Свети Сава

Нова српска 7529. година

Када сунце у подне 1. априла… пређе преко Пећке патријаршије почиње ново лето 7529, месеца априла у првом дану, по Српском календару Светог Саве. Тог дана укрсте се северна и јужна енергија Сунца и најави долазак Српске нове године. Српско лето траје седам месеци, а зима пет…

Срби су знали да се на Митровдан секу енергије које долазе са Сунца у току једне календарске године. Пресек енергија добија се само коришћењем електромагнетске силе, односно силе Првог покретача свих природних појава…

„Српски календар” је најзначајнији научни и културни споменик српског народа и линија водиља кроз време и историју и чувар српског идентитета. Данашња компјутерска обрада података врши се по протоколу „Српског календара” – година, месец, дан. Овакав протокол нема ниједан други календар у свету… Управни акти свих српских држава датирани су по „Српском календару”, са српским симболом за време који потиче из Винчанске културе…

Свети Сава је у лето 6707. унео Српски календар у Законоправило, у први устав Српске православне цркве, па је Милан Т. Стеванчевић Српски календар постао званични календар српског народа и Српске православне цркве…

Српски календар Светог Саве, са симболом за време ( ), био је званични календар свих српских држава и Српске православне цркве све до 1881. Међутим, те године, скривено од српског народа, потписана је „Тајна конвенција” између Аустријског царства и Србије. По налогу потписника „Тајне конвенције” Чедомиља Мијатовића, министра Србије, избрисана је целокупна историја и наука српског народа, која се до тада учила на Великој школи, а са њом и Српски календар.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80_%D1%83_%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%98_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8.jpg

Црквени сабор у ослобођеној Србији (Џорџина Мјур Макензи, Путовања по словенским провинцијама Турске у Европи 1877); фото: Википедија (обрада: Расен)

На основу „Тајне конвенције”, Србија се обавезала да ће увести Јулијански календар као званични календар Србије и Српске православне цркве. Међутим, са овим се није сагласио митрополит Михаило, па је министар црквених дела, историчар Стојан Новаковић, протерао митрополита Михаила из Србије и установио незакониту црквену јерархију.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stojan_Novakovi%C4%87,_portrait_by_Uro%C5%A1_Predi%C4%87.jpg

Стојан Новаковић (Урош Предић, 1938.); фото: Википедија

Незаконита црквена јерархија спровела је наређење цара Фрање Јосифа, и Јулијански календар је од 28. јуна 1881. године, на Видовдан, постао државни и званични календар Српске православне цркве. Тако је први пут у историји Свете српске цркве уведен туђ календар као званични календар.

Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту српском, са 19. јула померен на 1. август. У Црквинама на гробном камену Светог Стефана пише: „у Лето 6935. месеца јула у 19. дану”. Датирање на гробном камену Светог Стефана је по Српском календару Светог Саве, а српски народ слави дан Светог Стефана деспота српског по туђем Јулијанском календару 1. августа који је наметнуо цар Фрањо Јосиф…

За време српске царске династије Свевладовић, која је владала Србијом од лета 6000. до лета 6181. (од 492. до 675. године по католичком календару папе Гргура 13) и српске краљевске династије Дрвановић, која је владала Србијом од лета 6183. до лета 6662. (675. до 1160. године), српска нова година почињала је када сунце у подне пређе преко тадашње престонице Рашке, односно тамо где живео владар Србије. У време српске царске династије Свевладовић написано је Српско четворојеванђеље на 305 страна, које се сматра Светим српским рукописом. Препис се налази у Даблину (Република Ирска).

Избором навода драгоцених података Мр Милана Т. Стеванчевића желимо да вас подсетимо на непроценљиво значење српског календара у трајању нашег народа и велику неправду која је нам је нанета његовим потискивањем.

Извори: Правда, Тањуг, Блиц, galaksijanova.rs, atvbl. com

МИТОЛОГИЈА / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

Свети Сава и хала (Народна легенда)

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ. Сходно својој природи, светац својим наумом бира и посвећује друге свеце.

Ђорђе Крстић; Свети Сава благосиља српчад, 1891.

У једној причи Сава наложи у пећи велику ватру, стави у њу дете, држи га у ватри неко време и тиме га посвећује, јер је од тог детета касније постао Свети Никола.

Такође, светац благослови једну девојку да постане мајка Светог Василија. Свети Сава у више прича благосиља и пчеле, поучава како да се васпитавају деца, надмудрује се са ђаволима.

Светац и кад није жив чини чуда, те његова одсечена рука изнад бачве са вином чини да вино непрекидно тече, крушке стављене у украден свечев ћивот трају дуго и лепо миришу.

Свети Сава тако прожима целокупно народно биће, и у тешким временима под отоманском влашћу кад су замрле све народно-просветне активности био је морални учитељ сакривен у многим причама.

Тако водећи свога оца Светог Симеона кроз Косово, Свети Сава неће да поздрави ону браћу која се деле због очевине или оне људе што око казана по цео дан седе и пију ракију.

Свети Сава и хала

Праведна судба за неке грехе казни Светог Симеуна те уђе у њ хала прождрљива. Од тога доба обичан ручак Светом Симеуну бејаше печен во и у волу ован, и у овну кокош, а у кокошчици јаје – и од свега тога иза његовога ручка не остајаше ништа.

Један пут дође Свети Симеун у Хиландар, па у дугом разговору са Светим Савом огладни и стане хитати да иде да руча, али га Свети Саво вештим разговором задржи, док хала у њему сасвим не огладни и много га умори, Онда му Свети Сава пружи поскурицу, а из Светог Симеуна зину хала и обвину поскурицу. Свети Сава докопа тад халу рукама за врат, извуче је из њега и баци у море. И од тада не могаше Свети Симеун ни целу кокошку да поједе.

Народна легенда

Украс 1

Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)

Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и поучава људе. Зато и није ништа необично што је управо Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима.

Свети Сава и Ђаци; фото: јутјуб принсткрин: „Св. Сава и ђаци„

Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост.

Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук.

Као путник, Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац стога личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ.

Некад Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.

Свети Сава и ђаци

Свети Сава био је и учитељ. Једном његовом ђаку, један пут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца Свети Сава узвикне гласно својим ђацима: „Ко је украо мед пашће му данас пчела на капу“. Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо ;био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен.

Народна легенда

Украс 1

* Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

ИСТОРИЈА

Писмо Светога Саве из Јерусалима у Манастир Студеницу

Писмо Спиридону

ПИСМО ПОСЛАНО ОД СВЕТОГА САВЕ ИГУМАНУ ЛАВРЕ ДОМА ПРЕЧИСТЕ И СВЕТОГА СИМЕОНА СТУДЕНИЦЕ, КИР СПИРИДОНУ, ОД СВЕТОГА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА

Путовања светог Саве (Дероко)

Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа!

У Господу Богу превазљубљени мој божаствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите!

Мада сам и грешан, Спаса мојега молим да будеш сачуван душом и телом и све божанствено стадо.

Ако хоћете да знате о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом вашом молитвом здраво и весело дођосмо до светога града. Поклонисмо се пресветоме и божаственоме гробу и светим његовим местима. Најпре уредисмо за ваше спомињање у светих, потом обиђосмо света места. Када све ово свршисмо, тада се, пошто нас стиже путни труд, сви разболесмо, и остављамо на Божје расуђење живот наш и смрт нашу, и ко од нас буде жив к вама нека се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека остане с њим.

А ти, човече равне душе, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божјем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли твојим молитвама проштење грехова добио. Мир божаствени нека ти буде, мир и дому твоме божаственом, мир и свима онима који су тамо и који работају дому светога Симеона, мир и свима игуманима удеоничарима твојим, и поклоњење им чиним кроза те, чедо своје. Мир Божји нека се излије у срца ваша, и онога који вас благосиља благосиљам, а оне који вам зло чине проклињем, да не буде на њима милост Божја, ни на домовима њиховим, ни моја молитва, и да погину као безумни Арије!

А благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама, амин!

Писа милошћу Божјом први архиепископ све српске земље, Сава грешни.

И ево што се у овом месту нађе, на благослов дајем ти крстић, да ми га носиш на спомен, и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га вазда о врату, макар да имаш и другу иконицу, но њега вазда носи. А појасићем се опаши, да је вазда о бедрима твојима, јер сам га полагао на гроб, крстић и појасић. И такву сам молитву створио, да би дао Бог да би се тако сваки хришћанин молио за мене! И дајем ти убрусац, што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам га нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи.

И моли се за нас, служитељу Христов, да нас Бог укрепи и сачува, да бисмо опет к вама дошли.

И ако ми Бог да и малу моћ, ићи ћу у Александрију к патријарху, да се поклоним светоме Марку. И отуда ћу у Синајску Гору, и када се вратим, ако будем у животу и Бог даде, до пролећа ћу бити код Вас.

Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?(1) Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна, а његова веза је сила од вишње благодати. Да, ако ће се ко саблазнити, но ти се не саблазни, јер доћи ће Господ и неће закаснити, и да чујеш онај глас: „Добри и верни слуго, у малом веран, над многим поставићу те; уђи у радост Господа свога!“(2)

Сава, први архиепископ

Украс 1

Напомене:

Библијски цитати
Мт. 16, 26; Мк. 8, 36.
Мт. 25, 21.

Коментари:

Свети Град – Јерусалим, циљ свакога хришћанског ходочасника. У време овога, вероватно другог Савиног ходочашћа (1234-35), Јерусалим се налазио поново под влашћу Арапа муслимана (Саладин га је поново освојио од крсташа још 1187).

Божаствени гроб – Гроб Христов, место где је по предању био гроб у коме је сахрањен Исус Христос, да после три дана васкрсне из мртвих. Већ у раном средњем веку ту је подигнута црква са читавим једним комплексом богомоља.

Безумни Арије – Први велики јеретик хришћанства (око 256-336). За његову делатност је нарочито карактеристична агресивна борба за превласт у црквеној организацији. Својим учењем уводио је у представу о тројичном божанству начело подређености и неједнакости (зато је то „антитринитарна јерес“): по њему, само је Отац прави Бог, божанство „по себи“; Син је тек највише створење, неслично Оцу; Дух је нижи од обојице. Аријева јерес је осуђена на првом васељенском сабору у Никеји, 325. Сам Арије је, по предању, умро напрасном смрћу. Његов је традиционални епитет „безумни“ познат нарочито из Житија св. Петра Александријског (25. новембар): Ј. Поповић, Житија светих за месец новембар, Београд 1977, 743-749.

Свети Марко – Апостол, један од дванаесторице ученика Христових, јеванђелист. По предању, проповедао је у Александрији (Египат), главном средишту хеленизма на Блиском Истоку. Био је и први епископ александријске цркве и мученички страдао за Неронова царевања, око 68. године, те му је у Александрији још од тих година развијен велики култ. Његов животопис вид.:Ј. Поповић, Житије светих за месец април, Београд 1973, 387-392, под 25. априлом. Сава је и остварио план да иде у Александрију и на Синајску Гору. Под Синајском Гором овде треба подразумевати пре свега чувени манастир св. Катарине у подножју кршевитог Синаја, са пратећим испосницима и капелама, које су се од самог постанка монаштва у III веку н. е. множиле око „Светога врха“, на коме је по библијском предању праотац Мојсије примио Божје заповести. О томе путовању Теодосије, Житије светог Саве 173-188.

Свети Сава, Сабрани списи

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.

Свети Сава: Улази ли грех на уста?; Фото: Принтскрин – Цртани филм

Богата митолошка свест народа као да је учинила пресудан утицај да Свети Сава уђе у све поре народног бића поставши тиме њеним нераздвојним елементом и онтолошким утемељењем.

Улази ли грех на уста?

Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио. Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?

– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.

– Ко те то научи?

– Неки човек. Још је рекао да то у Светом писму пише и да је сам Христос то рекао!

– Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!

– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!

– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

Украс 1

Погледајте цртани филм:

Сродни чланци:

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / КЊИЖЕВНОСТ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)

У митолошкој свести Свети Сава има многе особине које се не могу назвати хришћанским. Светац је често гневан, раздражљив и увек спреман да кажњава. Гнев је често немотивисан или недовољно мотивисан, а казне често претеране, некад и неправедне.

Свети Сава и Ђаво; Фото: ѕутјуб принтскрин: Цртани филм „Свети Сава и Ђаво“ (Иван Мандић)

Свети Сава је, на пример, једно чобанче претворио у пса само зато што је лежећи јело. Такође, светац допушта да у пакао оде један праведник само зато што се није исповедао.

Светог Саву можемо у причама видети и као немилосрдног, увредљивог, завидног. Међутим, све негативне особине које светац носи у причама у складу су са природом паганских божанстава, јер су управо таква божанства обесна, саможива и непредвидива.

Све молитве и жртве, и уопште култне и магијске радње, имају за циљ да сачувају људе од гнева богова.

Свети Сава и ђаво

Пошао свети Сава преко једне планине, па срете ђавола. Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побегне, али не могне, па се тада сретну на путу. Свети Сава рекне ђаволу: „Помози Бог!“ а овај одговори: „Није ти за тим стало.“ — „Како си?“ рече Свети Сава; а ђаво му одговори: „Шта је теби брига, како сам.“ — „Куда хоћеш?“ упита га свети Сава; а овај одговори: „Ни за тим ти није стало.“ — „Шта би радио?“ рече свети Сава; а овај му одговори: „Радио бих башчу, кад бих имао мршаве земље и таквог ортака.“

Онда свети Сава каже ђаволу: „Ако баш хоћеш да радиш башту, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најпре сијати, и ко ће сјеме набављати.“ А ђаво му одговори: „Ако ме и мрзи с тобом радиги, и опет ти се покорити нећу, али хоћу да начинимо уговор, па да отпочнемо радити.“

Сад се договоре, да посаде најпре мрки лук; ово и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво, па гледао како су лијепа и добра пера у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше. „Е,“ рече сад свети Сава ђаволу, „пола је моје, а пола твоје, па бирај које волиш.“

Видећи ђаво силна пера у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило, кад види, де пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену; а свети Сава повади лук и однесе га.

Ово ђавола врло ожалости, па се ријеши, те још један уговор са светим Савом учини, да посаде купус, па ђаво рече: „Ја ћу оно, што је у земљи, а ти оно што је на земљи.“ И тако буде. Купус посаде, и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу. Видећи ово, ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, та колика мора бити у земљи, па се врло радоваше.

Кад у јесен буде, свети Сава дође, те купус посијече, а ђаволу остави корење. Мало затим ето ти и ђавола, ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке, па онда умоли светога Саву да још један уговор начине, да посеју кромпир, па онда, што је у земљи, то нека буде светога Саве, а што је на земљи, то да њему остане.

Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет, а за овијем бобе. Видећи ово, ђаво се стане смијати и светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструхне, а свети Сава повади кромпире, па у трап.

Надимаше се ђаво, да пукне од зла. Видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посеју пшеницу и уговоре: што је на земљи, нека буде светога Саве; а што је у земљи, то да буде ђаволу.

Кад пшеница порасте и класа, ђаво дође над ограду, па гледаше колико је израсла и говораше: „Из малога зрна нарасте оволика стабљика!“ Кад буде јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те пшеницу пожњу, а ђаволу стрн.

Сад ђаво стане плакати, па од љутине рече: „Баш хоћу с тобом још да посадим виноград, па шта буде; и ако ме још и овде превариш, онда од нашег ортаклука нема ништа.“ И тако посаде виноград.

Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да бирају, шта ко воли. Сад свети Сава упита ђавола: „Шта волиш, ортаче, или чорбу или густижу?“ А ђаво одговори: .„Ја ћу густижу, а теби начаст чорба.“ Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метну у кацу, па послије источи вино, а ђаволу остане џибра.

Сад се ђаво домисли, те у џибру наспе воде, начини казан и препече ракију; а Свети Сава тек њему, па му рече: ,Шта је то, ортаче?“ А овај му одговори: „Печем ракију, побратиме!“ Онда свети Сава рекне: „Дајде, ортаче, да видим ваља ли.“ А овај му наточи у чашу; сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут и прекрсти се; а ђаво побјегне и рече: „Вала, то је стару лијек, а младоме бијес!“ па тако ишчезне. И више га никако нема тамо где чује да је поп.

Народна легенда

Украс 1

Погледајте цртани филм:

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 274–277.

– Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“

Сродни чланци:

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

…Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица.

Рођење Светог Саве; Фото: Јутјуб принтскрин; Цртани филм: Принц Растко (Ђакон Дејан Јовановић)

Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује:

Рад чудеса калуђера Саве
Словенске га све државе славе.

Како се родио Свети Сава

За време зидања Студенице допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели да је добије. Кад то сазнаду калуђери, који су се однекуда такође били ту док се манастир зидао, реше да га сачувају од греха. Одмах наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и у вече је подметну цару уместо оне девојке.

Цар мислећи да је то она девојка проведе с њом до зоре. У зору му она потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га даде. За три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царице. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете.

Кад чује Немања, да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затече код куће, за неверство погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући она му показа прстен и исприча све, како се била договорила. Мушко дете, које се Немањи тад нашло, био је Свети Сава.

Народна легенда

Украс 1

Погледајте цртани филм

Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“

Сродни чланци:

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)

Манастир Богородица Стонска је некадашњи манастир Српске православне цркве који је постојао током 13. и почетком 14. века у близини Стона на полуострву Пељешцу. У овом манастиру је 1219. године први српски архиеписком Свети Сава основао Хумску епархију за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са дубровачким приморјем).

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

: Савремени изглед римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина на месту некадашњег манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

: Стонски бедем пре рестаурације; Фото: Википедија

: Свети Сава, фреска из манастира Студеница

Стари Стон налазио се на брду Горици где је било изобиље свеже воде, млинови, плодна земља, и драгоцена солила.

Од 1102. г. Захумље је под врховном влашћу краљевине Дукље и Византије, а бискуп стонски постаје суфраган Дубровачког бискупа. У периоду владавине дукљанског краља Михаила подигнута је црквица Св. Михаила, дело ране-равенске романике, која и данас постоји.

У другој половини 12. века, Хумском Земљом је владао велики кнез Мирослав, брат Стефана Немање и у то време протеран је бискуп из Стона, тако да су до краја 14. века Стоњани били већином православни.

Након смрти кнеза Мирослава, који је столовао управо у Стону, у области Захумља је насутпило раздобље превирања, које је окончано за време владавине српског краља Стефана Првовенчаног.

Када је први српски архиеписком Свети Сава, након стицања црквене аутокефалности 1219. године приступио организовању нових епархија, једну од њих је сместио управо при старом храму Богородице Стонске у Лужинама. У време оснивања, Хумска епархија је обухватала читаву област Хумске Земље са Травунијом. Постоје и мишљења (П. Глунчић) да је седиште епископије било у цркви Св. Марије на Горици, под брдом Св. Михаила.

Било је девет српских епископа који су столовали у Стону; Иларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстратије, Јован, Данило и Стефан.

У времену до 1333. године Стон је са околином бројао десет цркви; Светог Михаила, Св. Николе, Св. Ивана, Св. Марије Мандаљене, Св. Богородице у Лужинама, Св. Мартина, Св. Ђурађа, Св. Кузме и Дамјана, Св. Стефана и Св. Срђа. Катедрална Стонска црква била је Св. Марија Мандаљена на врху брда Горице, која је била највећих димензија од свих стонских цркви.

Српски владари били су, насупрот Дубровачкој републици која је била изразито верски нетолерантна, благонаклони и према католичким црквама, на овим просторима тако су обилато даривали манастир Св. Марије на Мљету.

Поглед на околину данашњег римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина, на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија; Quahadi Añtó

Иако првобитна повеља Стефана Првовенчаног и светог Саве из 1220. године о оснивању Хумске еппархије и њеног епархијског властелинства са седиштем у Богородичиној цркви у Стону није сачувана, њен садржај се може сагледати на основу касније потврдне повеље српског краља Стефана Уроша I из 1243-1253. године. Овом повељом, краљ је потврдио све раније дарове свога оца Стефана Првовенчаног хумском манастиру Богородице Стонске. Ни ова повеља није у оригиналу сачувана, него је сачуван њен препис са краја XIII века.

Када се поставило питање о измештању катедралног места Хумске епархије из Стона у храм Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу, краљ Урош је 1254-1263. године потврдио старе поседе и придодао им нове, махом у Полимљу. Услед нередовних прилика и измештања боравишног места хумских епискиопа, манастир Богородице Стонске је почео да опада.

После рата бана Младана и српског краља Милутина Стоном и Ратом влада, српска властеоска породица Бранивојевића, која успева да услед слабљења власти у Србији и пропасти бана Младена са центром у Стону окупи Хумске земље.

Након смрти српског краља Стефана Милутина (1321), успео је босански бан Стјепан II Котроманић да завлада Захумљем. Тадашњи хумски епископ Данило је стога боравио у манастиру Св. Петра на Лиму.

Његов наследник, хумски епископ Стефан (1324) се такође није могао вратити у Стон. Стога му је српски краљ Стефан Дечански потврдио посед над манастиром Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу.

Услед јачања Босне и њене тежње ка мору долази до савеза са Дубровником. Бранивојевићи су 1326, г искорењени, Босна узима Хум, а Дубровник заузима Стонски Рaт.

Православно свештенство је након свих ових збивања и даље било присутно у Стону, што је потврђено и знаменитим уговором из 1333. године, склопљеним између Дубровчана и српског краља Стефана Душана, у којем је било изричито предвиђено да је након предаје Стона у њему остати и православни свештеник.

Међутим, ова одредба касније није поштована, тако је услед римокатоличког прозелитизма у стонском приморју дошло до знатног опадања православља.

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Средином XIV века Стон са околином откупила је Дубровачка република од ксрпског цара Душана бана Босне Стефана II, након чега га опасује, преко превлаке подижући Стонски бедем са две тврђаве: Подвизд и Велики Каштио.

На другој страни превлаке 1394. године Дубровчани оснивају луку и насеље Мали Стон које утврђују зидом и тврђавом Коруном, а преко превлаке дижу дуги одбрамбени зид који спаја Мали Стон са Стоном (Велики Стон).

Највећу важност за Дубровачку републику имале су стонске солане на југоисточној страни Стонског поља. Приходом од соли Дубровчани су могли да подмире годишњи данак Турској.

Након што је преузела Стон од цара Душана, дубровачка влада је послала католичког свештеника да служи у Богородичиној цркви.што је у почетку било извор великих спорова, али је у наредном периоду становништво ипак покатоличено и губи се траг православним свештеницима у Стону.

Према дубровачком катастру из 1393. године, манастир Богородице Стонске је већ увелико био запустео: „Item dighemo che le saline e lo monastero de sca Maria cum tute sua raxon e pretinentia si e del Comun“.

На основу помена солане у овом запису, историчари су закључили да се манастир Богородице Стонске налазио у делу Стонског поља познатом као Лужине, по чему је манастирски храм временом и постао познат као Госпа од Лужина.

Након преузимања од стране римокатолика, храм је током наредних векова претрпео разне преправке.

Богородичина црква у Лужинама једнобродна је засвођена грађевина, са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западној. Првобитни део грађевине је наос са апсидом, а звоник је накнадно дозидан, што се може закључити и на основу непосредног опажања. Из писаних извора, које је објавио Глунчић, види се даје звоник саграђен у XVII веку, да би касније био подигнут нови, уз поправку цркве. Било је то 1702. године. Судећи по локалном предању, на цркви је било крупнијих радова у XIX веку, када је спојено приземље звоника са наосом цркве.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A6%D0%B0%D1%80_%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD_%D1%83_%D0%94%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%83.jpg

Долазак цара Душана у Стон, (Марко Мурат, 1900.) Народни музеј у Београду; фото: Википедија

Горњу конструкцију чини свод ојачан двама попречним луковима, што значи да се може говорити о три травеја цркве. Бочни зидови наоса, који носе подужни свод цркве, такође су ојачани прислоњеним луковима. Пошто су попречни лукови ужи од пиластера, могуће је да је постојећи свод накнадно саграђен, у оквиру неке преправке. У особености цркве спада такође дубока апсида. Фасаде су озидане у ритмичним редовима камених тесаника. Облици бочних прозора имају елементе романике, а допрозорници источног прозора, на лицу украшени плитким рељефом карактеристичног преплета тројне траке, потичу са неке старије грађевине.

Без поузданих елемената за датовање, грађевина би могла да нађе паралеле у мањим црквама сличне структуре насталим у XIII веку, на пример, у сачуваним споменицима у Полимљу.

Према предању, поред Богородице у Лужинама налазио се „калуђерски манастир“. Међутим, пошто је мало вероватно да је описана, сачувана грађевина храм Савине Стонске епископије, идентификовање православне катедралне цркве у Стону остаје отворено.

Томе треба додати размишљање П. Глунчића, који епископију види на другом месту. Он наводи, према необјављеном рукопису Матијашевића, да је уз цркву Св. Марије на Горици постојао манастир у којем је становао православни епископ. Своје мишљење Глунчић поткрепљује опажањем да је црква била унутар старог Стона „к томе највиша и најљепша, а приступачна како народу тако и свећенству које се ту налазило, док Богородичина црква у Лужинама лежи са стране и малашна је и удаљена од старог Стона“.

Глунчићев текст о Стону заслужује пажњу са још једног разлога. Говорећи о цркви Арханђела Михаила он каже да је врх брежуљка на којем се налази црква заравњен и да је на њему постојао двор захумских кнежева. Колико једноставно, Глунчићево опажање, највероватније, указује на тачно археолошко стање.

До данас то нико није приметио или бар писмено саопштио. Један од градова које помиње Порфирогенит, Стон, задржао је старо име и црквицу Арханђела Михаила за чијег се ктитора данас поуздано сматра краљ Михајло. Географски положај узвишења на којем је црква и конфигурација узвишења чине поменуту претпоставку крајње уверљивом. Она се, на посредан начин, не може мимоићи ни у разговору о Хумској епископији.

У замишљеној претпоставци о двору и престоници хумских кнежева односно дукљанских владара, црква Св. Михаила је могла да буде придворни храм. Чврста, затворена целина, меко исцртане унутрашње структуре, и плитких лезена, између којих су удвојене аркадице, на фасадама, црква се убедљиво уписује у прву, или, да употребим помало заборављени Фосијонов термин, равенску романику. Њена унутрашња структура представља у симболику транспонован дуг снажном византијском духовном залеђу.

Систематска археолошка истраживања на том локалитету још увек нису спроведена.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Михољска Превлака

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Ава Јустин Поповић: Где су Срби?

О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо! Омладина! Ко? Ко је води? Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога! Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%88%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD_%D0%8B%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%84._%D0%B4%D1%80_%D0%88%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD_%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg

Јустин Поповић; извор: Википедија

Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Истину, оставише Тебе који нам дајеш вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? Могу ли небеса и звезде да стоје над земљом несрећном без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? – за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српскомe роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа.

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање.

А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Лествица божанског успона, манастир Свете Катарине на Синају, 12. век – Монаси се успињу до Христа, анђели ихподстичу, а демони силазе у ђавоља уста.

Повезани чланци:

Ава Јустин Поповић: Где су Срби?
Срна у изгубљеном рају
Хапшење аве Јустина у Суковском манастиру

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / ДЕШАВАЊА / ЗАНИМЉИВОСТИ

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)

АНИМИРАНА ПРИЧА О ПРИНЦУ РАСТКУ.

Још један српски православни цртани филм намењен нашој омладини! У данашњем свету, када деца кроз цртане филмове и едукацију добијају највише утицаја са Запада, ово је идеалан начин да наша деца и омладина уче о правим стварима и вредностима.

Окупите вашу децу и њихове другаре и заједно погледајте, сигурни смо да ће те уживати. Учитељи и учитељице, ево идеје да наша деца науче нешто ново и занимљиво о српској историји и православљу. Уживајте у филму о нашем Растку Немањићу – Светом Сави!

Живимо у модерном добу, свету информатике, видео игрица препуних насиља, лажних јунака, виртуалног света и поремећеног система вредности. Деци која тек формирају своју личност и систем вредности, то је једини реални свет на основу кога стварају обрасце свог будућег понашања и одређивања шта је позитивно а шта не, које су вредности друштвено прихватљиве а које не, шта је добро а шта је зло.

И све је у реду док погрешни примери и системи вредности не доведу до тога да повреде друге и на крају сносе последице за погрешна понашања и изборе.

Који пример им се нуди, међуљудски односи без присуства саговорника – посредством порука, фејса, вибера… Који је циљ свега, прикупити што више, бити први по сваку цену,уловити што више Покемона, што више се забављати-лудовати, имати све нај, пара, аутомобила, материјалних добара.

За примере трајних вредности које уздижу човека изнад равни животиња, нема места, није у тренду, окарактерисали су их као застареле и давно превазиђене.

На срећу још има људи који знају да то није тако и то желе да пренесу и млађим покољењима. Међу њима је свакако и ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ у ОШ „Бубањски хероји“ у Нишу, који је као одговор за негативна друштвена кретања у чијем су се вртлогу нашла деца, припремио и први српски православни цртани филм о Растку Немањићу – Светом Сави, који и ми преносимо како би га видело што више деце.

Позовите свој децу да заједно са њима одгледате овај филм и покажете им да живот има и своје позитивно право лице, и поуке које ће им помоћи да у својим будућим животима знају које су праве вредности и праве одлуке. Филм погледајте у дну странице овог текста.

Аутор анимиране приче о принцу је Дејан Јовановић, вероучитељ ОШ “Бубањски хероји” Ниш.

Свака част вероучитељу Дејану Јовановићу који је подарио деци Србије овај образовани цртани филм, камо среће да је више оваквих образованих цртаћа.

Аутор, ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ у ОШ „Бубањски хероји“ Ниш.

извор: Српска историја, Србија јавља, Светионик

Сродни чланци: