Силазим дубоко у срце своје

Текст „Силазим дубоко у срце своје“ из збирке Молитве на језеру представља један од најдубљих психолошких и духовних увида Светог Владике Николаја Велимировића. Ово није само молитва, већ и прецизна „анатомија“ човекове унутрашње подељености и путоказ ка духовном исцељењу.

Овај текст је позив на радикалну унутрашњу хигијену. Владика нам поручује да је истинска слобода у способности да кажемо „не“ свим небитним садржајима који нам окупирају мисли и осећања. То је процес „скидања слојева“ који нас спречавају да будемо оно што јесмо – бића створена за Вечност, а не за пролазне сенке овога света.

Силазим дубоко у срце своје

Силазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже?

И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око поделе срца мога. Нађох их онолико у срцу моме колико време од Адама садржи људских и нељудских душа.

Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одаје своје, него нас гура крају, – сопственике на ивицу имања њихова.

Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим жељама усели се у мене.

Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаћао, вазда одвајајући и дајући део срца мога. Док не предадох свету цело срце своје, и док ми ласке не посташе отужне.

Жале ми се старци на године говорећи: од многих година остари срце наше.

Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеља.

Па саветујем срце своје у самоћи: оцепи се од јучошњег дана, јер и он се већ оцепио од тебе. Сви они предмети, за које те је жеља јуче везивала, данас не постоје: једни су се изменили, друге је болест унаказила, трећи су умрли. Нити постоје предмети твојих сутрашњих жеља. Својим бичем време шиба своје стадо, и ово се зноји и крвави од удараца. А предмети данашњега дана убацују у тебе, већ препуњено сенкама мртваца, нове жеље, које ће сутра и саме бити сенке мртваца.

Не понављај прошле осећаје, јер ће те ови онолико пута везати за стуб времена, колико их пута будеш понављало, срце моје. И бићеш роб времену, и остарићеш и умрећеш пре смрти.

Кидај што брже чворове страсти, који се завезаше од удружених и често поновљених жеља и осећаја. Лакше је искидати појединачне конце жеља и конце осећаја него јаке чворове страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново детињство, и нову младост, лепшу и вечнију од прошле ти младости.

Избаци свет из себе, срце моје, па га посматрај онда, како је немоћан. И посматрај тада себе, и осетићеш неслућену моћ. Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо свету.

И бићеш пространо као вечност, и вечност ће се уселити у тебе.

Троједини Боже, који имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце моје од незваних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце моје буде светло, и тама нека немоћно кружи око њега, но нека га не обузима.

Нека срце моје буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.

Дај ми срце Исусово, око кога је тама узалуд тапкала да уђе, и није могла ући.

Царице, небесне красоте, огради срце моје материнском бригом.

Душе свети и свемоћни, оплоди срце моје небесном љубављу. Да све оно, што се у њему роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мој.

Владика Николај Велимировић, Молитве на језеру

Владика почиње уласком у себе („силазим дубоко у срце своје“), што је чин самопознања. Он открива трагичну истину: срце, које је требало да буде храм Божији, постало је „пренатрпано“ странцима – другим речима, световним жељама, бригама, сећањима и страстима.

Човек често није господар сопственог бића јер су његове мисли и осећања заробљени „стварима“ и пролазним интересима, због чега за самог Бога и аутентичног човека у том срцу више нема места.

Владика Николај снажно критикује нашу везаност за време. Он објашњава да наше „старење“ срца није последица година, већ последица нагомиланих жеља.

Он саветује: „оцепи се од јучошњег дана“. Прошлост је мртва, а будућност је неизвесна. Када се везујемо за прошлост (сећања) или будућност (бриге), ми заправо постајемо робови времена. Када „кидамо чворове страсти“, ми заправо престајемо да робујемо пролазности и поново постајемо слободни.

Једна од најупечатљивијих мисли у тексту је: „Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо свету.“

Ово је дубока духовна дијагноза. Свет није моћан сам по себи; он добија моћ над нама тек када ми предамо своје срце његовим „ласкама“ и примамљивостима. Када се човек изнутра очисти од жеље да поседује и буде поседован, спољашње ствари губе своју деструктивну моћ над њим.

Владика нас позива на „ново детињство“ и „нову младост“. То није повратак у биолошку младост, већ повратак невиности, слободи и чистоти срца. Када се „страни утицаји“ избаце, срце постаје „пространо као вечност“, и тада у њега може да се усели сам Бог.

На крају, Николај се окреће Тројичном Богу, јер зна да човек не може сам очистити своје срце:

Христос: Моли за срце Исусово – срце које је било у свету, али свет није имао власт над Њим.

Богородица: Тражи заштиту („огради срце моје материнском бригом“).

Свети Дух: Тражи оплођење срца небесном љубављу, како би све што из њега потиче било божанско, а не „од плоти и крви“.

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан