Антон Павлович Чехов

Мекушац – лекција о страху од побуне

Антон Павлович Чехов (1860-1904) један је од највећих драматичара модерног доба . Између осталих, освојио је и награду Пушкин и познат је по својим кратким причама и представама , често комбинирајући елементе обе комедије и трагедије . Његови радови често одражавају турбулентна дешавања специфична за Русију тог доба. Чехов поседује велики таленат да спретно и са пуно исказане милости искаже уобичајене људске ситуације.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Anton_Chekhov,_portrayed_by_Nikolay_Chekhov.jpg

Антон Павлович Чехов (Николај Чехов 1889); фото: Википедија

Пре неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.

− Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно, потребан, а ви сте тако фини па нећете сами да тражите… Договорили смо се по тридесет рубаља месечно.

− По четрдесет…

− Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код нас сте провели два месеца.

− Два месеца и пет дана…

− Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља. Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три празника.
Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!

− Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био болестан и није било часова.
Радили сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена вам је дозволила да не држите часове по подне.
Дванаест и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?

Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али ни речи!…

− Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је скупља, породична је, бог с вама! Шта нам све није пропало! Затим се због ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од мене узели десет рубаља…

− Нисам узимала! − прошапута Јулија Васиљевна.

− Али имам записано!

− Па нека. Добро.

− Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест.
Оба ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!

− Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од ваше супруге узела сам три рубље. Више нисам узимала.

− Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест. Ево вам ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите!
И ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.

− Мерси – прошапта.

Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.
− На чему мерси? − упитах.

− На новцу.

− Па ја сам вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам вам! На чему онда мерси?

− На другим местима ми уопште нису плаћали…

− Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с вама, дао сам вам сурову лекцију. Даћу вам свих ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац.
Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“

Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла.

Погледах за њом и помислих: лако је бити силан у овоме свету!

Антон Павлович Чехов 

Извор: Исток

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

Писмо Чехова: Ових 9 особина чине културне људе

Културни људи не говоре Мене нико не разуме или Нико не мари за мене, зато што су то јефтини и вулгарни трикови „Живот има своје услове. Како би човјек био прихваћен међу образованим људима, мора бити културан“, поручује у једном писму руски писац Антон Павлович Чехов свом млађем брату, састављајући списак услова који испуњавају културни људи:
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:ChekhovGl_1.jpg

Антон Павлович Чехов (Осип Браз 1898); фото: Википедија

– Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.

– Саосећајни су према свима, не само према просјацима и мачкама. Брину и о ономе што се не види, и спремни су да се жртвују како би помогли другима.

– Поштују туђе власништво и зато враћају своје дугове.

– Искрени су и презиру лаж. Не лажу чак ни кад су ситнице у питању. Лаж вријеђа слушаоца и унижава га у очима говорника. Не позирају, понашају се исто и на улици и у свом дому, не праве се важни пред својим скромнијим пријатељима. Нису склони блебетању нити оптерећују друге својим ничим изазваним исповестима. Из поштовања према туђим ушима, више ћуте него што причају.

– Не унижавају себе како би изазвали сажаљење. Не играју на карту туђе осетљивости да би освојили пажњу. Не говоре Мене нико не разуме или Нико не мари за мене, зато што су то јефтини и вулгарни трикови.

– Не пате од плитке таштине. Не маре за лажне вредности, познанства са познатим личностима или за то да сами буду познати. Ако су учинили нешто значајно, не праве од тога најважнију ствар на свијету, и не хвале се тиме да имају приступ тамо где га други немају. Заиста талентовани људи се увијек клоне светине и рекламирања.

– Ако имају неки дар, поштују га. Зарад њега жртвују одмор, романсе, провод, сујету. Поносни су на свој дар, али су му и веома посвећени.

– Имају развијен осјећај за лијепо, естетско. Не иду на спавање у одјећи, одржавају чистоћу животног простора.

– Веома воде рачуна да контролишу своје нагоне и да у супротном полу не виде само сексуални објекат. Теже оригиналности, отмености, човјечности, диве се мајчинским осјећајима. Не опијају се већ пију алкохол само у посебним приликама, јер сматрају да нису свиње. Држе се начела mens sana in corpore sano – у здравом тијелу здрав дух.

Тако изгледају културни људи. Да би човјек био културан није довољно да чита популарне романе и посјећује позориште. Он мора непрестано, даноноћно да ради на себи, да чита, учи, труди се… и да одмах одбаци сујету, јер се сваки изгубљени сат рачуна”, завршава своје писмо Чехов.

извор: Независне

Сродне објаве
Мекушац – лекција о страху од побуне
Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)