Васко Попа о Косову

Поделите

Васко Попа прилази теми Косова не кроз класичну епску реторику или патетично нарицање, већ кроз свој препознатљив модернистички, сажет и симболички израз. За Попу, Косово није само историјски догађај или географска тачка, већ митолошко средиште, место где се преплићу време и вечност, стварност и легенда.

Васко Попа – Бојовници са Косаова поља; фото: Гемини ВИ

Попа уклања „патину“ са косовског мита. У песмама као што су „Косово поље“ или „Вечера на Косовом пољу“, он не користи велике речи о јунаштву.

Он Косово види као простор тишине и трајања. За њега је Косово поље „празно“ у смислу материјалних трагова, али препуно метафизичког набоја.

Он косовску трагедију своди на њену есенцију – на сукоб светлости и таме, живота и смрти, који се претвара у архетипски образац.

У песмама „Бојовици са Косова поља“ и „Венцоносац са Косова поља“, Попа се фокусира на учеснике боја, али их не представља као статичне фигуре из народних песама.

У свим песмама у којима се помињу Косово и Метохија, Попа Косово често третира као симбол средишта (центар света). За њега је то тачка око које се обрће српски културни и духовни идентитет.

Он не пише о политичким границама, већ о „духовној географији“. Косово је простор где се „земаљско“ претвара у „небеско“, што је централни мотив српске средњовековне поетике, коју Попа успешно преводи у језик модерне, херметичне поезије.

Код Попе, Косово поље није место у прошлости. Оно је дијалог са прошлошћу. Његов стил – кратки, елиптични стихови – чини да свака реч о Косову звучи као древни запис или камен међаш.

ВЕЧЕРА НА КОСОВОМ ПОЉУ

Сви седе провидни за столом
И виде један другом звезду у срцу
Венцоносац им ломи и дели
Њихову златну прошлост
И они је једу
Сипа им у путуре белих божура
Њихову рујну будућност
И они је пију
По коленима под столом
Мачеви им тихо реже
У чанцима на столу
Огледа се вечерње небо
И на небу крај сутрашњег боја
На десну руку венцоносца
Слеће кос и зачиње песму

Васко Попа – Вечера на Косову Пољу; фото: Гемини ВИ

Песма „Вечера на Косовом пољу“ носи посебну тежину. Вечера, као чин заједништва и смирења, на Косову добија сакрални карактер. То је тренутак пред одлуку, пред одлазак у вечност. Попа овде користи апстракцију: то није оброк, већ причешће пред велику промену. Он сугерише да је Косово место где се сваки човек суочава са собом и својим коначним избором.

КОСОВО ПОЉЕ

Поље као свако
Длан и по зеленила
Млад месец коси
Пшеницу селицу
Два укрштена сунчева зрака
Слажу је у крстине
Кос наглас чита
Тајна слова расута по пољу
Божури стасали до неба
Служе четири црна ветра
Сједињеном краљу бојовника
Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо

Васко Попа – Косово поље; фото: Гемини ВИ

ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА

Држи на длану своју одсечену главу
Светлозарну своју задужбину
И сунчеву намесницу
У свеопштем мраку.
Стоји пресрећан на облаку
Бос у подераној кошуљи
Опасан репом убијеног змаја.
У путиру препуном крви
На пресеченом врату
Парчад са његовог мача претварају
У дробни хлеб
Света мајко Субото
По други пут га рађа
Жив је у црвеној капи росе
Игра у запаљеном колу божура
Пева у песми коса на овом пољу.

Васко Попа – Венцоносац са Косова Поља; фото: Гемини ВИ

Фигура Венцоносца симболизује сећање и оданост. Венцоносац је онај који носи „вечну садашњост“. Он повезује прошлост (косовску жртву) са садашњим тренутком, показујући да је Косово увек живо, да није завршена историјска епизода, већ живи дух.

БОЈОВИЦИ СА КОСОВА ПОЉА

Овде где смо
Загосподарили смо плавим пољима
И рудогорјима без подножја
И венчали се
Сваки са својом звездом имењакињом.
Овде у царству које смо стекли
Скрштених руку на грудима
Настављамо бој
Настављамо га унатраг
Још нисмо децо стигли
И Бог зна хоћемо ли икада стићи
До почетка боја
Одавде чујемо
Негде високо над нама
Зелену песму коса

У песми „Бојовици са Косова поља“ ратници су приказани као део самог предела. Они су урасли у земљу, постали су део њеног пејзажа. Њихово присуство је трајно; они су „окамењени“ у времену.

Украс 1

Попа нас учи да Косово није само „мит“ којим се бавимо из далека, већ жива рана и живи извор који нас увек враћа питањима о жртви, достојанству и смислу постојања једног народа.

Он је успео да Косово „очисти“ од свакодневне политике и врати га у сферу високе поезије, где оно остаје вечно присутно, као метафора трајања упркос свим поразима.

Приредио: Далибор Дрекић