О љубопитљивости и питољубивости

Ишла шала од уста до уста, све док није (пре тачно 230 година) дошла и до Орфелина, па је он турио у свој „Славено-српски магазин“. После је све ишло лакше: Змај и Абуказем, па све тако до Бране Цветковића и Бен Акибе. А народ је стално надодавао своја мудровања, што би данас рекли – афоризме, јер „боље је са мудрим и плакати, него с лудим певати“, мада није јасно како то може бити да „док мудар ћуприју нађе, луд воду пређе?“

О свакој животној згоди измислила би се брзопотезна чикарма, али ипак је највише било шала и шалајки о „снази и мудрости које на уста улазе“, па је тако и „Божић био дан коме се сви веселе сем прасића“. Ни за зечевима нико није туговао, јер „зец где се окоти, тамо и погине, само што му у манастиру подушје попију“.

Гостопримљив смо народ, волимо да дочекамо, па ту готово и нема мотива за шалу. Дух се народни буди тек кад треба да испратимо. И није само Сремчев јорганџија Ивко, на опште увесељавање, ту муку мучио. Калча и Неко живели су и у ранијим столећима.

Био Ужичанин у гостима код Лесковчанина Тасе. Гостио га Таса како је знао и умео. Највише је, наравно, било паприка, љутике. Ера био веома задовољан дочеком, а кад је дошао час да се растају, гост узео да се опрашта у епском заносу:

– Е, збогом остај, добри пријатељу! Увијек ти се имало гдје долазити! Нек си ми здрав за дуго вријеме! Немој замјерит, већ прошћавај за нашу простоту! Вала ти много, лијепи брате и пријатељу! Збогом!“

А Лесковчанин се намргодио и каже:

– Ај со здравље!

У та давна времена девојка је, за сваки случај, морала знати да кува – јер шта ако остане неудата?

Неки Грујо, веле, кад је израчунао колико се пута у животу обуо и изуо, потегне па се убије… А бар је двапут чешће седао за сто да ије и пије, али ако се због тога каје, онда је то зато што се није још више и чешће дружио са чашом и батаком. А да је то двоје нераздвојно, говори и овај брачни дијалог:

– Жено, дај мало вина!

– Шта ће ти?

– Да не мисли овај ручак да га је псето појело!

***

Неки други муж, облизујући се, каже жени:

– О, жено моја, ала сам љубопитљив на ту питу што си је јутрос месила!

– Ниси ти љубопитљив, него си питољубив! – прочитала га она.

***

Опет, један муж пита супругу:

– Какви су ово колачи, душо?

– Не знам како се зову, али сам их из Кувара учила.

– Много су тврди. По томе судим да ће то бити – корице од Кувара!

Кло, кло, кло

„Ал се некад добро јело!“ уздише популарни певач по коме се не би рекло да је то било само некад. И питање је коме је било. Јер у пролеће, кад нестане кромпира, питали Гламочанина одакле је, а он само тужно прошапутао: „Из Гламоча, брате!“ А у јесен, кад роде кромпири, па га исто упитају, он ће поносно: „Из Гламоча, а одакле?“

Један његов исписник однекуд од Мораве овако се исповедао:

– Што имам пара, све ми је у житу, што имам жита, све ми је у брашну, што имам брашна, све ми је у хлебу, а што имам хлеба, све ми је у трбуху!

***

Неке друге другачије су муке мориле… Тако се неки Станиша жалио пријатељима:

– Баш свашта лажу ови учевњаци. Каже један: „Апетит долази са јелом, а ја ево једем готово два сата, па ми још није дошао!

– А знаш ли ти, брале – удену се један из комшилука – да сам ја једном гладовао 45 дана?

– За име божје, како си то могао!?

– Лако, брале – јео сам само ноћу!

***

Имао је свој рецепт и извесни Саватије из Косјерића. Кад су га питали шта највише воли, он је одговорио:

– Ех, ништа љепше није, нити ишта више волим, него кад се наједем качамака и напијем расола, па се колима возим преко бразда, а оно у трбуху чини: кло, кло, кло…

Јело од јеловника

Наш народни гурманлук може се сагледати и из ове причице:

Дошао сељак у госте код рођака у град, па га овај задржава на ручку и пита шта би желео да једе.

– Дај нешто лепо, као за господу, а да буде доста, као за сељака.

***

Неки Радојко, мученик, није имао родбине у граду, али је знао где је кафана, па ушао, засео и рекао кафеџији:

– Чуј, побратиме, ја бих нешто ручао.

– Може, рођаче – услужно ће кафеџија. – Изволи, рођо!

– Шта ти је то? – пита неповерљиво Радојко, гледајући у папир.

– Јеловник.

– Море, дај ти мени прво да једем, после ћу да читам!

***

Записано је и кад су се два побратима нашла на врелу Буне, па узели да се сладе пастрмкама. Упитао Ибро Хасу од чега му је умро отац, а овај развезао да прича што може опширније и уз дубоку жалост, а не примећује да је рибе све мање.

Кад то најзад, у зао час, опази, хтеде да наведе Ибру да се и он расприча, па упита:

– А, дина ти, од чега је умро твој отац?

– Мој на пречац! – одговори Ибро преко залогаја и настави да једе.

Кад имамо, да гумамо

Кад кога намагарчи какав шерет од Ужица или околине, пријатељи га теше:

– Код Ера ти је увек било више самара, него магараца, па се немој љутити кад те насамаре!

О тим ерским заврзламама неком другом приликом, а сада само неколико везаних за шерпу, тигањ и тањир.

***

Питала снаха свекрву:

– Мајко, хоћу ли све или само пола јајета улити у супу?

– Метни све, јашта ћеш, док имамо да гумамо, кад немамо – да гледамо!

***

Али умеју Ере да буду и гурмани. Тако, кад су се једном састала двојица из тих крајева, један упита:

– А знаш ли ти, друле, шта цареви ију?

– Како, јадан, не бих знао! Задроби ељду и кишјелину, а наћера момке те они покусају оно дробљење, а он онда ону ситу лизука.

– А знаш ли, друле, колико постова има у години?

– Како не бих знао: један пост и један мрс.

– Како то?

– Кад закољем крмачу, ја мрсим док траје, а после опет постим до друге крмаче.

Видео Алија, шта једе кадија

Један имућнији, газдаш, није спао само на једну крмачу, но потуко све свиње, па позвао на вечеру све своје људе, а посебно господина бележника, кога је стално нуткао да једе.

– Та, мани ме се, човече божји! – досади најзад бележнику. – Што не нудиш и остале, нисам само ја ту!

– Манте ви њих, господине. Они имају памети, па се и сами служе!

***

У много давна времена, док су се Турци још мотали по овој земљици, узео један Ерцов да уздише:

– Ала је лијепо кад се удроби погача у млијеко!

– А откле ти то знаш?

– Видео наш Алија где једе кадија, па и мени причао.

***

Децу ваља од малена учити да је храна дар од Бога, па се тако појавила и ова шала из тог света малених:

– Кажи ми, Остоја – пита учитељ – зашто се пре ручка молимо Богу?

– Да би се чорба мало оладила!

***

За житеље једног града на Нишави, али мало узводније од Ниша, тврде да су створили Шкотланђане, јер су најурили све своје расипнике. Кад се постави питање како је настала Сићевачка клисура, обично се добије одговор: „Изгубио Пироћанац динар, па га тражио!“

***

Кад је о благоутробију реч, Пироћанци умеју да направе виц и на свој рачун. Међу њима се, рецимо, радо препричава како је постао гуштер: добио Пироћанац крокодила на поклон, па како га лепо хранио, тако животиња и порасла!

Зна се и онај новији: угостио Пироћанац пријатеља, али сам ништа да стави у уста. Питали га што и он не једе, а он искрено одвратио: „Ја се једем изнутра!“

 

Кад је једном учитељица упитала ђака: „Мито, шта си данас ручао?“ – дете одговорило: „Пасуљ!“

„А јуче, а прекјуче?“ заинтачила учитељица.

„Опет пасуљ!“

„Побогу, дете, па ви сваки дан једете само пасуљ!“

„Шта можемо, учитељице, кад имамо!“

***

И једна помало црномањаста пироћанска прича:

Учитељ пита синчића незапосленог радника:

– Који је наш највећи празник?

– Задушнице.

– Зашто баш Задушнице? – зачудио се учитељ.

– Зато што ме на тај дан мама води на гробље, па се тамо сит наједем.

Јео, пио, а није платио

Неки покушавају да створе конкуренцију Пироћанцима, па измислили – Врањанце. А ови питоми ликови из дела Боре Станковића не желе да се упуштају у надметање, код њих то иде некако спонтано. Тако се прича о једном Врањанцу који се, и без динара у џепу, најео и напио у кафани, а онда дошао келнер и почео да му се жали како је неки безобразни гост свашта јео и пио и на крају убедио келнера да је све платио. Овај наш гост, Врањанац једва дочекао да се и сам огребе, па – затражио и кусур!

***

За Лалу се каже: кад се преједе, он мора и да препије, јер он тако схвата хигијену: како би иначе очистио црева?

Неким обрнутим путем уме да крене Хасин најбољи друг. Питају њега:

– Болан Мујо, јеси л чуо да је Хасо упао у казан пун ракије?

– Их, не мерачи! А јел се много мучио?

– Појма немам. Знам само да је трипут излазио на мезе!

Поменути Мујо затекао се једног лета на плажи са неким странцима, па се запричали – о храни.

– Ја – каже Енглез – свако јутро бацим два јајета на око, мало шунке одозго, па на посао.

– Слично и ја – вели Немац – бацим два јајета на око, па у ауто.

Да се не би обрукао пред њима, Мујо одвали:

– Ја свако јутро бацим два јајета на бицикл, па на посао!

Шпагети од учкура

У кршној земљи такви су и момци. Па мало што су кршни, но су и вазда спремни да испричају какав виц о себи. Кажу да су сами смислили и овакву питалицу:

– Шта се добија кад се Црногорац стави у рерну?

– Лења пита – сами и одговарају, мислећи на неке своје особине.

***

Иначе су познати и по томе што у ресторану увек нешто закерају и зановетају, као, рецимо, извесни Мргуд.

Почео он да руча, па одједном зове келнера:

– Ама, чоче, ја ти ово не могу јести: врела супа, сав сам се ошурио!

– Па што не дуваш? – прешао и келнер на перту.

– Да сам мислио да дувам, наручио бих трубу! – брецнуо се Мргуд.

***

А кад је у свом дому, исти Мргуд има сасвим другачији однос према храни. Прича он о томе пријатељу Вукоти:

– Имао сам прошле ноћи страшан сан: снив’о сам да једем, мо’ш мислити – шпагете!

– Па шта је ту тако страшно?

– Е, а кад сам се пробудио, а оно нигде учкура од моје пиџаме!

Ручак и чалабрчак

На крају, да се присетимо и оне добричине са накривљеном шубаром, са лулом у устима, са опаклијом на леђима и са широким гаћама, већ према томе које му годишње доба дође. То је онај драги Лала, који није ни из Срема, ни из Баната, ни из Бачке, али је одсвукуд помало. Тај Лала је умео да с комшијом под пазухом по чаршији зађе, да се пред сваким „сузлуком“ ишчуђава и да све мисли на рибљи паприкаш код „Белог врапца“.

Такав један Паја буди се у поноћ, па ће нежно: „Като, Като злато!“ Буди се и жена, сва устрептала, очекује нешто замамно, а Паја ће: „Като злато, сутра сос од мирођије!“ Па се окрене на другу страну и настави да спава.

Отишао тај Паја кћери и зету у Београд у госте у прописном лалинском костиму, то јест, само у гаћама и кошуљи… Дошло време ручку, а зет навалио на таста да се раскомоти, јер је врућина. Незгодно Паји, јер је на себи имао само гаће и кошуљу, па узео да врда:

– Чуј, зете, нећемо се ваљда купати, осим ако у Београду није обичај да гости голи ручаду?

Дошао у посету том Паји неки гост, кога уставише да руча. Брани се он да је већ ручао, али најзад пристаде да – чалабрцне. То је тако темељно одрадио да укућанима готово ништа не остаде.

Кад је полазио кући, домаћин га, реда ради, позва да дође поново, али из предострожности додаде:

– Само, молићу, да код куће прво чалабрцнеш, па после код нас да ручаш!

Због оваквих ситуација је Змајев најближи сарадник Абуказем још у прошлом веку дао овакав кратак Лалин животопис:

Родио се.
Товио се.
Шлог га стрефио.

Аутор: Новица Митић

Извор: Српско наслеђе бр. 3

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома