Пастир и ћерка сунца – Легенда народа Инка

Поделите

Прича, „Пастир и ћерка сунца“, једна је од најлепших и најтужнијих легенди народа Инка, која на митски начин објашњава настанак камених статуа између Калке и Уаилапампе у Перуу.

Пастир и ћерка сунца; фото: Гемини ВИ

Прича прати класични мотив „забрањене љубави“ између припадника различитих друштвених слојева – младог и скромног пастира Акоиа-напе и принцезе Чуки-љанту, ћерке моћног бога Сунца.

Легенда је проткана елементима магије, попут чаробног плашта који је пастиру омогућио да уђе у палату Сунца, птице која принцези открива решење за њено срце, и моћи четири фонтане које одговарају на њене молитве.

Крај приче је обележен трансформацијом, што је чест елемент митологије Инка. Како би избегли казну због своје љубави, љубавници беже у планине, где их, у тренутку када су сатерани у ћошак, стиже судбина и претвара их у камен.

У причи се појављују специфични симболи, попут сребрне плочице утуси са приказом две фигуре које једу срце, што наговештава везу и судбинску испреплетеност ликова од самог почетка.

Легенда носи снажан емотивни набој о жртви зарад љубави и одбацивању божанског статуса ради среће са вољеном особом, што је тема која је универзално разумљива, али у овом случају дубоко укорењена у пејзаж и традицију Анда.

Пастир и ћерка сунца

У снегом прекровеним Кордиљерама изнад долине Јукај, зване Питу-сирај, пастир је чувао стадо белих лама које су Инке намениле да жртвују Сунцу. Био је то веома добродушан и кротак младић по имену Акоја-напа, родом из Лариса. Док је шетао иза свог стада свирао је у флауту веома нежно и слатко, не осећајући ништа од младалачких љубавних жеља. Оне су му још увек биле далеке и стране.

Једног дана, док је безбрижно свирао своју флауту дошле су му две кћери Сунца. Њима је било дозвољено да лутају свуда по зеленим ливадама, али би ноћу увек пронашле једну од својих кућа, где су стражари и носачи пазили да се не деси ништа што би им могло наудити. Тако су две девојке стигле до места где се пастир одмарао и питале га за његове ламе.

Пастир, који их је угледао тек када су проговориле, био је изненађен и пао је на колена. Помислио је да су девојке отелотворења два од четири кристална извора који су били веома познати у тим крајевима. Зато се није усудио да им одговори. Оне су поновиле своје питање о стаду и рекле му да се не плаши, јер су оне деца бога сунца, који је господар целе земље. Да би му улиле поверење, додирнуле су му руке. Затим је пастир устао и пољубио им руке.

Након што су неко време разговарали, пастир је рекао да је време да окупи своје стадо и затражио је њихову дозволу. Старија принцеза, по имену Чуки-љанту, била је импресионирана лепо васпитаним и згодним младићем. Питала га је за име и одакле је родом. Он је одговорио да му је дом у Ларису и да се зове Акоја-напа. Док је говорио, Чуки-љанту је бацила поглед на малу сребрну плочицу на пастиревом челу, која је лепо сијала и светлуцала. Погледавши боље, угледала је на њој две веома суптилно изведене фигуре које су јеле срце. Чуки-љанту је питала пастира како се зове тај сребрни украс, а он је рекао да се зове утуси. Принцеза га је вратила пастиру и опростила се од њега, добро памтећи име украса и фигуре, размишљајући са каквом деликатношћу су нацртане, готово као да су живе.

Разговарала је о томе са сестром све док нису стигле до палате. При сваком уласку у палату вратари су гледали да ли са собом доносе нешто што би им могло наудити, јер се често налазило да су жене са собом кришом доносиле ствари попут украса за чело и огрлица. Након што су добро погледали, вратари су их пустили да прођу. Унутра су затекли жене Сунца како кувају и припремају храну. Чуки-љанту је рекла да је веома уморна од шетње и да не жели вечеру. Остале су вечерале са њеном сестром, која је мислила да пастир Акоја-напа није неко ко може да поремети нечији душевни мир. Али Чуки-љанту није могла да нађе мир због велике љубави коју је осећала према пастиру и жалила је што му то није показала. На крају је ипак заспала.

Пастир и сунчеве кћери; фото: Гемини ВИ

У палати је било много богато опремљених одаја у којима су живеле жене Сунца. Ове девице су доведене из све четири провинције које су биле подложне Инкама – Чинча-сују, Кунти-сују, Анти-сују и Кола-сују. Унутра су се налазила четири извора који су текли према четири провинције, и у којима су се жене купале, свака у фонтани провинције у којој је рођена. Фонтане су овако назвали. Она Чинча-сују звала се Чукла-пукио, она Кунти-сују била је позната као Окоруро-пукио, Сикла-пукио је била фонтана Анти-сују, а Љулуча-пукио Кола-сују.

Чукиљанту, најлепша од свих кћери сунца, лежала је у дубоком сну. Сањала је сан. Чинило јој се да види птицу како лети са једног дрвета на друго и пева веома нежно и слатко. Након што је неко време певала, птица је сишла и погледала принцезу, говорећи јој да не треба да осећа тугу, јер ће све бити у реду. Принцеза је рекла да тугује за нечим за шта нема лека. Птица је одговорила да ће пронаћи лек и замолила је принцезу да јој каже узрок њене туге. Коначно је Чуки-љанту испричала птици о великој љубави коју је осећала према пастиру по имену Акоја-напа. Смрт јој се чинила неизбежном. Није могла имати другог лека осим да оде код онога кога је тако страствено волела. Међутим, ако би то учинила, њен отац, бог сунца, изрекао би јој смртну казну. Птица по имену Чеколо, рекла јој је да устане и седне између четири фонтане. Тамо је требало да отпева оно што јој је најлепше остало у сећању. Ако фонтане понове њене речи, онда би могла безбедно да уради шта жели. Рекавши то, птица је одлетела, а принцеза се пробудила. Била је престрављена. Али се веома брзо обукла и села између четири фонтане. Затим је почела да понавља оно чега се сећала када је видела две фигуре на сребрном тањиру, и отпевала је:

„Micuc isutu cuyuc utusi cucim“

Палиндромни магични квадрат Инка

Убрзо су све фонтане почеле да певају исту строфу.

Видевши да су све фонтане њој наклоњене, принцеза је отишла да се мало одмори, јер је целе ноћи у сну разговарала са птицом.

Док се пастир враћао кући, сећао се велике лепоте Чуки-љанту. Она је пробудила његову љубав, али истовремено му се срце растужило при помисли да је то била безнадежна љубав. Узео је своју флауту и засвирао тако срцепарајућу музику да га је то натерало да пролије много суза, и туговао је говорећи: „Ај! ай! ай! за несрећног и тужног пастира, напуштеног и без наде, који се сада приближава дану своје смрти, јер нема лека ни наде.“ Рекавши то, и он је заспао.

Пастирова мајка, која је живела у Ларису, знала је, због своје моћи прорицања, узрок велике туге у коју је њен син био бачен и да мора умрети уколико му не обезбеди лек. Зато је кренула у планине и у зору стигла до пастирске колибе. Завирила је унутра и видела свог сина готово на самрти, са лицем прекривеним сузама. Ушла је и пробудила га. Када је видео мајку, пастир је почео да јој говори узрок своје туге, а она је учинила све што је могла да га утеши. Рекла му је да не пада у очај, јер ће за неколико дана пронаћи лек. Рекавши то, отишла је међу стене и сакупила је одређено биље за које се верује да је лек за тугу. Сакупивши велику количину, почела је да га кува. Кување још није било завршено. а две принцезе су се појавиле на улазу у колибу. Јер Чуки-љанту, када се одморила, кренула је са сестром у шетњу зеленим падинама планина, крећући се према колиби. Њено нежно срце јој је бранило да крене у било ком другом правцу.

Када су стигле, осетиле су умор и селе су поред улаза у колибу. Видевши унутра старицу, поздравиле су је и замолиле да им да нешто за јело. Мајка је пала на колена и рекла да нема ништа осим јела са зачинским биљем. Донела им га је, и оне су почеле да једу са великим апетитом. Затим је Чуки-љанту обишла колибу, не проналазећи оно што је тражила, јер је пастирова мајка натерала Акоја-напу да легне у колибу, испод огртача. Тако је принцеза помислила да је отишао за својим стадом. Онда је угледала огртач и рекла мајци да је то веома леп огртач, питајући одакле је. Старица јој је рекла да је то огртач који је, у давна времена, припадао жени коју је волео Пачакамак, божанство веома слављено у долинама на обали. Рекла је да га је наследила; али принцеза је, са много нежности, молила за њега док коначно мајка није пристала. Када га је Чуки-љанту узела у руке, свидело јој се више него пре и, након што је остала још кратко у колиби, опростила се од старице и прошетала ливадама осврћући се у нади да ће видети онога кога је дуго чекала.

Била је веома тужна и замишљена када није видела никакве знаке свог вољеног пастира на путу назад у палату. Када су, као и обично, стражари погледали шта је донела, нису видели ништа осим огртача. Спремљена је сјајна вечера, и када су сви отишли у кревет, принцеза је узела огртач и положила га поред свог кревета. Чим је остала сама, почела је да плаче, мислећи на пастира. Коначно је заспала, али није прошло много времена пре него што се огртач претворио у људско биће какво је некада био. Почео је да зове Чуки-љанту по имену. Ужаснута, скочила је из кревета и угледала пастира на коленима пред њом, како лије много суза. Била је одушевљена што га види и упитала га је како је ушао у палату. Он је одговорио да је огртач који је носила то учинио. Тада га је Чуки-љанту загрлила и обмотала га својим финим мрежастим липи плаштом, и спавали су заједно.

Када је ујутру хтела да устане, пастир се поново претворио у плашт. Чим је сунце изашло, принцеза је напустила очеву палату са плаштом, и када је стигла до јаруге у планинама, поново се нашла са својим вољеним пастиром, који се вратио у свој облик. Али један од стражара их је пратио и када је видео шта се догодило, подигао је узбуну. Љубавници су побегли у планине које су близу града Калке. Уморни од дугог путовања, попели су се на врх стене и заспали. Усред сна, чули су гласан јаук и скочили. Принцеза је већ обула једну ципелу, а другу узела у руку. Затим, погледавши према граду Калки, обоје су се претворили у камен. Чак и данас се две камене статуе могу видети између Калке и Уајлампе. Тај планински ланац касније је назван Питусирај и до данас носи то име.

Sir Clements Markham, „The Incas of Peru“, London, Smith Elder & Co. 1910 стр. 408-415
The Shepherd And The Daughter Of The Sun

Украс 1

Када је шпанска војска под командом Франциска Пизара 1533. године ушла у Куско, главни град народа Инка, у данашњем Перуу, пронађен је запис на Кечуа језику „Micuc isutu cuyuc utusi cucim“ („О пастиру осети кретање сунца.“) исписан у форми палиндромног магичног квадрата.

Израз се појављује и у легенди народа Инка „Пастир и ћерка сунца“, где га изговара Чукуј-Иланту једна од сунчевих кћери. Причу је 1590. године у Шпанији објавио Мартин де Муруа у делу „Историја перуанских Инка“.

Приредио и превео: Далибор Дрекић