Јосип Јурај Штросмајер

Југославизам бискупа Штросмајера као лепо упакована подвала за наивне Србе

Треба пре свега знати да је Штросмајер раније био капелан аустријског Двора у Бечу, а затим ректором велике богословије Аугустинеа, нарочито драге хабсбуршкој кући, а већ у 34-ој години постао и бискупом у Ђакову, епархији коју је сам желео. Био је лично везан за Цара, као његов човек од особитог поверења.

Јосип Јурај Штросмајер

: Људевит Гај

: Јосип Јелачић (Ivan Zasche)

Ми смо имали пред собом, дакле, две личности Хрватског Препорода, случајно оба Немца по крви: Људевита Гаја и бискупа Штросмајера. Али и два различна њихова покрета: Илирство, покрет углавном локални и унутрашњи, и „Југославизам“, покрет шири и експансионистички, струју чисто хрватску и католичку и аустријску.

Била је и велика лична разлика међу двојицом протагониста тих покрета. Гај је био литерат и романтик, а Штросмајер је био првосвештеник своје Цркве, проповедник њене непомирљиве догме, мисионар једне „ecclesia militans“, значи типични човек једног апостолата. Овакав апостолат увек потискује и искључује све што не стоји у служби његовој. Пренесен на национално тло, он и ту постаје мистичан и искључив. И заиста, после извесног времена, бискуп Штросмајер ни сам није више разликовао докле иде свештеник, а одакле почиње политички борац.

Једино заједничко између шефа Илирства и шефа Југославизма, било је то што су оба били Немци, по крви и издржљивости; а као потурице, били и још фанатичнији за хрватску ствар.

Али бискуп Штросмајер, целог живота познат као лични пријатељ аустријског Цара, а по крви непријатељ Словена, колико и прирођен хрватском тлу и средини, зар је могао, бар по ичијој здравој памети, почињати у Хрватској какву акцију у смислу југословенске идеологије, како се она код нас Срба једино и представљала: значи, по дефиницији, иредентистичка и револуционарна?…

И зар је један Царев пријатељ могао имати намеру да икад од хабсбуршке куће и аустријске монархије, најкатоличкије, и апостолске, и јерусалимске, као што Хабсбурзи носе историјско име у својој титули, одваја од ње Хрватску, најлојалнију провинцију и најпобожнију парохију њезину?… Да је одвоји од владара који је после Папе главни мач католичанства?…

Ако је Штросмајер говорио о Југословенству, то је ствар политике а не осећања, идеје а не идеала, комбинације а не идеологије. Ако је и одржавао односе са српским кнезом Михајлом, то није извесно било иза леђа аустријског Двора. Ако је и Јелачић писао усрдна писма великом песнику Његошу, то није стога да с њим на рушевинама хабсбуршке монархије прави неку нову државу за 3/4 православну… Као Штросмајер, ђаковачки бискуп, и Јелачић, аустријски генерал, био је најпре слуга Двора бечког, па тек онда бан хрватски. Најпре велики командант аустријске војске, па тек онда гувернер Далмације, једне сиромашне провинције, политичар који ће добити и после тих разговора са Његошем, за главног шефа Цареве војске у целој Угарској. И то у једном веома важном моменту.

Његош је својим писмом од 29 децембра 1848 поручио бану Јелачићу да се прогласи (!) баном Троједне Краљевине устанком Срба и Хрвата, и обећао му своју помоћ. Ово је пренеразило хрватског новог бана, који је био више Хабсбурговац него и Јелачићевац. Наседнувши овако, витешки владар Црне Горе, пише грофу Меду Пуцићу на Ђурђевдан 1849 своје разочарање: „Ја сам се у почетку нешто надао, а данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи…“ (Л. Томановић, П. П. Његош као владалац, Цетиње, 1896).

По свему овом видите са колико се безумља и подвале говорило са извесних страна српском народу да је загребачки „југославизам“ онакав какав су Срби увек замишљали покрет под таквим именом: као народни, а то је „братски“, и „словенски“, и „револуционарни“, у смислу тоталног уједињења политичког и државног од Триглава до Црнога Мора. Да, уједињење је спремао и славни бискуп из Ђакова: али уједињење под светом лозом аустријском, и изједначење у најсветијој Цркви, католичкој.

То ће се видети из овог што следи.

Соколске прославе дана уједињења

Ни српски државници шездесетих година, на челу са младим кнезом Михаилом за његове кратке владе, нису правили у овом погледу пометњу, као што је правила наша генерација. Они се нису могли варати у оном шта је заправо значила акција иначе високо цењеног бискупа Штросмајера.

Илија Гарашанин, највећи државник наше крви, водио је преписку са свима српским земљама у циљу уједињења Српства, а не југословенства. Није радио на основи аустријској: да Балкан припадне хасбуршкој династији; него на основи Србије: да Балкан припадне балканским народима, као што је уосталом Гарашанин ово јасно оцртао у тачци 6 свог „Начертанија“. Ко је, дакле, још онда у доба Гарашанина икад веровао да је штокавштина постала тобож јача и од католицизма између Срба и Хрвата…

Па шта је онда заправо био тај Штросмајеров „југославизам“ ако пре свега није био словенски покрет у целој својој суштини, питаће нас данас какав ожалошћени Србин, после свих превара које су му на основи тог „југославизма“ урадили наши политички људи, и новинарски најамници разних лоших режима, и најзад, заведени добронамерни идеалисти. Шта је била онда та тобожња Штросмајерова доктрина, која је стављена у темеље нове државе, и више него равноправно са државном доктрином неманићском, која је била чиста и јасна као сунце: национализација свега оног што живи у државној заједници, искључивање свега што јединству те заједнице стоји насупрот! А Штросмајеров „југославизам“ је био у сржи противност србизму, немањићској идеји о држави, балканском схватању о нацији, православном схватању о догми.

Шта је заправо била практична политика бискупа Штросмајера?

Један католички побожни пропагатор може само у другом реду бити и национални борац; а један похрваћени Немац може тек сасвим споредно бити и словенски идеалист. Ако ико друкче мисли, тај не познаје људску психу.

После Кримског рата, Србија, нешто слободнија од притиска и Аустрије и Русије, показивала је (нарочито после својих ратова 1875-1878 са Турском), могућност да привуче к себи све јужне Словене под турском управом. Ми знамо да је Бугарска у Букурешту већ раније закључивала споразум са Србима да српска војска и њих ослободи, а били готови да зато приме и српског кнеза за свог владара, и српско име за будућу заједничку војску. Босна је стога била у крупном плану Штросмајера и његовог пријатеља Рачког…

Ето ово је све био „југославизам“ бискупа Штросмајера на делу.

Али има и нешто још драстичније. То је био његов такозвани ТРИЈАЛИЗАМ.

Шта је опет то? запитаће какав наш политичар, увек далеко од наших и српских, и хрватских, и, најзад, међусобних проблема, о којима он за скоро четврт века није никад хтео нешто позитивно знати.

Тријализам је био у свом моменту хрватска доктрина о равноправности Аустрије и Мађарске и Хрватске као основног принципа хабсбуршке монархије!.. То су, према гледишту загребачких политичара, била три листа детелине, израсле из истог патриотизма и исте оданости Круни и католичкој династији, символ њене снаге, афимација јединства. Али већ после Нагодбе 1866 г., постајући двојном монархијом, Аустрија је дошла са Мађарима до погодбе (подељена је монархија на два дела, Мађарску и Аустрију), да у аустријском делу добију превласт Немци, а у мађарском, Мађари. Нагодбом је уништена „хрватска државна самосталност“.

То је изазвало тежак осећај и нерасположење Хрвата. Незадовољни слабим компензацијама, они су показали то незадовољство на начин који је довео до терора барона Рауха. Од доношења закона Нагодбе 1866, до његове ревизије 1873, вођена је једна борба која је и од Рауха одвела ка Куену Хедерварију! Од Хрватског Државног Права није остало више ни помена, а мађаризирање Хрватске замало што није забацило и организовање Босне за њено уједињење са мајком Хрватском.

Чачак, јула 1916. Забрањене ћирилица и шљивовица – окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици, без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Гемеиндеамт“ и „Поглаварство општине“ – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар.

Сад долази оно што је за Штросмајера најкарактеристичније, и што треба нарочито имати на уму.

У доба после Нагодбе 1866, дошло је до оснивања двеју великих хрватских странака: „Унионистичке странке“, чији је шеф био Штросмајер, и „странке права“, чији је шеф био др Анте Старчевић. познати србофоб, који је негирао да Срби уопште постоје као народ, и који је дао лозинке „Србе о врбе“ и „За Србе сјекиру“, девизе које и данас имају своје место у хрватском народу.

Немојте ни помислити да је Штросмајерова странка ишла за распадом монархије хабсбуршке, макар што се звала и независном! Није ишла ни за одвајањем Хрватске од те монархије, макар што се звала и народном! Напротив, програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабсбурзима и под Папом“… А програм правашке Старчевићеве странке, (која је после његове смрти постала странком Јеврејина Франка, и названа франковачком), био је, као што свако зна, овај: „Све хрватске земље уједињене под Хабсбурзима“…

И сам бискуп Штросмајер године 1883, изјави да су Срби главни непријатељи Хрвата, и тиме показао да се први одриче свог југославизма. Ови такозвани „Некавци“ или негатори Аустрије, неће друго него само унију Хрватске са Аустријом!

Наредба о укидању ћирилице на простору Хрватске и Славоније, издата у Загребу 03. октобра 1914. године; фото: Национална и свеучилишна књижница

Шта кажу на ове речи Обломови из наших партијских клубова, који су веровали слепачки да је Штросмајер револуционар, који жели Аустрију у Југославији, а не Југославију у Аустрији … И који је желио пад династије аустријске, за живот и срећу династије српске, или бугарске… И који је сањао о демократији православног Балкана, и о Светосављу, место Цркве Светог Петра, за коју је он и живео… А постављајући овакав „југославизам“ и у темеље једне нове и велике државе Југославије, насупрот немањићској идеји која је некад држала на себи најјаче Царство на истоку, наши државотворци, не знајући ни слова истине о том загребачком југославизму, метнули су тако у те темеље динамит, који ће је једног дана и разнети.

Не треба да нико за ову погрешку криви Пашића. Али ни неке његове главне чланове владе из 1914-1918, у емиграцији… Пашић је можда најбоље познао хрватске Југословене на закључивању Крфске Декларације, около 7 јула 1917, на чаробном јонском острву. Уосталом, Пашић је већ и до тог чудног датума имао с тим хрватским члановима Југословенског Одбора неколико инцидената, који су му јасно ставили до знања каквим је путем уз хрватски југославизам пошла била држава, коју је он дотле водио сигурном руком.

Југославенски Одбор је главни кривац за Југославију, за њену утопију, и за све оно што је морало одвести наше народе у данашњи хаос. – Други је кривац био Прибићевић, који је први у хрватском Сабору предложио да се Хрватска, Словенија и Далмација отцепе од Беча и Пеште, и сједине са Србијом и Црном Гором у једну државу (његов говор од 29 октобра 1918), што је овај то често и нарочито истицао (в. „Погледи на стање у Југославији“, Париз 1932).

Подаривање југословенских застава 1930.

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније. А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар је могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за Светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату…

Хрват је тип изолираног острвљанина и типичног малограђанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859 године, када је Аустрија наметнула Хрватској за званичан језик немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Право је неваљалство говорити да су Срби и Хрвати два братска народа, истих расних инстиката, и зато способни за исти идеал и за заједничку судбину у истој држави. То је тровати здраву памет српског народа. Морамо рећи да је ово идеја неких наших сметењака, насупрот и самој идеји Штросмајера, који никад није сањао о заједничтој држави; и Старчевића, који никад није говорио о заједничкој раси; и Радића, који је увек искључивао заједнички „менталитет“; и најзад Мачека, који је искрено и безазорно одбијао да Срби и Хрвати представљају исти историјски и етнички „индивидуалитет“. Да говоримо само о главним идеолозима хрватства, који су добро знали осећање својих народних маса.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Повезани чланци:

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца
Југославизам у виђењу Јована Дучића
Јован Дучић: Хрватски илиризам
Братско лицемерје – Босна раздора између Срба и Загреба
Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА

Ђорђе Крижанић: католички калуђер који је покушао да поунијати Русију

Католички калуђер, теолог, писац, језикословац, композитор и заговорник црквеног и словенског јединства према унијатском моделу Ђорђе Крижанић (1617/8-1683) ишао је у Русију са идејом да целу славенску Русију приведе католичкој Цркви. Све наде полагао је у Конгрегацију за ширење вере којој је 1641. године предложио своју „Промеморију“, представку о мисији у Русији. У њој је јасно изложио своју намеру да придобије благонаклоност руског цара како би својим утицајем на њега поунијатио православну Русију. У ту сврху је преводио књиге из слободних наука и уметности на московско наречје, како би из њих цару давао савете, а такође је написао и похвале старим и савременим кнезовима.

Црвени трг у другој половини 17. века (Аполинарије Васнецов)

Крижанић се школовао у језуитском манастиру грчке народности (Collegium graecum) у Риму, да би се нарочито спремио за овакав напад на грчку цркву, У Русији је развио до тада непознату католичку пропаганду у највишим круговима.

Био је заокупљен идејом да руског цара наговори да ослободи све Словене туђинске власти, да их уједини у један савез под својом влашћу и да пређе на католичанство према моделу признавања уније. Од када су 1596. године у Бресту кијевски црквени поглавари прихватили црквену унију с Римом, овај модел постао је веома популаран приликом свих планова ширења утицаја Ватикана на словенски исток. Била је то врста славизма коју је врх католичке цркве радо подржао, због тога што је укључивала подвођење свих Словена под утицај Ватикана.

Јуриј Билиш Србин у Русији

На основу допуштења Конгрегација за ширење вере он 1646. године креће на своје прво путовање у Русију и тамо остаје близу два месеца. Своје верске предлоге у Русији Крижанић није излагао као на конгрегацији у Риму, него их је лукаво представљао као уједињавање православних и католика.

Приликом свог другог доласка у Москву 1650. године Крижанић се представљао као Јуриј Билиш Србин. Тада је на двору предлагао бројне реформе, пре свега на пољу језика. Писао је у Рим да ће, ако само успе да добије место библиотекара у царском Двору, покатоличити Цареву породицу, а затим и цео руски народ.

У Москви је набавио књигу руског православног мислиоца Кирила која је садржала оштре критике православних мислилаца на рачун католичанства. По повратку у Рим почео је да пише обимно дело „Свеукупна књижница расколника“ (Bibliotheca Schismaticorum Universa) трудећи се да оповргне те критике и покаже како су православни Словени у заблуди. Ту „заблуду“ Крижанић није карактерисао као јерес или расколништво, него је објашњавао незнањем и утицајем Хелена. Имао је теорију да за успех у руском свету не треба нападати Православље, као што се раније радило, него, напротив, проповедати како су обе хришћанске вере једнаке у основи, али да су Грци преварили Русе:

„Ја не држим Московљане нити кривовјерницима нити расколницима (јер њихов раскол није настао из охолости, правога коријена раскола, него из незнања), већ их држим за кршћане који су једноставно доведени у заблуду. И тако мислим да ићи међу њих и разговарати с њима не значи ићи проповједати им вјеру (потхват који се ја никад не бих усудио преузети), већ значи ићи потицати их на врлине, на знаност, на слободна умијећа.“

Као основни свој задатак у Русији наводио је: „потицати их на врлине, на науку, на слободна умећа. Кад ово буде уведено, бит ће после лако показати им њихову лажност и превару, што ће бити дело других, пуних крепости и духа“.

: Ђорђе Крижанић

: Ђорђе Крижанић – Граматично изказање об руском језику

У папином кругу пријатеља

У Риму се дружио са људима из најужег круга папиних пријатеља, међу којима је био и представник конгрегације за пропаганду вере Франческо Инголи. Посебан круг његових пријатеља били су украјински ђаци и свештеници унијати, који су у то време у Ватикану били омиљени као симбол продора на православни исток. На примеру унијаћења Украјине Крижанић је изградио целу своју теорију заоденувши је у славизам, уједињење цркава, ослобођење из ропства.

У Русију се поново запутио 1661. године, овога пута без дозволе папе и римске конгрегације, јер је његова молба одбијена. Између 1659. и 1661. радио је на царском двору на послу писања граматике старословенског језика и латинско-руског речника. Књигом О светом крштењу (Об свјатом крешчении) супротставио се пракси прекрштавања католика. Приликом сукоба између руског цара и патријарха Никона, који је увео литургијске новине по узору на католичку цркву, Крижанић се приклонио Никону. Због тога, као и због коментарисања актуелних политичких и црквених питања у Русији био је константно праћен, а најзад и царским указом 1661. прогнан у Тоболск у Сибиру, где је провео петнаест година.

Након смрти цара Алексеја Михајловича, његов наследник Фјодор Алексејевић допустио је Крижанићу да се врати у Москву, а 1677. и да напусти Русију.

На крају се нашао у војсци пољског краља Јана Собиеског која је победила турску војску код Беча 1683. године. Крижанић је погинуо је 12. септембра 1683. године приликом опсаде Беча.

Ликом и делом Ђорђа Крижанића посебно је био фасциниран Мирослав Крлежа.

Далибор Дрекић

Извори:

Ђуро Даничић, Граматику Гјургја Крижанића, Rad, Томови 14-17, 1871.
Гласник српског ученог друштва: књига XII., свеска XXIX., (старога реда), Књига 12, Београд, 1871
– Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942
– Горан Сунајко, Крижанићев теоријски концепт политичке теологије као предувјет практичноме остварењу славенскога јединства, Антхропос 1-2 (225-226) 2012, стр. 303-322
– Божо Ковачевић, Фасцинантни живот Јурја Крижанића који би земља с мало више културе претворила у филмски сценариј
Ватрослав Јагић, Књижевне обзнане, Рад Југославенске академије знаности и умјетности, Томови 18-21, Загреб, 1871.

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Јован Дучић: Хрватски илиризам

Нарочито су у Србији наши шири кругови били дуго заваравани речима, за њих сибилски неразговетним, као што је Илирство и Југославизам, а затим именима Штросмајера и Рачког, која су најзад била постала симболична и легендарна, скоро светачким и пророчким. За словенску психу српског човека изгледало је на тај начин да је оно што је мутно, било и дубоко. Васпитан у култу хероја из свог царствујушћег средњег века, за њега су ова два католичка свештеника били све занимљивији, што су били више несхватљиви. Обојица мало што нису из једне сумњиве историје и шарене литературе, пролазећи кроз режимски апарат наших дугогодишњих диктатура, значи кроз један званични патриотизам, продрли и међу имена нашег највећег дохвата и остварења.

Даница Илирска

Шта је то заправо Илирство? И какве везе има оно са нашом народном судбином српском? Је ли то једна идеологија у смислу националне солидарности Јужних Словена? Књижевни покрет? Или политички? Или обоје?

Илиризам се зове другим речима и Хрватски Препород; и сасвим тачно. Али на томе изразу треба и остати. Илирски покрет је чисто хрватска ствар унутрашња и локална, просветна и морална, а политички важна само у толико што је она постала затим и жариштем за све друге националне амбиције Хрвата, у једном за њих одиста важном, а можда и великом столећу.

Илиризам је претеча Штросмајеровог покрета, названог погрешно „југославизмом“. Погрешно, бар по српској дефиницији ове речи. Са тим Штросмајеровим покретом, хрватски народ, врло убог и скучен и незнатан у веку пре овог, постаје затим извесном афирмацијом, која је превазилазила и његов прави значај. Али имала је ипак и свој изражај, не без интереса, за сваког историчара идеја оног доба.

— Да кажемо најпре нешто о Илиризму, који многи бркају са хрватским „југославизмом“.

Шта је то био Илиризам?

Познато је да ово име долази од Илирије, државе коју је Наполеон у својој манији да прави нове краљевине, намеравао да створи на тлу старе Теутине земље Илирије; нову државу и нови народ, на основи нзвесних његових сличних особина. Држава створена од Словеначке, Хрватске и једног дела Далмације. – Ово је било после његове победе на Ваграму.

: Јосип Јурај Штросмајер

Али је ова Наполеонова идеја пропала на првој конференцији за мир. Остало је од тога само толико, што су се Французи пуно заинтересовали српским народним песмама, од којих је ондашњи романтични преглед „Le Globe“, правио врло велико питање, и Порспер Мариме певао српске рапсодије потпуно у духу наших циклуса. Тако, да је једна његова збирка „Le Guzle“ изазвала веровање како су то одиста оригиналне творевине једног даровитог епског народа, а не једног даровитог француског песника мистификатора.

Али у Словеначкој, а нарочито у Хрватској, Илирија је остала у великој успомени. Треба знати тадашњу беду онамошњег народа. Прва четврт ХIХ-ог столећа била је изузетно тешка у несрећној Хрватској. У Далмацији је народ хрватске народности био потпуно занемарен, запуштен. За цело време Млетачке власти – а то је од 1420 до 1797 – није било онамо ни једне једине школе на народном језику. “Si volete Dalmati fedeli, tenete li ignoranti”, Говорили су хрватски данашњи спаситељи.

Међутим, за време Наполеонове владе, за свега 8 година, Далмација је одозго до доле, била засута гимназијама (7), и девојачким школама (14), и занатским (8), и дечјим (19), и сјемеништима (4) итд. Али ће овај напредак Аустрија, долазећи у Далмацију, свирепо уништити. Један онамошњи народњак пише да је још у 1870, Далмација имала 80% аналфабета… (Франо Иванишевић: Народни Препород у Далмацији, Сплит, 1932).

Ово је то Илирство, за које су толике наше небројене незналице са упорношћу тврдиле српском народу да је то био покрет југословенске солидарности, који ће након 1848 постати и „југославизмом“, тобожњим покретом братства, гласоношом политичког уједињења Јужних Словена, значи пут у једну државу, која би се, наравно, звала Југославија.

Сасвим обратно, Штросмајеров „југославизам“ био је нешто сасвим друго од свега тога како се оно доцније представлало. Срби, по својој индоленцији да се удубљују у туђе ствари, и што све политичке идеје увек посматрају или провинциално, или страначки, или најзад режимски, нису ни једног момента до данас доказали да су овај покрет разумели. А често ни хтели да довољно разумеју.

Срби из Хрватске, који су долазили као политичари у Београд, нису осећали колико штете по обе стране, и за Србе и за Хрвате, може доћи баш од тога ако се једна национална идеологија изгради на неистини, и таква постави у темеље државе само као илузија, само као једна научна хипотеза. Треба бити истински убеђен, да све несреће, које је за 23 године њеног трајања забележила Југославија, не би ни поникле да „југославизам,“ ствар нереална и измишљена, није постала убрзо званичним патриотизмом наших најгорих режима, једна бирократизирана идеја, коју није бранила ни црква, ни школа, него полиција и закон о заштити државе.

Јован Дучић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Братско лицемерје – Босна раздора између Срба и Загреба

Кад се Штросмајер јавио на арени, још је однос Срба и Хрвата био бољи него икад раније. Као што су Мађари у полемици говорили за Хрвате да су људство другог реда, тако су Хрвати у оној земљи држали одувек Србе грађанима другог реда; али познати аустријски апсолутизам 1849 г. долази да у Хрватску заведе сада место латинског, или дотадашњег мађарског, као званични језик, немачки, због чега су Хрвати нашли у Србима тог доба добре локалне патриоте. Њихова заједничка акција према Бечу, биће нарочито жива 1861 до 1867. Ово је доба одиста највише личило на приближење између та два увек завађена народа.

Миховило Павлиновић

У Далмацији која је у то време још имала минималне везе са Загребом, такође ни један хрватски успех није могао бити могућ без помоћи онамошњих Срба. Па ипак, ми ћемо видети да и поред свега „југославизма“, како се звао овај нови загребачки покрет Штросмајеров, није био ни један знак да се положај Срба у хрватским крајевима битно мењао, маколико Срби помагали Хрвате. Наши би се људи зачудили кад бисмо им рекли да је загребачки Сабор већао тек 1884 о „српском питању“, што значи о правима Срба, нешто налик на оно што је у Америци било питање њихових Црнаца…

Када је дошло да Аустрија изврши у Босни окупацију, Далмација, која се надала прва извући отуд корист, и духовну и економску, била је разочарана владом мађарског министра Калаја, затим Апела, затим Виртемберга, затим Хојоша. Далматински првак Миховило Павлиновић, напише у то време књигу и расправу, у којој је доказивао да Босна историјски припада хрватском народу и Далмацији.

Овај писац, којег је Штросмајер називао својим „милим побратимом“, стојећи у вези са Ђаковом, ишао је за једним крупним циљем: ако се Босна и Херцеговина одиста вежу за Далмацију, а Далмација затим буде заједнички повезана у Троједној Краљевини са Хрватском и Славонијом, онда би тако Босна, par ricochet, била укључена н у Хрватску, што је био и иначе идеал већ од времена Илирства.

Не треба заборавити да је Штросмајер радио на том „хрватском оквиру“ као један међу првима. Године 1869, цар Фрања Јосиф је патентом од 5 марта, био проширио своје Државно Веће у Бечу, и позвао 38 већника из свих земаља монархије, којом је приликом Далмацију заступао Фрањо, кнез Борели из Задра, а Хрватску барун Враницани из Загреба. У седници 25 септембра те исте 1860 г. Враницани је кренуо питање уједињења Далмације са Хрватском (пошто је Далмацијом управљала Аустрија, а Хрватском је управљала Мађарска). Одмах се је јавио за реч онда млади бискуп Штросмајер да докаже како је по среди „историјско право мајке Хрватске“, и једна „хитна потреба“, која не трпи одлагања.

И на конференцији првака који су се затим, на позив бана Шокчевића, били скупили да ово питање уреде и међу собом, и према монархији, Штросмајер је опет водио главну реч. Тражио је и Истру. (Франо Иванишевић: Народни Препород у Далмацији, 1932, 8). Никад није Штросмајер ни доцније пропуштао да буде први у питању везивања хрватских земаља у један државни и административни блок.

Јован Дучић; фото: Википедија

На несрећу, Павлиновићева књига изазва раздор са Србима далматинским, који су до тог времена олакшавали целу борбу Хрвата против Талијанаца за народни језик и школе у Далмацији. Наједном су све везе као мачем биле покидане, након књиге Павлиновићеве, кад се Србима далматинским почело говорити о лажним правима Хрватске и Далмације на српску Босну. Они убрзо створише онамо и засебни Српски Клуб, и свој лист „Српски Глас“, у Задру, потакнувши да Српство једино има историјска права на Босну и Херцеговину, и да се, дакле, на такав начин не даје даље братовати.

Пошто су дотле Хрвати успевали само помоћу далматинских Срба, ови им, после овакве подвале, откажу помоћ на првим изборима, гласајући с аутономашима, чиме Хрвати изгубе већину; чак и то да њихов врло угледни првак Михо Клајић не уђе у Сабор. Хрвати су тад узвикиули: Издајници! Тако ће после и у Хрватској, након хрватских насиља, Срби и у 1906 г., из тактичких разлога политизирати са Мађарима, нашто ће им Хрвати и овај пут повикати: Издајице! Мађарони!

Јован Дучић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца

Јосип Јурај Штросмајер је био магнат Цркве, богат свештеник, са амбицијама Мецене, господин „сплендидан“, са пуно наслеђеног инстикта за вођство и завојевање. Како онда у убогој Хрватској није постојало ништа историјско ни краљевско из средњег века, он је знао да ни туриста који је артист, ни онај који је археолог, не може онамо наћи никакве занимљивости. Зато се решио да од Загреба направи једну малу Фиренцу, у којој би он био њезин Лоренцо Медичи.

Јосип Јурај Штросмајер

: Иван Кукулевић-Сакцински

: Вјекослав Клаић

: Матија Антун Рељковић

Најпре је Штросмајер направио у Ђакову велику катедралу, у коју је, као Немац, унео више луксуза него укуса. Али је био први и да крене идеју да Загреб треба већ да има свој Универзитет, и први дао 60.000 форинти као прилог, што је онда било представљало врло велику суму. Затим је, сасвим следствено, подигао и Југословенску Академију, Југословенску Галерију слика, за коју се говорило да вреди 3,000.000 форинти, што је можда мало много; и помогао да се дигне Народна Библиотека, и Музеј.

Циљ ових установа је био двострук: да помогне културни покрет, али и да привуче све околне Словене око Загреба као свог најблиставијег центра…

Црвени конац који је ишао кроз дело бискупа Штросмајера показивао је увек исти правац: покатоличити босанске муслимане, а поунијатити православне Србе. Стога је његова главна опсесија била Босна. То је била фатаморгана над бискупским Двором у Ђакову.

Вук Караџић је говорио да Хрватима ништа не фали него народ. Стога су у Ђакову мислили да тај народ треба одиста направити, а да је за то остала била још само Босна. Али прва тешкоћа, то су били босански фрањевци, до оног времена независни и слободоумни. Они нису знали за Хрвате, нити имали икакве везе са њиховим клиром, а били чак поносни што је некад њихова хиерархија ишла и преко Славоније, све до Будима…

Како се поред овог просвећеног и агилног бискупа налазио и др Франо Рачки, познати историчар, који је писао о Хрватском Државном Праву, (Одломци хр. држ. права, Беч, 1861), није чудо и да је први писао да је Босна „некоћ била хрватска“…

Из тог круга изишла је и фамозна „Повјест Босне“ Вјекослава Клајића, сва апокрифна, сва тенденциозна. Клајић је писао о Босни да онамо живе 95% Хрвати, а оно су друго Цигани и Арбанаси. Доцније ће доћи Старчевићанство, крајња левица Штросмајерове странке, (као што је до данас франковштина била крајња левица Мачекове странке), да под утицајем опет Немца, Паула Ритера, похрваћеног Павла Витезовића, уопште негира да Срби постоје. ..

Ђаково, које је одиста некад у XV веку било на челу и босанске хиерархије, морало је сасвим природно на тим успоменама правити затим и много крупније закључке. Зато поред младог Штросмајера, од крви завојевачке, није ни сам Рачки тврдио о хрватству Босне као научник, него као политичар. Требало је дакле из Ђакова кренути борбу за Босну као хрватску земљу!

Што је највише сметало, то је био сам босански народ, чак и босански народ католичке вере. Нико у Босни није пуно знао о Хрватима, ни њиховом културном центру као општем огњишту за све јужне Словене.

: Брзописна ћирилица или Босанчица

Босански фрањевац, познати писац Иван Јукић, писао је већ раније: „У Босанској Крајини од Хрватах не знају ни имена…“ (Хрватско Коло“, 1847). Нешто доцније и историчар Иван Кукуљевнћ (у свом „Путовању по Босни“, 1858, 36), пише: „Сада је већ ишчезло овде име хрватско“. Најзад, тако ће, пуно после тога, писати и Антун Радић, брат будућег шефа хрватског народа, Стјепана Радића: „На доста мјеста довољно и нехотице сам се увјерио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато“ (Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена, IV, 1899, стр. 38; Ђерић, 47).

Уосталом, овако се стање продужавало и за аустријске окупације Босне. Вероватно да би продужавало и до данас, да на владама нашим нису за дуги низ година били људи који за национална питања нису имали никаквог интереса. Није зато ни чудо што се 1939 из Београда уступила Хрватима као њихова национална својина, велика просторија те земље, за коју је Српство једино лило своју крв откад постоји, и где је, како видимо, хрватско име напротив, увек било туђе, колико и португалско или финско.

Босна је свагда називана само српском земљом. На почетку историјског живота Босне, српска династија под зетским кнезом Војиславом је заузела са Хумом и са Рашком још и Босну. О Босну се никад нису ни водиле борбе између Срба и Хрвата, него између Срба, Византинаца и Мађара. Босна, која се историјски први пут спомиње после Чаславове смрти 960 г., тек после Бодинове смрти 1101 престаје као и Рашка да буде у држави Српској. (Станојевић, 1926, 31.) Од тог доба је живела самостално. Али она ничег није имала заједничког са Хрватском, (за 2/3 мањом од себе)…

Увек су биле и сродничке везе између Босне и Србије, откад је Кулинова сестра била удата за Немањиног брата хумског кнеза Мирослава, од којег нам је остало познато православно еванђеље. Кад је Немања од Грка освојио Котор, освојио је и Босну од Мађара, који су је били узели нешто раније (1136), узимајући и титулу босанских краљева. Босна је и даље признавала Немањину власт. Драгутин је Босну добио у мираз од Мађара. Душан је имао зато у својој титули и Босну.

Након кратке владе Кулиновог наследника Стевана, бан Нинослав све своје држављане зове само Србима. Један Папа, потврђујући нека права Дубровачкој цркви, у свом писму зове Босну српском земљом: „српска држава то јест Босна“.Regnum Servilliae quod Bosna (Farlati – Colleti: Ecl. Rag. Historia; Смичиклас: Дипл. Зборник, 195; Ђерић, 37). А зна се да су босански краљеви потписивали у својој титули да су најпре краљеви Срба, па тек онда Босанаца. Велики Твртко је имао титулу: „Краљ Србљем, Босни и Приморју“. (Mon. Serb 187) Тако и краљ Томаш (ibid. 438). – Шта би говорили Хрвати у оваквом случају?

За све се ово добро знало и у Ђакову, кад се правио план да се окрене пропаганда на Босну, где би Рим и Беч могли имати заједничких интереса да са Загребом раде заједнички.

После заузећа Далмације од стране Аустрије, Беч је преко својих онамошњих консула заштићавао босанско католичанство, и школовало онамошње католичке свештенике. Али наједном 1841, Аустрија је престала са овим школовањем. Тад је нова ситуација фрањеваца босанских постала погодним за Хрвате, односно за Штросмајера.

Босански фрањевци су сами имали свог шефа хијерархије, којег су они бирали, и који је становао у каквом босанском самостану. Писали су сви ћирилицом. Звали су се „кршћанима“ за разлику од православних, које су звали „ришћанима“. Можда је на ове људе мислио Ангело Рока кад је писао: „А Босанци, између осталих племена која говоре СРПСКИМ језиком, обично употребљавају и одабранији начин говора“ (Bibl. Vaticana, 171, Ђерић).

Тако су у Далмацији и Лици и Славонији католички свештеници уопште и врло често србовали, писали српске родољубиве песме, и служили се само ћирилицом. Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова : „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757 г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

За време турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву окупацију. Утом су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и за католичку цркву.

Фра Гаврановић у свом делу наводи и како постоје документа, да су после невесињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни предпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтели Папа и Цар аустријски у погледу Босне. Чак треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор Штросмајер, творац „југославизма“.

Немогуће је икаквом здравом мозгу претпоставити, да се за аустријску окупацију Босне и Херцеговине борио и Папа римски и Цар из Беча, а да је Штросмајер, врло угледни магнат своје Цркве, остао скрштених руку; и сањајући о том да православна Србија заузме оне крајеве у којој живи и скоро четвртина католичког народа!..

Верски рат у Хрватској против Срба једва је век раније вођен из Беча по вољи Марије Терезије, н за дуго година. Један докуменат ћемо навести који је довољан да се види шта је и овог пута било иза кулиса. У већ поменутој књизи историчара фра Гаврановића, пише: неки Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије“, пошто су се „идеал србски“ и „србска вјера“ дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Мацедонији: и сваки аустријски патриот био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна“.

– Штросмајер је имао у Босни великог пријатеља, а такођер великог непријатеља фрањеваца, Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.

Јован Дучић; фото: Википедија

Штросмајер се није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКО ПИТАЊЕ

Шта је то „хрватски језик“, а шта није?

Између мађарског, латинског и хрватског изабрали српски

Ми видимо да у години 1825, Мађари намећу Хрватима као административни језик мађарски а они се боре да им оставе латински, ни не мислећи на свој народни! Али 1835, долазе Мађари и да им натуре мађарски језик као школски и обавезни. Намера је Мађарске била овај пут да Хрватску просто направи мађарском провинцијом. – Пред опасношћу да сасвим не утону, Хрвати, у једном Наполеонском времену национализма (1806-1813), почну одиста да се и сами буде.

: Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

: Наше земље у првој половини 19. века

Али што је Хрвате нарочито пренуло, то су устанци Карађорђа и Милоша, који су и по другим словенским земљама изазивали дивљење. У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка XIX века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.

У то време, један млад студент, пореклом Немац из Крапине, како је изнашао Фердо Шишић, Људевит Гај, бавио се много у Грацу и Пешти у друштву српских омладинаца, занешених устанцима, а тако исто Српским Народним Песмама, које је Вук Караџић био објавио у то време.

Српски језик којим су српски студенти говорили, и којим је Вук писао, занео је Људевита Гаја, да је он помишљао на жалосно стање народног говора по хрватским крајевима. У њему се зато роди идеја да би требало да Хрвати узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога, да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служиле и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима. Тад је покренут „Хрватски Лист“ са књижевннм додатком.

Између словеначке кајкавштине и неразвијене чакавштине

Да не буде никакве забуне, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални преображај, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво безпримеран случај међу народима).

На кајкавском говору (којег опет Словенци сматрају својим народним језиком), нису Хрвати били ништа важно написали. На чакавском говору, који се једини у филологији сматра неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развија. Доказ, што стари хрватски рукопис Винодолски закон, представља равно језик којим и данас говоре Виндолци.

Доцније ће Рачки имати намеру да штампа за свој народ „читанку“, у којој би били средњевековни српски књижевни споменици, Житија, да у недостатку својих сопствених таквих извора, хрватски језик добије извесне класичне образце.

Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора. „Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“. (Вежић, Невен, 1855; Милосављевић, II, 28). Чак нису они примили језик српских народних песама ни без протеста. Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске… (Јагић, Спомени мојега живота, 62).

Илиризам је хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтев да тако помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски.

Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.

Српски језик као оружје за инвазију на Србе преко река Купе, Саве и Чазме

До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. — И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).

– Да Хрвати нису узели српску штокавштину, него остали на кајкавштини, мењали би затим све оне погрде са западним суседима на заједничком језику кајкавском, место што, на несрећу нашу, мењају данас с нама те своје погрде на штокавштини…

Ни Срби нису баш олако пропуштали да ово акапарисање њиховог књижевног језика, језика из народних епоса, Хрвати изврше, а да то они не објаве као недозвољени плагијат.

Јагић, највећи хрватски филолог, пише: „Само се по себи разуме, да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу 1834 и 1848), да су неправедно себи присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији, коју је иначе код Илираца побудила и подупирала дубровачка литература“. (Јагић, Спомени, II, 247).

Илиризам Гајев и југославизам Штросмајеров

Какав наш Југословен режимски, или који други игнорант народних питања, рекао би да је заједнички књижевни језик, овако „постигнут“ између Срба и Хрвата, ипак донео у политичком смислу извесну солидарност, приближење, осећање заједничког. Али тај Југословен не би рекао да се с њим само солидарисао неко ко му је придигао капут или табакеру!

: Људевит Гај

: Јосип Јурај Штросмајер

– Није ни само то. Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра…

Доказ, што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију штокаваца око свог културног центра Загреба. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу.

И кад се бан Јелачић инсталирао за бана 1848, у присуству патријарха српског Рајачића, а затим свечано оба ношена на рукама око славолука, стајало је и то у вези са аспирацијама Хрвата да се и Војводини наметну за центар, најпре национални, а затим н верски (унијатски). Ово је друго лице Илирства…

Јован Дучић; фото: Википедија

А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Сродне објаве:

Зашто (са)чувати азбук(в)у
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / НАРОДНИ ИЗРАЗ / СРПСКО ПИТАЊЕ / ТРАДИЦИЈА

Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем

Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. века отопочео је најпре одбацивањем обе варијанте хрватског језика – кајкавске и чакавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наречја. На тај начин су створени услови да нова идеја нације на принципу: католичка вера + српски језик = хрватска нација премости реке Купу, Саву и Чазму, којима је вековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вероисповести и целокупна српска историја, традиција, књижевно и културно наслеђе. Пример једне од тих отимачина – српских народних песама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнео је Јован Дучић у свом делу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму““; штампаном у Илиноју 1942. године.

Хрватске Народне Пјесме

: Иван Кукулевић-Сакцински

: Јосип Јурај Штросмајер

: Ватрослав Јагић

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.

Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!

Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали…

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.

Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Уколико неко мисли да може пронаћи неки хрватски мотив у овој другој од 12 књига, целу књигу може да прочита овде.

ЈЕЗИК И ПИСМО / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића

Прво двоименовање српског језика је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Marko_Murat_-_Portret_Laze_Kosti%C4%87a,_1898.jpg

Марко Мурат – Портрет Лазе Костића, 1898. (Народни музеј); фото: Википедија

: Јосип Јурај Штросмајер

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882; своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну. (Братислава, Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа.

На позив хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника Рјечника српског или хрватског језика. Рјечник је радио у Загребу, гдје је рјечник и објављен после његове смрти. (Даничић је радио и на сређивању хрватске латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. )

Прелазак Даничића у Загреб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један познати српски лингвиста прихвати посла хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест стварања и промовисања хрватске нације. Преко Даничића хрватска национална и језичка политика, и „хрватски језик“ су промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Бискуп Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, Њемац, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову – центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту југославизма – одбране од православља,а потом мисије прозелитизма према православнима.

Даничићево двоименовање српског језика је прва нормирана декларација о српском језику као `заједничком` и вишеименом то јест, после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. као припреме за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика`. Бечки књижевни договор су потписали Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким лигвистима о заједничком језику. У тексту Бечког књижевног договора име `заједничког` језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о безименовању српског језика.

Караџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Краљевине Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког југословенског пројекта први је писао Лазар – Лаза Костић, српски књижевник, песник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар.

У раду „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише: „Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.„

Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: „The Kroatian, According to Safarik, should not be reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian.“ (Max Müller, The languages of the seat of war in the East. London and Edinburgh, 1855) .

Према томе што такав ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: Кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички“…

…„Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може се читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у такозваних хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, уколико је некада било, сасвим без трага.“ …

,,По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Огњен Војводић

извори: Огњен Војводић