Ава Јустин Поповић: Где су Срби?
Текст „Где су Срби?“ светог Јустина Поповића представља један од најснажнијих и најоштријих критичких осврта на духовно стање српског народа у 20. веку. Написан у духу пророчке опомене, овај текст није само друштвена критика, већ дубоки егзистенцијални вапај за спасењем српске душе.
Ава Јустин Поповић – Где су Срби; фото: Гемини ВИ
Текст је својеврстан позив на покајање и повратак коренима. То је критика материјализма и секуларизма из перспективе православне теологије, где се наглашава да без Христа и светосавског пута, сваки успех Србије остаје привремен, лажан и на крају — погубан. Ово дело остаје актуелно као стални подсетник на опасност од губитка националног и духовног идентитета у сукобу са савременим, често безбожним трендовима.
Где су Срби?
Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!
Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Истину, оставише Тебе који нам дајеш вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!
А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? Могу ли небеса и звезде да стоје над земљом несрећном без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? – за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.
Свети Јустин Ћелијски се обраћа војницима Југословенске војске у отаџбини лета 1944. године у Манастиру Каленић, са леве стране је Миодраг Палошевић; фото: Википедија (Гемини ВИ)
О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!
На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српскомe роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа.
Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање.
А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!
Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?
Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.
Централна мисао текста је да су Срби напустили „светосавски пут“ — пут који је Свети Сава утабао кроз верност Христу, монашки подвиг и тражење Вечне Истине. Ава Јустин констатује да је народ, заведен лажном сјајем европске културе и цивилизације, заменио духовне вредности материјалним уживањима.
Лествица божанског успона, манастир Свете Катарине на Синају, 12. век – Монаси се успињу до Христа, анђели ихподстичу, а демони силазе у ђавоља уста.
Ава Јустин оштро критикује европску цивилизацију која покушава да „уреди свет без Бога“. Он поставља реторичка питања о немогућности природног и духовног живота без Божјег присуства, тврдећи да је такав покушај водио човечанство у ратове, крвопролиће и бесмисао. За њега, свака наука или култура која искључује Бога постаје извор „лажи и лажних задовољстава“.
Најупечатљивија слика у тексту је Свети Сава који, иако прослављен на небесима, на земљи „виси на крсту“. Он је тужан и сетен јер гледа своје потомке како, уместо да чувају душу, трче за париском модом, каријерама и површним уживањима. Његово вапај „Господе, опрости им, јер не знају шта раде!“ представља мост између небеске Србије која слави светитеља и земаљске Србије која га је заборавила.
За оца Јустина, празни манастири су директан доказ духовне пустоши народа. Он монаштво не посматра као бекство од света, већ као највиши подвиг и „путоказ у Живот Вечни“. Када народ престане да цени монашки идеал, када престане да одлази у манастире и када манастири опусте, то је за њега сигнал да народ губи свој идентитет и везу са Богом.
Тон текста је елегичан, горак и опомињући. Ава Јустин не пише да би вређао, већ да би пробудио. Његова главна теза је да је душа важнија од свега: од имања, од цивилизацијских достигнућа, па чак и од овоземаљског живота. Србија је, по његовом мишљењу, изгубила свој историјски компас тиме што је приоритет дала „култури“ на уштрб „духовности“.
Приредила: Сања Бајић
Повезани чланци:
Ава Јустин Поповић: Где су Срби?
Срна у изгубљеном рају
