Захарије Стефановић Орфелин (1726 – 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. од оца Јована. Међу његова најзначајнија дела убраја се Славеносербски магазин штампан у Венецији 1768. То је први јужнословенски часопис. Мада је изашао само један број, његов значај је велики.
Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783. Лево: бакрорез Стварање света
Износи идеју грађанске просвећености да наука, књижевност и филозофија треба да изађу из уског круга учених људи и да постану доступни свима. Године 1768. Захарије Орфелин први уводи српски књижевни језик – мешавину црквенословенског и народног језика, у којој су сe налазиле и многобројне руске речи. Тиме је практично основао славеносрпски језик. Орфелин је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генарације ђака. Аутор је првих уџбеника латинског језика. Његово најопсежније дело је Житије Петра Великог (Венеција, 1772) у коме је видео узор просвећеног монарха, што је био философски идеал 18. века. Написао је и Вечни календар, у којем се уз календарске податке налази и обимно поглавље о астрономији.
Орфелинов Вечни календар штампан је у Бечу 1783. године у штампарији Јозефа Курцбека, који је имао искључиво право штампања ћирилских књига. То је био први календар у српској штампаној књижевности и једна од првих књига нововековне астрономије. На самом почетку „Вечног календара“ налази се и један од његових најзначајнијих бакрореза „Стварање света“. Поводом његових уметничких радова, пре свега у бакрорезу, изабран је седамдесетих година 18. века за члана Уметничке академије у Бечу.
О садржају књиге и намерама с којима је писана најбоље говори пуни наслов који гласи:
Вечни, то јест од почетка до краја света трајући календар који у себи садржи свецелослов и кратке, по рачунању источне цркве, годишње кругове и друге природне законе; уз то и физичке о небеским телима, и о воденим и ваздушним додатним расуђивањима; прибављеним из свештених и светских хронологија сада први пут на словенском језику на корист словеносербским народима.
Библијска хронологија Септуагинте: од почетка стварања свијета до хришћанске ере има 5508 година (Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783, стр. 288-289). Септуагинта (позната и под именом „Превод седамдесеторице“) верзија је хебрејског Старог Завјета, која је ради потреба александријске библиотека преведена на грчки средином 3. вијека старе ере. У њој је наведена хронологија са 5508 година од почетка стварања свијета до хришћанске ере* (*тумачење Петка Николића)
Састављена у виду енциклопедије, књига садржи углавном астрономска и природонаучна поглавља, која обилују подацима о основним временским циклусима, свемиру, планинама, земљотресима и животињама. Вечни календар Захарија Орфелина написан је на 366 страница и садржи 9 цртежа из астрономије на крају књиге. Садржи углавном астрономске и природњачке научне појмове, као и историјске догађаје од настанка света који су хронолошки изложени.
Поглавља из астрономије носе називе: О Свету (свемиру), О Месецу и планетама, О кометама, О помрачењу Сунца, О помрачењу Месеца. Ту се налазе подаци о временским циклусима, таблице са подацима о Сунцу и Месецу (за рачунање датума Ускрса по Великом индикту), таблице о дужини трајања дана и ноћи, таблице Месечевих мена и друге. На једној страни је објаснио који месец има 30 дана а који 31 дан, и како на руци можемо то да одредимо; у последњој табели приказао је кристале снежних пахуља које „голим оком“ човек не види. То је било врло интересантно за људе у 18. веку који су то први пут видели.
Вечни календар имао је три издања. Сачувани примерци налазе се у Библиотеци Српске академије наука и уметности, Народној библиотеци, Унивезитетској библиотеци и Библиотеци Матице српске.
Овде можете погледати дигитализованo издањe Вечног календара, као и остала дигитализована дела Захарија Орфелина: digital.bms.rs
Извори: РТС; Википедија; “Календари у Виртуелној библиотеци Математичког факултета“, рад аутора Надежде Пејовић и Жарка Мијајловића изложен на 10. конференцији ‘Нове технологије и стандарди: дигитализација националне баштине’, 22-23. септембар 2011, Математички факултет у Београду
Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега четири стране, на којима су били отиснути 37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања – толики је био први српски ћирилични буквар. Као данашња „пушкица“! Штампан је 20. маја 1579. године, а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна.
– Ове букваре на српскословенском саставио је инок Сава из манастира Градиште, уз благослов јеромонаха Стефана, родом из Паштровића. Оба издања су штампана у венецијанској штампарији Ђованија Рампацета, преко наших људи који су тамо живели. Једини познати примерак првог издања својевремено је у Народној библиотеци Србије пронашао истраживач Ђорђе Радојичић; описао га је и фотографисао 1940, а већ наредне године тај буквар је изгорео са осталим књигама током немачког бомбардовања. Ипак, у Народној библиотеци још се чува један примерак другог издања на осам страна – каже музејска саветница Бранислава Јордановић из Педагошког музеја, ауторка изложбе „Буквари и букварска настава код Срба“.
Како то већ бива код Срба, одмах после најмањег, добили смо највећи буквар који смо икада имали. Био је то Буквар приређивача Гаврила Стефановића Венцловића из 1717. године са преко шесто страна! Иако су већи део овог буквара чиниле различите молитве, човек не може а да се не запита да ли је то било средство за учење или за мучење. „Вежбанка“, боли глава, рекли би данашњи клинци.
Срећа је, зато, да су нам тада у помоћ притекли Руси и, бар када је реч о букварима, „растеретили“ српске ђаке.
– Крајем 17. и почетком 18. века, за Србе под Турцима и у Аустро-Угарској, просвета је саставни део борбе за очување културног идентитета. У тој борби, главни савезник Србије је Русија. Тамо се школују наши први студенти, а српски митрополити траже од Петра Великог и помоћ за отварање школа на територијама где су живели Срби, јер су им недостајала средства, квалификовани учитељи и најосновнији уџбеници. Тако у Сремске Карловце долазе руски учитељи, који 1726, између осталог, доносе и 400 буквара Теофана Прокоповића, на рускословенском, величине данашње ђачке свеске. Овај Прокоповичев буквар из 1724, прештампаван је неколико пута у различитим местима и послужиће као основа буквара штампаних у 18. веку – објашњава Јордановићева и додаје да се 1738. појављује прво издање буквара Матије Карамана, који садржи упоредо и глагољску и ћириличну азбуку.
Ипак, међу српским букварима 18. века, посебно место припада Словенском буквару Захарија Орфелина из 1767. године. И та књижица штампана је у Венецији, а продавала се по цени од 1,05 млетачких лира. Орфелин је развио и посебан наставни метод: ученицима је делио картончиће са словима, а када би неко од слова изговорио, требало је да му ђаци донесу одговарајучи картончић, за шта их је награђивао воћем или колачима. Тврдио је да тим методом свако може научити да чита за 15 дана.
Уз то, Орфелин је приредио и Прописе и Калиграфију за вежбање у лепом писању.
Захарије Орфелин „Славенска и влашка калиграфија“, 1778.
Захарије Орфелин
– Све до 1838, када из државне штампарије у Београду излази буквар Петра Радовановића, српски буквари су штампани у бечким, млетачким и другим штампаријама у иностранству. У Млецима је штампан и Буквар славенски триазбучни Павла Соларића из 1812, који је имао глагољицу, црквену азбуку и грађанску ћирилицу, као и угледне табле за лепо писање. Занимљив је и буквар Адама Драгосављевића, настао 1825, у јеку Вукове борбе за нови правопис. То је први буквар са Вуковим правописом, који је законом озваничен тек 1868, због чега Драгосављевићев уџбеник никада није одштампан, већ је остао у рукопису – каже наша саговорница.
Године 1846. појављује се Брзоуки буквар Исидора Станојевића, по чијој се методи азбука могла савладати за 40 часова. У овом уџбенику се по први пут напушта до тада доминантни метод срицања и уводи гласовно – фонетски метод, који је у потпуности примењен са букваром Ђорђа Натошевића из седамдестих година 19. века, првом штампаном буквару по Вуковом правопису. Такође, новина у Натошевићевом буквару је напуштање методе срицања и примена методе нормалне речи, и то тако што је уз свако слово дата илустрација неког предмета (игла за „и“, левак за „л“, обруч за „о“). На крају, треба поменути и буквар Стеве Чутурила из 1878, који је у употреби био безмало 50 година. Министар просвете у Црној Гори, Чутурило је био аутор и седам уџбеника који су продати у чак 30 милиона примерака.
Буквар славенски Матије Карамана, Рим, 1753. године, садржи упоредо ћирилицу и глагољицу
Срби за дуги низ векова нису имали математичку науку. Она се у нашем народу јавља тек са Руђером Бошковићем (1711-1789) угледним математичаром, астрономом и филозофом 18. века. Недуго после Друге велике сеобе Срба, појављује се прва српска математичка књига Новаја сербскаја аритметика (Hoвая сербская ариθметика или простое наставление къ хесапу) Василија Дамјановића (1734-1792). Штампана је у Млецима (Венецији) у штампарији Димитрија Теодосија, 1767. године.
Новаја сербскаја аритметика
Занимљиво је и од значаја што је ова књига, изузев предговора, сва писана скоро чистим народним језиком, чиме је Дамјановић, уз Захарија Орфелина, један од ретких писаца који су још пре Доситеја писали књиге народним језиком. Без обзира на оригиналност, књига одаје високу стручност и методичност ауторову, а интересантна је и по својој терминологији, у којој Дамјановић даје прве наше стручне изразе и називе у аритметици.
Колико је нама познато, сачувано је седам примерака Дамјановићеве Аритметике. Три се чувају у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, једна у Националној библиотеци у Скопљу, једна у Народној библиотеци у Београду, једна у Библиотеци Српске академије наука и уметности у Београду и једна у библиотеци Музеја у Осијеку.
Библиотека Матице Српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом 250 година од објављивања Аритметике Василија Дамјановића, прве аритметике на српском језику, а том приликом је објавила и пригодан електронски каталог изложбе који садржи опис штампаног издања из 1767. године, препис из 1790. и литературу са сигнатурама. Види: bms.ns
Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.
Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Аутор је и првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце, и првих уџбеника латинског језика.
Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик.
Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.
Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба.
Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику.
Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.
Плач Сербији (1762)
Захарије Орфелин је добро схватио свој задатак песника народа који је запао у велике невоље: притиснут зулумом напустио је своје огњиште, населио се у туђој земљи која га користи као штит, изложен је притиску да се одрекне језика и вере, запао је у чамотињу заосталости и незнања, обузет је носталгијом за завичајем. Цео живот је посветио раду на просвећивању свога народа, први је писац који штампа своје песме на народном језику.
Плач Сербији има две варијанте. Горестни плач има прозни облик и писан је на црквеном рускословенском језику – намењен је образованом слоју српског друштва. Плач Сербији има стиховани облик и писан је на народном српском језику очигледно намењен обичном српском човеку који је умео да чита. На тај начин Орфелин је одуживао дуг својој дужности свештеног лица у служби карловачког митрополита и дуг своме народу. Има ли се у виду садржина песме и чињеница да је објављена под псеудонимом (С.С.С.), јасан је још један разлог за настајање две варијанте исте песме – да је прочитају и црквени великодостојници који су у песми изложени осуди.
Плач Сербији је значајан и као прва штампана српска књига у којој је изражен антиаустријски дух и која изражава тежње српског народа за слободом.
Како стаде Сербија, славна и угодна, са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ: који су ми од најпре добри друзи били, сад су ми се велики врази појавили.
Славни моји цареви и вожди велики, с моји храбри витези и сини толики, острим мечем падоша у својој держави. Ах, на жалост горку му остах ја без слави!
Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.
Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут. Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали.
Ах, несрећа та моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји?
Кедма чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости!
Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терезајући с`, утроба срце ми преврати. Врази моји проклети мене преварише, радост моју последњу навјек заточише.
Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету? Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“
И сви моји пророци славу возљубили с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде.
Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.
Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испушта своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости.
Добри моји синови ни у што сви стали, оружија се плећи врагом дат морали; сисе они змијеве сисати гоне се, са свих страна вражије напасти боје се.
Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне; а сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за моју храбростју, прегорко плачући.
Помрачи се и вид мој, руки ослабили, згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли. Славна моја сва храброст на Косову паде, а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.
Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.
Косе моје на сабљу в рази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају.
Зубе су ми избили и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!
Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасбим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели, и сосједи и друзи већ те оставили.
Но и сами синови моји веће стали јогунасти, свирепи, и тугу ми дали; трзају ми утробу, сами се сви смели, а не знаду у што се вјековјечно свели.
Шарке пушке и бритке сабље положили пред ногами врагов си, имати мислили каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свог божда, ништа не находе.
Ученија нејмаду, оружје згубили, и врагами сатрени, себе помрачили; у поданство пали свуд, у велике беде, ноце бреме велико, а јоштер не виде.
Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жално срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различиними муками к западу догоне.
Старешине све моје клоне се на страну, сви, по мраку ходећи, мене само јадну остављају на муках, ах, жалости моја! Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!
Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м` зашчишчајут.
Тко ми може довољно жарких суза дати ову моју несрећу довјека плакати? Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!
Песма има облик монолога – исповести а средишња тема је јадање због беде и патње у коју су Срби запали после сеобе. Песник се послужио алегоријском сликом: Србија је предочена као ојађена и измучена жена која трпи многе муке и понижења и која тугује за прошлошћу своје моћи, богатства и славе. По томе је она врло блиска народној песми Маргита девојка и Рајко војвода: и Маргита девојка жали за славном прошлошћу коју су красили бројни јунаци, слободни градови и национално достојанство.
Плач Сербији садржи велики број мотива, слика, мисли, емоција. У њој је сећање на прошлост коју су красили слава, угодност, велики народ, силни цареви, храбри витезови и војници, богати и лепи градови.
Носталгија за том прошлошћу је утолико већа јер је садашњост претешка. Зато се Србија, лирски субјект песме, више пута враћа на светле слике своје прошлости: стално су супротстављене контрастне слике садашњости и прошлости.
Слике светле прошлости још више наглашавају суморну садашњост у којој:
Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали. А сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за мојој храбростју прегорко плачући. Помрачи се и вид мој, руку ослабили, згубила саи и снагу, сасвим ме сатрли.
У споју прошлости и садашњости јад и чемер постају још тежи. То изазива болне узвике;
Ах, Сербије пребједне Ах, Сербије жалосне.
Ређају се увреде, понижења, болови, примери страдања и мучења.
Пријатељи су је изневерили и напустили, оставили је саму и беспомоћну (Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, /сасвим мене презрјела, помоћи не јави). А неки пријатељи претворили су се у врагове који још више погоршавају муке.
Увређено достојанство и част, грубо вређање и понижавање, злуради подсмех некада јакој и славној Србији која сада грца у ропству.
Синови су јој расејани по разним земљама па је и то ослабило њену снагу јер су они у туђим земљама понижени и обесправљени – дакле слаби.
Они који су остали &qуот;шарке пушке и бритке сабље положили&qуот; јер не могу да се снађу &qуот;нејмајућ свог вожда&qуот;.
Многи су синови пошли за својим интересом заборавивши на земљу и на опште интересе – осуда оних који су примили туђу веру.
Учени људи су „себе помрачили“; и не виде бреме ропства које их притиска – осуда интелектуалаца који заборављају свој језик и народ.
Цркве су пропале „от слободе своје“; а намеће се туђа вера и црква – осуда политике аустроугарске власти.
Црквене старешине, високи црквени достојанственици, не бране српске интересе, већ настоје да се нагоде са туђином – осуда политике српског високог клера.
Плач Сербији је снажан глас пробуђене свести о судбини и положају српског народа. Она је одговор на актуелни тренутак Срба у Угарској, али одговор који не штеди ни Аустроугарску, ни српски клер, ни српске трговце и интелектуалце. Један Србин је бацио у лице својим сународницима истину која боли.
Захарије Орфелин је на првом месту родољуб забринут за судбину свога народа. Последња строфа песме, закључак песника и лирског субјекта, потпуно је песимистичка слика будућности. Али то је резултат субјективног доживљаја стварности. Сама чињеница да је песник проговорио овако отворено и конкретно, указује на путеве који су отворени ка будућности.
Иако је песникова интенција родољубива и политички актуелна, Орфелин не запоставља чисто поетску и версификацијску страну своје песме. На том плану је остварио правилност строфе, стиха и риме. Песма је испевана у катренима (26). Стих је од тринаест слогова са цезуром после седмог слога (7//6). Рима је паралелна (АА – ББ) и доследно спроведена у целој песми. Овакав стих назива се пољски тринаестерац. Тако је Захарије Орфелин, средином 18. века, водио рачуна о версификацијекој страни своје песме успевши да оствари доследан склад и правилност у свим елементима.
СТИХ – Основна ритмичка целина (јединица) у песми, која заузима један ред (грч. стихос = ред, врста). Карактерише га графички (визуелни) облик. У садржинском смислу, стих може представљати целовиту слику мисли и осећања а самим тим и синтаксичко-интонациону целину: „Девојка је своје очи клела.“ (Стари Вујадин) Али то није правило.
Целовита мисао или слика може да обухвати више стихова или да се делимично настави у следећем стиху (опкорачење): „Виторог се месец заплео у грању Старих кестенова; ноћ светла и плава.“ (Ј. Дучић: Село).
Стих је различите дужине. Најпопуларнији и најчешћи стихови су дванаестерац, десетерац, једанаестерац и осмерац. Стих се разлаже на полустихове а ови на стопе или акценатске целине као најмање ритмичке јединице.
Стопе су комбинација наглашених и ненаглашених слогова. Однос и распоред полустихова, стопа, акцената, гласова и пауза чине ритам стиха и песме. Организација стихова у песми је строфична (стихови се окупљају у веће смисаоне целине – строфе) и астрофична (стихови се ређају у непрекинутом низу – у десетерачкој народној песми, на пример).
Извори: Википедија; Опуштено.рс
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
Начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста био је нарочито цењен у српској средњовековној поезији (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.
Јован Јовановић Змај – Квадрат „Српска амајлија“ са изразом Само слога Србу спас
Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000. стр. 83-86) наводи да су 1837. у „Српском народном листу“ објављене две песме у форми акростиха (крајегранесије). Прва, посвећена Лукијану Мушицком (1777-1837), има троструки акростих (почетни, средишњи и крајњи), а друга по два бинарна акростиха, мезостиха и телестиха.
У складу са основним барокним тенденцијама спајања вербалног и визуелног у поезији и српски песници пишу орнаментима и гравирама богато украшене песме по угледу на позноантичке александријске технопаигније и фигуралне песме античког Рима.
Примери такве орнаментисане поезије (carmina figurata), као типичан барокни поступак, могу се наћи у раним хексаметрима Јована Стерије Поповића (нпр. акростих уграђен у облику звезде у графичко ткиво песме), као и у многим српским класицистичким уџбеницима поезије из XVIII века. Оваква орнаментисана поезија вуче порекло из позне Антике
Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.
Магични квадрат из Стематографије
Маловажное привјетствије Мојсеју Путнику 1757
У својој Стематографији, збирци стихова, гравира и хералдичких симбола из 1741. г. Христофор Жефаровић (?-1753) објављује песму посвећену српском патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (1698-1748) у којој се патријархово име „Арсеније Четвриј“ од средишњег „А“ може читати у четири правца.
Други пример магичног квадрата написао је Захарије Орфелин (1726-1785) на почетку свог дела „Маловажное привјетствије (поздрав) Мојсеју Путнику“ из 1757. године. У квадрату се од централног слова „М“ у сва четири правца протеже порука „Мојсеју племенитом фон Путник епископу бачкому многаја лета.“, при чему су слова са леве стране искренута као у одразу у огледалу. И поздравна химна којом спис завршава на анаграмски начин је прошарана речима, у чијем средишту се налази срце. У спису се налази и посветни текст у облику два листа детелине у којем су помоћу анаграма скривена имена адресата и аутора.
У бакрорезној књизи „Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (…) калиграфија“, издатој у Сремским Карловцима 1759. године, налази се ореол направљен од стихова који се могу читати двосмерно. У овој књизи Орфелин је начинио више стихова по узору на руског барокног песника Сименоа Полоцког.
И у многим другим својим песмама Орфелин је комбиновао текстуалне и сликовне елементе, везујући их или помоћу заједничког смисла, или помоћу два смисла који се обострано допуњавају.
Да је писање загонетки у облику магичног квадрата било веома популарно код српских писаца 18. и 19. века потврђује и Сава Текелија када у својој аутобиографији пишући о загонеткама каже: „…или се разместе писмена по неком одређеном обличју у она 4×4 четвораста окна, загонетски квадрати, који су данас више него игда у обичају, и има их у сваком забавном листу…, …Овамо долазе и оне загонетке, којих се писмена или слогови разместе као оно озго у загонетским квадратима на 8×8, или на више онаких окана, што се поређају у вид крста, звезде, цркве и др. и онда се по неком реду траже решења, вас на оних 8×8 окана шаха по пољима од коњичких скокова.“ (Саво Текелија, „Аутобиографија“ „Летопис Матице Српске“ 1876.).
Манир писања у форми магичних квадрата био је раширен у српској књижевности све до класицизма и поезије Јована Стерије Поповића.
Сличан квадрату из Жефаровићеве стематографије је тзв. квадрат „Српска амајлија“, која се приписује Јовану Јовановићу Змају. У њему се од средишњег слова „С“ у сва четири правца може читати израз „Само слога Србу спас“.
Више примера палиндромних магичних квадрата 3. 4. и 5. реда налази се у књизи „Коловр(а)т“ (2005.) Недељка Бабића, а један („Шешир Елиди шириш, идиле ришеш“) чији је аутор непознат, може се наћи на више интернет страница посвећених палиндромима и магичним квадратима.
Недељко Бабић: Коловрат
Структура Хазарског речника Милорада Павића несумњиво показује колики је утицај имао магични квадрат на аутора приликом стварања овог дела.
Интересантан је познати израз „Рим или мир.“ постављен у квадрат трећег реда, зато што је исти у већини словенских језика.
Према тексту Јована Недића (Јован Недић, „Загонетка“, IV, 30, 40, Зворник, XII. 1996.), палиндромни магични квадрат седмог реда од укрштених речи саставио је Јадран Голоигра. Други такав квадрат аутора Жељка Прванова објављен је у Веснику енигматског клуба „Нова загонетка“ бр. 28, у априлу 2011. године.
Палиндромни магични квадрат деветог реда Бориса Антонића састављен од укрштених речи објављен је у „Осмосмјерци“ бр. 423, 03. јула 2007. године.
