Бањалука

Најстарији извјештај о стећцима у сјевероисточној Босни

Ако изузмемо евидентирање босанско-херцеговачких стећака после рата које проводи Завод за заштиту споменика културе, а тај рад није још коначно завршен, наши стећци су у прошлости два пута пребројавани, први пут 1887 и 1888 године, а други пут 1899 године6). Приликом првог пребројавања нађено је у свему 27.067, а приликом другог 59.500 стећака. Већ прилично велика разлика у овим бројевима говори о непоузданости бројања. Код тога треба имати на уму да се пребројавање односи на број стећака који се нашао у вријеме бројања, а њихов број се вековима све до наших дана стално смањује њиховим уништавањем. 
Стећак

Гвозно Поље, БиХ; фото: mramorje.com

Сигурно је да је током времена употребљено не хиљаде, већ десетине хиљада стећака за изградњу путева, мостова, цркава и разних других грађевина. Други попис (1899 г.) свакако је ближи стварном бројном стању, али као што ћемо видети, и он је непоуздан.

У свом реферату о броју и распрострањењу стећака у Босни и Херцеговини Коста Херман, тадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, поднео је на ХI Руском археолошком конгресу у Кијеву 1899 године и податке о просечном броју стећака на 100 км2 у неким срезовима. Тако ту читамо, на пример, да на 100 км2 у зворничком срезу долази једва четири, а у тузланском 2 – 0 стећака.

Данас, после 56 година, тај би број с обзиром на познато уништавање свакако требало да буде далеко мањи. А према непотпуним и још непровереним подацима Завода за заштиту споменика културе, у бив. тузланском срезу данас има 347 стећака, или око 29 на 100 км2, а у бив, зворничком срезу има 755 стећака, или око 94 на 100 км2,. Као што видимо, ови се бројеви осетно разликују од оних које је изнео К. Херман. Данашње бројно стање стећака на целокупној територији Босне и Херцеговине дознаћемо тек кад Завод за заштиту употпуни своју евиденцију и објави резултате.

Др А. Соловјев наводи да у записнику поменутог Конгреса у Кијеву стоји: ,,Из географске карте и графичких таблица види се да се област тих споменика наслања на Србију, Новопазарски Санџак и Црну Гору и да обухвата југоисточну Босну и целу Херцеговину. Северна њихова граница пролази од Зворника према Сарајеву, Фојници и Ливну“ 7). Овде се вероватно мисли на границу масовног распростирања стећака , јер се и у самом реферату спомињу и срезови далеко изнад означене границе, да у њима такође има стећака, например, Цазин, Бихаћ и Крупа8).

Штета је што немамо детаљан извјештај тј. Податке о свима срезовима, што би нам омогућило упоређење са данашњим стањем. Тако, например, немамо података како је у то време било са бројним стањем стећака у бив. бијељинском срезу. Стога је у светлу наведених статистика од интереса упознати се са једним старим извештајем о стећцима у неким местима бив. бијељинског, тузланског и зворничког среза.

Извјештај је нађен у библиотеци Земаљског музеја и засада је то најстарији познати извјештај о нашим стећцима уопште, а посебно о стећцима у сјевероисточној Босни. Писао га је Ђуро Поповић, учитељ у Вршанима, у бив. бијељинском срезу. Не зна се коме је био упућен и на чији је постицај написан. Вероватно је у питању иницијатива Косте Хермана, који је тада био повереник бос.-херц. владе и први председник Музејског друштва у Сарајеву (основаног у јесен 1888 г.) Поповићев извештај је кратак и не односи се само на стећке већ и на старе рушевине, народне приче и песме.

Заглавље извештаја гласи:

,,Закључно извиешће врху рушевина, надгробних камења, народних прича и пјесама „

На крају је датум: „ У Вршаних, дана 26. Септембра 1884.“

  • Извјештају су додата и три прилога (обележена  A, B ,C) са цртежима.

У њему се под 1) помињу старе рушевине Накићеве куле и Теочака, под

2) је говор о стећцима, а под

3), 4) и 5) о причама и песмама.

Нас овде занима одељак о стећцима који доносим у целини.

,, Надгробних камења, као што су под А. Број 2 и 3 – има много, али све без натписа. Такових се налази у Драгаљевцу*)  код цркве пет комада; у Горњој Чађавици*) код куће Тоде Бакајлића – два комада; близу Јање*) један комад; у Пушковцу*) код куће Пере Радикића један и на њиви Илије Филиповића – један комад. У Тузланском котару у селу Чакловици налазе се по причању 50 – 80 комада таковог камења, међу којима има такођер доста са надписом. Онда се такођер налази у Зворничком котару у мјестих: Витиницих, Шетићих, Пељавама и међу Прибојем и Злим-Селом. Много је таково камење излупано у сврху насипања цесте, а много је опет трговцима за разне градње – продато.

Народ га назива: мраморима“

Уз овај одељак извештаја припада прилог А, датиран у Вршанима 21. Септембра 1884 год. У прилогу су оловком доста добро нацртана три стећка облика саркофага, са пушковачког православног гробља (бив. бијељински срез). Први стећак је до пола утонуо у земљу. На њему се види непотпун биљни орнамент. На његовој западној страни, ужој, исклесана су слова ГbДИЂКb. Судећи по слову Гb, то је свршетак натписа чији се почетак не види. Остала два нацртана стећка су без икаквих орнамената. – Испод ових цртежа следи њихов кратак опис. На крају се каже: ,, О повиести истига камења не зна се баш ништа“.

Мислим да ће овај стари извештај добро послужити као путоказ приликом проверавања и утврђивања данашњег стања стећака у поменутим местима.

Према овом старом извештају и према данас познатим некрополама у овим крајевима пада у очи сразмерно приличан број стећака, којих је у време њиховог постанка свакако било још и много више. Нарочито су многобројне и велике некрополе у околини Зворника9). Данас је готово сигурно утврђено да су стећци настали углавном у ХIV и ХV веку. А баш у то време ови крајеви , наиме Соли и Усора, били су под сувереном влашћу угарских владара иако су њима управљали босански владари и великаши. Знамо да су Мађари били главни експоненти римских папа у крсташким походима на ,,јеретичку,, Босну. Ако су стећци богумилски, онда се намеће питање, зашто су их Мађари трпели у овим областима, док су истовремено водили крваве борбе са босанским ,,богумилима,,? Зашто их, према тадашњем верском фанатизму, нису уништавали као знаке мрске јереси?

Иако знамо да Мађари нису нападали Босну само из верских мотива, ипак се толика верска толеранција у оно време тешко може претпоставити. Под утицајем радова  др Рачког, затим његових следбеника и школских уџбеника, код нас се раширило и уврежило мишљење да су стећци богумилски споменици, иако је доста рано скренута пажња да они немају везе са богумилством ни уопште са јерезом (Јагић, Јиречек, Скарић).

Најновија проучавања историчара др Ј. Ш идака и орхеолога др А. Бенца то све више потврђују. За наше стећке др Шидак вели да ,,нису претстављали ништа изнимно, ништа специфично за средовјечну Босну и ,,босанску цркву,,, те закључује: ,,Сви дакле, досадашњи резултати проучавању стећака … одбацују као неосновано везивање стећака уз тобожње ,,богумилство,,…,,они су израз једне много пространије материјалне и друштвене културе,,10). С овим се закључком потпуно слаже и мишљење др Бенца: ,,Данас је све јасније да је искључено везивање стећака за такву секту (тј. Богумиле – Цв. П.). То су опћенародни споменици, чије је постојање условљено сасвим другим разлозима“. – Њихови облици наслањају се на стару традицију древних споменика11).

Сматрам да и појава стећака у средњевековним областима Усори и Соли иде у прилог овоме схватању, заједно са оним стећцима на супротној, десној обали Дрине – у Србији, за који се крај зна да у њему никада није било богумила.

Цветко Ђ. Поповић

Гласник земаљског музеја у Сарајеву, Свеска XII, Сарајево, 1957.

извори:

6) Др Александар Соловјев, Број гробних споменика у Босни и Херцеговини, стр. 218. – ГЗМ, НС, св. Х, Археологија – Сарајево 1955.

7) Др А. Соловјев, нав. Чланак, стр. 218.

8) Према томе др Ћ. Трухелка је погрешно навео да у овим срезовима нема никако стећака – Средовјечни стећци Босне и Хереговине, стр. 630 – Повиест хрватских земаља Босне и Херцеговине – Изд. ,,Напредак,, – Сарајево, 1942.

*) Места у бив. бијељинском срезу.

9) Ђоко Мазалић, Звоник (Зворник) стари град на Дрини, стр. 245-246, ГЗМ, НС, св. ХI, Историја и етнографија – Сарајево, 1956; Драго Видовић, Средњевјековни надгробни споменици у околини Зворника – Наше старине III– Сарајево, 1956.

10) Ј. Шидак, Проблем ,,босанске цркве,, у нашој хисториографији, стр 130 и 134 – Рад Ј.А., књ. 259 – Загреб, 1937.

11) Алојз Бенац, Олово, стр. 62 и 71 – Савезни институт за заштиту споменика културе – Београд, 1951.

Мраморје

Камене столице и тајанствена кугла у подручју Жепе

Подручје Жепе у општини Рогатица обилује бројним културно-историјским знаменитостима. Уз Андрићев мост на Жепи и Реџеп-пашину кулу са ореолом националних споменика, ту су бројни стећци и средњовјековни град Вратар који је, како биљеже историчари, био средиште жупе у коме је столовала босанска средњовјековна властела Дрињачићи и Ковачевићи.
Рогатица, Жепа

Краљевска (судијска) столица; фото: zvornicki.ba

Остаци средњовековног града Вратар још су добро видљиви, али пажњу, углавном намјерних, посјетилаца привлаче „краљев сто“ или велика столица и мала камена столица.

Велика столица је камена громада која је исклесана тако да има сједиште, наслон за леђа и дио наслона за руке. Висока је око 130 центиметара и окренута према сјеверу, односно јужној улазној капији некадашњег града. Испред столице има много заравњеног простора, па се претпоставља да се ту некада зборовало, а говоре је, мјерећи по ововременским понашањима, држао ко други, него властелин – казују мјештани села Вратар које је смјештено на падинама истоименог брда на којем је некад био град Вратар.

Недалеко од краљеве или велике столице, налази се и друга, мала столица, која је лошије урађена или је временом оштећена.

Подручје Жепе обилује и другим свједоцима времена на шта озбиљно рачунају туристички радници у Рогатици. Ту је и занимљива камена кугла са патином која асоцира на давно прошла времена. Кугла сада украшава двориште Суље Куловца у селу Жепа. Овај пензионер и повратник у Жепу каже да је кугла саставни дио инвентара у његовом дворишту.

Од каквог је камена и чему је служила овдје нико не зна. На потезу су археолошки и други стручњаци ентитеског завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, кажу у Општинској туристичкој организацији у Рогатици који су и куглу регистровали као и већину свега другог на подручју Жепе и осталим дијеловима општине како би се нашли у туристичкој понуди овог краја.

Средњовјековни град Вратар и Проклета Јерина

Остаци овог града налазе се у Жепи. Био је подигнут на једном високом (745 м), врло стрмом и тешко приступачном гребену смјештеном на другој обали ријеке Жепе. На граду су и данас очувани темељи, зидови четири округле куле, остаци велике сале и судачка столица уклесана у матичној, живој стијени. У овом подручју налази се и велики број стећака. За средњовјековни град и његову господарицу Проклету Јерину везане су многе легенде.

Једна од легенди је и она да је приликом градње, да би убрзала рад радника при додавању камена из руке у руку, камен гријала на ватри.

Била су још два града овог имена: Вратар у жупи Лука око ушћа Неретве и Вратар у Сутјесци, на путу из Гацка у долину Дрине.

Извори: ЗворничкиТуризамРогатица

Фридрих Вилхелм фон Таубе о Србима у Босни

Фридрих Вилхелм фон Таубе (рођен у Лондону 12. марта 1728, умро у Бечу 16. јуна 1778) у служби аустријског цара добио је задатак да током 1776. и 1777. године пропутује аустријско-турску границу. Док се бавио пословима у Славонији и Срему, прикупљао је информације о овим земљама и народу који ту живи.

Прикупљене информације и своја запажања на лицу мјеста Таубе је сабрао и забиљежио у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима“, која је први пут објављена у Лајпцигу 1777. године.

Србе и Хрвате у своме спису назива заједничким именом Илира јер су насељавали територије старе римске провинције Илирика. Таубе пише да од „Илирије остаде само име“ и да су Словени (тј. Срби и Хрвати) „данашњи Илири“, односно Илири његовог времена које он познаје.

Каже да се под именом Илирије у његово вријеме сматрају: Далмација, Хрватска, Босна, Славоније и Србија. Када говори о распрострањености „илирског“ језика наводи да се он говори „према разним наречјима“ у Албанији, Далмацији, Хрватској, Босни, Србији и једном дијелу Бугарске. Из даљег писања фон Таубеа разумијемо да се под тим „илирским“ језиком подразумјева углавном штокавско нарјечје односно српски језик. За најчистији „илирски“ језик фон Таубе сматра да се говори у „Сремском Војводству“, а ту се тада, као и данас, говорило штокавским нарјечјем.

Срби су према његовом писању населили долине ријека Босне и Рашке, па су се „двема ријекама, Босном и Рашком, подјелили на Босанце (Bosnier) и Рашане (Rassier oder Rascier), од чега је најизад начињено Раци (Raizen).“ Ово је само један у низу страних писаца који је средњовјековну босанску државу на основи историјских извора и чињеница сматрао једном од српских средњовјековних држава.

Говорећи о вјери тзв. Илира, фон Таубе каже да се дјеле на двије конфесије а то су „староверна, источна или грчка“ и „католичка, западна или латинска“. За православне „Илире“ напомиње да „име Раци (Raizen oder Raazen) означава код Илира само оне међу њима који су вјерници источне цркве. Припадници западне зову се просто Илири“.

На једном другом мјесту још каже да „име Илирија обухвата све народе из целокупне Илирије били они подложни латинској или грчкој цркви. Међутим, они од њих који припадају грчкој цркви не зову се данас Илири, него Раци (Raizen oder Raazen), име за које они мисле да је славније од онога, али о коме се у Аустрији не мисли тако“.

На основу ових података запажамо неколико битних ствари.

Прво, православни су свјеснији своје прошлости и свог идентитете од римокатолика, без обзира на којој територији те „Илирије“ да су живјели, па себе именују називом Рашке, српске државе коју су развили Немањићи и у којој је главна вјера била православна.

Друго, свијест о њиховој посебности у односу на друге је изражена и чак се, како видимо, донекле супростављају називу којим их ословљава аустријска власт а то је име „Илира“, и чак сматрају да је име Рашке веће и славније од имена Илирије.

Треће, у вјерском смислу се православни Раци (Срби) називају и Грцима, али то је само назив кад се жели указати на њихову православну вјеру која је називана и грчком вјером. Са друге стране, римокатолици на овим просторима се називају само заједничким именом „Илира“ или регионалним именима, и нема говора о некој хрватској народној свијести код њих (за разлику од данашњег времена), док код православних како видимо има, јер се сви они у комуникацији са аустријским властима називају именом једне средњовјековне српске државе.

Такође, видимо да се један од назива за римокатолике који је неколико вијекова био у употреби на простору Босне и Херцеговине, а то је назив Латини, употребљава да се истакне њихова римокатоличка вјера која се још назива и латинском вјером, што је још један доказ о непостојању народног идентитета код римокатолика у то вријеме на нашим просторима.

Фридрих Вилхелм фон Таубе и његова књига, један су од прворазредних извора за националну историју Срба у другој половини XVIII вијека, па тако и за историју Срба у Босни и Херцеговини. Подаци из његове књиге говоре нам о постојању одређеног колективног народног идентитета код православних Срба на Балкану.

Са друге стране показује како разлика у вјери доводи до одрођавања припадника једног народа који је подјељен вјерама, па тако римокатолици себе називају са више имена који су регионалног или вјерског карактера. Фон Таубе спомиње их као Хрвате, Славонце, Далматинце, Илире, Латине, али за све каже да говоре „илирским“ језиком, за који ми сматрамо да се углавном мисли на штокавицу је је она била најраспрострањенија и код православаца и код римокатолика.

На основу заједничког језика, неколико десетљећа послије фон Таубеа, српски просветитељ Доситеј Обрадовић изнијеће своје размишљање да су сви они који говоре штокавским нарјечјем у народном погледу Срби без обзира које били вјере. Послије њега исто мишљење ће објелоданити и Вук Стефановић Караџић. Међутим, политичко-идеолошки фактори утицаће да не дође до уједињења становништва Балкана које говори штокавским нарјечјем у једну нацију.

Аутор: дипл. историчар Борис Радаковић

Извори : Срби у БиХ

Повезани чланци:

Храбри и срчани српски народ – Фидрих фон Таубе

Становници средњовековне Босне славили су крсну славу – Повеља Бељака и Радича Санковића Дубровнику

Становници средњовјековне босанске државе имали су крсну славу, као и Срби у Рашкој и другим областима гдје су живјели Срби на Балкану. Тако нпр. обласни феудалци Санковићи, браћа Бељак и Радич, као што се види из ове повеље издате 15. априла 1391. године Дубровчанима, спомињу као своју славу св. Ђурђа и арханђела Михајла, и то св. Ђурђе крсна слава војводе Бељака, а арханђел Михајло војводе Радича.
Повеља Бељак и Радич Санковић Дубровнику

Повеља Бељака и Радича Санковића Дубровнику

Дио у повељи у којем они спомињу своје крсне славе гласи: „…на Свето писмо Христовога јеванђеља из добре воље и са чистим срцем присегли смо вером и душом, и оца нашега и родитеља наших Светим Ђурђем и арханђелом Михајлом, нашим крсним именима…“.

Цијелу повељу можете прочитати овдје:

Повеља је написана 15. априла 1391. године. Браћа Санковић уступају жупе Конавле и Витаљину Дубровнику уз оправдање да тиме исправљају неправду рашке и хумске господе. Наводе се границе жупа и обавезе њених становника према дубровачкој власти.

У дипломатичком погледу исправа припада хумској канцеларији. Писана је на пергаменту њемачког начина израде, што је ријеткост за Хум.

У повељи се наводи да су св. Ђурђе и арханђел Михајло, крсне славе браће Санковића, и то св. Ђурђе крсна слава војводе Бељака, а арханђел Михајло војводе Радича.

Повеља одише православним духом што се најјасније види из дијела у којем се браћа заклињу „на Свето писмо Христовог јеванђеља“ и још „светог Ђурђа и арханђела Михајла“ часни крст, пресвету Богородицу и „318 светих отаца никејских и од свих светаца и светица Божијих“.

Ову повељу први издао Павле Карано –Твртковић 1840. (Србски споменици,98, бр. 78.). У цјелини повељу је објавио Франц Миклошић (Monumenta Serbica, 217-219).

Литература: Стари српски архив 7, Београд 2008, 113-127, (повељу приредио Синиша Мишић).

Превод:

У име Оца и Сина и Светога духа, амин. У години 1391. од рођења Христовог, у петнаести дан месеца априла. И ево, свакоме човеку, садашњем и који ће у будућности бити у веке векова, дајемо на знање и разумевање овом повељом и записанијем да ја, жупан Бељак и брат ми војвода Радич, Санковићи, сазнасмо уистину из старих записа и од старих људи дугог памћења, од добрих људи који су то чули с колена на колено, и по означеним и познатим белезима, (где су) међе. На месту Цавтата, уз море, налазио се стари град Дубровник смештен у Жупи конавоској, и биле су му племенито та жупа и друге земље и места, и када се тај славни град расуо и опустео, тада у те дане господа рашка и хумска на неправедан начин га запоседоше, и на силу узеше Конавоску жупу и друга места тога града. И тада грађани пређоше у утврђено место и сазидаху град Дубровник који и до данас постоји и, по милости Божијој, поштован је и слободан, а од људи старога града изродила се и наследила га је властела града Дубровника. А сада ја, жупан Бељак и војвода Радич смисливши, пошто је то у потпуности правично и достојно је, да свакоме вратимо и дамо његово право и стару племениту баштину, узимајући у обзир почасти и службе које је град Дубровник вазда чинио господи рашкој и босанској и хумској, а посебно нашем оцу Санку и свим нашим родитељима. И знајући за љубав и пријатељство које су наши стари имали, а и ми имамо са градом Дубровником, хтели смо да им вратимо и дамо њихову баштину и племенито, као што треба и како је право, па од данас дадосмо, и потврђујемо, и овом повељом записујемо у веке векова општини и властели града Дубровника Жупу конавоску са Доњом гором, и град Соко који је у њој, и сва села и људе и горе и паше и воде и млинове и доходке, и све што припада Жупи конавоској, и са свим међама и границама које су са Требињем и са Врсињем, и до међе и границе драчевичке, и до предграђа дубровачког, и до мора на Цавтат и около, како је море окружило, до Молунта и још, такође, дајемо и потврђујемо села и земље Виталине, до својих међа и граница, и до мора до пристаништа Молунат, и са острвом које припада Виталини, наиме Молунатом, који су у Жупи конавоској и у граду и у местима сада горе записаним, поклисарима дубровачким Жуну Соркочевићу и Палку Гундулићу. Ми, жупан Бељак и војвода Радич, обећасмо се нашом вером и заклетвом ниже писаном, да ћемо је поставити у држање и у власт и у господство, као њихову баштину племениту, Општини и властели града Дубровника, и предати им у руке и у власт и стражу града Сокола, и сву више уписану Жупу конавоску и виталинску, да су слободни властела и Општина дубровачка да учине и уреде и да господују градом и жупом и местима више писаним, као својом правом и сопственом баштином, као што могу чинити са својим старим владањем и државином. И још обећавамо Општини и властели дубровачкој да ћемо учинити да им прваци људи и бољи из Жупа присегну вером и душом и заклетвом, да буду верни Општини и властели дубровачкој, и ако Конављани и Витаљињани не буду хтели да прихвате господство дубровачко, или да не буду послушни; или, ако би се у било које време одметнули и били неверни, ми ћемо их гонити и сматрати нашим непријатељима и нашим сопственим неверницима, и свом нашом снагом ћемо их преобратити и подчинити господству и власти дубровачкој. И још обећавамо Општини и властели града Дубровника да ћемо чувати или стражарити и бранити Жупу и град Соко и места више записана од сваког зла, од насиља, пљачке и од сваког господара или властелина, било који да је, који би хтели било да узнемире било узму жупу или град или места горе записана, или би хтели било какво зло или штету да учине. И још обећавамо: ако би неки наш човек било из наше земље отишао и дошао да се насели у Конавоску жупу или у Виталину – слободан је да пође, а ни ми, нити наш човек нећемо (то) бранити нити ћемо зло учинити томе човеку; а такође – ако би неки човек отишао из Конавла или из Виталине те се доселио и пошао у нашу земљу, Дубровчани обећавају да (то) не бране нити зло да учине том човеку. И на све горе писано пристадоше и потврдише наше госпође и сестра Драгна и наш стриц жупан Градоје, и наша браћа Будела и Санчин, у своје име и за своју децу и за потомке свих нас, и сва наша властела, а навластито Миле Туклековић са синовима, и Вратоје Радонић са својим синовима, и Степко Озројевић са синовима. И за потврду свега горе писаног у руке Жуна Соркочевића и Палка Гундулића, поклисарима Општине дубровачке ми, Бељак и Радич, са свима више именованима, на Свето писмо Христовога јеванђеља из добре воље и са чистим срцем присегли смо вером и душом, и оца нашега и родитеља наших Светим Ђурђем и арханђелом Михајлом, нашим крсним именима, да извршимо и свршимо и утврдимо све писано у овој повељи, и да наша деца и наши потомци и наша властела и сваки наш човек изврши и не пренебрегне ово писање, нити било који други господин или човек, где можемо ми да досегнемо. А ми, више писани, да не порекнемо нити да прекршимо ово што је записано. Ако би било ко од нас, или неко други, ово прекршио или порекао или неко зло учинио противно овом нашем обећању, да је анатема и да је проклет од Бога и од пречисте Богородице и од часног крста и од дванаест апостола и од четворице јеванђелиста и од светог Ђурђа и арханђела Михајла, и од 318 светих отаца никејских и од свих светаца и светица Божијих, и да је саучесник са Јудом и ђаволом, и проклетство очево и мајчино да падне на оне који ће ово порећи и покварити ово што је записано […] повеља коју смо потврдили и нашим печатима запечатили.

А ово писа Грубанац Хлапчић Имоћанин, раб (слуга) жупана Бељака и војводе Радича, и њихов дијак.

Оригиналне странице повеље можете да видите на страници Племенито

Повеља Бељак и Радич Санковић Дубровнику

Печат кнеза Радича и печат Бељаков

извор: Српска земља Босна, Племенито

Илија Шакота, заборављени српски херој

Из јаме Бивоље брдо, у децембру 1990. године, извађене су кости великог броја невино пострадалих Срба, који су у њу живи гурнути у току љета 1941. Уз кости су пронађени и дјелови одјеће и обуће као и лични предмети мученика, али и зарђали остаци једне пушке са муницијом.
Извађени остаци жртава у Пребиловцима

Извађени остаци жртава у Пребиловцима

Пушка је припадала усташи – јамару Мехи Делићу. Мехо је са другим усташама, у Видовданској ноћи, под свјетлом батерија и камионских фарова, у понор јаме дубок 40 метара, гурао своје српске комшије.

На реду су били Срби из села Козица код Стоца, њих око 120, на превару и часну комшијску реч похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима.

Нису сви очајавали.

У току превоза до јаме, неки од њих су, трпећи јаке болове, савијали и кидали жицу са својих повезаних руку. Тројици Шотра је тако успјело бјекство.

Илија Шакота није имао прилику да побјегне. Јасна му је била његова судбина, али му се пробудила мисао Обилића и Синђелића, када је код отвора јаме препознао Меху Делића, друга из војске.

Није тражио милост, већ је гласно позвао Меху да се опросте. Изненађен, Мехо му је пришао а Илија га ухвати за каиш и повуче са собом у јаму.

Усташе су тада прекинули ликвидацију и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ишак,  нису у својим редовима нашли јунака који би се спустио, па је Мехо остао међу својим жртвама.

Преостале Србе из Козица, усташе су те ноћи вратили у затвор и сутрадан их гурнули у јаму Хумац, која се налази  уз истоимени римокатолички самостан код Љубушког.

Ова прича се поратних година причала по славама у српским селима око Стоца и Чапљине, али су неки слушаоци сумњали у њу.

Нађена пушка у доњим слојевима костију, приликом ексхумације 1990, отклонила је сумње.

Мученик Илија Шакота, коме се исте 1941. године родио син јединац и који је као посмрче понио очево име.

Извор: Јадовно

Петар Кочић: Мисли о Отаџбини

„Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.”

Петар Кочић

Петар Кочић

Крахом југословенске илузије поткрај прошлог вијека српски народ је ушао у период кризе идентитета. Неоимперијална ревизија историјске свијести чини да потрага за националним вриједностима и грађанским достојанством дјелују као Сизифов посао. Ако томе додамо још да је национализам оптерећен југословенским искуством, не увијек без разлога, и прокажен као искључивост, постаје јасно да темеље здравом патриотизму ваља тражити у предјугословенским узорима.

Један од оваквих узора је, нема сумње, српски књижевник, политичар и народни трибун Петар Кочић. Кочићево дјело, инспирисано идејом националног јединства и борбе против рђаве туђинске управе, својеврстан је путоказ како се борити за национална права и грађанско достојанство. Ове двије идеје Кочић је објединио у идеју „Отаџбине“, часописа који је покренуо у Бањој Луци на Видовдан 1907. године. У уводнику првог броја „Отаџбине“ Кочић је записао:

Исповједајући своје дубоко увјерење, да су Босна и Херцеговина, према свом националном обиљежју, српске земље, ипак нећемо ником наметати српско имје. Нека се зове како ко хоће и милује, а ко нам приступи, добро нам дошао.

Другим ријечима, Кочић каже, „Отаџбина“ припада мени, али подједнако она припада и онима који не мисле као ја. У истом броју часописа објављен је и текст под насловом „Мисли о Отаџбини”. На једноставан, за ондашњи неуки пук адекватан начин, он говори о важности националног јединства и грађанских права и обавеза. Чини се да и нама данас може бити од користи.

Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.

Без отаџбине не бисмо имали предака, а без њихових тековина ти би био исто онако убог и биједан као што су дивљаци.

Упамти добро ово: ако ми сви припадамо Отаџбини и она припада свакоме од нас; без тога нема ни узајамности ни узајамног повјерења међу грађанима! Ма гдје био треба да уживаш исту безбједност као и у Отаџбини и да имаш увјерење да за тобом стоји Отаџбина, готова да те свом снагом заштити.

Чим нестане правила један за све, сви за једног, Отаџбина је само једно обично име.

Отаџбина је као свако живо тијело, чије здравље зависи од радљивости удова; чим удови раде рђаво и тијело опада; раде ли добро и оно је здраво.

Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.

Аутор: Драгослав Илић

Извор: Академски круг

 

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи
Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује!

Српски народ неће аутономију Босне! („Врбаске новине“ 1939.)

Став босанскохерцеговачких Срба је данас свакоме јасан и несумњив. Они неће аутономију Босне и Херцеговине и не допуштају да их ико игдје сврстава без њихове воље, а њихова воља је сада јасно изражена. Они се неће и не дају одвојити од Србије. Из тога става, треба свако да извуче поуку.
Бањалука

Стара Бањалука

Главна је поука да је теза о Босни и Херцеговини скинута заувијек са дневног реда. Они који су покренули полемику у прилог Босне и Херцеговине као посебне бановине, нису то чинили из непознавања расположења Срба, него из жеље да спекулишу са нездравом политичком ситуацијом и партијском поцијепаношћу која је умртвила политичку динамику босанскохерцеговачких Срба.

Стога је декларација српских друштава била потребна да убједљиво означи вољу овдашњих Срба и да пресијече све махинације са средствима и апсурдима политичког живота.

Резолуција бањалучких муслимана

Ми муслимани града Бањалуке, без разлике на партијску припадност и националну оријентацију, сматрамо својом грађанском дужношћу да преко свих својих друштава тражимо да приликом даљњег преуређења наше државе буде успостављена и Босна са Херцеговином, као посебна равноправна јединица, а у своме историјском опсегу.

За ову идеју ми смо се борили током стољећа, чували и очували национални карактер ових земаља, па се надамо да ће и остала наша браћа, нарочито из БиХ, разумјети и одобрити ова наша настојања.

Муслимани Бањалуке са жаљењем прелазе преко инсинуација које нам се подмећу алудирајући на Дрину као границу, па истичу да су границе наше државе одређене и да нису ни на Сави ни на Дрини.

Од почетка ове акције, босанскохерцеговачки Срби нису хтјели ништа друго него да утврде свој став, да укажу на своју вољу. Они нису говорили о Босни и Херцеговини, нису негирали мишљења муслимана ни Хрвата. Они су само указали да је ово ново уређење земље постављено на принципу трију народности. Ми, босанскохерцеговачки Срби, имамо само једна избор: са Србијом. Ово гледиште Срба не задире у слободу опредјељења ни Хрвата ни муслимана. Али као што Срби босанскохерцеговачки поштују ову слободу муслимана и Хрвата, тако траже да се поштује и њихова слобода опредјељења. Теза о аутономији Босне и Херцеговине, међутим, прејудицира став босанскохерцеговачких Срба и намеће им једно рјешење које они неће, нити би га икад хтјели. Они који заговарају ово рјешење знају добро да се аутномија Босне и Херцеговине може спровести само против воље Срба и свјесно желе да је спроведу против те воље. Отуда и толики отпор босанскохерцеговачких Срба.

***

Првак Самосталне демократске странке за Босанску Крајину, госп. Душан Кецмановић, прота и бивши народни посланик из Бањалуке, допутовао је у Београд. Пошто је један од првака Самосталне демократске странке, сарајевски инжењер г. Благојевић, изјавио своју сагласност са мишљењем о стварању посебне босанскохерцеговачке јединице, београдски новинари упутили су питање г. проти да ли се солидарише са том идејом.

– Не! Ни у којем случају. Босанска Крајина најенергичније се противи сваком таквом покушају. Ми из Крајине немамо никакве везе са Сарајевом, нити акцијом Благојевића, коју не разумијемо и осуђујемо. Без обзира на став какав по овом питању заузму прваци или појединци из наше странке, ми сви у Крајини борићемо се против сваког покушаја стварања аутономије Босне.

(„Врбаске новине“, 1939)

Извор: srbiubih

Јован Дучић: Анексија Босне и Херцеговине и српско питање

Књигу „Анексија Босне и Херцеговине и српско питање“ је написао Јован Дучић, српски писац, песник и дипломата. Реч је о делу које је Јован Дучић написао током свог боравка у Италији па је оргиналан назив овог дела: „L’annessione della Bosnia e dell’Erzegovina e la questione Serba“. Књига је штампана у Риму 1908. године.
Јован Дучић

Јован Дучић

Овим својим делом Дучић се показао не само да је одличан песник, већ и познавалац међународних прилика и односа у свету, тог доба. На врло темељан начин аутор нам описује генезу интереса великих сила за Балканско полуострво. Занимљиво да је ова Дучићева књига деценијама била скривена од српске јавности, али је због своје тематике она актуелна и данас јер представља драгоцено историјско штиво.

Миладин Милошевић, директор Архива Југославије, је пронашао ову књигу после дуго година трагања у Народној библиотеци Србије, на одељењу страних аутора. Он као приређивач ове књиге, учинио je да после једног столећа у мраку, књига коначно угледа светло дана. У књизи су додати факсимили и бројни документи са краја 19. и почетка 20. столећа.

Дучић се у књизи бави балканским приликама, још од Кримског рата 1853. године, па све до Анексије Босне и Херцеговине 1908. године, са посебним освртом на дешавања у Босни и Херцеговини. Он је по налогу Николе Пашића, премијера Краљевине Србије отишао у Рим 1907. године да обавља дипломатске послове, односно разбија медијски мрак Беча.

Разлог зашто је Дучић написао ову књигу на италијанском, а не на српском језику, јесте што је у то време владала Анексиона криза (хладни рат Аустро-Угарске царевине и Краљевине Србије), па је све што је долазило из Србије у земље западне Европе, морало проћи кроз контролу Бечког двора. Зато се Дучић овако на италијанском језику обраћао читаоцима.

Дучић у својој књизи маниром искусног дипломате бави се и анализама и прогнозама, наводећи да Берлински конгрес из 1878. године (чијом одлуком је дошло до Анексије БиХ од стране Аустро-Угарске) представља омчу око врата балканским народима, које је касније довело и до избијања Првог светског рата 1914. године.

Истовремено, и под веома сличним насловом, Јован Цвијић је објавио брошуру у Паризу L’annexion de la Bosnie et la question serbe  (Париз, 1909). Цвијић је на српском језику ову расправу објавио 1908. под насловом Анексија Босне и Херцеговине и српско питање, а после превода на француски језик објављени су преводи Цвијићеве расправе на руском и чешком језику, као и изводи на енглеском језику. Сви преводи Цвијићеве расправе били су забрањени у Аустроугарској.

У уводној речи новог издања Дучићеве брошуре, које је објавило Удружење Требињаца у Београду, Миладин Милошевић наглашава како напори Владе Краљевине Србије да аустроугарску анексију Босне и Херцеговине прикажу „као фаталну по мир на Балкану и као угрожавање српских националних интереса“ нису дали посебан резултат јер су се косили са „диктатом великих сила“. Наиме, велике силе (Немачка, Италија, Велика Британија, Русија и Француска) су 1909. признале Аустроугарској право да анектира Босну и Херцеговину.

Вратимо се сада оригиналном Дучићевом тексту који је био намењен посланицима парламента Краљевине Италије. Погледајмо на који начин је Дучић приказао аустроугарску окупациону управу у Босни и Херцеговини и анексију ових двеју, како је Дучић нагласио, српских покрајина. Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине (1878) и аустроугарска анексија Босне и Херцеговине (1908) биле су историјски процес који је довео до атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда (1914) потом искоришћеног као повод за почетак Првог светског рата (1914–1918).

Према Дучићу, несрећа је била у томе што су православни Срби из Босне и Херцеговине веровали да ће им Аустроугарска, као хришћанска држава, 1878. донети бољитак али „не прође, међутим, много времена и беше очита непоправљива грешка и сви се уверише да је потребно повити леђа под новим јармом“ па су „Срби православци, они који су одвећ олакшали Аустрији њено освајање Босне и Херцеговине, уједно били и први који су поново осетили ефекте нове тираније и мржњу аустријског непријатеља“. Одмах по успостављању окупационе управе „страх који је Аустрија имала од патриота Срба нагонио је да почини злочиначка дела“.

Дучић даље пише италијанским посланицима да „за време дугих 30 година [1878–1908], болних година, њене веома омражене власти, Аустрија није престала да прогони Србе православце, оптужујући их да су се уротили заједно са Србијом и Црном Гором против монархије“, а „пошто је Аустрија сломила и последњи отпор са којим се сусрела у двема несрећним покрајинама српским, увела им је једну од најбеднијих управа, а која се с правом може сматрати ремек-делом моралног тероризма, перфидном идејом која је вукла цео један народ у потпун материјални крах“.

Дучић подвлачи да је аустроугарски окупатор практично изопштио православне Србе из органа управе, да су Срби чинили само 3% чиновника у Босни и Херцеговини где су били етничка већина, да су 42% чиновника чинили Хрвати, а чак 50% Пољаци, Чеси, Немци, Мађари и други странци који су пристигли у Босну и Херцеговини без познавања језика и потреба народа над којим је требало да управљају често милицијским и војним средствима. Земља отимана од православних Срба и муслимана дељена је иностраним колонистима.

Даље, Дучић је информисао италијанске посланике да је аустроугарска анексија Босне и Херцеговине (1908) насиље над Берлинским уговором из 1878. којим је Аустроугарска добила право да окупира територију под турским суверенитетом али не и да је присаједини. Анексијом Босне и Херцеговине, Аустроугарска је начинила „територијалну агресију на континенту“ па је Дучић стога затражио од италијанских посланика да подрже ревизију Берлинског уговора чиме би се осујетиле намере агресивног територијалног ширења Аустроугарске.

Дучић је подвукао да је за Србију и Црну Гору аустроугарска анексија Босне и Херцеговине политичко, национално и економско зло. Нагласио је да ће Србија а потом и Црна Гора бити следеће жртве аустроугарске агресије што се и догодило након само шест година (1914). Италијанским парламентарцима скренута је пажња да је издвајање Босне и Херцеговине из целине коју чини са Србијом и Црном Гором, „исто што и изгубити земље које чине срце ове отаџбине“. Подразумевало се да се Србија аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине економски гуши јер се гура даље од Јадранског мора.

Прошло је сто година од почетка Првог светског рата. У протеклих сто година настала је и нестала држава у којој су Срби живели уједињени – Југославија. Ова држава водила је европску и светску политику. На развалинама моћне Југославије, која је разбијена од стране западних сила, настале су мале државице на рубу Европе. Слабе и разједињене.

У Босни и Херцеговини су од половине деведесетих година 20. века поново западни високи представници (од којих су четворица била с простора бивше Аустроугарске или Немачке), инострани чиновници су на многим нивоима власти, српском народу у Републици Српској се негира право на самоопредељење. Србија је потиснута од Јадранског мора. Територијални добици Србије у Балканским ратовима (1912–1913) на Косову и Метохији и у Македонији такође су истргнути. Власт у Црној Гори све ради да издвоји ову историјску српску државу из целине са Србијом и Републиком Српском.

Дучићеву брошуру из 1908. можемо да читамо и у данашњем контексту скоро као кроз индиго папир.

Али будимо оптимисти и градимо мостове. Република Србија и Република Српска, заједно с нашом Црном Гором и нама најближом Македонијом чине јединствен културни простор. Не треба сумњати да ће у неком историјском моменту доћи до прилике да се на нашем географском простору остваре интеграције које ће омогућити да нам се глас даље чује и много више узима у обзир. На томе треба радити.

Извор: zlocininadsrbima

Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни

Беседа у Сабору БиХ у Аустро-угарском царству

(Расправа о буџету за 1910. годину)

Високи Саборе!

Одмах на почетку, на први поглед, морам изјавити да ја овог буџета не могу примити, него да ћу искрено и од срца гласати против њега. И то на почетку изјављујем зато јер бих се могао попишманити касније и гласати за буџет. (Веселост). Ја бришем цијелу прву главу: врховна управа. Та је управа нама потпуно непотребна, а стаје нас 737.000 круна. Ја бих се могао задовољити и са овом нашом високом владом, кад би била потпуно на свом мјесту. Много богатије и сретније земље имају једну централну управу, а ми имамо двије, једна скупља од друге, једна гора од друге. (Веселост).

Високи Саборе! Зашто нам служи она скупа влада у Бечу? У пријашња времена, док није било Сабора, хајде де, она се могла сматрати као контрола над овом нашом владом, и њезин опстанак на тај начин могао се унеколико оправдати, али данас, кад је овђе Сабор, није опстанак њезин апсолутно оправдан, јер ми те контроле не требамо. То је просто избачен новац, и то тако да га ниједна цркавица не остане у земљи, него све поједе гладни и несретни Беч, ватром он изгорио. (Веселост).

Та врховна управа што вриједи, то смо чули из уста барона Бенка: Влада је то хтјела и то предложила, али министарство није још ништа одговорило. То значи да та врховна управа смета рад, спречава напредовање и развијање државних послова.

Високи Саборе! Али кад је у питању авансман, напредовање чиновника, онда високи Саборе, бечка господа узимљу исувише велики обзир на се, грдно и рапидно авансују и прескачу као бијесни атови своје колеге у земљи, који могу боље увиђати потребе овог народа, јер су му ближе.

Ја знам из бечког ђачког живота да те господе нема никада у уреду, а има их 63 комада, а на та 63 господина долази 19 подворника. Да није ово озбиљан форум, ја бих предложио да се још намјесте 2 подворника, па да на свака 3 беспослењака дође по један подворник.

Високи Саборе! Нарочито чудновато је буџетирање стварних трошкова ове управе. Од 165.140 круна исказује се поименице 40.000 круна, а 125.000 круна „остали трошкови“ сумарно је речено. То је исто тако као кад слуге богаташа и племића рачунају на којекакве ситнице велике суме 80 со ланге ес гехт. Зато морамо ми рећи: нема више пљачке, ес гехт ницхт со мехр, и избрисати цијелу главу. Има господе међу њима којима би требало пензију дати који не би хтјели сићи у сиромашну Босну, и ми њима можемо дати потпуну пензију. Госп. Петрашек је такође отишао у мир; ја бих га молио да остави у миру нашу земљу, а нарочито наше несретне шуме. (Пљесак).

Овај исти господин довео нам је у Босну Ајслера и Ортлиба, Фелтринелија, Срдићева Штајнбајса, Мехтерсхајмера итд.

Овај исти господин увјек је учествовао при продаји наших шума, и продао је све што је најбоље од наших шума и што је најближе извозу, тако да за 50 година, када се још много прода – што ћу касније казати, – ми нећемо имати на продају ни клипа. Могу рећи и то, да је он био главни референт при продаји шума, и министар је морао његов реферат потписати. Ја дозвољавам да је могло бити све исправно, али није право да и даље остане конзулент за босанске шуме; зато молим високи Сабор, ако га не можемо уклонити, барем да се закључи да се не смије ниједна наша шума продати док је Петрашек конзулент босанских шума.

Ја сам дознао од једног пријатеља да ће се посљедњи велики комплекс босанских шума продавати и офертима, јер је рок до 1. септембра 1910. године, и то су шуме Равна Планина, Врхпрача и Јаворина, које се имају путем лицитације продати.

Мени се чини да треба овђе Сабор да обрати велику пажњу, и моја је дужност да на то упозорим, дужност је то моја према земљи, према народу, самом себи и потомству.

Зато на господина Петрашека треба обратити велику пажњу. За господином Петрашеком могли би ићи у пензију: два ођелна предстојника, шест дворских савјетника, два владина савјетника, један финансијски надсавјетник, један финансијски савјетник, два рударска савјетника, грађевински савјетник, рачунарски надсавјетник и један владин савјетник, надравнатељ помоћних уреда. На том би се заштедело 228.254 круна, и уз то још 165.140 круна стварних трошкова. Била би дакле уштеда од 383.704 круна, и ево пара и за Чабрајићеве дневничаре, моје шумаре, Џамоњине учитеље; дакле, све ово бришимо, па ћемо имати пара. (Пљесак).

То је дакле што сам имао казати о тој врховној управи.

Можда ће се рећи: па ти ће људи оптеретити пензиони фонд наших чиновника; то ја признајем, али то је пролазно зло, пошто је познато да бирократа кад иде у пензију губи и здравље. Чим изгуби власт, изгуби и здравље, нарочито ако се прихвати посла који не одговара његовом организму.

Још у овој глави имам ово да кажем, да су надлежни фактори чекали наш закључак да се брише цивилни доглавник, јер још прије уређења Сабора именован је наш валија групен-инспектором, а прије тога звања није било.

Господин барон Бенко остао је на свом мјесту, иако је посве логично и паметно да буде прије Сабора промакнут у стању мира; баш тај факат што је господин Бенко остао цивилни доглавник, а није постављен нико млађи, доказује да су мјеродавни фактори намјерили укинути ово мјесто, и само су чекали да Сабор избрише ову ставку из буџета.

Тако би госп. Бенко дошао до давно жељене пензије. Мећу другом господом не би било ривалитета, јер не би било предмета ривалитету. Онда би лијепо и вјешто могао репрезентирати владу, на примјер, господин ођелни предстојник Шек или Микули – нарочито госп. Микули кад има аутомобил. (Буран смијех).

У овој глави још могу говорити о величини суме одређене за штампање буџета, закључних рачуна и извјештаја о управи земаљској. Ту стоји да се за ову сврху троши 29.000 круна. И ту би могли уштедети, господо. Не треба извјештаје и закључне рачуне штампати на маџарском ни на њемачком језику; не би требало ни штампати у два писма, српском и хрватском. Ово је народ који је сиромашан, па би требало да се прими једно писмо у интересу културног уједињења и националне штедње. Треба да штедимо. Што да се размећемо? Ми смо један народ, један нам је језик, па треба да буде и једно писмо. (Глас: Које ћемо? Хрватско?). То како хоћемо. Договорићемо се.

У трећој глави говори се о Сабору. Кад се критикује влада, треба да и себе узмемо на претресање. Што год почнемо, почнимо од себе.

Држале се сједнице по сата, па смо ишли кући. Не треба да дангубимо, већ треба да радимо и штедимо. Треба гледати свагђе да се уштеди. Не треба стварати никаквих синекура – никаквих стипендија, јер ће онда влада још боље респектовати нашу критику.

Што се тиче четвртог ођељења овог прорачуна, то могу рећи да сам потпуно против окружних области. То је један остатак од старог времена. То је једна старинска установа, а кошта наш народ 282.430 круна. Ја сам не знам зашто је та управа. Колико нам је та управа потребна знадемо сами, али ја ћу рећи како је потребу тих окружних области карактерисао један чиновник, који је казао:

„Оне су установљене зато да зауставе спис који иде од котарског уреда земаљској влади на 14 дана, и обратно, кад се спис врати од земаљске владе да га опет задрже 14 дана док дође котарском уреду“. (Смијех). Ако ове области нису зато, онда ја не знам зашто су. (Понован смијех).

Видимо да у аустријским провинцијама које су заступљене у царевинском вијећу нема никаквих окружних области. Ни сиромашна Далмација, ни горовита Штајерска, ни богата Чешка немају таквих области. Кад је тако тамо, онда не знам чему би ми подржавали ове области. Ја бришем те области, и молим да ми у томе помогне високи Сабор да се те области избришу.

У наслову „здравство“ нећу ништа да бришем. Код овог наслова нисам био толико љут колико код других ставака. Овђе бих само нешто могао примјетити. У наслову здравство има одређена плаћа за 4 примарна лијечника у земаљској болници. Ја нисам против тога, и није ми жао. Само не би требало дозволити да се они баве и споредним занимањем; не би им требало давати мјеста, рецимо, код болесничких каса или на жељезницама, него нека врше само своју званичну дужност. (Глас: Тако је!). Ја се слажем са г. бароном Питнером у овој ствари, наиме, да имаде у болницама врло мало простора и да су наше болнице врло оскудне у просторијама. Требало би подићи некоје павиљоне и требало би намјестити још неколико љекара; али сви видимо да нема пара. Ја бих у том погледу могао рећи ово своје мнијење – да се наиме примају у болнице само домаћи синови, а из других земаља Аустрије и Угарске само они који болују од које заразне болести и на којима је неопходно потребно да се изврши операција. (Народни посланик др Сарић: Морају се примати сви болесници). Ја мислим да би се требало бринути, али у првом реду треба да водимо рачуна о себи о нашим болесницима. Има и таквих болесника који из монархије долазе овамо и овђе се лијече, премда су они могли отићи натраг у монархију и тамо се лијечити, да ми можемо већу пажњу посветити нашим болесницима.

У погледу живинарства имао бих ово да примијетим: Овамо је уврштена свота за вођење катастра о стоци у оним котарима који су на граници Србије и Турске. Ова је ставка стрпана овамо у овај дио буџета. По мом мишљењу, спадала би у финансијско ођељење, јер се овај катастар води у интересу заједничке царевине Аустрије и Угарске. Ми смо овђе оштећивани за 42.000 круна, а не добијамо за то никаква еквивалента.

У погледу војништва, ја као посланик треће курије. морам споменути да је према нашој привредној снази врло много и готово нечовјечно узимати 10% од читавог буџета за војску. Нас не би требало мјерити са аршином Аустрије и Угарске , јер смо ми врло назадна земља, немамо довољно школа, па према томе никако не би се смјело нама мјерити истом мјером, јер су код нас сасвим друге културне прилике.

Даље, у погледу војне службе могу споменути да је довољно за нас Босанце и Херцеговце да служимо по једну годиницу дана (Смијех) …јер ми можемо за три мјесеца научити и дисциплину и муштрање и пуцање, а остале двије године и три четврти године продајемо зјале по касарнама у Бечу, Пешти и Грацу. Дакле, нама је доста једна годиница војне службице.

Осим тога, потребно је да наша војска служи у земљи, тако да би могла за вријеме жетве бити пуштена кући, да помогне срадити пољске усјеве. (Посланик Мајкић: и да остави наше паре у земљи).

И овдје би се могло, кад би се војна служба снизила на годину дана, уштедити око два и по милиона. Додуше, наша би војска спала на трећину; али што је стало Аустрији за нас или војник био код куће или у касарни. Истина, наш је народ храбар, зна страшно пролијевати крв за другог, само на жалост, није никад знао за себе ништа учинити.

Сада да кажем неколико ријечи о жандармерији. Кад се дирне у жандармерију, скочи управа са свих страна и почне хвалити ту установу. Ја је не могу хвалити, јер је наш народ много претрпио од те жандармерије, поготово у почетку аустријске управе, кад су били они жандари, ако се сјећате, који су носили црвене капе. То су били страшни људи, прави варвари. Ја никад у животу нисам видио таквих лица. – Још од ђетињства остали су ми у памети она гадна и варварска лица. Доцније их је нестало, јер нису могли вршити насиља као у почетку. Колико год су они чувари мира и реда, толико, с друге стране, ја тврдим да су ширитељи неморала у нашем народу. Господин Бенко може их узети у заштиту колико год хоће, али ја сам тврдо увјерен, ја сам видио и навешћу вам примјера да су ти чувари реда и мира уједно и ширитељи неморала у нашој земљи. Исто тако тврдим да они врше и шпијунску дужност, Ја ћу навести само један примјер кога сам доживио. Кад сам се вратио из Србије, дошао сам у манастир Гомјеницу, гђе ми је отац живио, и једне вечери примјетих како бајунета бљесну кроз ноћ. Ма шта је ово, запитах се, приђем тамо и нађем жандаре, Познати су ми људи, и они су ми искрено казали да имају дужност да пазе на мене – једног обичног ђака, да немам случајно какво велико подузеће да срушим Аустрију, само зато што сам био у Србији.

Осим тога, има у овом буџету једна ставка које нисам нашао ни у једном буџету ниједне државе. То је, високи Саборе, некаквих 11 харамбаша. (Смијех). Ја просто не могу бити доста паметан да схватим како једна законита влада храни на својим јаслима 11 харамбаша (Смијех). Ту има четири буљукбаше, пет сердара, три сердарска замјеника, четири пандура и једанаест, господо моја, горских харамбаша.

Све, како видите, неки опасни људи! (Смијех). Ако их хоће влада, нека их задржи, али ја бих предложио да се бришу.

Говорити о политичким властима у Босни и Херцеговини не може човјек хладно, не може а да се не узрујава. Политичке су власти у Босни и Херцеговини биле туђинске кад су овамо дошле, и за ових 30 година остале су туђинске и грдно нерасположене према нашем народу. Ово терорисање и ове зулуме политичких власти највише је осјетио наш тежак.

Ја сам добио једно писмо, које најбоље карактерише положај нашег народа према новој управи. Разочарање нашег народа, а нарочито тежака, над новом управом велико је, коме се човјек не би надао од једне управе која је, баш због тог тежака, добила двије најбоље балканске провинције. И тога тежака она не само да није никад помогла, него га је морално и материјално притискивала и убијала.

Ја ћу бити слободан високом Сабору прочитати ово писмо, па се надам да ће по прочитању овог писма и они који нису имали љубави за сељака стећи више љубави предусретљивости према њему.

Писмо гласи (чита): „Болујем и копним у горком чемеру и немаштини љутој од када знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посегурно не знам шта ми је шта ме боли. Само осјећам да је бољка моја велика и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, штоно веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилом богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосрдно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на ону своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само уздахнем, проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље даво. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу. Свијет је асли био пунијег и ситијег срца. Ага је остављао, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо тежаке, и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршинлији на селу и планини, гђе косовица суди, па се некако испорављало и везало једно с другим.

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живети и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бјели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се ко мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот. Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук. Царевина удари тешке намете, а владике накривише наеро камилавке и ударише у страну од народа. И вјера нам посрну. Замрзну свијет сам на се. Све ти оштро, набусито; нигђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби, ко да га никад ни било није. Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, полагано венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина нас сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметних људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити.

Људи који су некад са пашама и везирима на дивану водили мудре еглене, данас тим људима застане ријеч у грлу кад почну беш једитидоље у суду са оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског увијања. (Смијех). Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашој царевини по правди, већ по палиграпу. Кад би она судила по правди, не би толике стотине година владала над деветнаест милета и седам осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим истину говори, и онако друкчије не мере бити“.

(Упозорен од предсједника Сабора да даље не чита, Кочић је наставио): Само још редак. (Смијех – чита):“Тако ти је то на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, а ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира. Шта да ти, брате си мој слатки“ – и господине предсједниче – (Смијех) – „и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем, да је наше тежачко живљење само једна, штоно веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте“.

То је једна кратка стварчица, писмо једно.

Између осталих важних ствари којима наша политичка власт располаже, дотаћи ћу се једне која је врло важна, могу рећи најважнија, одношаја између кметова и ага. Досадашњи одношаји између кметова и ага су постали несносни, нарочито по кметове. Законских одредаба нема никаквих, а оно нешто наредаба у том погледу што је издано, све сакато, нејасно, непотпуно и слабо, да је уопште страхота и помислити како се могло до данас издржати. Није потребно, јер је већини познато, нема ни практичне вриједности, историјски проматрати развој овог питања… (Опоменут од предсједника да то нема везе са овом специјалном дебатом, Кочић је наставио):

Ја не знам, господине предсједниче, нећу се противити, али ово спада пред политичке власти. (Глас: То спада у политику). Ја ћу само, ако ми не дате говорити, ја ћу наћи излаза да проговорим о овој ствари, а то ће бити кад буде пољопривреда на дневном реду. Али ћу сада још само ово казати што се тиче ага и кметова: чуо сам и знам, да влада има својих кметова. Молим вас, господо, да закључите да барем влада нема кметова, него да се ти кметови отпишу, да се ти људи ослободе. Толико сам имао примјетити што се тиче владиних кметова, ако ми не дозвољавате говорити о другим кметовима. Тиме завршујем свој говор.

(У дворани пљесак и гласови: Живио!)

Петар Кочић: Високи Саборе (посланичке беседе у Сабору БиХ у Аустро-угарском царству), издавач: Задужбина Петар Кочић, Београд – Бања Лука, 1994. Приредили: Мр. Рајко Касагић и Боривоје Вулин

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи
Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује!

Жива и непролазна приповједачка искра Радослава Братића

Није лако  ни говорити у Херцеговини, гдје се свако рађа са неком врстом изворне мудрости и говорничког дара, а камоли писати о Херцеговини и њеним људима. Херцеговац је увијек мудар и опрезан, по природи неповјерљив у велике истине и крупне ријечи. Зато о Херцеговини може казивати само онај чији су табани пуни ожиљака од оштрог херцеговачког камена, а руке жуљевите и огрубјеле од мучне борбе да се од штедљиве земље и неумитног неба отме комад хљеба.
Радослав Братић

Радослав Братић покрај Дрине

О Херцеговини може говорити само онај чије су уши навикнуте на пријекоре и неодобравања, строгу критику која нас прати од почетка тјерајући нас стално  да  превазиђемо млаку осредњост. Похвале у Херцеговини долазе касно, а и тад су шкрте и одмјерене јер пред сваког од нас, као парадигма, поставља се неприкосновени ауторитет предака који је тешко достићи. Само ријетки, још за живота, доживе признање и поштовање Херцеговаца, а један од таквих је био Радослав Братић.

Нико није у толикој мјери, цијелим својим животом и стваралаштвом, одужио дуг Херцеговини, као што је то учинио један од њених највећих приповједача, Радослав Братић. Многи су из ње одлазили понијевши у свијет урођену херцеговачку мудрост и стечено знање, а ријетко ко јој се толико свесрдно враћао, подједнако кроз литературу као и стварним радом на уздизању њене културе. Она стара легендарна, патријархална Херцеговина која полако нестаје, вјечно ће живјети у прози Радослава Братића. Братић је био један од главних покретача обнављања једног од најчувенијих књижевних часописа са краја ХIХ вијека, часописа „ Зора“ који су уређивали Дучић, Шантић и Ћоровић. А чију традицију је у литератури и било могуће слиједити, ако не њихову? „ Нова Зора“ је захваљујући Радославу Братићу и другом великом Херцеговцу Николи Асановићу, који јој је посветио све своје вријеме, знање и ентузијазам, убрзо постала видјелo културе које обасјава све српске земље и искру српске ријечи шири свуда гдје живе Срби, све до Аустралије и Америке. Ћоровићеви сусрети писаца „ Српска проза данас“, чији је један од главних покретача био управо Радослав Братић, доносили су сваке јесени у Билећу дашак модерне српске прозе и чинили је незаобилазним књижевним центром.

Рођен је у Херцеговини поратне 1948, на Видовдан, једног љета кад је страшна суша скоро пресушила све њене изворе, земља опустјела и испуцала, а глад пријетила да помори људе и стоку. Путеви образовања су га одвели из Херцеговине, али духовно, Братић је никада није напустио, она је остала трајна и непресушна инспирација за већину његових дјела. Све што је доживљавао касније, у вртлогу живота велеграда, било је преломљено кроз перспективу бојажљивог херцеговачког дјечака, који никада није могао да се ослободи патријархалног обрасца живљења, легенди, предања и вјеровања које је слушао у дјетињству.

Радослав Братић

Упркос тенденцијама епохе у којој је стварао, Радослав Братић никада се није декларисао као постмодерни писац, нити је дозвољавао да га сврстају у било који књижевни правац. Управо у том Братићевом супротсављању је суштина његове стваралачке оргиналности, али и магијска привлачност његове литературе. За Братића би се могло рећи да је истовремено подједнако традиционалан и постмодеран; од његове строге традиционалности у избору тема до потпуно јединственог постмодерног поступка у роману „Трг соли“. Oн не само да не подилази духу времена, него не подилази ни читаоцу. Братићев читалац мора бити виспрен и интелигентан, ослобођен предрасуда, идеолошки неподобан, јер писац каже да презире читаоца који у књижевним дјелу покушава наћи било какву идеологију. O типовима читаоца Братић расправља у својој  поетичкој књизи преиспитивања и самоанализе – Шехерезадин љубавник. У једном од својих текстовима о чарању и плетењу приче, сам Братић каже о књижевним утицајима: “На мене је највише утицала природа херцеговачког краја: брда, извори, људи, пејзажи  које хуче, животиње. Док су младе – биљке су у овом крају лековите. Када зрену постају отровне. Слично је и са човеком. У том поднебљу најопасније звери могу бити чувари људи, па је и змија у улози чуваркуће и кућне животиње. “ ( Радослав Братић, О чарању и плетењу приче, Књижевна и научна рецепција Братићевог дјела, „ Филип Вишњић“, Београд, 2012 ).Осим ових природних фактора, Братић наводи и друге утицаје : врсне приповједаче – старије људе од којих се научио како легенда поприма људска лица и како приповједач, прво се смијући себи, стекне право и да се смије другима. Неизоставан је утицај народне пјесме и приче из којих Братић црпи своје фантастичне мотиве. Међутим, приповједач не воли бајкe јер сматра да у њима одрасли подваљују дјеци, стварајући илузију о побједи добра над злим, која често није могућа у стварности. Његош и Вук су као и код Андрића неизбјежни узори, а руски XIX вијек неизоставна литература. Ипак, први и основни узор приповједачев и најјачи приповједачки глас из дјетињства је његова мајка, која је итекако умјела да живи „од чарања и плетења приче“.

Четири најрепрезентативнија Братићева дјела у којима се огледа суштина његове стваралачке петике су романи Смрт спасиоца, Сумња у биографију, збирка приповиједака  Слика без оца  и структурно најсложенији роман  Трг соли, Братићево ремек – дјело.

Братићев роман првенац Смрт спасиоца, иако младалачко остварење, назначава све будуће смјернице његове стваралачке поетике. Полифоном мрежом приповједачких гласова разорена је класична романескна структура и заснован модел модерног романа. У роману се јавља шездесетак приповиједних гласова, међу којима се посебно издвајају приповиједни глас малог Јакова и одраслог Јакова, затим глас његове мајке, Филипа Дивуље, Кума, стрица Јакова Микетића, стрица Бубала, бабе Гугуше, Васе Кисе и многих других.  Тема дјетињства обиљеженог страхом од казне, неповјерењем у одрасле ,њиховим сталним пријетњама,страшним причама  и утварама чини  идејну потку већине каснијих Братићевих остварења. За тему дјетињства уско су везани породични родослов и фолклорна фантастика. Епска прича о прецима надљудске снаге, љепоте и способности која има упориште у патријархалном поимању свијета, као да је смишљена да обесхрабри потомке. Сам наслов романа је врло симболичан и у њему се очитује приповједачева насушна потреба да пронађе уточиште и спас од страшних догађаја из дјетињства, горчине, неправде и неразумијевања које је доживио. Спасиоци су свијетли ликови који су унијели мало ведрине у мрачно, зебњом проткано дјетињство. То су, прије свега, ликови којима се мали Јаков дивио и који, из његове дјечје перспективе, подсјећају на митске јунаке.

Доминантан приповједачки глас у роману јесте глас Јаковове мајке, глас који стално упозорава и критикује сина, супротстављајући му лик свеприсутног оца у чијој сјенци мали Јаков одраста. Мајка несвјесно на пијадестал ставља лик оца, кога син тешко икада може достићи. Он  је као мртав још више добијао на  значају и бивао поштован скоро као светац или свемогуће биће, не само од приповједачеве мајке него и од осталих сељана. За малог Јакова он је недостижни образац, истовремено извор фрустрације и фасцинације.

Збирка приповиједака  Слика без оца препознатљива је по  класичној линеарној   нарацији помоћу које се настоји изградити велика епопеја о животу херцеговачког човјека. Сам наслов је симболична одредница Братићеве поетике, а то је одрастање без оца чије лице не памти и које је, само помоћу маште, конструисао из мајчиних прича.Та празнина коју од почетка оставља губитак оца, ненадомјестива је карика у мозаику живота, а и приче. Приповједач је истовремено и лик који активно егзистира у свијету о коме приповиједа, што даје живост и аутентичност његовој причи, али приповједачка ситуација у првом лицу намеће му ограничено знање. Субјективност и онеобиченост приповиједног свијета аутор оправдава дјечјом перспективом и погледом на свијет из које многи догађаји дјелују некада страшно,  а некада замршено и чудно. Ово је је Братићу довољан разлог, а и оправдање, за увођење фантастике нарочито оне која се темељи на народним предањима или обичном сујевјерју.

У овој збирци приповиједака, као и у другим његовим дјелима формира се јединствен, вишезначајан и  вишефункционалан хронотоп Биша, магичног херцеговачког села у коме се дешава радња већине његових прича и романа. По својој импресивности и епској снази једини  литерарни еквивалент  може му бити  хронотоп села Маконда у Маркесовом  роману Сто година самоће. То је Братићева неспутаном дјечијом маштом исконструисана слика дјетињства у поратној Херцеговини. Прича о материјалној оскудици и сиромаштву ,о неумољивости и  обезвријеђености живота у суровим условима, с друге стране је прича о стоицизму, издржљивости  и некој праисконској снази херцеговачког човјека. Из ове збирке, као из камена исклесани и извајани, трајно се у наше памћење урезују ликови нараторове мајке, оца, храброг Мијата који се није плашио никакве власти, суровог насилника и предсједника сеоске задруге – Шпира,  грубог и неправедног учитеља, школског послужитења Мркше хронично незадовољног својим положајем, са двоструким моралом партијског улизице и потајног вјерника, те сеоских жена чији су животи  омеђени немаштином и сујевјерјем.

У погледу структуре најсложенији је  роман Трг соли. У овом роману Братићева приповиједна техника је највише еволуирала. Роман Трг соли је по много чему јединствена књига у српској књижевности. Главни лик овог романа је заправо нежива, али суштаствена материја – со чије се значење везује како за значај соли као најнеопходније животне намјернице, тако и за библијску симболику соли. „ Ви сте со земљи; ако се обљутави, чиме ће се осолити? Она неће већ бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе,“каже се у Јеванђељу по Матеју. Скоро свако поглавље почиње неким цитатом, а цитатност је свеприсутна и у самом роману, што је ,иначе, типично за постмодерну литературу. Разграната радња романа прати путеве соли ( као суштинске материје без које нема живота ) кроз разна времена, али и кроз лавиринте литературе, од грчке митологије до српских народних легенди и предања. Тако се сложена романескна структура гради на више значењских нивоа.

Модел рачвасте структуре он први пут примјењује у приповијеци  Зима у Херцеговини, чија се прича рачва у три рукавца.Овај приповиједни поступак до савршенства је доведен у роману Трг соли.

Роман је грађен у облику делте која се састоји од девет главних рукаваца са прологом. Свих девет рукаваца везано је за девет различитих укуса – љути рукавац, слани рукавац, папрени рукавац, бљутави рукавац, слатки рукавац, кисјели рукавац, горки рукавац, прозукли рукавац и опори рукавац. Рукавци се даље гранају на подрукавце и слике.  У љутом рукавцу се говори о грађењу необичне цркве од соли коју приповједач смјешта у вријеме владавине Сандаља Хранића Косаче, као и о легендама везаним за грађење цркве. Слани рукавац анализира митове о постанку свијета, укључујући  грчке митове и „оно што је у Библији прећутано“. Папрени рукавац говори о народним обичајима и вјеровањима, историјату соли, али и о „ истјеривању ђавола,“ те о инквизицији. Ту су и приче о недјелима владара и како се Срби убијају ни због чега. Бљутави рукавац везан је за грчку митологију и говори о Прометеју као симболу пожртвовања и наде, а насупрот томе о отварању Пандорине кутије из које излазе сва зла овог свијета и како све то повезује со. Слатки рукавац описује три свадбе на дворовима Немањића,Бранковића и Косача, односе средњовјековних владара разлоге због којих Срби не знају своју историју. Кисјели рукавац говори о епигонству, понављању грешака из прошлости и немогућности да у било чему будемо први и оргиналани. Горки рукавац враћа причу на историјски колосијек, говори о слабљењу и паду Византије, доласку Турака, паду Смедерева и Константину из Островице, који у мукама, наставља да прича своју посљедњу причу. Долазак  Османлија и куге у Србију прати и долазак фрањеваца који по посусталој Србији настоје ширити католичанство. Прозукли рукавац се опет враћа грчкој митологији, причи о Ахилеју и његовој рањивости, те о његовој умијешаности у отмицу златног руна. Опори рукавац прати историјски ток приче о животу под османлијском влашћу, о Херцеговом сину који је промијенио вјеру, путевима соли који све више заобилазе Херцеговину. У историјске оквире приповједач вјешто убацује и понеку легенду, као што је она о дјевојци која се скаменила због издаје. Залеђени опори рукавац води причу до наших врмена у којој Свети Василије Острошки одлучи да „одмрзне вријеме“, а осоли земљу која на којој  се намножило свакојако зло ( између осталог и бомбардовање Србије од стране НАТО пакта 1999). Приповједач завршава ову импресивну причу, позивом читаоцу да се осоли и да не остане неслан.

Око соли  Братић развија једно шире симболичко значење, а везано је за со као симбол свега суштински доброг и корисног, док је одсуство соли увијек везано за негативни принцип. Братић значење проширује за појаву сланог и несланог лица, слане и неслане приче. Братић ће рећи: „ Онај ко једе слано изгледа чио, без бора на лицу, насмијан и румен у образима. Не кашље и не кија…  Не може ријеч да му стигне другу. Пољубац таквог створа оставља слан укус. Свјетлост му избија из очију и разгони маглу. Као Милошу пред Муратом.“ (…) Неслан створ се тешко креће, бауља по дану као да су свуда мрак и помрчина. Он је непоуздан, а спреман на све…све га боли: глава, леђа и стомак (…) А какав је пресољен човјек? Он је увијек у праву. Разметљивац , сипа опсјене, а у ствари скрива свој гријех и карактер“. ( Радослав Братић, Трг соли, Просвета, Београд, 2008 ).

Читаоца кроз замршене лавиринт приче води Луди Грк, фантастични лик који заправо  пишчев алтер-его ( друго ја). Он је свеприсутан у роману и живи у различитим временима како би био свједок различитих догађаја. Његов спољашњи и унутрашњи портрет грађен је гротескно, можда управо с намјером аутоироније, која Братићу није страна. Писац се увијек прво подсмијава себи, а онда има право да то чини и са другима.

Једна од највећих вриједности овог романа јесте управо интертекстуална комуникација са цјелокупном литературом коју аутор познаје – од Библије, народног стваралаштва, каласичне литературе до модерних писаца и филозофа. Кроз богате интелектуалне алузије уочава се Братићева снажна ерудиција, као и огромно свестрано образовање.

Нигдје као у литератури Радослава Братића се не може сазнати толико о оној старој традиционалној Херцеговини, у којој се предање и ријеч старијих поштују више од свих знања и науке. Непролазна вриједност његове литературе управо се темељи на представљању суштинског бића Херцеговине, њених обичаја и људи. Читајући Братића сазнајемо много тога о нама самима чега можда и нисмо свјесни или не желимо то да признамо. Братићева ријеч и мисао живјеће кроз свако ново  читање његових дјела.

Дарка Деретић

Стихови Гаврила Принципа

Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Gavrilo Princip

Графит у Крагујевцу, у насељу Бубањ; аутор фотографије: Србољуб Миловановић, 2014.

Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.

Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.

Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”

Песничка успомена на тамновање

Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.

 

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу”

Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.

Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.

Гаврило Принцип

Суђење; фото: Википедија

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.