Свакодневна борба добра и зла у старом Египту

Апеп (Апоп, Апопис) је староегипатски демон подземног света представљен у облику џиновске змије, која сваке ноћи покушава да уништи бога сунца и светлости Ра. Он је оличење таме, зла и хаоса, насупрот симбола божанског реда и истине – богиње Маат и бога Ра. Ра је соларно божанство, доносилац светлости, а самим тим и носилац Маата (реда/истине). Апеп је сматран највећим непријатељем Ра, па је тако добио титулу „Господара хаоса“. Ако би се десило да Ра буде поражен од Апопа, настао би смак света.

За разлику од јудео-хришћанског постанка, где је симбол зла представљен змијом, у Египту је кобра (уреус) била заштитна животиња фараона и као симбол васкрсења представљала је Сунце. Све остале змије биле су инкарнација Апепа.

Порекло Апепа

У почетку је постојао само велики океан Нун са својом женом Наунет. Из Нуна се уздигао брежуљак на којем се родио бог Сунца. Он је на брежуљку створио близанце Шуа и Тефнут, а Наунет је пљунувши у океан створила Апепа. Када су се деца Шу и Тефнут изгубила у океану, Бог Сунца је послао своје око да их врати и спаси од Апепа који је јурио за њима. Када је Шу одрастао, саградио је палату у којој је живео са сестром, све док их није напао Апеп. Када се родио Геб, бог Земље, Апеп је побегао у његову утробу, подземље.

Неколико описа Апеповог порекла показују да је он рођен после Ра, из његове пупчане врпце, али најраширеније је веровање да је Апеп постојао од почетка времена у водама првобитног хаоса.

у митолошкој имагинацији Египћана, постојале су и друге зле змије непријатељи бога сунца чак и пре него што се име Апеп први пут појавило у Осмој династији. Примере налазимо и у текстовима пирамида и у текстовима саркофага. У Есниној космогонији Апеп је виђен као отелотворење богиње Доњег Египта Неитх, где игра улогу демијурга – творца Универзума. У космогонији Неитх, Ра и Апеп се помињу као браћа.

Причу о борби са змијоликим чудовиштем налазимо и у египатској Књизи мртвих, у миту о Апепу. Књига мртвих ретко описује прилике у којима Ра побеђује змију хаоса. Изузетак су формуле 7. и 39. где Ра после победе приморава Апепа да поврати воду у Нил:

Он, велики Ра,
Убија змију злоћудну,
Сече му кичму,
И ватра га прождире.

Књига мртвих

Прикази

Апеп је представљан као змија натприродне величине у бројним намотајима и са главом од камена. Обично је беле или жуте боје, са црним ознакама. У већини приказа, змија је покорена, поражена или убијена да би се истакла победа добра над злом. На унутрашњем ободу посуде из Амрашке културе (око 4000. п. н. е.) насликана је змија у комбинацији са другим пустињским и воденим животињама као могући непријатељ соларног божанства. Један од најчешћих приказа заснован је на 17. стиху Књиге мртвих, где сам Ра или богиња Хатор у облику мачке Ра, убија и сакати змију ножем.

Понекад је Апеп представљан као крокодил, велика корњача, орикс, или као комбинација змије, крокодила и нилског коња. У каснијем периоду приказиван је и као змај, а ређе и у облику људске фигуре мртвих побуњеника или страних непријатеља. Најчешће је носио епитете „Змија са Нила“ и „Зли змај“.

Битке са богом  Ра

Приче о Апеповим биткама против Ра разрађене су током Новог краљевства. У египатској митологији поред земаљске реке Нил, постоји и њен небески и подземни „близанац“. Милионима година бог Ра сваке вечери завршава своје путовање Небеским Нилом код западних планина у близини светог града Абидоса, где се налази улаз у подземно царство, односно у земљу мртвих. Ту Ра прелази из дневне у ноћну туру и плови Подземним Нилом кроз уску долину, коју дванаест капија дели на дванаест једнаких делова. Сваку од капија чува страшно чудовиште које бљује ватру. Заједно са Ра плове Хорус, Хатор, Маат, Тот, Сет, Изида и двадесетак других богова који му помажу да сачува сунчев диск.

Апепов циљ је да прекине ток соларног чамца, којим управља бог Ра, и тако спречи излазак новог дана и разбије „космички поредак“ Маат. Некад вреба на западној планини Бах, где сунце залази, некад између сваке од дванаест капија, а некад на истоку, где сунце излази из Подземног Нила. Широк избор места на којима може борави донео му је епитет „Онај који опасује свет“.

Некад би директно нападао чамац, некад би испијао нилске воде и нагомилавао песак да се брод насуче, а некад би ометао пловидбу намотајима свог огромног змијског тела. Текстови саркофага говоре да има способност да погледом хипнотише бога Ра и целу пратњу, осим бога Сета, који је у стању да се одупре змијском погледу. У једном тексту Ра побеђује Апепа у облику црвене мачке, одсеца му главу под светим дрветом живота, у граду Хелиополису .

Природне појаве

Египћани су бројне природне појаве видели као резултат ове свакодневне борбе. Када Апеп урла, тутњи подземни свет, његови покрети изазивају земљотресе, а његове битке са Сетом узрокују облаке, олује и грмљавину. Када Апеп угрози бога Ра, настаје помрчина сунца, а када ноћу нападне бога Месеца Тота изазове помрчину Месеца. Црвенило јутарњег и вечерњег неба тумачено је као последица крвавих рана задатих Апепу

Као што су светлост и живот неуништиви, тако је и Апеп бесмртан и како год га израњавали, увек се опоравља и увече поново напада. За Египћане је најважније да се ова борба никад не заврши, односно да ни Апеп, ни Ра не буду уништени јер би се пореметила равнотежа између добра и зла и свет би се вратио у хаос

Људи и богови

Сматрало се да је Раова победа сваке ноћи обезбеђена молитвама египатских свештеника и обожавалаца у храмовима. Египћани су практиковали бројне ритуале и сујеверја за која се сматрало да одвраћају Апепа и помажу богу Ра да настави своје путовање небом.

У Великом Амоновом храму у Карнаку, свештеници су неколико пута дневно изводили ритуал, како би помогли богу сунца да се одупре Апеповим нападима и тако настави сунчев циклус на небу и живот на земљи. У годишњем ритуалу, познатом као „Изгон хаоса“, свештеници би изградили Апепову фигуру за коју се веровало да садржи све зло и таму у Египту, да би је затим спалили и заштитили Египат од Апеповог зла наредних годину дана.

Током векова, свештенство је сачинило прави „водич“ за супротстављање Апепу, под називом „Књига Апепа“ или „Ритуал свргавања Апепа“, чија поглавља описују постепено распарчавање и одлагање остатака чудовишта. Наслови поглавља гласе“:

Пљување по Апепу
Оскрнављење Апепа левом ногом
Хватање копља за убијање Апепа
Оковање Апепа
Узимање ножа да убије Апеп
Спаљивање Апепа

Поред прича о победама бога Ра, овај водич је садржао многа тајна имена змије, упутства за прављење воштаних модела, односно малих цртежа змије, која би била пљувана, сакаћена и спаљивана, док би се изговарале чини за убијање Апепа. У страху да би чак и Апепова слика могла дати моћ демону, свако приказивање би увек укључивало и друго божанство које покорава чудовиште. Као становник подземног света Апеп је називан „ждерачем душа“, због чега су и мртви сахрањивани са заштитним магичним формулама за уништавање Апепа.

Касниије представе

Са инвазијом Хикса у Египат након средњег царства, дошло је до померања митолошких схватања о Апепу. Пошто су владари Хикса за свог патрона изабрали Сета, заштитника бога Ра и бога Доњег Египта, где су имали главни центар своје моћи, репутација овог бога је знатно страдала. Египатска ксенофобија и национализам довели су до тога да Сет буде демонизован и сматран богом зла. Постепено је усвојио карактеристике Апепа, којег је на крају асимиловао. Од тада се борба Апепа и Сета сматра борбом два демона.

У хеленистичком периоду, када је Египтом владала грчка династија Птолемеја, многи локални богови почели су да се идентификују са грчким, Апеп се стопио са ликом Тифона, моћног бога са стотину змијских глава.

Далибор Дрекић

Литература

Erman, Adolf, and Hermann Grapow, eds. Wörterbuch der aegyptischen Sprache im Auftrage der deutschen Akademien. 6 vols. Leipzig: J. C. Hinrichs’schen Buchhandlungen.
George Hart, A Dictionary of Egyptian Gods and Goddesses, London, England, Routledge & Kegan Paul Inc., 1986,
G. Pinch, Egyptian Mythology, 2004,
Hieroglyph as per Budge Gods of the Ancient Egyptians (1969), Vol. I, 180.
Rosalie David, Religion and Magic in Ancient Egypt, Penguin Books, 2002.
C. Wolterman, in Jaarbericht van Ex Oriente Lux, Leiden Nr.37 (2002).
C. Scott. Littleton, Mythology. The illustrated anthology of world myth & storytelling. Londres: Duncan Baird Publishers, 2002
S., Mercatante, Anthony, The Facts on File encyclopedia of world mythology and legend. Dow, James R. (3rd ed.). New York: Facts On File (2009).
K. S. B. Ryholt: The Political Situation in Egypt during the Second Intermediate Period, c.1800–1550 BC, Carsten Niebuhr Institute Publications, vol. 20. Copenhagen, Museum Tusculanum Press, 1997.
J. Assmann, Egyptian Solar Religion in the New Kingdom, transl. by A. Alcock, London, 1995
J. F. Borghouts, (1973). „The Evil Eye of Apopis“. The Journal of Egyptian Archaeology 59.
J. F. Borghouts, Book of the Dead [39]: From Shouting to Structure, 2007.
Mpay Kemboly, The Question of Evil in Ancient Egypt. London: Golden House Publications. 2010.
P. Kousoulis, Magic and Religion as Performative Theological Unity: the Apotropaic Ritual of Overthrowing Apophis, Liverpool, University of Liverpool, 1999.
Adolf Erman, Hermann Grapow (a cura di), Wörterbuch der aegyptischen Sprache im Auftrage der deutschen Akademien. 6 vols. Leipzig, J. C. Hinrichs’schen Buchhandlungen, 1926–1953 (Ristampa Berlin, Akademie-Verlag GmbH, 1971).
Veronica Ions, Egyptian Mythology, Paul Hamlyn ed. (1973), Википедија

Сродни чланци:

Путовање небом у сунчевом чамцу
Који језик све позитивне појмове изводи од имена Бога сунца – Ра?
Кратак поглед на змију и штап – симбол медицине
Како је уништена Александријска библиотека
Пронађен тестамент Александра Великог
Артемидин храм у Ефесу – Прво светско чудо

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома