Ко удара тако позно у дубини ноћног мира

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији затвореној светогорског манастира?

Пострижење Светог Саве (Стеван Тодоровић 1832–1925.); фото: Википедија

Својим естетизомом и формализмом Војислав Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.

Војислав Илић – Свети Сава (1884.)

Над атонским храмом, још у давно време,
подиже се бура усред ноћи неме.

И док мрачним крилом за небо се хвата,
неко живо лупну у храстова врата. –

Игуман се диже. На уласку самом
стајало је момче, увијено тамом.

У његовој руци, што је горе диже,
с упаљена луча рујни пламен лиже.

Дим се вије, мота – и котури јуре
у капију тврду и зидине суре.

Ко је ово момче? који јад га слама?
и шта тражи ноћас од Божијег храма?

Црн, себарски плашт му млада плећа краси,
по коме су пале сребрнасте власи.

А по витком стасу што га дичи тако,
тврдом се је ликом опасао јако.

И он смерно стоји. О његову врату
само крст трепери у сувоме злату.

То бејаше Растко. Син Немањин то је,
што је царске дворе оставио своје –

Јер га љубав гони, јер га жеља слама,
да постане слугом Божијега храма.

Црн себарски плашт му млада плећа краси,
по коме су пале сребрнасте власи.

И над лепом главом, у дубини мрака,
сјајан колут сија од најлепшег зрака.

Војислав Илић – Свети Сава (1889.)

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тамно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отворʼте ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
алʼ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отворʼте ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата”.
 
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо”.
 
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Алʼ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

Сродни чланци:

Како је Свети Сава лечио похлепне
Свети Сава и хала (Народна легенда)
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Први православни цртани филм за децу о Растку

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома