Андрићева молитва

Поделите

„Андрићева молитва“ представља један од најинтимнијих и најдубљих записа нашег нобеловца, у којем се кроз форму обраћања Богу огледа суштина његове животне и стваралачке филозофије.

Андрићева молитва; фото: Гемини ВИ

Иако је Андрић био познат по својој уздржаности и склоности ка епској објективности, у овом тексту он отвара своју душу, показујући да је у основи сваког његовог дела лежала дубока људска тежња за смислом.

Централна мисао молитве је страх од „празног срца“. За Андрића, човек је биће које мора да тежи ка нечему вишем да би опстао. Празнина, у његовом схватању, није само одсуство емоција, већ губитак способности да се жели и нада. Молитва је овде чин заштите од духовне апатије и нихилизма.

Андрић прави јасну разлику између „Кратких и варљивих остварења“: То су тренутна задовољства, успеси или лажни циљеви који нас заваравају да смо стигли на циљ, иако нас заправо спутавају.

Он тражи снагу да се уздигне изнад свакодневнице. Ово је одраз његовог схватања уметности и живота – да циљ не треба да буде остварљив у потпуности, јер би тада изгубио своју племенитост.

Андрићева молитва

Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај – пошто од твоје воље све зависи – да увијек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна.

Дај да предмет наших жеља буде виши и љепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневјеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор.

Дај нам прав пут, са пролазним посртањима, а са миром и славом на крају.

И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења.

И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком мјесту, сваким дјелићем бића желимо.

Иво Андрић

Украс 1

Можда најснажнији део молитве је тражење „правog пута, са пролазним посртањима“. Андрић овде не тражи лак живот. Он прихвата искушења као неизбежан део човековог сазревања, али моли за „мудрост и храброст“ да се кроз та искушења прође. То је стоичко прихватање судбине – патња није бесмислена ако нас води ка циљу.

Последњи део молитве је метафизички врхунац текста. Андрић признаје људску склоност ка лутању, али моли да то лутање не буде коначно изгубљеност. „Свеобимна хармонија“ симболизује мир, смисао и помирење са светом, што је чежња која се провлачи кроз многа његова дела – од Иве Андрића, путника и дипломате, до Андрића, писца који кроз приче тражи одговоре на најтежа питања о људском постојању.

Ова молитва није само верски текст; она је хуманистички манифест. Она говори о потреби човека да остане усправан и окренут ка идеалима, чак и када су околности тешке. Андрић нам поручује да је највећа опасност за човека губитак идеала, а не неуспех у њиховом остваривању.

Молитва је универзална – она говори сваком појединцу који се осећа изгубљено, пружајући му утеху да је чак и само лутање део веће, божанске или космичке хармоније, све док у срцу носимо искрену наду.

Иво Андрић

Иво Андрић (1892-1975) био је српски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.

Иво Андрић: фото: Стеван Крагујевић; извор: Википедија

Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.

У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.

Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године.

Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема.

У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.