Бањалука

Тодор Швракић – први школовани сликар из Босне и Херцеговине

У зачецима босанскохерцеговачке ликовне умјетности, дакле, на самом њеном почетку биљеже се имена петорице школованих сликара које су своје ликовно умијеће усавршили на Ликовној академији у Прагу, а које је стипендирало или на други начин помагало Српско просвјетно друштво “Просвјета“ из Сарајева. То су Тодор Швракић, Перо Поповић, Бранко Радуловић, Коста Хакман и Јован Бијелић.

Тодор Швракић, Принципов мост у Сарајеву

Тодор Швракић (Приједор 1882 – Сарајево 1931) је био први школовани сликар из Босне и Херцеговине. Послије завршене Српске цртачке и сликарске школе у Београду и приватне сликарске школе у Бечу, 1904. уписује Академију у Прагу, гдје остаје до 1910. године. По повратку у Сарајево отвара сликарску школу, прву те врсте у БиХ. У Балканским ратовима учествује као добровољац. Швракић је постао један од најбољих акварелиста у српском сликарству с краја 19. и почетком 20. вијека.

Рођен је у Приједору 10. марта 1882. године. Са 16 година одлази у Београд гдје похађа приватну сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Жељан усавршавања, прво одлази у Беч на школовање код једног од највећих српских сликара Паје Јовановића, а касније и у Праг. Као штићеник Паје Јовановића и на његову препоруку, добија стипендију “Просвјете“ и 1904. године уписује прашку Ликовну академију у класи професора Влахе Буковца.

Прије Првог свјетског рата био је члан друштва Медулић. У својој сликарској каријери радио је портрете и пејзаже. Од портрета му је најпознатији званични и једини портрет Николе Пашића.

Од 1908. године је излагао на свим изложбама Медулића, 1911. године у Риму у српском павиљону, затим у Прагу као и на многобројним изложбама у Југославији. По повратку у Сарајево, отвара сликарску школу, прву те врсте у Босни и Херцеговини.

Тодор Швракић, Манастир

На путовању српским крајевима, Швракић је посјетио и Косово и Метохију, када настаје серија прелијепих акварела из тог краја српске земље.

: Тодор Швракић, Каљаја изнад Призрена

: Тодор Швракић, Поткаљаја

: Тодор Швракић, Табана Призрен

: Тодор Швракић, Стара чаршија у Призрену

Тодор Швракић, Пећка патријаршија

Тодор Швракић, Перо Поповић, такође из Приједора, те Мостарац Бранко Радуловић, сва тројица стипендисти “Просвјете“, организовали су 1907. године у Српској школи у Сарајеву прву изложбу домаћих сликара у БиХ под патронатом и у организацији Српског просвјетног друштва “Просвјета“. Била је то прва ликовна изложба у историји босанскохерцеговачког сликарства.

Три године касније, Швракић је организовао прву ликовну изложбу у свом родном граду. Музеј Козаре из Приједора 2010. године обиљежио је стогодишњицу од прве ликовне изложбе приређене у овом граду изложбом под називом “Тодор Швракић – стотину година послије“. На овој изложби било је изложено 21 његово дјело од чега шест акварела и једно уље на платну која су власништво Музеја Козаре (седам слика), Умјетничке галерије БиХ из Сарајева (осам) и шест из приватне колекције породице Медић.

Тодор Швракић је преминуо у Сарајеву 5. децембра 1931. године. И данас се сматра једним од најбољих српских акварелиста.

Сања Бајић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ / СТАВ

Милан Ружић: Република Српска

Данас славиш, Српска Републико, па дозволи да се и ја нађем у предугом реду оних који ти честитају твоју крсну славу, али у више него кратком реду оних који ово чине добронамерно и од срца.

Република Српска

Тебе могу порицати они који не знају шта је жртва која је увек плод љубави, а љубав је у нераскидивој вези са отаџбином, па је твој опстанак обезбедила жртва твоје најмилије деце. Извојевана је твоја слобода, крвљу је плаћена од неба твоја земља. Твојим су најмилијима пуњене твоје јаме како нико други у будућности у њих не би могао упасти и погинути, њиховим су врисцима одјекивале твоје горе, а телима тих људи су отицале твоје реке. Сада када си се уздигла више него што је ико икада мислио и доживела ове године које ти свет није наменио, данас мораш славити што си победила историју и време.

Твоја слава је Свети првомученик и архиђакон Стефан који је био у сродству са апостолом Павлом, а првомученик је јер је први страдао за Господа, као што си и ти прва полетела да браниш српство и од његове одбране ниси одустала до данашњег дана. Само у твом загрљају гусле певају о ономе због чега су настале и не могу се слушати без суза. Једино у твом наручју можемо мирно заспати опијени песмом слободе које се никада ниси одрекла нити је продавала. Још само на твом крилу можемо слушати приче о нашим страдањима и поносу. Једина си република која своје грађане не лаже нити има шта рећи осим истине о свом пореклу.

Неки би да те порекну, да те одбаце, да те сатанизују, да те ољагају, да те посвоје, да те преобрате, да те киднапују, да те убију и да ти ураде све оно што теби стављају на терет, а што никада чинила ниси. Највећи си мученик међу државама. Највећи си кров за српство. Најскупље си плаћена кућа српскога народа.

Они који су ударали и ударају на тебе оптужују те за оно што су теби радили, а када виде да им неће поћи за руком, онда ти ударају на Србију, као да има разлике између Србије и Републике Српске. Сваки ударац на једну, боли и ону другу.

Они који живе на твојој територији одувек су имали где отићи преко онога што називају границама, а те границе су само једно велико сито и ограда према оним Србима који нису ово чиме се називају, а који би волели да те нема.

Ко је тебе једном видео, стално ти се враћао и сањао те, стављао те у песме, у приче, у сећања и носи те у срцу било где да крене. Твоја је лепота од Бога, па се немој устручавати да је покажеш онима који те пљују, газе и поричу. Они и раде ове ствари завидећи теби на ономе што си.

Не би ти, Српска Републико, имала никакав проблем да се не зовеш како се зовеш, да не славиш кога славиш и да ниси ово што јеси. Могла си да бираш шта ћеш бити, коме ћеш се приклонити и из чега у шта ће твоје реке отицати, али си изабрала да будеш српска у време кад многи Срби нису желели да буду Срби и да твоја лепотица Дрина отиче баш у Србију.

Свети Стефан је доказивао Јеврејима да су баш они убили Месију и због тога што је говорио истину био је омражен и нападан од својих ближњих, али их је увек побеђивао својим речима и делима. Њега су оклеветали и лажно му судили, па га на крају каменовали. Ти си све ово прошла с тим што су тебе прво покушали да каменују, а сада те клеветају и суде ти по измишљеним судовима. Последње речи Светога Стефана пре него га је затрпала гомила камења биле су: „Господе, не урачунај им грех овај.“ Нека ни ови расрби и твоји вечити душмани не рачунају теби у грех што си саму себе бранила и што си једина република која је родила саму себе да би српство и Србија имали где да одморе своју историју.

Свети Стефан и ти сте близанци који се нису родили у исто време.

Срећан ти Свети Стефан, Српска Републико! Нека ти је срећна Република Српска, Свети Стефане!

Извор: Искра, Магацин

ЗАНИМЉИВОСТИ

Камени сат у Херцеговини: Кад сунце обасја стијене, тачно је подне!

Чим сунце огреје три камена Црвењуше, тачно је 12 сати! Са колена на колено се преносило како се једино тако мерило вријеме, поготово када се у Дабарском пољу ралима орало и мотикама копало. Сат на Црвењуши, који се лепо може видети из Дабарског поља, још никада није ни каснио ни брзао, каже мештанин Хатеља.

Црвењуша; фото: Аура.ба

На Хатељским гредама брда Стражевица, код истоименог села, постоји “камени сат”, који вековима показује време, чим сунце огреје Црвењушу, тачно је 12 сати!

У планинском венцу Трусине, Стражевица је господарица и доминантна “стражарица” херцеговачког крша. Изнад плодоносног Дабарског поља, у коме леже Берковићи, уздиже се преко хиљаду метара надморске висине. Моћан изглед ове планине је одувек био магнет за људски поглед из долине. Бројне легенде се везују за ову „господарицу крша“, али једна од најпознатијих је како су људи у овом крају вековима мерили време према „каменом сату“.

Мерење времена

“Сат” налази се на стени званој Црвењуша, а о овом јединственом мерењу времена, Сава Ђурица, мештанин Хатеља, каже:

– Чим сунце огреје три камена Црвењуше, тачно је 12 сати! Са колена на колено се преносило како се једино тако мерило време, поготово када се у Дабарском пољу ралима орало и мотикама копало. Сат на Црвењуши, који се лепо може видети из Дабарског поља, још никада није ни каснио ни брзао. Позивам свакога да дође и нека се увери по свом часовнику, само под условом да је сат тачан!

Забрањено благо

За Стражерицу се везују бројне легенде. По једној, три безимене сестре су на Стражевици саградиле три цркве, које су временом затрпане каменом и земљом, па се и данас према казивањима неких могу чути црквена звона, док је према другој легенди, на Стражевици закопано злато.

Легенда казује да се у каменим њедрима ове планине налазе закопани „буре говеђег меса и буре злата“, а предања претказују да ће „доћи време када ће буре меса бити вредније од бурета злата.“

До тада било ко да покуша да откопа благо, стићи ће га проклество. Неки су покушали, па су по Дабарском пољу копачи једва спасли живу главу од олује која се обрушила уз црну маглу.

Амерички златни сат

Први сат у берковићки крај донио је један мештанин Хатеља из Америке. Велики златни сат са златним ланцем многи су са нестрпљењем гледали и чекали да виде да ли ће и он да покаже тачно време као и Црвењуша. Сат је показао подне као и оближња стијена на радост многих и доказало се да је ова легенда истинита.

Извор: Aura.ba, Слободна Херцеговина

ИСТОРИЈА

Митрополит дабробосански Нектарије (Круљ) о усташама

Храбри митрополит дабробосански, г. Нектарије Круљ, један је од великодостојника Српске православне цркве који су дали значајан допринос у борби за истину о усташким злочинима.

Саборна црква у Сарајеву прије Другог свјетског рата

На суђењу католичком свештенику др Драгу Дујмушићу (по коме је Римокатоличка црква назвала новоотворени студентски дом у Сарајеву), митрополит Нектарије Круљ дао је исказ и тиме показао како се не либи да, уместо било које идеологије, изношење истине замени опортуним циљевима.

Митрополит Нектарије Круљ

„Кад су усташе провеле свој програм, онда су приступили терору који ће културна хисторија славенска напосе жигосати као некршћанско, нечовјечно и некултурно дјело, какво повијест није забиљежила на својим страницама ни код најезде Вандала и других барбарских народа.

Ова некултурна дјела грозно појачава и та околност, што су при извршивању њиховом у знатном броју учествовали и многи римокатолички свећеници, а моралну подршку су им давали чак и неки бискупи и виши хоџе.

Тако на примјер у Тузли је напријед споменути римокатолички свећеник др. Дујмушић један од најгласнијих савјетника и помагача усташа, који као замјеник усташког котарског повјереника у Тузли даје свему директиву … И у другим мјестима наше епархије с малом изнимком римокатолички жупници су руководили насиљима против Срба … Као посљедња етапа у програму усташа је да остатак преживјелих православних преведе у римокатоличку вјеру.

Тако при свршетку дошао је у Брчко велики број католика под именом усташка војница, њима се придружио велики број мјесних муслимана. Одмах по доласку затворили су велики број одличних Срба и злостављањем присиљавали да приме католичку вјеру.

Потом су пустили ове Србе с налогом да позову и остале Србе, да потпишу изјаву да и они „добровољно“ желе прећи на католичку вјеру. А пошто се нико није одазвао, покупили су све мушкарце па их страшно испребијали и у Гуњу преко Саве отјерали. Овом злостављању присуствовао је Већеслав Монтани, котарски предстојник и бивши члан Управе града Београда. По затвору људи, женама је поручено да дођу на потписе за прелаз на римокатоличку вјеру.

И жене у страху за животе својих људи, долазиле су и готов образац потписивале да ‘драговољно и оне и њихови мужеви и дјеца прелазе на римокатоличку вјеру’. Након тога жене су с писмима вадиле своје мужеве из вагона у којима су били затворени у Гуњи.“

Извор: Србин.инфо

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / КЊИЖЕВНОСТ

Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.

Драги пријатељу,

(..) Да пређем одмах на ствар. Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази. Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар људи твоје врсте, морали да увиде, да не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха. Али да оставимо по страни страх који је само корелатив те мржње, њен природан одјек, и да говоримо о мржњи. Да, о мржњи. И ти се инстинктивно трзаш и буниш кад чујеш ту реч (то сам видео оне ноћи на станици), као што се сваки од вас опире да то чује, схвати и увиди. А ствар је баш у томе што би то требало уочити, утврдити, анализирати. И несрећа је у томе што то нико неће и не уме да учини. Јер, фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини. Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.

Иво Андрић: фото: Стеван Крагујевић; извор: Википедија

Ја знам да мржња, као и гнев, има своју функцију у развитку друштва, јер мржња даје снагу, а гнев изазива покрет. Има застарелих и дубоко укорењених неправди и злоупотреба, које само бујице мржње и гнева могу да ишчупају и отплаве. А кад те бујице спласну и нестану, остаје место за слободу, за стварање бољег живота. Савременици виде много боље мржњу и гнев, јер пате од њих, али потомство ће видети само плодове снаге и покрета.

Знам ја то добро. Али ово што сам гледао у Босни, то је нешто друго. То је мржња, али не као неки такав моменат у току друштвеног развитка и неминован део једног историјског процеса, него мржња која наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху. Мржња која диже човека против човека и затим подједнако баца у беду и несрећу или гони под земљу оба противника; мржња која као рак у организму троши и изједа све око себе, да на крају и сама угине, јер таква мржња као пламен, нема сталног лика ни сопственог живота; она је просто оруђе нагона за уништењем или самоуништењем, само као таква и постоји, и само дотле док свој задатак потпуног уништења не изврши.

Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари и није тако чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непорозним дубинама олујне мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час. Између ваших љубави и ваше мржње однос је исти као између ваших високих планина и хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају.

И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осећајности. Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тела и даје им боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину живота и нашим поступцима тако исто силна, подземна и невидљива мржња на којој живи босански човек улази неприметно и заобилазно у све његове, и најбоље поступке.

Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају, руше а не граде, али у земљама као што је Босна и врлине говоре и делују често мржњом. Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цео свет. Они који верују и воле смртно мрзе оне који не верују или оне који другачије верују и друго воле. и, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави троши у тој мржњи. (Највише злих и мрачних лица може човек срести око богомоља, манастира и текија.).

Они који тлаче и експлоатишу економски слабије, уносе у то још и мржњу, која ту експлоатацију чини стоструко тежом и ружнијом, а они који те неправде подносе, маштају о правди и одмазди, али као о некој осветничкој експлозији која би, кад би се остварила по њиховој замисли, морала да буде таква и толика да би разнела и тлаченог заједно са мрским тлачитељем.

Ви сте, у већини, навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу. Ваше су вољене светиње редовно иза триста река и планина, а предмети ваше одвратности и мржње ту су поред вас, у истој вароши, често са друге стране вашег авлијског зида. Тако ваша љубав не тражи много дела, а ваша мржња прелази врло лако на дело. И своју рођену земљу ви волите, жарко волите, али на три-четири разна начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају.

У некој Мопасановој приповеци има један дионизијски опис пролећа који се завршава речима да би у такве дане по свим угловима требало излепити огласе: „Грађанине француски, пролеће је, чувај се љубави.“ Можда би у Босни требало опомињати човека да се на сваком кораку, у свакој мисли и сваком, и најузвишенијем, осећању чува мржње, урођене, несвесне, ендемичне мржње. Јер тој заосталој и убогој земљи, у којој живе збијено две различите вере, требало би четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него другим земљама. А у Босни је, напротив, неразумевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника.

Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе. Знам да ми се на то може одговорити, и са доста права, да се у том погледу ипак примећује известан напредак, да су идеје XIX века и овде учиниле своје, а да ће сада после ослобођења и уједињења све ићи много боље и брже. Бојим се да није сасвим тако. (Ја сам, чини ми се, за ово неколико месеци добро видео страшне међусобне односе мећу људима разних вера и разних народности у Сарајеву!)

Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: „Брат је мио, које вере био“ или „Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси“. „Туђе поштуј, а својим се дичи“, „Интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика“. Али одувек је у босанским грађанским круговима била доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је уклања и не спречава у растењу. Бојим се да и под покровом свих савремених максима могу у тим круговима да дремају стари нагони и каиновски планови, и да ће живети док год не буду потпуно измењене основе матерјалног и духовног живота у Босни. А кад ће доћи то време, и ко ће имати снаге да то? Једном ће доћи, ја у то верујем, али ово што сам видео у Босни не указује на то да се тим путем већ сада иде. Напротив.

Ја сам о томе размишљао, нарочито последњих месеци, кад сам се још борио са одлуком да заувек напустим Босну. Разумљиво је да не спава добро човек који се носи таквим мислима. И ја сам лежао поред отвореног прозора у соби у којој сам се родио, напољу је шумела Миљацка наизменице са ветром ране јесени у још обилном лишћу.

Иво Андрић

Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом. (…)

Иво Андрић 1920. године

Извор: Задужбина Иве Андрића

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању

ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Крајишки војвода Тривун Бундало

Крајишки војвода Тривун Триво Бундало је био један од вођа Босанско-херцеговачког устанка (1875-1878), односно савременик и саборац другим српским крајишкиим војводама, као што су Петар Поповић Пеција (1826-1875), Голуб Бабић (1824-1910), Перо Крецо (1846-1907), поп Василије Ковачевић (1844-1896), Триво Јерковић Амелица (1832-1906), поп Јово Гак и Симо Давидовић.

Српски војвода Тривун Бундало

Тривун-Триво Бундало (1842-19??), рођен je у Хашанима (данас Крупа на Уни) у српској православној породици (која је припадала братству Богуновића), од оца Јована и мајке Деве. Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Бундало) имала је Крсну славу „Јовањдан“ (Свети Јован Крститељ).

Након избијања устанка у Херцеговини, познатог под називом Невесињска пушка, народ самоорганизовано отпочиње устанак широких размјера и у осталим крајевима Босне и Херцеговине. Устанак у Босни, тачније у Босанској Крајини почиње нешто касније од херцеговачког, и није дошло до усклађивања устаничких дејстава у ова два краја. У припремама Устанка у Босни се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васо Пелагић. Прва устаничка скупштина, позната као Јамничка скупштина је сазвана на православни Божић 1875. године у селу Јамница. Вође босанског устанка, почетком јуна мјесеца 1876. године доносе Проглас поглавара и војвода васколиких босанских устаника уједињења Босне са Србијом гдје се исказује тежња ка уједињењу двије српске земље, а вође устанка овим Прогласом признају владу из Београда за своју врховну владу, као и књаза Милана за књаза српског народа у Босни.

Након што босанске устаничке вође проглашавају јединство са Србијом 1876. године, сљедеће године изражавају политички реализам, тражећи слободу и самоуправу за српски народ у Босни, али и даље се не одричући тежњи и права за постизањем српског националног уједињења. Почетком марта 1878. године 450 чланова устанка из Босне одржали су народну скупштину на којој су поновили исте захтјеве, протестујући против одредби Санстефанског мира који никако није ишао у корист тежњи устаника, као и цјелокупног народа. У вријеме рата између Русије и Османскога Царства, босански устаници су на посебној скупштини у Кравјаку створили Привремену народну босанску владу. У свом прогласу, скупштина је објавила да се Босна жели ујединити са српским земљама, но ако ово није одмах могуће, тражи се слобода и самоуправа за српски народ у Босни, као и уједињење са херцеговачким устаницима, и стављање самог устанка под једно вођство.

На великој народној скупштини у Кравјаку, изабрана је прва устаничка влада, под именом Привремена народна босанска влада, која је имала 14 чланова, и по самој успостави издала је Проглас народу босанскоме. У Прогласу се, између осталог, наводи да Влада осуђује могућу окупацију Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске.

Тривун Триво Бундало изабран је као четовођа 29. септембра 1877. године у привремену босанску владу предсједника Владимира Јонина (Рус). Поред Јонина, владу су чинили и њен замјеник предсједника Јово Ерцег Скобла (Србин), те чланови: секретар Јово С. Билбија (Србин), војвода Голуб Бабић (Србин), војвода Вид Милановић (Србин), војвода Перо Крецо (Србин), четовођа поп Василије Ковачевић (Србин), четовођа поп Јован Пећанац (Србин), четовођа Тривун Бундало (Србин), четовођа Дамјан Ђурица (Србин), четовођа Илија Шевић (Србин), четовођа Илија Тривић (Србин), четовођа Божо Љубоја (Србин), четовођа фра Бонавентура-Боно Дрежњак (Хрват), четовођа Нико Буро (Хрват) и четовођа Мато Јурета (Хрват).

Лист “Голуб“ (лист за српску младеж који је излазио у Сомбору од 1879. до 1913.), je 1902. године објавио текст о Триви Бундалу, српском војводи у Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878.

“Голуб“, бр. 11-12, од 1.6.1902, стр. 168.

“Голуб“ бр. 11-12, од 1.6.1902, стр. 169.

Извор: Википедија

ИСТОРИЈА

Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву

Вила Лубурић је назив усташког логора за ликвидацију Срба и Јевреја током Другог свјетског рата у Сарајеву под НДХ окупацијом. Овај нацистички логор смрти је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу, команданту и идејном творцу Система усташких концентрационих логора Јасеновац.

Спомен обележје страдалима у логору Вила Лубурић; фото: Википедија/Jennifer Boyer

Овај усташки логор се налазио у пријератној вили која се звала „Вила Вилкерт“ (Vila Wilkert), а која је била велико грађевинско здање. Ову вилу су усташе насилно заузеле на почетку Другог свјетског рата у прољеће 1941. године, када је логор постао активан, па све до ослобођења Сарајева 6. априла 1945. године. Логор Вила Лубурић се налазио на адреси 18. Скендерија (улица), на самој Скендерији у центру Сарајева.

Вјекослав Макс Лубурић командант и идејни творац Система усташких концентрационих логора Јасеновац, је био базиран у овом усташком логору од јесени 1944. све до 6. априла 1945. године када је Сарајево ослобођено. Усташки логор Вила Лубурић је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу. У периоду Лубурићевог терора, стотине Срба и Јевреја је мучено и убијано у подруму овог усташког логора. Многе жртве је Лубурић мучио и убијао лично. Народно ослободилачке партизанске власти Југославије су непосредно након ослобођења Сарајева 6. априла 1945. извршиле ексхумацију остатака тијела жртава из масовних гробница које су се налазиле у парку-башти Виле Лубурић

Након ослобођења Сарајева 6. априла 1945. је одлучено да се на мјесту усташког логора Виле Лубурић уреди музеј жртвама геноцида, за шта су се посебно залагали градоначелници Сарајева Дане Олбина и Емерик Блум. Промјеном политичке климе у Југославији и успоном Џемала Биједића на власт, под изговором идеологије братства и јединства долази до одлуке да се зграда усташког логора Виле Лубурић сруши. Зграда усташког логора Вила Лубурић је срушена почетком седамдесетих година 20. вијека, а на њеном мјесту је изграђено дјечје обданиште. Годишње комеморације догађаја и мјеста која су обиљежила Народноослободилачку борбу Југославије су помињана до 1992. године, а од тада све рјеђе. Комеморативна плоча обиљежава мјесто гдје се налазила зграда усташког логора Вила Лубурић.

IИзвор: Википедија

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Саборна црква у Сарајеву, у народу позната као “нова“ или “господска“

Саборна црква у Сарајеву посвећена Пресветој Богородици је једна од највећих православних цркава на просторима Балкана. Њена изградња започета је на иницијативу српских житеља Сарајева. Султан Абдул Азиз Хан је издао допуштење за градњу цркве, а земљиште за њену изградњу купљено је 1859. године. Темељи сарајевске Саборне цркве постављени су 15. јуна 1863. године, а објекат је завршен 1868. године. Саборна црква је изграђена у самом центру Сарајева, у тадашњој Ташли-ханској махали. Дјело је мајстора Андрија Дамјанова чувеног неимара из 19. вијека, који се прославио изградњом православних цркава на просторима Балкана. Он, његова браћа и потомци изградили су преко четрдесет већих цркава у току 19. вијека. Биле су то монументалне цркве изграђене у Македонији, Србији и Босни и Херцеговини. Сами су их пројектовали, изводили грађење, и уз то још живописали и радили дуборез. У Босни и Херцеговини су изградили цркве: црква у Чајничу, Саборна црква у Сарајеву и Саборна црква у Мостару.

Саборна црква у Сарајеву

Саборна православна српска црква у Сарајеву, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, један од три православна храма у ужем градском дијелу Сарајева, међу православним вјерницима позната је још и као „нова“ или „господска“ црква.

Према ријечима старјешине овог храма свештеника Борислава Ливопољца, назив „нова“ за Саборну цркву потиче још из периода њене градње у другој половини 19. вијека и задржао се до дана данашњег. Назив „нова“ даровао јој је народ, највјероватније због тога што је то тада била прва и једина црква у Сарајеву, уз Стару цркву, посвећену Светом Архангелу Михаилу.

И називу „господска“ кумовао је народ због чињенице да је у цркву на богослужења углавном долазила сарајевска српска господа – трговци, занатлије, интелектуалци, док су у Стару цркву долазили вјерници из околиних сарајевских села.

Отац Боро, како овог младог свештеника ословљавају вјерници, наводи да доказ да је Саборна црква била храм у који је највећим дијелом долазила господа јесте и чињеница да је богослужење у Старој цркви почињало у 8.00, а у Саборној цркви у 9.30 часова – „да се господа мало наспава“.

ПОЧЕТАК ГРАДЊЕ

Одлука о градњи Саборне цркве донесена је давне 1859. године, на иницијативу српског православног живља у Сарајеву и на приговор Европе Отоманском царству за вјерску нетрпељивост и неједнакост. Европљани су сматрали да је недопустиво да толики број православних Срба у Сарајеву нема своју велику цркву, јер је до изградње Саборне цркве у Сарајеву, у претходних више од 500 година, постојала само садашња Стара црква на Башчаршији.

Да би ублажио незадовољство Европљана и уступцима покушао да заштити посрнулу царевину тадашњи султан Абдул Азиз Хан дао је ферман за градњу православне богомоље у Сарајеву.

У периоду до 1962. године купљено је земљиште у равници, са десне стране Миљацке, и у оно и у садашње вријеме у самом центру Сарајева, али није познато од кога је та локација купљена.

Према предању, градњу цркве обиљежила је српска довитљивост. Како прича отац Боро, наводно, према тадашњим турским законима нигдје у Турској царевини није могао бити изграђен други вјерски објекат на мање од 100 корака од најближе џамије. Како је од најближе џамије, која се налазила код садашњег хотела „Централ“, до мјеста гдје је требало да буде грађена црква било мање од 100 корака, Срби су потплатили онога који је то одређивао да прави мање кораке како би раздаљина била већа од стварне.

Изградња једног од тада највећих православних храмова на Балкану почела је 1863. године, а те су године 11. јуна и освештани његови темељи. Градња је трајала 11 година – до 1. маја 1874. године.

ХАЏИ ЛОЈИНО НАСИЉЕ

Саборна црква је освештана на светог Илију, 2. августа 1872. године, скоро двије године прије потпуног окончања радова. Освештању је присуствовало шест конзула и каснији аустро-угарски управитељ БиХ Бењамин Калај, 76 свештених лица и око 10 000 људи.

Према казивању оца Боре, претпоставља се да би овом догађају присуствовало и више народа да није било инцидента који се десио годину дана раније.

Било је предвиђено да храм буде освештан на Малу Госпојину 1871. године, и до тога би, вјероватно, и дошло да се у мају те године није десио инцидент када је сарајевски кабадахија и насилник Хаџи Лојо са 40 разбојника ујахао у црквену порту запријетивши да „власи без мртвих глава неће цркве посветити нити у њој зазвонити“.

Тадашњи руски конзул, који је становао преко пута цркве и који је све то видио, одмах је о свему обавијестио Вали-пашу, упозоривши га да га сматра одговорним за оно што се десило.

: Сарајево, Бентбаша крајем 19. века

: Саборна црква у Сарајеву из аустроугарског времена

: Саборна црква у Сарајеву прије Другог свјетског рата

Због овог инцидента Српска црквено-школска општина одустала је да тог љета буде освештана црква, а помоћ је затражена од Русије, након чије је интервенције наредне 1872. године црква коначно освештана.

Да би спријечиле било какав инцидент, турске власти су забраниле рад кафана на дан освећења цркве, а Турцима је био забрањен пролазак улицама у којима су живјели Срби. Чак су по околним сарајевским брдима били постављени и топови, са наредбом да се из њих пуца уколико буде дошло до икаквог покушаја да буде спријечено освештање цркве.

Отац Боро наводи да се у то вријеме догодио још један занимљив догађај. Око два мјесеца прије Хаџи Лојиног насиља појавио се у Сарајеву некакав дервиш из Медине који је на сред Шехер-Ћехајине ћуприје простро кожу за молитву и са бројаницом у руци и некаквом књигом почео да се моли од раног јутра до мрака, наводећи да ће се захваљујући његовој молитиви Алаху за 20 дана звоник нове српске цркве срушити сам од себе.

Неправославни свијет, који је наилазио туда, бацао је новац на кожу у нади да ће дервишеве молитве бити услишене. И прикупи се доста пара. Али, 18. дана на мосту више није било ни дервиша, ни кожице, а наравно ни пара. Звоник новоизграђене цркве и даље је стајао усправно.

Саборна црква у Сарајеву

ГРАДИТЕЉИ И ПРИЛОЖНИЦИ

Градња Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву коштала је 38.185,18 дуката, а средства су сакупљана од добровољних прилога православних житеља Сарајева и околних села, трговаца из Београда, Дубровника, Беча и Трста, те многобројних донатора.

Међу приложницима су били и сам султан Абдул Азиз Хан са 556 дуката, Правитељство српско из Београда са 500 дуката, српски кнез Михаило Обреновић са 150 дуката. Највише прилога – неколико пута по 2.000 дуката – дао је тадашњи предсједник Црквене општине Сарајевске и власник хотела „Европа“ Манојло Јефтановић.

Пошто сви ови прилози нису били довољни, радови на изградњи цркве исплаћивани су и из прихода Старе цркве.

Ипак, највише је дао православни српски народ, што прилозима што својим радом. Према причању оца Боре до краја изградње цркве сваког љета би свештеник у Старој цркви оглашавао дане добровољног рада, када би школска дјеца, трговци и занатлије носили са Ћиџиске Јалије, гдје се сада налази главна пошта, пијесак, отесану седру и малтер мајсторима на скеле.

Црква је саграђена од камена који је дала тадашња власт бесплатно из мајдана у садашњем сарајевском насељу Ковачићи, а кров је направљен од олова.

Храм је саграђен у занимљивом композитном стилу познобарокне форме. У основи је тробродна базилика, комбинована са уписаним крстом и има пет купола. Дужина цркве је 37, ширина 22,5, а висина зидова 15,5 метара. Висина малих купола је 20, а средње 34 метра.

Звоник, који се види из велике даљине, висок је од земље до врха крста 58 метара. Према писању митрополита дабробосанског Саве Косановића „између многобројних џамија, које су подигли моћни везири и истурчена аристократија црква се љепотом и величином уздиже над свима, те њен звоник са позлаћеним крстом и јабуком грли облаке успоредо са највећим мунаретима“.

„Само га она Бегова џамија нешто надмашује, која је продужена баш онда кад је звоник готов био, јер Турцима бјеше зазор и срамота да хришћански крст мине `алем и мунару`“ – наводи митрополит Сава.

На цркви се налазе шестора врата – западна, сјеверна и јужна већа су и двокрилна, а код западних двоја побочна, мања и једнокрилна, која су служила за улазак жена у цркву. Шеста су врата на олтару и остављена су ради свештеника и црквењака.

Цркву је зидао чувени мајстор Андреја Дамјановић – Зографски из велике породице архитеката предузимача, сликара зографа, иконописаца дрворезаца и каменорезаца из македонског града Велеса. Претпоставља се да је ова породица саградила око 40 већих православних цркава на подручју БиХ, Србије и Македоније.

Извори: Митрополија дабробосанска, Катера

Приредила: Сања Бајић

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / УМЕТНОСТ

Понори зла – стрип у коме је описана бурна историја Херцеговине

Српска историја 1941–1945. најпре би се могла описати, по оцени Жарка Видовића, као „логорашка историја“ и то је српски народ, тада настањен на подручју Независне државе Хрватске, понајпре осетио. Јасеновац је за сва времена постао симбол свих ужаса које су Србе погодили кроз геноцид у Банији и на Кордуну, кроз покоље у Лици и Славонији, кроз масовна бацања српске нејачи под нож на Дрини, или у јаме у Херцеговини.

Стрип “Понори зла“, Јован Братић

Српски народ у исто време, посебно у матици, погодиле су и деобе из грађанског рата – и оне су, првенствено кроз поделе на „четнике“ и „партизане“ остале трајне. Ти догађаји нису оптеретили само прошлост, већ су се одразили и на будућност нације. Можда њихов спој нигде није био видљивији, него што је то био случај у Херцеговини. Управо на том простору смештена је и радња стрипа, рекли бисмо и илустрованог романа, „Понори зла“ који је настао из пера Јована Братића.

Братић, иначе истакнут у овом пољу стваралаштва, који је разрадио многе мотиве из националне историје, овога пута се одлучио да прикаже одјеке светске историје у Невесињу и околини током Другог светског рата. Зналачки, са добрим историјским предзнањем, аутор нам овим путем приказује најважније ратне епизоде и једноставно осликава све сложене појаве особене у његовом крају.

Он дословно црта све оно што смо раније могли да читамо код Сава Скока, Драге Мастиловића или пак Алексе Тепавчевића, а то су збивања која су се тада смењивала као на филмској траци: слом југословенске државе 1941, на чијим рушевинама се формирају власти НДХ; усташки терор, изражен већ у првим месецима, уз важан ослонац у локалном муслиманском становништву; „другу невесињску пушку“ и масовни устанак Срба који је, у јуну 1941, као такав букнуо међу првима у окупираној Европи; стварање слободне територије под контролом до тада јединствених устаника и нов талас усташких злочина којих су се заиста грозили и италијански официри…

Посебно упечатљиво, Јован Братић приказује геноцидне злочине у Коритима и Пребиловцима, који и данас имају важно место у колективном сећању српског народа. Међутим, као истинољубив човек, он поред слика страдања својих сународника неће избећи да се суочи и са њиховим злочинима у осветничким походима. Следеће епизоде Братић плете око расцепа у устаничком табору и почетка грађанског рата у Херцеговини 1942; ништа мање убедљиво него претходне, он нам даје на увид и слике српско-српског судара, „лијева скретања“ и злочине херцеговачких партизана, те наду четничких команданата да ће у колаборацији са Италијанима спречити усташки геноцид – и њихову превагу на терену. Ако су нас прве епизоде подсећале на филмске кадрове „Ножа“ и „Браће по матери“, онда ове дефинитивно наличе сценама из „Глувог барута“.

Што током рата, што у послератним прогонима, у братоубилачком рату један за другим страдају његови јунаци, вођи херцеговачких ројалиста: Дамјан Крстић, мајор Бошковић, Јован Ћетковић, Лазар Орловић… Иако су њихова имена наведена под псеудонимима, иоле виспрени читалац препознаће у њима стварне историјске личности – Крста Ђерића, Бошка Тодоровића, Ћетка Петковића, Петра Самарџића. У личности капетана Лоловића, чија судбина овде није видљива, а који ће погинути 1945. када се буде нашао у усташко-партизанском обручу, огледа се легендарни Милорад Поповић. Посебна важност Братићевог стрипа лежи управо у чињеници да је њиме извршио визуелизацију ликова историјских личности од којих су до данас остале тек по једна или ниједна фотографија и тако их приближио новим генерацијама и савременом читаоцу.

Затим, аутор нас води у фебруар 1945, у поновни продор партизана у ове пределе, када су већ постали победници у грађанском рату и формирали нове власти. Пратећа појава њиховог учвршћивања били су злочини над пораженом страном, који су у Херцеговини, поново, били посебно сурови. Такав је и описани злочин над невесињским девојкама, који се заиста догодио у то време и на том месту. Снаге ЈВуО („четници“) доживеле су погибељ у одступању кроз Босну и кроз Словенију, а њихови преостали припадници на терену нашли су се као вукови у хајци. У послератним годинама, у једној потери гине и његов главни лик Алекса: пуцао је себи у главу да не би пао жив у руке својој небраћи под петокраком.

Било је то доба када су за комунистичке власти народни непријатељи била и деца њихових непријатеља. Поделе из грађанског рата наставиле се да бубњају и деценијама касније. Ко је пак био на којој страни и ко чији, ко злочинац и ко жртва – тешко се заборављало међу херцеговачким памтишама. Људи попут Јована Братића са снажним српским идентитетом тај период доживљавали су као ново ропство. У том контексту, треба посматрати и његов ефектни закључак: васкрсењем имена забрањених и умало заборављених, после скоро пет деценија, васкрсавала је и истина.

„Поноре зла“ карактеришу леп језик (српско ћирилично и ијекавско писмо) и квалитетне илустрације. Прича изложена у њима је динамична и поучна и чита се готово у даху. Аутор није професионални историчар, али се види да је заљубљеник у историју. Он је у овом стрипу просто забележио народно предање, невесињско. Притом, његов угао гледања је српски, у колективном трагању за српским становиштем и српским интересом. Јован Братић је један од оних часних појединаца који се том суђењу, у својој моћи и на свој начин, овим делом успротивио.

У Београду, 18. 6. 2017.
Немања Девић, МА

Сви заинтересовани за набавку стрип албума Јована Братића ,,Понори зла“ могу се јавити аутору на адресу: jovobratic@gmail.com

Извор: Слободна Херцеговина

ИСТОРИЈА / КУЛТУРА / НАУКА

Стево Калуђерчић, патриота који је задужио српски народ у БиХ

Стево Калуђерчић је био учитељ, приповједач, преводилац, културни, просвјетни и политички радник с краја 19. и почетком 20. вијека. Калуђерчић је по много чему задужио српски народ у БиХ, а поготово Србе у Сарајеву. Дошао је у Босну 1883. године, када је добио посао учитеља у основној школи у Сарајеву. Био је члан већине оновремених просвјетних, хуманих и културних друштава. Памтимо га и као једног од учитеља заслужних за покретање српског књижевног часописа “Босанска вила“.

Стево Калуђерчић са породицом

Стеван Стево Калуђерчић рођен је у Сомбору, 1864. године као син јединац. Основну школу и нижу гимназију (четири разреда) завршио је у родном мјесту, гдје је наставио школовање у Српској учитељској школи, једној од најпознатијих српских школа у Аустро-Угарској монархији. Из ове школе потекли су и Јоаким Вујић, Јован Дучић, Исидора Секулић, др Паја Радосављевић, Никола Кашиковић те многи други. У трећем разреду 1881. године, са неколико својих колега, истомишљеника, незадовољних планом и програмом (који је био по мјерилима Пеште и Беча) организовао је ученички штрајк. Заједно са својим друговима као један од организатора штрајка био је удаљен из сомборске школе, па је школовање завршио у Сремским Карловцима у познатој Карловачкој препарандији. Завршни испит положио је у јуну 1883. године и одмах затим био примљен за учитеља Српске основне школе у Сарајеву, гдје је стигао почетком септембра исте године.

Допутовао је као један од првих путника новосаграђене пруге Брод-Сарајево коју је аустроугарска власт саградила одмах након окупације БиХ 1878. године. Дошавши у Сарајево смјестио се у близини старе православне цркве (у данашњој Бесариној чикми), гдје је била и Српска основна школа у којој је требао радити.

Стевин долазак у Сарајево спада у период када је српско школство у Босни и Херцеговини преживљавало тешке тренутке. Нова власт је декретом укинула 1882. године једину Српску нижу гимназију у Сарајеву, јер је аустроугарска власт покушала да спријечи развој и манифестацију националне мисли код Срба.

Стево Калуђерчић је у јулу 1883. године изабран за учитеља Српске основне школе у Сарајеву, а од 1894. године постављен је за учитеља српске Више дјевојачке школе у Сарајеву. Већ 1895. године он је наприје привремени, па онда редовни управитељ српских основних школа и Више дјевојачке школе која се налазила на простору данашњег Економског факултета у Сарајеву. Као педагог, ношен идејама Ђорђа Натошевића, Хаџи Стаке Скендерове и племените Мис Ибри, стално је наглашавао и подвлачио важност образовања жена – будућих мајки.

На овом положају остао је све до 1914. године када је земаљска влада за Босну и Херцеговину затворила све српске школе у Босни и Херцеговини. Послије ослобађања, он је 1919. године враћен у службу као учитељ и директор виших народних школа, а био је и шеф инвалидског одсјека.

ЈЕДАН ОД ОСНИВАЧА И УРЕДНИКА “БОСАНСКЕ ВИЛЕ“

Стево Калуђерчић је поред Николе Кашиковића првог и дугогодишњег главног и одговорног уредника, био један од оснивача и уредника „Босанске виле”, првог књижевног часописа у БиХ. Први број „Босанске виле” изашао је 16. децембра 1885. године са његовим графичким рјешењем насловне стране.

„Ми смо учинили све оно што се од нас захтијевати могло, а сада стоји до вас, да покажете колико сте свјесни Срби и колико своју књигу љубите — падне ли „Босанска вила“, као српски једини лист у овим земљама, онда немојте никога кривити – сами носите гријех на својој души.“ Босанска вила 16. децембар 1885.

Лист се одржао све до 1914. године када је забрањен. У редакцијском колегијуму, поред Кашиковића и Калуђерчића, били су и Јован Видић, Божидар Никашиковић, Никола Шумоња, Милица Тодоровић, Наталија Суботић, махом учитељи Српске основне школе. И поред скромног почетка, „Вила” се временом развила у значајан књижевни часопис са угледом и ван босанскохерцеговачког културног простора и тако постала стожер развоја културног живота у Босни и Херцеговини. У „Вили” су сарађивали, и у њој објављивали највећи писци и пјесници тог времена: Силвије Страхимир Крањчевић, Иво Андрић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Тин Ујевић, Светозар и Владимир Ћоровић…

ЛИТЕРАРНИ РАД

Стево Калуђерчић

Стево Калуђерчић се опробао и у литерарном раду пишући краће приповијетке. „Босанска вила” му је у једном од првих бројева објавила приповијетку „Швабо” (у којој има доста аутобиографског), а након тога и низ других, као што су „Јока”, „Усидјелица” и друге. Приповијетке су му биле превођене и на њемачки језик. У свом литерарном раду био је под снажним утицајем српског реализма, посебно Лазе Лазаревића, а у животу узори су му били Филип Вишњић, Вук Стефановић Караџић и Петар Петровић Његош. Неке од својих приповједака био је принуђен објавити под псеудонимом Каменко Монашевић, јер је критикујући понашање тадашњих виђених људи сарајевског ташлихана дошао под њихов утицај. Тако је приповијетку „Невин страдао” с озбиљно социјалном тематиком био принуђен штампати у Новом Саду у часопису „Стражилово”, пошто је сарајевска „цензура” спријечила њено штампање.

За потребе наставе историје у српским основним школама у БиХ написао је „Историју српског народа”, која је штампана у Мостару почетком 20. вијека. Књига је била уџбеник тог предмета у основним и грађанским школама све до 1914. године. Објавио је и монографију „Национална улога српских школа у БиХ”.

У политичком животу БиХ заузимао је од 1910. до 1913. године положај народног посланика у босанскохерцеговачком сабору. Стево је важност придавао и физичком одгоју омладине. Одмах по оснивању сарајевског соколског друштва „Душан Силни”, које је формирао сарајевски љекар др Милан Јојкић постао је, његов члан-вјежбач, а убрзо затим и предводник.

На положају управитеља српских школа Стево Калуђерчић је остао све до 1914. године када су, након атентата у Сарајеву све српске школе и већина станова угледних сарајевских Срба били демолирани, а школе затворене и забрањене. 30. јануара 1916. године Земаљска влада БиХ је својим актом забранила Стеви Калуђерчићу сваки даљи рад у просвјети, јер је установила да су „мишљење и рад Стеве Калуђерчића, управитеља српско-православих школа у Сарајеву, у опреци са интересима државе”. Истим актом је и пензионисан, а одређена му је „привремена пензија као припомоћ”. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је формирана 1918. године, био је само накратко реактивиран као шеф инвалидског одјељења, да би већ 1925. године отишао коначно у заслужену пензију. Преминуо је и сахрањен на старом православном гробљу у Сарајеву 12.02.1948. године. Сарајевско „Ослобођење” је тада одбило да штампа „In memoriam” који је поводом његове смрти написао његов мађи колега, пензионисани учитељ Стево Правица.

Извори: Матична библиотека Источно Сарајево, Википедија

Приредила: Сања Бајић

БАШТИНА / ИСТОРИЈА / КУЛТУРА / УМЕТНОСТ

Српска штампана књига у БиХ од 1800. до 1878. године

КУЛТУРНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ СРБА У БиХ ТОКОМ ТУРСКОГ ПЕРИОДА (1800-1878)

За вријеме турске владавине у Босни и Херцеговини (1463–1878), као што је познато, културног и књижевног рада било је веома мало или готово нимало. Гашењем најзначајније српске средњовјековне штампарије у Доњој Сопотници код Горажда 1523. године, настала је вишевјековна пауза у српској штампарско-издавачкој дјелатности. Хришћани у Босни и Херцеговини чинили су напоре да сачувају национални идентитет и духовност, па се у 19. вијеку активније радило на отварању школа и ширењу књиге и писмености.

Први босанско-српски календар 1869.

Деветнаести вијек представља крај турске епохе у Босни и Херцеговини, што се видно назирало и у културном животу хришћанског народа. Књижевни живот Срба почео је да снажи, а самим тим постављени су и услови за развој домаћег издаваштва и штампарства.

Почетак 19. вијека био је обиљежен бунама и устанцима како у сусједној Србији тако и на просторима Босне и Херцеговине. Упоредо са борбом за политичку независност, на културном плану текла је борба за нови књижевни језик, коју је започео и водио Вук Караџић са присталицама.

Одјеци Вуковог књижевног језика били су присутни у свим земљама гдје су Срби живјели, нарочито у Црној Гори, Боки Которској, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини. Утицаји књижевног и реформаторског дјеловања Вука Караџића на српском језичком простору у Босни и Херцеговини били су широког домета. Посебно је значајан његов допринос ширењу читалачке публике и повезивању простог народа са књигом и читањем. Вук је један од ријетких српских писаца 19. вијека чија је појава омасовила потребу за књигом, а реформисано писмо и језик били су од кључног значаја за формирање прве читалачке публике.

У духу његових реформаторских идеја, покренут је књижевни и публицистички рад аутора на српском језику у Босни и Херцеговини. У том времену стасале су генерације образованих Срба какви су били Јоаникије Памучина, Богољуб Петрановић, Стака Скендерова, Коста Хаџиристић, Гавро Вучковић, Васо Пелагић, Нићифор Дучић и други. Њихове књиге и прилози, као и сав њихов просвјетни и политички рад одисао је надом да је културни препород на помолу. Ти просвјетитељи и књижевници угледали су се на књижевности својих сународника из Аустрије, Србије, Далмације и Црне Горе.

Нарочите заслуге за популарисање књиге и културе у Босни и Херцеговини имао је часопис Српско-далматински магазин. Овај часопис и у својим почецима био је веза писаца са читалачком публиком, односно начин да се читаоци упознају са српским књижевним стваралаштвом и српском штампаном књигом 19. вијека. Српско-далматински магазин је био главна читанка српском народу и прва књига која је на широка врата ушла у народ. До тада су књига и књижевност били искључиво скопчани са манастирском писменошћу. Са Српско-далматинским магазином започело је у Херцеговини (и Босни) народно просвјећивање и чешће увођење штампане књиге у свјетовне кругове.

Главни културни центри у доба турске владавине били су Мостар и Сарајево, гдје се сабирала тадашња српска интелигенција. Мостар је био најзначајнији књижевни и културни центар у Херцеговини. Мостарски Срби су подржавали све акције усмјерене на духовни и културни преображај и просвјећивање народа. У Херцеговини је православна црква имала јаку традицију и утицај, најприје због култа Св. Саве, па се у Мостару сабирало све српско свештенство и калуђери оближњих манастира. Калуђери су били ослонац духовног и културног препорода који се разбуктао половином 19. вијека.

Манастири су његовали култ књиге и у свом духовном и религиозном окружењу сабирали су мали, али значајан, читалачки круг. При манастирима су стасавали први значајни писци и сакупљачи народног блага, који су истовремено били и црквена лица и први српски просвјетитељи и учитељи српских школа у 19. вијеку.

Они су наставили са књижевним стваралаштвом на оном мјесту гдје су, средином 15. вијека, стари српски писци стали. Серафим Шолаја, а нарочито Јоаникије Памучина, у свом су се књижевном раду наслањали, по инерцији, на српску средњовјековну књижевност са жељом и циљем да се дух и идеје српске књижевне средњовјековне традиције настави и да се нова српска књига и писменост подигне на темељима порушене српске државе (Ковачевић, Војо 2001–2002: 332).

: Читанка за основне школе у вилајету босанском, 1868.

: Хаџи Стака Скендерова, српска калуђерица и учитељица која је основала прву српску женску школу у Сарајеву,“Босанска вила“, 1903.

: Буквар за основне школе у вилајету босанском, 1867

: Милош Мандић, Буквар за основне школе у вилајету босанском, 1867, стр. 12. и 13.

Српски писци из Херцеговине били су чести сарадници Српско-далматинског магазина. Први сарадници са тих простора били су Серафим Шолаја, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Ато Марковић и Нићифор Дучић. Поред књижевних тема и сакупљачког рада, херцеговачки писци у Магазину објављивали су и радове из историје, палеографије, путописну прозу, као и радове о политичким, вјерским, друштвеним и културним приликама (в. Радуловић, Јован 2010: 109–114). „Далеко од гласила у великим центрима, наши писци су у Магазину налазили охрабрење и једину могућност да се огласе“ (Максимовић, Војислав 1976: 8).

Велику улогу у афирмацији српских аутора имао је први руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Гиљфердинг. На његову иницијативу два монаха савременика Прокопије Чокорило и Јоаникије Памучина (њима се може придодати још и Стака Скендерова из Сарајева) забиљежили су по један љетопис, који је Гиљфердинг штампао у трећем тому својих Сабраних дјела (Петроград, 1873) (Максимовић, Војислав 1976: 5).

У Босни је, слично као и у Херцеговини, књижевни и просвјетни рад почивао на одређеном броју образованих људи, а то су, прије свих, били свештеници, учитељи и трговци. Због тога њихове књиге и прилози представљају својеврсне хронике и историје културно-просвјетног живота у Босни и Херцеговини.

Сарајево је у 19. вијеку преузело улогу водећег културног центра у Босни за вријеме турске власти. У њему је радило и дјеловало неколико учених Срба, који су се активно залагали за национално и културно освјешћење. Један период њиховог дјеловања обиљежило је и тајно револуционарно удружење, које је било огранак новосадске Уједињене омладине српске (1866–1872). Преко омладинског покрета из Аустрије и Србије стизале су идеје о уједињењу Босне и Херцеговине са Србијом. Пропаганда се спроводила преко књига и часописа и преко књижевних друштава, као што су Матица српска и Српско учено друштво. С тим у вези, српска штампана књига постала је симбол националне борбе и спона свим Србима.

Српски аутори из Босне и Херцеговине јављали су се бројним прилозима у новосадским и београдским часописима и објављивали су књиге ван земље, иако је већ тада постојала и радила Вилајетска штампарија у Сарајеву. Књиге Богољуба Петрановића, Косте Хаџиристића, Гавре Вучковића, Нићифора Дучића и Васе Пелагића, крајем турског периода, биле су, као и њихови аутори, својеврсне „књиге у изгнанству“.

Српско издаваштво у турском периоду трпило је бреме политичких прилика, које су ометале развој књижевности и науке. Оцијењени из угла турских власти као национални агитатори, неки аутори нису имали слободу да штампају своје књиге у земљи. Тако се корпус српског издаваштва у 19. вијеку, под турском управом, сводио углавном на штампање уџбеника за српске православне школе.

ШТАМПАРИЈА У САРАЈЕВУ И УЏБЕНИЦИ ЗА СРПСКЕ ШКОЛЕ

Оснивање штампарије у Сарајеву (1866), као и залагање за развитак и ширење писмености, директно су проистекли из просвјетне политике коју је у Босни и Херцеговини Турска водила према нарастајућем утицају руске,српске и хрватске књиге. Штампарија је покренута, прије свега, с циљем да се у Босанском вилајету, директно пред очима власти, штампају школске књиге.

И поред тога, главни издавачки подухват Сопронове, а касније Вилајетске штампарије била је периодика. Из ове штампарије изашла су три листа: Босански вјестник, Босна и Сарајевски цвјетник.

Босански Вјестник

У Вилајетској штампарији у турском периоду штампано је око 50 књига и брошура. Углавном су штампане само књиге које је влада субвенционисала, прије свега школски уџбеници и разни закони и уредбе.

Уџбеници за српске православне школе уређивани су према онима из Кнежевине Србије. Игњат Сопрон, први штампар и издавач у Босанском вилајету, имао је високо мишљење о тим уџбеницима и истицао је да их треба користити у школама. Без страха да ће навући на себе гњев власти, Сопрон је у Босанском вјестнику похвално писао о вриједности уџбеника из Србије, истакавши при том: „Припознате најбоље школске књиге на српском језику јесу оне, које се у јавним школама Кнежевине Србије предају; оне се могу заиста успоредити с најбољим књигама у Њемачкој, гдје народње настављење, као што је признато, на највишем степену. Управо ће се те књиге овде неизмењене печатити, на шта је србска влада дала своје одоберење, јер су те књиге њена умна собственост“ (Босански вјестник 1866: 33).

У петом броју Босанског вјестника објављен је списак уџбеника које је требало прештампати: Штица, Буквар, Прва Читанка, Часловац, Рачуница прва, Кратка свештена историја, Прва знања, Друга читанка, Псалтир, Рачуница друга, Кратки катихизис, Основи земљописа, Катавасија, Трећа читанка и Србска граматика (Босански вјестник 1866: 33). Од најављених наслова до аустроугарске окупације, објављена су само четири уџбеника: Буквар, Кратка свештена историја, Прва читанка и Прва знања.

Уџбенике за српске школе уређивао је, и највјероватније писао Милош Мандић, познатији као Милош Новинар. Захваљујући његовом труду и познавању српског језика и писма, књиге Вилајетске штампарије штампане су чистим народним језиком. „Милош Мандић је водио посебну бригу о чистоти језика, па језик уџбеника има и шири културни значај. Наиме, на читавој територији српског школства у нашим крајевима Мандићеви уџбеници спадају међу прве досљедно штампане новим правописом“ (Папић, Митар 1976: 72).

Буквар за основне школе у Вилајету босанском први је уџбеник штампан у Вилајетској штампарији и он је, послије буквара Вука Караџића из 1827. године, прва књига штампана реформисаном ћирилицом.

Милош Мандић је приредио и српску читанку (Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском), Кратку свештену историју за основне школе у Вилајету босанском и књигу Прва знања, а све су објављене исте године (1868).

Садржина уџбеника била је удешена у смислу политике режима, али и поред тога оне су биле од користи свима онима који су се описмењавали. Били су добри и језички пречишћени уџбеници (Богићевић, Војислав 1975: 219–220).

Буквар Милоша Мандића није прва књига која је штампана у штампарији у Сарајеву. Штампани првенац ове штампарије јесте преведено дјело са грчког језика под називом Наравоученије о човеку и његовим дужностима (1866). Књига не припада оригиналној књижевности нити је дјело домаћих аутора. За њу се може рећи да је више религиозног и дидактичког садржаја,па је због тога била намијењена ученицима. Кратак приказ и опис књиге изашао је у Босанском вјестнику у оквиру рубрике Књижевне вијести, гдје се публици најсрдачније, препоручује њен садржај. „Обштине ће заиста у тој књиги најљепше средство наћи, да с њом награђују своју дјецу која би се при испиту одликовала, а и слабијој дјеци та би књига од велике користи била, јер би их подстрекла на ревност к науци и благонаравију. Родитељи наћи[ће] у њој красног путовођу у успитању своје дјеце“ (Босански вјестник 1866: 152).

Доказ да се ова књига користила као уџбеник потврђује и напис у Босанском вјестнику, у коме стоји да је на дан полагања испита у српској школи у Сарајеву (29. август 1866) „господар Валипаша благоволио подарити 200 комада књига ново изишавшег дјела Наравоученије да се ученицима раздаду“ (Босански вјестник 1866: 170). То је уједно и потврда претходних обећања Топал Осман-паше да ће отварањем штампарије у Сарајеву ученици добијати школске књиге бесплатно.

У издавачком опусу Вилајетске штампарије објављена је 1867. године и једна књига из области народне књижевности под насловом Српске народне пјесме из Босне (Женске) Богољуба Петрановића. Петрановићеве народне пјесме објављене су у три књиге, од којих је само једна изашла у издању Вилајетске штампарије (1867), а друге двије књиге штампане су у Државној штампарији у Београду 1867. и 1870. године.

Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из Босне, Књ.1, Женске, 1867.

Оснивањем штампарије у Сарајеву, Босна је закорачила у један посве нови културни поредак, при чему је начињен и значајан искорак из вишевјековног ропства коме се назирао скори крај.

Штампарија у Сарајеву представљала је први степеник ка развоју нових професија у Босанском вилајету, као што су издаваштво, штампарство и новинарство. У том пионирском послу истакао се мањи број писмених и способних људи, који су својим ентузијазмом и великим трудом отворили ново поглавље у животу хришћанског народа Босне и Херцеговине у 19. вијеку.

Српска штампана књига из Босне и Херцеговине, без обзира на њено временско појављивање и мјесто издавања, има јединствену мисију, а то је допринос културном и духовном препороду српског народа и рад на буђењу националне свијести. Писци и њихове књиге чисти су доказ да је српска штампана књига очувала национални идентитет у најтежим временима под турском влашћу. Књиге српских писаца из Босне и Херцеговине представљају један од сегмената српског издаваштва и књижевности, и због тога спадају у опсег српске националне библиографије.

Српска штампана књига у 19. вијеку у Босни и Херцеговини, као уосталом и хрватска, није могла да буде у функцији правог медија масовне комуникације. Она је, прије се може рећи, преурањени медиј (попут инкунабула у 15. вијеку). У то вријеме није постојала писмена читалачка публика, што је основни предуслов за рецепцију књиге као медија. И поред тога, појава српске књиге и периодике дала је велики допринос просвјетном развоју и покренула је списатељску активност и издаваштво на српском језику и ћирилици. Захваљујући прегалаштву појединаца који су имали довољно изграђену националну свијест, као и наглашен дар за литерарни рад, подигнута је и обновљена духовност и ударени су темељи култури и просвјети српског народа.

БИБЛИОГРАФСКИ ОПИС КЊИГА СРПСКИХ АУТОРА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (1800-1878)

Библиографским пописом заокружена је једна омања временска дионица у 19. вијеку у оквиру које су започети поновни издавачки подухвати српских аутора и стваралаца са тих простора. Ријеч је о настојању да се на једном мјесту обједине књиге српских писаца из Босне и Херцеговине, објављене у периоду од 1800. до 1878. године, и да се укаже на почетке српског издаваштва у 19. вијеку под турском влашћу. Пописом су обухваћене књиге српских аутора који су свој културни и књижевни рад остварили у Босни и Херцеговини. Због чињенице да је тек 1866. године покренута штампарија у Сарајеву, као и због нетрпељивости власти према појединим српским ауторима, већина књига штампана је ван Босне и Херцеговине (Земун, Нови Сад и Београд). Тим ће прије овај попис бити значајнији, јер сабира и интегрише српску штампану књигу дајући јој својеврстан национални карактер.

1. ВУЧКОВИЋ, Гавро
РечЪ краишничка / написао Гавро ВучковићЪ, КраишникЪ. – У Земуну:
КнЬигопечатнЬомЪ І.К. Сопрона, 1866. – 140 стр.; 22 цм.

2. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 1 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду: Српска народна задружна штампарија, 1872. – 121 стр.; 20 cm.

3. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 2 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду : Српска народна задружна штампарија, 1872. – 254, [5] стр.; 20 cm.

4. ГЕРЈЕ, Владимир Иванович
Развитак историјске науке / написао В. И. Герје; превео Н. Дучић. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 182 стр.; 21 cm

5. ДУЧИЋ, Нићифор
Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу: у Кнежевскоі Печатњи, 1866. – VIII, 80 стр.: граф. прикази; 19 cm.

6. ДУЧИЋ, Нићифор
О српској општини у Трсту / [Н. Дучић]. – [Београд: б. и., 1869]

7. ДУЧИЋ, Нићифор
Примјетбе на „Коментар Горскога вијенца“ / од архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: аутор, 1870 (У Биограду: Државна штампарија). – 38 стр.; 19 cm. П. о.: „Србија“; год. 1869.

8. ДУЧИЋ, Нићифор
Искрена ријеч Српкињама / од архимандрита Н. [Нићифора] Дучића. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 44 стр.; 19 cm. Прештампано из „Младе Србадије“

9. ДУЧИЋ, Нићифор
Црна Гора / биљешке архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: у Државној штампарији, 1874. – [4], 120 стр., [1] пресавијен лист с геогр. картом; 24 cm П.о.: Гласник; 40.

10. ДУЧИЋ, Нићифор
Крмчија морачка: опис рукописа: Фотијеви предговори: градски закони / описао и издао Н. Дучић. – Београд: Државна штампарија, 1877. – 134 стр.; 23 cm. – (Гласник Српског ученог друштва. Одељење 2; књ. 8)

11. МАНДИЋ, Милош
Буквар за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1867. – [2], 30 стр.; 16 cm.

12. МАНДИЋ, Милош
Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 42 стр.

13. МАНДИЋ, Милош
Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 130 стр.

14. МАНДИЋ, Милош
Прва знања / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868.

15. НАРАВОУЧЕНИІЕ о човеку и његовим дужностима / превео с грчког
Георгије Јовановић. – У Сарајеву: Печатњом И. К. Сопрона, 1866. – 79 стр.; 18 cm.

16. ПАМУЧИНА, Јоаникије
ЖизнЬ Али-паши Ризванбеговича СтолЬчанина, визиря герцеговинска-
го: (РазсказЪ современника и очевидца) / [ПеревелЪ Д. КарякинЪ]. – [Б. м. : б.и.], 1859. – 70 стр.; 24 cm. Име аутора на крају текста.

17. ПЕЛАГИЋ, Васа
Покушаји за народно и лично унапређење. Написао Архимандрит В. Пелагић. – У Биограду. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и дружине, 1871. – 236 + [7] стр.

18. ПЕЛАГИЋ, Васа
Борба народа америчког за слободу и независност. По К. Туму прерадио с ческог В. Пелагић. – У Златном Прагу. Трошком писца. У штампарији др. Ед. Грегра, 1872. – 115 стр.

19. ПЕЛАГИЋ, Васа
Путовање унакрст око цијеле земље. (Са 11 слика). Написао Васа Пелагић. – Београд. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и Дружине, 1874. – [3] + 281 + [1] + 10 л. са сл.

20. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне. Књ. 1, (Женске) / скупио их и на свијет издао јеромонах Богољуб Петрановић, учитељ. – У Сарајеву: у Босанско-вилајетској штампарији, 1867. – XXIII, [1], 359 стр.; 18 cm.

21. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. [Књ. 2], Епске пјесме старијег времена / скупио Богољуб Петрановић. – У Биограду: издало Српско учено друштво, 1867 (У Биограду: у Државној штампарији). – XXВИИИ, 700 стр.; 22 cm.

22. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Књ. 3, Јуначке пјесме старијег времена / скупио и на свијет издао Богољуб Петрановић. – У Биограду: у Државној штампарији, 1870 ([б. м.: б. и.]). – XВИ, 653, XIII стр.; 20 cm

23. ПЕТРОВИЋ, Мирко
Јуначки споменик: пјесне о најновијим турско-црногорским бојевима спјеване од великога војводе Мирка Петровића / Издао [и приредио] Архимандрит цетињски Нићифор Дучић. – На Цетињу, 1864 (у књажеској штампарији). – [10], 221, [1] стр.; 20 cm.

24. ХАЏИРИСТИЋ, Константин
Српске народне пјесме покупљене по Босни / Коста Хаџиристић. – Београд: Српско учено друштво, 1876.

25. ЏИНИЋ, Јован Р.
Први босанско-српски календар за просту годину 1869 / уредио и издао Јован Р. Џинић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1868. – 58 стр.

Аутори: Радославка Сударушић и Властимир Пантић

Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет, Пале

Приредила: Сања Бајић

КЊИЖЕВНОСТ / МУЗИКА / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ПОЕЗИЈА

Пјесма о посљедњем хајдуку из Босне – хајдучици Мари

Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши! То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића.

Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из Босне родом из челиначког краја

Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година.

Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:

Одметну се одметница Мара
Преко Бајне луке у хајдуке
Девет годин’ арамбаша била
Кад десета година наступила
Подигла се чета Бајнолучка
Да уфати одметницу Мару…

У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама:

Ако ј’ Мара по гори ходила,
Није Мара копиле родила
Како сте ви буле Бајнолучке,
Те ишаше у Врбас у воду.

Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:

Прије бих се у воду бацила,
Ол на ватри жива изгорјела,
Нег у кулу паши затворила
Са његових тридест јенђибула!

Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.

Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.

Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.

Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине:

Аутор: Сања Бајић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца

Јосип Јурај Штросмајер је био магнат Цркве, богат свештеник, са амбицијама Мецене, господин „сплендидан“, са пуно наслеђеног инстикта за вођство и завојевање. Како онда у убогој Хрватској није постојало ништа историјско ни краљевско из средњег века, он је знао да ни туриста који је артист, ни онај који је археолог, не може онамо наћи никакве занимљивости. Зато се решио да од Загреба направи једну малу Фиренцу, у којој би он био њезин Лоренцо Медичи.

Јосип Јурај Штросмајер

: Иван Кукулевић-Сакцински

: Вјекослав Клаић

: Матија Антун Рељковић

Најпре је Штросмајер направио у Ђакову велику катедралу, у коју је, као Немац, унео више луксуза него укуса. Али је био први и да крене идеју да Загреб треба већ да има свој Универзитет, и први дао 60.000 форинти као прилог, што је онда било представљало врло велику суму. Затим је, сасвим следствено, подигао и Југословенску Академију, Југословенску Галерију слика, за коју се говорило да вреди 3,000.000 форинти, што је можда мало много; и помогао да се дигне Народна Библиотека, и Музеј.

Циљ ових установа је био двострук: да помогне културни покрет, али и да привуче све околне Словене око Загреба као свог најблиставијег центра…

Црвени конац који је ишао кроз дело бискупа Штросмајера показивао је увек исти правац: покатоличити босанске муслимане, а поунијатити православне Србе. Стога је његова главна опсесија била Босна. То је била фатаморгана над бискупским Двором у Ђакову.

Вук Караџић је говорио да Хрватима ништа не фали него народ. Стога су у Ђакову мислили да тај народ треба одиста направити, а да је за то остала била још само Босна. Али прва тешкоћа, то су били босански фрањевци, до оног времена независни и слободоумни. Они нису знали за Хрвате, нити имали икакве везе са њиховим клиром, а били чак поносни што је некад њихова хиерархија ишла и преко Славоније, све до Будима…

Како се поред овог просвећеног и агилног бискупа налазио и др Франо Рачки, познати историчар, који је писао о Хрватском Државном Праву, (Одломци хр. држ. права, Беч, 1861), није чудо и да је први писао да је Босна „некоћ била хрватска“…

Из тог круга изишла је и фамозна „Повјест Босне“ Вјекослава Клајића, сва апокрифна, сва тенденциозна. Клајић је писао о Босни да онамо живе 95% Хрвати, а оно су друго Цигани и Арбанаси. Доцније ће доћи Старчевићанство, крајња левица Штросмајерове странке, (као што је до данас франковштина била крајња левица Мачекове странке), да под утицајем опет Немца, Паула Ритера, похрваћеног Павла Витезовића, уопште негира да Срби постоје. ..

Ђаково, које је одиста некад у XV веку било на челу и босанске хиерархије, морало је сасвим природно на тим успоменама правити затим и много крупније закључке. Зато поред младог Штросмајера, од крви завојевачке, није ни сам Рачки тврдио о хрватству Босне као научник, него као политичар. Требало је дакле из Ђакова кренути борбу за Босну као хрватску земљу!

Што је највише сметало, то је био сам босански народ, чак и босански народ католичке вере. Нико у Босни није пуно знао о Хрватима, ни њиховом културном центру као општем огњишту за све јужне Словене.

: Брзописна ћирилица или Босанчица

Босански фрањевац, познати писац Иван Јукић, писао је већ раније: „У Босанској Крајини од Хрватах не знају ни имена…“ (Хрватско Коло“, 1847). Нешто доцније и историчар Иван Кукуљевнћ (у свом „Путовању по Босни“, 1858, 36), пише: „Сада је већ ишчезло овде име хрватско“. Најзад, тако ће, пуно после тога, писати и Антун Радић, брат будућег шефа хрватског народа, Стјепана Радића: „На доста мјеста довољно и нехотице сам се увјерио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато“ (Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена, IV, 1899, стр. 38; Ђерић, 47).

Уосталом, овако се стање продужавало и за аустријске окупације Босне. Вероватно да би продужавало и до данас, да на владама нашим нису за дуги низ година били људи који за национална питања нису имали никаквог интереса. Није зато ни чудо што се 1939 из Београда уступила Хрватима као њихова национална својина, велика просторија те земље, за коју је Српство једино лило своју крв откад постоји, и где је, како видимо, хрватско име напротив, увек било туђе, колико и португалско или финско.

Босна је свагда називана само српском земљом. На почетку историјског живота Босне, српска династија под зетским кнезом Војиславом је заузела са Хумом и са Рашком још и Босну. О Босну се никад нису ни водиле борбе између Срба и Хрвата, него између Срба, Византинаца и Мађара. Босна, која се историјски први пут спомиње после Чаславове смрти 960 г., тек после Бодинове смрти 1101 престаје као и Рашка да буде у држави Српској. (Станојевић, 1926, 31.) Од тог доба је живела самостално. Али она ничег није имала заједничког са Хрватском, (за 2/3 мањом од себе)…

Увек су биле и сродничке везе између Босне и Србије, откад је Кулинова сестра била удата за Немањиног брата хумског кнеза Мирослава, од којег нам је остало познато православно еванђеље. Кад је Немања од Грка освојио Котор, освојио је и Босну од Мађара, који су је били узели нешто раније (1136), узимајући и титулу босанских краљева. Босна је и даље признавала Немањину власт. Драгутин је Босну добио у мираз од Мађара. Душан је имао зато у својој титули и Босну.

Након кратке владе Кулиновог наследника Стевана, бан Нинослав све своје држављане зове само Србима. Један Папа, потврђујући нека права Дубровачкој цркви, у свом писму зове Босну српском земљом: „српска држава то јест Босна“.Regnum Servilliae quod Bosna (Farlati – Colleti: Ecl. Rag. Historia; Смичиклас: Дипл. Зборник, 195; Ђерић, 37). А зна се да су босански краљеви потписивали у својој титули да су најпре краљеви Срба, па тек онда Босанаца. Велики Твртко је имао титулу: „Краљ Србљем, Босни и Приморју“. (Mon. Serb 187) Тако и краљ Томаш (ibid. 438). – Шта би говорили Хрвати у оваквом случају?

За све се ово добро знало и у Ђакову, кад се правио план да се окрене пропаганда на Босну, где би Рим и Беч могли имати заједничких интереса да са Загребом раде заједнички.

После заузећа Далмације од стране Аустрије, Беч је преко својих онамошњих консула заштићавао босанско католичанство, и школовало онамошње католичке свештенике. Али наједном 1841, Аустрија је престала са овим школовањем. Тад је нова ситуација фрањеваца босанских постала погодним за Хрвате, односно за Штросмајера.

Босански фрањевци су сами имали свог шефа хијерархије, којег су они бирали, и који је становао у каквом босанском самостану. Писали су сви ћирилицом. Звали су се „кршћанима“ за разлику од православних, које су звали „ришћанима“. Можда је на ове људе мислио Ангело Рока кад је писао: „А Босанци, између осталих племена која говоре СРПСКИМ језиком, обично употребљавају и одабранији начин говора“ (Bibl. Vaticana, 171, Ђерић).

Тако су у Далмацији и Лици и Славонији католички свештеници уопште и врло често србовали, писали српске родољубиве песме, и служили се само ћирилицом. Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова : „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757 г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

За време турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву окупацију. Утом су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и за католичку цркву.

Фра Гаврановић у свом делу наводи и како постоје документа, да су после невесињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни предпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтели Папа и Цар аустријски у погледу Босне. Чак треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор Штросмајер, творац „југославизма“.

Немогуће је икаквом здравом мозгу претпоставити, да се за аустријску окупацију Босне и Херцеговине борио и Папа римски и Цар из Беча, а да је Штросмајер, врло угледни магнат своје Цркве, остао скрштених руку; и сањајући о том да православна Србија заузме оне крајеве у којој живи и скоро четвртина католичког народа!..

Верски рат у Хрватској против Срба једва је век раније вођен из Беча по вољи Марије Терезије, н за дуго година. Један докуменат ћемо навести који је довољан да се види шта је и овог пута било иза кулиса. У већ поменутој књизи историчара фра Гаврановића, пише: неки Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије“, пошто су се „идеал србски“ и „србска вјера“ дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Мацедонији: и сваки аустријски патриот био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна“.

– Штросмајер је имао у Босни великог пријатеља, а такођер великог непријатеља фрањеваца, Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Штросмајер се није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострва. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

ДЕШАВАЊА / ОКО НАС / СРПСКО ПИТАЊЕ

Са сарајевских гробаља уклањају 13 000 српских гробова, а кости спаљују

Власти у Сарајеву наложиле су радницима гробаља у том граду да прекопавају гробове давно умрлих, међу којима је највећи број Срба, јер њихова родбина расејана по свету после прогона током протеклог рата не плаћа редовно накнаду за одржавање гробова, пише бањалучки Глас Српске. Пртпарол Јавног комуналног предузећа „Покоп“, које има надлежност над седам гробаља у кантону Сарајево, Најда Вранић Беширевић рекла је да ће бити уништено између 12 000 и 13 000 претежно православних гробова чије ће се кости ископати и пренети у костурницу на спаљивање.

Порушени споменици на сарајевском гробљу Вријешће (Принтскрин РТРС)

Посмртно етничко чишћење

За ово „посмртно етничко чишћење“ Беширевић се позива на одлуку о уређењу и одржавању градских гробаља коју је донела Скупштина града Сарајева. Њом је дефинисано да се гробно место или гробница могу прекопати десет година после сахране у случају да нису одржавани и да се за њих не плаћа накнада.

Из Сарајева је током рата и после протерано око 150.000 Срба, који су данас расељени по свету и многи од њих не знају за ову одлуку. Годишња такса за одржавање гробних места износи 4,25 евра. То значи да се дуг протераних сарајевских Срба за 13 000 гробних места мери милионима евра

Разлози за уклањање и спаљивање гробних остатака

Као разлоге за спаљивање у сарајевском комуналном предузећу наводе:

Непотпуна документација о гробном месту
Десет година није плаћана накнада за њихово одржавање од стране рођака протераних из Сарајева
Запуштени српски гробови нарушавају изглед гробља
Српски гробови угрожавају безбедност.

Како је ван сваке памети постављати услов накнаде за гробарину људима који су из Сарајева протерани, власти града Сарајева овим поступком показују своју намеру брисања свих трагова српског постојања у овом граду. У питању је лицемерно поигравање са законом и осећањима људи протераних из Сарајева.

Позивати се на рат у једном случају, а правити се као да га није било у другом показује сво лицемрје тамошњих власти у односу према српском народу.

Реакције Удружења породица несталих

Председник Удружења породица несталих сарајевско-романијске регије Милан Мандић каже да се ради о великом броју гробних места и гробница и да је међу њима највећи број оних у којима су посмртни остаци Срба.

– Одлука највише погађа Србе јер њих више и нема у Сарајеву, па како онда неко може очекивати да се неко брине о гробовима њихових предака и чланова породица. То је још једно етничко чишћење, овога пута мртвих Срба, чиме се постепено бришу сва знамења која показују вјековно битисање Срба у Сарајеву – рекао је Мандић.

Девет гробаља на којима се уклањају гробни остаци Срба

Покоп“ управља с девет гробаља на подручју Кантона Сарајево – „Баре“, „Лав“, „Стадион“, „Свети Јосип“, „Свети Марко“, „Свети архангели Георгије и Гаврило“, „Свети Миховил“, „Обад“ и „Влаково“.

Према сведочењу малобројних Срба који живе у Сарајеву, највеће је „одстарњивање“ гробова и посрмтних остатака Срба на највећем градском гробљу Баре.

Бившем Сарајлији спаљени очеви гробни остаци

Бивши Сарајлија који данас живи у Србији каже за „Глас Српске“ да је прекопан гроб његовог оца у гробљу „Баре“.

– За ту страшну вијест сам сазнао од познаника. Када ми је јавио да је гроб прекопан отишао сам и једва дошао до посмртних остатака оца који су били склоњени. Отац је ту сахрањен осамдесетих година прошлог вијека, а моја породица и ја смо током рата и етничког чишћења истјерани из тог града. Због даљине нисам могао редовно да идем на гроб оцу, а ваљда би требало да буде разумијевања за ситуацију у којој су се нашли сарајевски Срби, а не да они буду најчешће на мети одлуке за коју многи и не знају. Шта ће бити са посмртним остацима преминулих чије су породице расуте широм свијета – каже наш саговорник, који због страха од нових непријатности у Сарајеву није желио да му откривамо идентитет.

Реакције из скупштине Србије

Председник Одбора за дијаспору и Србе у региону скупштине Србије Иван Костић тврди да Србија под хитно мора да реагује на скандалозну одлуку власти у Сарајеву.

– Ово је још један показатељ да Срби у федерацији нису добродошли и да тамо постоји велика мржња према нашем народу. Политика коју води ова власт у Босни и Херцеговини неминовно води у нове сукобе и у будућности од њих не можемо очекивати ништа боље или другачије. Мислим да Република Српска и Србија морају да се политички заложе да престане скрнављење гробова наших људи. Ако треба, нека ми као земља платимо дуг за гробна места тих људи, али ово не смемо да дозволимо – истиче Костић.

Позивају грађане

Позивамо грађане да се јаве у неку од гробних канцеларија да би употпунили документацију, јер уводимо географску информациону евиденцију гробних мјеста – навела је Вранић-Беширевић

Прекопавање гробног мјеста или гробнице обавља се након што се о намјераваном ископавању објави обавјештење у „Службеном листу“ и у једном од дневних листова, а у случају да се у року од два мјесеца од објављивања обавјештења нико не јави.

Ексхумације ради продубљења гробног места без захтева сродника у Сарајеву су већ рађене од 1992. до 1995. године на гробљима у кошевској долини, јер „Покоп“, како тврде, није имао на располагању других гробљанских површина за сахрањивање погинулих и умрлих особа. То је рађено тако што су после ексхумација посмртни остаци прелагани и спуштани на такозвано дупло или тројно копање. Данас се пракса из ратних дана наставља на још драстичнији начин.

Пракса погребних предузећа у Европској унији је да странка може уплатити накнаду за одржавање гробља до 13 година унапред, док се у Сарајеву то може учинити само за годину.

УПОЗОРЕЊЕ: На гробове лепе обавештења да гробно место није плаћено и да ће бити прекопано

Сасвим другачија пракса у Бањалуци

У Градском гробљу Бањалука кажу да не посежу за прекопавањем гробних места, иако има много гробница за које више од десет година није плаћена накнада.

– Таквих радњи до сада нисмо имали – рекли су у том предузећу.

Прекопавање гробних места регулише Закон о гробљима и погребној делатности РС. У том закону је наведено да се гробно место, односно гроб који није одржаван и за који нису плаћани трошкови одржавања гробља најмање десет година сматра напуштеним, али погребна предузећа због осетљивости тих случајева избегавају да га примењују.

Срамна одлука сарајевских власти дала сигнал вандалима

Сарајевске Србе узнемирили су и вандали који су протеклог викенда оборили и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у насељу Бријешће.

Извори: РТРС, Глас Српске, ИнфоБијељина

ИСТОРИЈА

Славна Битка код Билеће из 1388. године

Ово је још једна од многобројних прича како је малобројна али храбра српска војска, овога пута састављена од Херцеговаца, потукла многобројнију турску војску 27. августа 1388. године.

Требиње са Билећке улице

Крајем 14. вијека Турци су већ дубоко продрли на Балкан. Успјели су да се пробију и у наше крајеве. Први непосредни додир Османлија са Босном десио се 1386. године, када је мањи број османских чета допро до долине Неретве. Опасност није била велика, јер су дошли пред крај јесени и у незнатном броју, када су Османлије већ окончавали своја ратна дејства. Знатно озбиљнији османски напад се догодио двије године касније.

Већ почетком августа 1388. године у Босни се осјећа опасност од османске инвазије. Дубровчани упућују посланика Ђурђу Стацимировићу, зету српског кнеза Лазара, који га упозорава о надолазећој османској сили, а босанским великашима савјетују да се склоне код њих у Дубровник или Стон. Удар је био вјероватно предвиђен и на Дубровчане, међутим они су се извукли вјештим преговарањем.

Османлије су се на граници појавиле већ 20. августа, али босанска војска није подузимала никакве маневре, те их је пустила да продру све до Билеће. Тадашњи српски краљ Твртко дао је задатак свом најбољем војсковођи Влатку Вуковићу, владару Захумља, да Турке сачека код Билеће.

Војвода Влатко Вуковић Косача (? – 1392), био је господар Хума, један од најбољих војсковођа краља Твртка Првог, један од родоначелника властелинске породице Косача који су издигли титулу херцега од Светог Саве и назвали своју област Херцеговина

Као и пред сваку битку коју је водила српска војска, Влатко је својих 7.000 јунака причестио у цркви Светог Архангела Михаила на Мекој Груди.

Сљедећег дана, 27. августа 1388. године, војске су се среле у близини Билеће. Османлијске пљачкашке одреде од 18.000 војника предводио је Лала Шахин, а одреде краљевине Босне предводили су Влатко Вуковић и Радич Санковић.

Српски витези, са вјером у Бога и својом храброшћу, били су спремни да својим животима бране српске земље. Против тако храбре и мотивисане српске војске чак ни тако многобројнија турска војска није имала шансе.

Битка се окончала потпуним поразом и уништењем османлијске војске. Лала Шахин се једва спасао бјекством. Наша војска имала је тек незнатне губитке.

Осјетивши храброст српске војске и оштрину њихових мачева, отомански упади у Босну су престали на неко вријеме.

О утиску који је она оставила на ондашње људе говори и епитаф који је уклесан на гробу Влатка Вуковића у Бољунима, недалеко од Стоца у Херцеговини:

„Асе лежи добри јунак и чоек Влатко Вуковић. Пише Семорад.“

Превод: (Овде (Асе) лежи добри јунак и човјек Влатко Вуковић. Пише Семорад.)

https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vlatko_Vukovi%C4%87&variant=sh-cyrl#/media/Datoteka:Mramorje_2012_4.JPG

Некропола Бољуни, где се налази гроб Влатка Вуковића.: фото: Википедија

„Још у Твртково време уђе у Босну турски војсковођа Шаин с осамнаест хиљада војника, те стаде палити земљу, у чију одбрану усташе тада војводе или војсковође Тврткови, Влатко Вуковић и Радић Санковић. Први пут се сукобише на Рудинама, а затим у Билећи, где турске снаге буду разбијене, поражене и сасечене, док Босанци, којих бејаше око седам хиљада, претрпеше тек незнатне губитке. Тај пораз поучи Турке да убудуће буду опрезнији и да не упадају тако лако у то краљевство или коју год другу земљу подложну краљу Твртку.“ (Мавро Орбин, Краљевство Словена)

Нажалост, у Билећи не постоји, а морало би, грандиозно обиљежје у знак сјећања на ову славну битку. Ни код цркве Светог Архангела Михаила не постоји обиљежје, а ни знак на путу гдје се скреће за цркву.

Црква у Мекој Груди где се причестила војска Влатка Вуковића; фото: bileca.rs

Да ово имају други народи, у знак сјећања направили би велику свечаност поводом обиљежавања овог догађаја.

Косовски бој: Непуних годину дана касније, велика отоманска војска се сукобила у Косовском боју са комбинованом српском војском, чије лево крило су чинили одреди краља Босне Твртка I предвођени Влатком Вуковићем, који су допринијели побједи над османлијама. Влатко је са собом понео и један топ који је добио од свог суседа Дубровачког кнеза, пошто се налазио у добрим односима са Дубровачком Републиком. Честитке за побједу стижу краљу Твртку I Котроманићу. Сам Твртко 1. јула 1389. г. пише Трогиранима о својој великој побједи над Турцима. Пише и Фирентинцима, а они му одговарају да су за побједу већ сазнали. Из свега се да закључити да је у пријеподневним часовима тог 28. јуна извојевана побједа Срба над Турцима. Глас о побједи је одаслан. У току само једне једине ноћи стиже у Париз. Како? (Недвојбено је доказано да су са цркве Нотр Дам у Паризу, 29. јуна звона објавила ту побједу).

ЗАШТО ЈЕ ОВА БИТКА МАЛО ПОЗНАТА У СРПСКОМ НАРОДУ?

Историја је од свих наука најподложнија утицају политике. Ми Срби дозволили смо да, зарад “братства и јединства наших народа и народности”, занемаримо и прећуткујемо славне догађаје из наше историје.

Као да смо се због “мира у кући” стидјели, па смо наше славне битке занемарили, да не бисмо друге понизили.

Нажалост, због инсталираних лажних теорија и шовинистичких и квази-национално религијских пропаганди везаних за поријекло народа Босне и Херцеговине, а прожетих преко политике и религијског опредјељења, „прањем мозга“, ова битка се, с једне стране, настоји скрити као нешто лоше и стидно, готово штетно и срамно, док истовремено друга страна то прикривање користи за наметање своје демагогије и митологизирање ове битке као историјски у митски догађај.

Чак покушавају и да је присвоје – да су је „они“ водили и извојевали славну побједу. Покушавају и Влатка Вуковића да присвоје. Као, био је и он богумил, а „они“ измислили да од њих потичу.

Богумили као што знамо нису признавали ништа материјално, па тако ни крст. А видјели сте слику Влатковог гроба.

Стварни значај ове битке за Босну и Херцеговину, а прије свега за Херцеговину и њен српски народ је немјерљив. Захваљујући овој бици, нашим прецима и војводи Влатку Вуковићу српска краљевина у Босни и Херцеговини је још непуних 100 година задржала своју слободу и независност.

Зато морамо да јој дамо значај који јој припада. Да је се увијек сјећамо и никада не дозволимо да ова славна битка остане заборављена, као што је била до сада.

ЛИТУРГИЈА ПРЕД БОЈ

Славна Битка код Билеће из 1388. године

Извор: Требиње лајв, Википедија, Племенито, Bsnae

ДРУГИ О СРБИМА / ЗАНИМЉИВОСТИ / ОКО НАС

Чиме је краљ Алфонсо XIII заслужио улицу у Бањалуци

Бањалучани у самом центру града имају улицу која носи име краља Алфонса XIII, али колико њих зна ко је заправо био краљ Алфонсо, какав је његов значај за овај град или зашто треба да му буду захвални?

Господска улица у Бањалуци

По избијању Првог светског рата Аустро-Угарска је у Бањалуци похапсила све виђеније Србе и оптужила их за велеиздају. Углавном су то били чланови и учесници различитих националних друштава и покрета – истакнути политичари, учитељи, трговци, свештеници и адвокати.

Велеиздајнички процес у Бањалуци 1915. године био је највећи од 17 таквих процеса у Босни и Херцеговини, вођених у Првом свјетском рату. Коначном пресудом 16 лица је осуђено на смрт, 87 их је добило казну затвора од 2 до 20 година.

Након објављивања пресуде, тражена је помоћ са свих страна како би се избјегле смртне пресуде. Међу најзаслужнијим за помиловање оптуженика били су шпански краљ Алфонсо XIII и његова мајка, на чију молбу је аустријски цар Карло пристао да их помилује. Телеграм из Мадрида о ослобађању од смртне пресуде добио је Никола Пашић, 28. марта 1917. године.

Након ослобођења Бањалуке по завршетку Првог свјетског рата, главна улица у Бањалуци (Господска улица) као знак захвалности добила је назив по овом шпанском монарху.

Алфонсо XIII је био шпански краљ, син краља Алфонса XII и Марије Кристине Аустријске из куће Хабзбург. Рођен је 1886. године и одмах проглашен за краља. Са 16 година преузео је краљевске дужности и владао до 1931. кад је напустио Шпанију, а преминуо је у политичком егзилу у Риму 1941. године. Данас се Алфонсо XIII сматра за једну од најконтраверзнијих личности шпанске историје у 20. вијеку.

Извор: Фронтал

ЗАНИМЉИВОСТИ / СЦЕНСКИ ИЗРАЗ / УМЕТНОСТ

Цртани филмови некад и сад

Цртани филмови који се најчешће емитују на ТВ каналима и које дјеца највише прате најчешће долазе из других земаља широм свијета и пуни су насиља, магије и туча, док су некад цртаћи указивали на неке од највећих људских вриједности. Указивали су на доброту, поштење, на то да треба да будемо добри.

Програм за децу ТВ Београд 1

Дјеца велики дио свог слободног времена, свакако, проводе уз масовне медије. Један од њих је и телевизија, путем које дјеца гледају цртане филмове, серије, квизове, наградне игре, итд. Када говоримо о дјечијем програму, телевизијских станицa, васпитно-образовни садржаји, кроз исти, су мало заступљени. Конкретно, цртани филмови који се најчешће емитују на ТВ каналима и које деца највише прате најчешће долазе из других земаља широм свијета и пуни су насиља, магије и туча, док су некад цртаћи указивали на неке од највећих људских вриједности. Указивали су на доброту, поштење, на то да треба да будемо добри.

Теме којима се бави дјечији програм требале би бити забавне, поучне, да шаљу поруку, те квалитетно структуриране.

Разлика између емисија и цртаних филмова за дјецу, некада и сад

Одавно су са телевизијског програма избачени цртани филмови попут Пчелице Маје, Корни корњаче, Еустахија Брзића, Балтазара, Штрумфова, витеза Које, Душка Дугоушка, и многи други цртани ликови који су годинама забављали дјецу и указивали им, у мањој или већој мјери, како треба да се понашају и да је лијепо бити лијепо васпитан. Замијенили су их насилни цртани филмови са грубим звуковима и агресивним бојама. Данас дјеца често гледају филмове као што су: НИНЏА КОРЊАЧЕ, ПОКЕМОНИ, ТРАНСФОРМЕРИ и сл. Константним гледањем ових и њима сличних цртаних филмова, у којима су доминантне промјене ритма радње, бучна музичка позадина, код неке дјеце може изазвати физички и емоционални напад. Стога дјеци предшколског узраста није пожељно приказивати такве цртане филмове због редукованих васпитних вриједности и порука које носе.

Свети Сава – Цртани филм

Данашњи клинци немају стрпљења да одгледају ни једну епизоду вицкастог серијала који је управо кроз борбу малих, али бројнијих Штрумфова и великог Гаргамела учио све о борби добра и зла и о другарству као начину да правда побиједи.

Цртани филмови који се сада емитују пуни су насиља или чудних живота јунака, а праве поенте нема. Томе у прилог иде и примјер Штрумфова, као измишљених бића у измишљеној земљи, која себе ни у једном моменту не називају људима, јер то и нису, а свака епизода носила је са собом неку поуку. Данас имамо Винкс виле и Брац лутке. Дјевојчице које се претварају, лете и чине чуда, односно пате за најновијим хаљинама и шминкама. У пјесми пјевају „буди и ти као и ми, једна од нас“. И док машта иде у супротном смјеру према тотално нереалном свијету, дјевојчице се играју вила када изађу у парк. Оне се толико уживе у причу да су у стању да се добро посвађају, па чак и извријеђају једна другу борећи се да баш једна од њих добије титулу најбоље и најљепше виле.

Стога треба повести рачуна и добро размислити какви се садржаји приказују деци и на који начин то деца схватају и куда их то води. Не мора да значи да је све што је новије и модерније увијек и боље, поучније и љепше. Зато ако могу да се репризирају старије серије, зашто не би могли и старији цртићи!

Како се одражава гледање таквих садржаја, конкретно цртаних филмова, на дјецу

– У предшколском периоду управо по принципу имитације и идентификације, дјеца реагују на начин на који су потакнута. Захваљујући медијима, а посебно у цртићима насиље је често представљено као ефикасан и једино прихватљив начин за рјешавање проблема. Насиљем се користе „добри“ и „лоши“ јунаци. „Добри јунаци“ бивају награђени за своље насиље, док „лоши“ јунаци често одговарају за своје насиље. Такви садржаји могу код дјеце изазвати страх, агресију, пасивност како интелектуалну тако и физичку, психичку, социјалну и духовну, које ће се рефлектовати у оквирима емоционалне кризе и довести до рушења етичких принципа, заправо, не развијају оптимално емоцијалну интелигенцију ни самопоуздање. Затим, могу негативно утицати на развој маште и критичког размишљања. Негативне поруке цртаних филмова дјетету се могу рефлектовати и кроз снове, прехрану, а код дјеце која проводе пред телевизором дуже вријеме, може се забиљежити повећана склоност повредама и депресији.

Мали принц; фото снимак рекламе

Иако су медији тек на трећем мјесту као извори учења насиља, иза породице и друштвеног окружења, њихов утицај на формирање ставова код дјеце није нимало безначајан. Од најранијег узраста изложени су дјеловању медијског насиља које усмјерава њихову моћ здравог просуђивања.

Телевизија доминира животом дјеце како у урбаним тако и сеоским срединама, те је постала снажан фактор социјализације.

Агресивни медијски јунаци су узори дјеци широм свијета. У интеракцији с агресивним цртићем дјеца преузимају одређене моделе понашања. Иницијатори у игри и комуникацији код дјеце постају разноразни ратници и јунаци чији модели понашања су агресивни и насилни, те не морају бити нужно позитивни.

Ти јунаци постају и иницијатори потрошачког менталитета који се намеће дјеци кроз играчке, сликовнице или прехрамбене артикле. Обзиром на претходно, питамо се који су то позитивни ефекти који утичу на повећање знања, способности, вјештина и етичности код дјеце.

Наиме, цртани филмови просоцијалног садржаја који храбре на помагање и сарадњу могу повећати фреквенцију алтруистичких и пожељних понашања (на свим узрастима).

– Сви медији би требали заједно са стручњацима подизати јавну свијест, потицати интревенцје и активности у области промоције и заштите менталног здравља, едукација, третмана кроз игру, укључујући родитеље и старије чланове породице у активности са дјецом. Медији би требали максимално подржавати све активности у том правцу, емитовати спотове и поруке, организовати округле столове и јавне трибине, промовисати и указивати на насиље путем медија.

Тишина штити извршиоца. Сваку изјаву која оправдава насиље треба аргументовано побити, у супротном медији учествују у стварању јавног мишљења које толерише насиље и сматра га неважним.

Припремила: Маријана Зрнић, педагог

Извор: Центар за предшколско васпитање и образовање Бањалука

ЈЕЗИК И ПИСМО / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА / СРПСКА ПИСМА

Ћирилица – тајно писмо босанских бегова

Курзивну (брзописну) ћирилицу, понајчешће као облик скривене коресподенције, босански бегови задржали су у употреби све до аустроугарске окупације. Ова вјештина се, као тајна, у муслиманским породицама преносила само најстаријем сину…

Брзописна ћирилица или Босанчица

Историјска је чињеница да су се фрањевци у Босни дуго служили „босанчицом“, локалном односно аутохтоном варијантом ћириличног писма, оштро се противећи увођењу латинице.

О томе свједочи и проглас у којем се католичка провинција Босна Сребрена 1736. године обавезује и залаже да се „босанчица“ и даље задржи у употреби на овим просторима, пише познати хроничар Бањалуке и БиХ Славко Подгорелец (1951 – 2015) у својој књизи „Истините бајке или прошлост је у будућности“ (Медиа центар Прелом, 2002).

Подгорелец у својој књизи наводи да се из овога папира види да „часни Дефиниториј“ заповиједа „свој и појединој браћи“ да, уколико неко некоме буде писао на „илирскоме језику“, мора се искључиво користити „само илирским језиком и да нико илирских ријечи не изражава латинским словима“.

„Ово што слиједи сигурно ће изненадити многе, па и језички образоване читаоце: мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!

Ово поткрепљујемо чињеницом да је писмо, којим Махмуд-паша 19. јуна 1463. године извјештава султана о освајању града Јајца написано курзивном (брзописном) ћирилицом“, наводи Подгорелец.

Посебну занимљивост представља податак да су курзивну ћирилицу, понајчешће као облик тајне коресподенције (и то само у међусобном комуницирању) босански бегови задржали у употреби све до аустроугарске окупације 1878. године, а до шездесетих година 20. вијека задржало се у неким муслиманским породицама.

Ова вјештина се, као тајна, преносила само најстаријем сину- тако се традиција очувала, а курзивна ћирилица босанских муслимана развијала, наводи Подгорелец.

У ово нису били упућени званични отомански државни чиновници који су у Босну упућивани на службовање – у првом реду због тога што нетрпељивост према њима босански муслимани нису крили, а овај начин међусобног споразумијевања босанских бегова задао је много главобоље Високој Порти, нарочито устанцима Хусеин-капетана Градашчевића и Али паше Ризванбеговића-Сточевића.

Ријетке сачуване текстове писане на курзивној ћирилици („беговици“) данас је могуће дешифровати захваљујући једном писму Мухамеда Ћенгића из Фоче (насталом 5. јуна 1953. године) уз које он даје превод стенограма.

Хусеин-капетанова „освета за Косово“

Хусеин-капетан Градашчевић био је вођа буне босанских бегова против централне турске власти (Прва половина 19. вијека). Устаници су дочекали и потукли султанову војску на Косову пољу, мјесту гдје су Турци 1389. године побиједили српску војску и убили кнеза Лазара. Занимљиво је да у босанскохерцеговачки устаници Хусеин-капетана сукоб са султановом војском доживјели као „освету за Косово“!

Аутор: Славко Подгорелец (Загреб 1951 – Бањалука 2015), остварио је запажену професионалну каријеру као новинар и публициста. Сарађивао у бројним југословенским часописима и радио и ТВ станицама, а посљедњих десет година живота био је запослен у РТРС-у, као аутор серијала „Медаљони у времену“ Подгорелец је аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ, а носилац је и значајних новинарских награда, међу којима и „Златног грба Града Бањалука“ за остварења у новинарству и публицистици. Аутор је и либрета за оперу „Сафикада“.

Извор: Срби у БиХ

ИСТОРИЈА

Залазак сунца у Сарајеву

Враца. Стојим на мјесту гдје се налазе двије табле добродошлице. Погледала сам ка сјеверу и видјела да на једној табли пише: ‚‚Жупанија Сарајево”. Окренула сам се према југу и угледала још већу таблу на којој стоји исписано : ‚‚Добро дошли у Републику Српску”. Дуго сам ту стајала. У близини се налази спомен-парк, ашик-мјесто моје генерације. Знам да је то мјесто девастирано и не желим да га видим. Стојим и размишљам. Једном је један народ направио величанствен парк у спомен на хиљаде убијених Јевреја и Срба, у спомен на жене и дјецу који су ту издахнули, да би нови нараштаји баш на том мјесту мржњу побјеђивали снагом љубави и младости. А само деценију и по након изградње тог парка, који је био мјесто заједништва и љубави, кроз њега је прошла једна линија, парадоксално, линија раздвајања – граница између Републике Српске и Федерације БиХ.

Стара црква, Башчаршија; фото: П. Ковачевић

: Капела видовданских хероја, Кошево ; фото: П. Ковачевић

: Сарајево; фото: П. Ковачевић

: Катедрала срца Исусова, Сарајево; фото: П. Ковачевић

Кренула сам према граду, повремено застајкујући. Увијек сам Сарајево вољела гледати са овог брда, док су други за надахнуће радије бирали брда изнад Чаршије. Свој родни град нисам видјела неколико година. Толико дуго нисам видјела маму и тату. Радујем се сусрету и повратку. Рат је завршен. Година је хиљаду девет стотина деведесет седма. Размишљам због чега раније нисам дошла. Све је другачије него што сам замишљала и претпостављала. Нисам много одмакла, кад сам угледала руљу људи који урлају на мене и са штаповима у рукама ходе ми у сусрет. Нисам чула шта говоре. Лица им нисам видјела. Све што сам чула и видјела био је туђ, провинцијски говор и сеоска народна ношња. Били су ми све ближе. Нисам бјежала. Рукама сам прекрила главу и у моменту кад је требало да примим први ударац, зажмурила. У том тренутку сам зачула мелодију пјесме ‚‚Видовдан“. Отворила сам очи и погледала у правцу из којег долази звук музике. Писало је: ‚‚Кафана код Биде“. Кратко сам осмотрила и та мелодија ме је охрабрила да кренем према Грбавици. На путу до Грбавице схватам да мојих родитеља више нема. Сад већ не знам гдје сам и код кога сам кренула. Том спознајом ме облива велики талас туге и осјећања која никад раније нисам осјетила. Љето је двије хиљаде седамнаесто.

Јеврејско гробље је један од најзначајнијих споменика културе које Сарајево има. Послије прашког, то је највећи сакрални јеврејски комплекс у свијету. Сефарди су Босну етапно насељавали током шеснаестог стољећа. У том вијеку је формирана и јеврејска општина, као и ово гробље. Мој деда је сахрањен ту. Ту почива, по линији моје мајке, народ којем дијелом припадам, а од којег су у Сарајеву остали само гробови.

Сазнање да сам се сјетила да ту почива отац моје мајке, човјек који је задужио српску књижевност и Босну и Херцеговину, разувјерава ме да у Сарајево нисам дошла узалуд. Отварајући капију Јеврејског гробља, схватам да сам на гробљу Светих архангела Михаила и Гаврила на Кошеву. Од других споменика пажњу ми одвлачи капела на чијем зиду пише: ‚‚Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“. Ту почивају Гаврило Принцип и његови другови, видовдански хероји. Примјећујем да капела архитектонски подсјећа на цркву у Пофалићима и кроз главу ми пролази име професора Дерока. Око мене се на споменицима као на траци нижу презимена: Јовановић, Обрадовић, Јефтановић, Савић, Ђурђић, Скарић, Деспић, Бабић, Ковачевић, Цековић… Знам да су то људи који су кроз генерације Сарајеву дали много. Непроцјењиво материјално и културно богатсво, којим се Сарајево и данас дичи. Тражим име мога оца.

Мој отац је био љекар и професор на Медицинском факултету Универзитета у Сарајеву. До рата је живио југословенски сан, који му је обезбједило његово образовање, статус у друштву, и на првом мјесту моја мајка, моје сестре и ја. У свијести становништа Сарајева, те хиљаду девет стотина деведесет друге, апослутно ништа није наговјештавало рат, иако је он буктао у сусједној Хрватској, иако је политичка ситуација била усијана до мјере да свако рационалан може препознати надолазећу несрећу – обичан свијет, Сарајлије, живјели су у заносу. Ни у таквим условима нису видјели опасност и нису жељели вјеровати да је тако нешто у Сарајеву могуће. Нисам вјеровала ни ја. Привођења мог оца на полицијска салушања, као и привођења многих сарајевских Срба, почела су с првим ратним дејствима. Малтретиран је и понижаван и у нашој кући. Враћао се отац породици претучен и злостављан два пута. Треће одвођење није преживио. Убијен је и масакриран. За његову смрт, као и за смрт стотина, можда и хиљада сарајевских Срба, нико није одговарао.

Тражим његов гроб. Нижу се презимена: Басара, Јовановић, Петровић, Кешељевић, Николић, Ирби, Скендеров, Божић, Ристић… Мог оца нема. У близини је Медицински факултет. Одлазим до зграде факултета. На зиду зграде стоји спомен-плоча са именима убијених и погинулих студената и професора. Тражим његово име. Имена мог оца нема ни овдје. Спуштам се низ Кошево. Гледам лица веселих људи. Знам да је сваки други у овом граду дошљак. И он је као и ја, ратном несрећом доспио у нечији град. Драго ми је због осмјеха на лицу тих људи. Драго ми је да је овај град преживио и живи, али непрестано мислим о томе како имена мог оца у овом граду нигдје нема. Сједам на клупу у Кошевском парку. Овдје сам провела сате и сате школских одмора. На клупи су раширене новине и велики наслов: ‚‚Списак убијених Сарајлија, жртава српске агресије на главни град“. Коначно проналазим име свог оца. Дуго сам ту сједјела и гледала у слова његовог имена.

На Ковачима сам. На табли пише: ‚‚Шехидско мезарје – меморијал Ковачи“. Знам да су шехиди муслимански борци који одлазе у рај. Тужан призор, хиљаде нишана. И ти су се људи борили за опстанак, а у име неке политике, која је својим синовима одгодила судњи дан и на овом свијету обезбједила рај. У мору нишана препознајем име убице мога оца. Шехид! Размишљам, колико ли је оваквих шехида и јунака на свим странама, који ходе рајским вртовима, и колико их је кроз историју било, а које данас мртве прослављамо.

Слике се нижу. Катедрала – сарајевска љепотица. Саборна црква – хвала сарајевској господи и трговицма на овој љепоти. Пролазим поред Бегове џамије. И данас је њено двориште посебан простор. Можда је ова џамија и најсјанији бисер Сарајева. Није ми жао што сам дошла, иако сам се зарекла да моја нога у Сарајево више никад неће крочити. Стара црква – размишљам о томе да сљедећи пут морам довести дјецу на мјесто одакле је све кренуло, мјесто око којег се ширило трговиште, а касније и чаршија. Музеј ове цркве је један од најзначајнијих музеја тог типа у свијету. Рука Свете Текле, првомученице и слушкиње Бога живога.

Пролазим поред напуштене и у коров зарасле куће мог дједа у којој је написао своја најзначајнија дјела. Коначно, у даљини видим комплекс Јеврејског гробља. Размишљам о томе зашто га раније нисам могла наћи. Гроб мог деде.

Мој деда је након Другог свјетског рата једну своју приповјетку посветио својој покојној мајци Сари, гдје каже да је срећан што је она умрла на вријеме и што није доживјела страхоте којима је он био свједок. Ја сам деведесет друге године, а и много година након тога, говорила да ме у трагичној судбини мог оца тјеши једино што је убијен тог августа, а не послије у току рата, па није морао да доживи све што се десило српском народу. Масакриран је и убијен, као што тужно рече мој деда, на вријеме и само зато што је био Србин. Oни који су убили и масакрирали мог оца, унесрећили су потомке онога чија су књижевна дјела била њихова обавезна школска лектира.

Загледана у сунце које се полако повлачи изнад сарајевске котлине, схватам да сам будна, далеко од Сарајева и у туђој земљи. Август је двије хиљаде седамнаестог љета Господњег. Мјесец у којем су прије двадесет и пет година, у име независне Босне и Херцеговине, мом оцу узели живот.

За Расен: Пеђа Ковачевић