Братско лицемерје – Босна раздора између Срба и Загреба

Кад се Штросмајер јавио на арени, још је однос Срба и Хрвата био бољи него икад раније. Као што су Мађари у полемици говорили за Хрвате да су људство другог реда, тако су Хрвати у оној земљи држали одувек Србе грађанима другог реда; али познати аустријски апсолутизам 1849 г. долази да у Хрватску заведе сада место латинског, или дотадашњег мађарског, као званични језик, немачки, због чега су Хрвати нашли у Србима тог доба добре локалне патриоте.

Братско лицемерје – Босна раздора између Срба и Загреба; фото: Гемини ВИ

Њихова заједничка акција према Бечу, биће нарочито жива 1861 до 1867. Ово је доба одиста највише личило на приближење између та два увек завађена народа.

У Далмацији која је у то време још имала минималне везе са Загребом, такође ни један хрватски успех није могао бити могућ без помоћи онамошњих Срба. Па ипак, ми ћемо видети да и поред свега „југославизма“, како се звао овај нови загребачки покрет Штросмајеров, није био ни један знак да се положај Срба у хрватским крајевима битно мењао, маколико Срби помагали Хрвате.

Наши би се људи зачудили кад бисмо им рекли да је загребачки Сабор већао тек 1884 о „српском питању“, што значи о правима Срба, нешто налик на оно што је у Америци било питање њихових Црнаца…

Када је дошло да Аустрија изврши у Босни окупацију, Далмација, која се надала прва извући отуд корист, и духовну и економску, била је разочарана владом мађарског министра Калаја, затим Апела, затим Виртемберга, затим Хојоша. Далматински првак Миховило Павлиновић, напише у то време књигу и расправу, у којој је доказивао да Босна историјски припада хрватском народу и Далмацији.

Овај писац, којег је Штросмајер називао својим „милим побратимом“, стојећи у вези са Ђаковом, ишао је за једним крупним циљем: ако се Босна и Херцеговина одиста вежу за Далмацију, а Далмација затим буде заједнички повезана у Троједној Краљевини са Хрватском и Славонијом, онда би тако Босна, par ricochet, била укључена н у Хрватску, што је био и иначе идеал већ од времена Илирства.

Не треба заборавити да је Штросмајер радио на том „хрватском оквиру“ као један међу првима. Године 1869, цар Фрања Јосиф је патентом од 5 марта, био проширио своје Државно Веће у Бечу, и позвао 38 већника из свих земаља монархије, којом је приликом Далмацију заступао Фрањо, кнез Борели из Задра, а Хрватску барун Враницани из Загреба.

Миховило Павлиновић

У седници 25 септембра те исте 1860 г. Враницани је кренуо питање уједињења Далмације са Хрватском (пошто је Далмацијом управљала Аустрија, а Хрватском је управљала Мађарска). Одмах се је јавио за реч онда млади бискуп Штросмајер да докаже како је по среди „историјско право мајке Хрватске“, и једна „хитна потреба“, која не трпи одлагања.

И на конференцији првака који су се затим, на позив бана Шокчевића, били скупили да ово питање уреде и међу собом, и према монархији, Штросмајер је опет водио главну реч. Тражио је и Истру. (Франо Иванишевић: Народни Препород у Далмацији, 1932, 8). Никад није Штросмајер ни доцније пропуштао да буде први у питању везивања хрватских земаља у један државни и административни блок.

Јован Дучић; фото: Википедија

На несрећу, Павлиновићева књига изазва раздор са Србима далматинским, који су до тог времена олакшавали целу борбу Хрвата против Талијанаца за народни језик и школе у Далмацији. Наједном су све везе као мачем биле покидане, након књиге Павлиновићеве, кад се Србима далматинским почело говорити о лажним правима Хрватске и Далмације на српску Босну. Они убрзо створише онамо и засебни Српски Клуб, и свој лист „Српски Глас“, у Задру, потакнувши да Српство једино има историјска права на Босну и Херцеговину, и да се, дакле, на такав начин не даје даље братовати.

Пошто су дотле Хрвати успевали само помоћу далматинских Срба, ови им, после овакве подвале, откажу помоћ на првим изборима, гласајући с аутономашима, чиме Хрвати изгубе већину; чак и то да њихов врло угледни првак Михо Клајић не уђе у Сабор. Хрвати су тад узвикиули: Издајници! Тако ће после и у Хрватској, након хрватских насиља, Срби и у 1906 г., из тактичких разлога политизирати са Мађарима, нашто ће им Хрвати и овај пут повикати: Издајице! Мађарони!

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Повезани чланци:

Српски народ неће аутономију Босне! („Врбаске новине“ 1939.)
Становници средњовековне Босне славили су крсну славу – Повеља Бељака и Радича Санковића Дубровнику
Матија Мажуранић: Хришћанин није Бошњак, Бошњак није Турчин
Ћирилица – тајно писмо босанских бегова
Штросмајеров јуриш на Босну и сламање фрањеваца
Меморандум босанских муслимана упућен Хитлеру
Српска ћирилица и муслимани Босне и Херцеговине
Сер Артур Џон Еванс о Србима и латинима у Босни
Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини
Фридрих Вилхелм фон Таубе о Србима у Босни