?
То је отац са својим сином;
Чврсто дечака стиска на груди,
Грли га брижно, штити га од студи.

Сине, зашто скриваш лице иза шака? —
Зар не видиш, оче, Краља-Виловњака?
Виловњака с плаштом и с круном ко пламен? —
То је, сине, само магле прамен. —

„Мило дете, крени са мном и не стрепи!
„Играћу се с тобом игара лепих;
„На спруду шарено цвеће цвати;
„Одежде од злата има моја мати.“

Зар не чујеш, оче, Виловњак ме зове,
Тихо обећава многе игре нове? —
Смири се, сине, спокојан буди:
То кроз мртво лишће ветар блуди. —

„Дечаче, к мени кораке усмери,
„Лепо ће те моје дочекати кћери;
„Моје кћери воде ноћну игру своју,
„Тебе уљуљкују, играју ти, поју.“ —

Оче, зар не видиш кћери Виловњака 
Онамо у пределима мрака? —
Видим, сине, поглед ме не вара:
Сребрним сјајем светли врба стара. —

„Волим те, занет сам твојим лепим стасом;
Не кренеш ли милом, отећу те, часом.“
Оче, оче, сад ме зграбио из мрака!
Боли ме загрљај Краља-Виловњака!

Оца проже језа, па јурну још јаче,
А у наручју му дете рида, плаче;
У двориште с муком и скршен улете,
А у загрљају већ му мртво дете.

С немачког превели: Фрањо Термачић и Данило Киш

Данило киш је о околностима у којима је настала ова песма написао кратак текст у фебруару 1988. године: 

„…Шантићев превод („Ко језди тако позно кроз ноћ и ветар тај“), уз неколико успелих решења, претрпео је пораз, чини ми се, у првом реду због преводиочеве жеље да по сваку цену пренесе једносложне риме оригинала.

(Светлана и Фрањо) Термачић су ми предложили да направим нов превод песме „Der Erlkönig“, јер се она појављује у целини, на француском, и у Турнијеовом роману.

Изазов сам прихватио као духовну игру. Ускоро сам имао на располагању Немачко-српски речник Ристић-Кангрга, Термачићев буквалан превод, очајни Француски превол, немачки оригинал и, наравно, Шантићевог „Баука“.

Прво сам схватио да морам избећи тражење једносложних рима, јер се наш песник управо на томе скрхао; затим сам после једне глатке, двадестерачке верзије, избројао слогове оригинала и нашао стихове од девет, десет, једанаест, дванаест, па чак и један од осам слогова, што ми је омогућило да у петој или шестој верзији превода избацим оне ситне речи које служе најчешће само томе да помогну стиху да се вине до дванаестог слога.

Коначно, током две другарске седељке, успоређивали смо, стих по стих, римовани превод са оригиналом и са traduction brute, не заборављајући каткад ни Шантића, с тим што су сви присутни (Светлана, Татјана, Катарина и Фрањо Термачић, Десанка Распоповић, Мирјана Робен, Станко Церовић и Паскал Делпеш) служили као contraddittori и давали сугестије.

Ово је, дакле, коначна верзија; чини ми се да су у њој удаљавања од оригинала минимална и да Гетеов дух није изневерен.“

У Паризу, фебруара 1988.

Књижевне новине, 01. 04. 1988.

На крају, ту је превод Бранимира Живојиновића објављен у едицији „Знаменити светски лиричари XIX и XX века“ 2000. године.

Вилински краљ

Ко јаше по ноћи и ветру кроз до?
Отац са својим сином је то;
држи дечака у наручју свом,
стеже га чврсто и греје га он.

– Што лице, мој сине, престрашен скри?
– Оче, зар тамо не видиш ти
вилинског краља? Гле круне, гле скут!
– Мој сине, то магла се вије уз пут!

„Прелепи дечко, хајд’ за мном сад!
У мом је дому све злато и склад;
да лепих игара се играмо ту
по цвећу што се шарени по тлу.“

– Мој оче, мој оче, зар не чујеш ти:
шапће и мами ме вилењак зли!
– О смири се, дете; кроз честар сув
то шуми и хуји поноћни ћув.

„Ходи, о ходи, дечаче мој!
Да мојих кћери зачујеш пој,
да оне те дворе по васцели дан
и љушкају песмом и игром у сан.“

– Гле оче, гле њишу се тамо кроз луг
вилинског краља кћери у круг!
– Не, сине, то врба старих је ред
трепти по њима сјај месечев блед.

„Ја хоћу да љубав и срећу ти дам;
повешћу те силом, не желиш ли сам.“
– Хвата ме, оче! Зло ми је, зло! –
Отац се згрози кад зачу то.

Потера отац коња у кас;
синов све слабији био је глас.
Кад стигоше дому у освит сив,
дечак већ није био жив.

Препевао Бранимир Живојиновић

Знаменити светски лиричари XIX и XX века, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Српски наодни месецослов Зимзелен за 1847. годину, свеска II (ур. Александар Андрић), Серемски Карловци, 1847.

Васа Живковић, Песме (прир. Милан Ћурчин), С. Б. Цвијановић, Београд, Нова штампарија-Давидовић 1907. 

Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, бр. 29, Нови Сад, 02. јула 1891. (Претражива дигитална библиотека)

Вила, лист за забаву, књижевност и науку 3, Београд, 1867.

Јавор, 17. фебруар 1880. Број 7.

Песнички зборник Ј. Максимовића, Мостар, 1900.

Часиопис Коло (Живаљевићево), 1901.

Књижевне новине, Удружење Књижевника, Београд 01. 04. 1988. (Претражива дигитална библиотека)

Ана Грк, Експресивна улога хармоније у шубертовој соло пјесми Вилински краљ, Дани Војина Комадине 2022. и 2023. године (Зборник студентских радова), Источно Сарајево, 2025.

Знаменити светски лиричари XIX и XX века, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.

Сродни чланци:

Пређашњи људи
Вилинско или врзино коло
Време кад су виле господариле пространствима
Таласон – тајанствени чувар грађевина
Црногорске владике против вештица
Тројанов Град на Церу и вампирске легенде
Омаја
Код нас и чума слави славу – Ово је чумина слава
Воденице Божје и Ђавоље
Немушти и козарски језик у српском народном предању
Баук у српским веровањима