Крајпуташи – сведоци историје и традиције

ПОДЕЛИТЕ
Као што само име каже, крајпуташи су споменици постављени покрај пута, на њиховим раскрсницама против заборава покојника. По правилу су посвећени пострадалим војницима сахрањеним у далеким земљама или војницима којима се не зна гроб. Обичај подизања оваквих споменика распрострањен је у целој Србији (нарочито у западном и источном делу), Босни, Херцеговини и Црној Гори.
Крајпуташи

Крајпуташ Јанку Павловићу у селу Богданица (општина Горњи Милановац).; фото: Википедија

Још су стари Словени подизали спомен-могиле у којима нису били сахрањени покојници, а упадљива је и сличност са сачуваним старовековним споменицима Балкана. Подизање споменика покојнику на месту гдје није сахрањено његово тело, било је познато и у средњем вијеку, а обичај се посебно развио у Србији у 19. веку, после устанка против Турака, а ојачао после Првог светског рата.

Крајпуташи нису искључиво словенска и српска творевина. Дрвене фигуре, настрешене сламом, као прототип наших крајпуташа, срећемо као обележја погинулим ратницима јужноетиопског племена Гала.

Крајпуташ је најчешће монолитан камен, облика квадра, висине од једног до једног и по метра. На њему су редовно исклесани поетично јуначки, а истовремено гротескни ликови, са скривеним осмехом на лицу, обојени живим бојама, међу којима преовлађује интензивно плава.

Ови споменици су од посебне вредности и посебне естетике. То су ликови војника, сељака, бунтовника, путника. На споменику је редовно уклесан епитаф, најчешће духовито срочен, који говори о покојнику за кога је обележје подигнуто. Зато што су готово редовно постављени поред путева, ова спомен обиљежја, се и називају крајпуташи.

Мотиви приказују карактеристике и друштвени статус покојника током његовог живота: трговац, градоначелник, војник, студент, неудата девојка, удата жена, хајдук. Већина фигура и портрета на Крајпуташима су реални прикази онога коме је споменик подигнут, што показује да су уметници највероватније познавали покојника.

Упадљива је сличност у уметничком обликовању крајпуташа и мрамора или стећака –  и једнима и другима основни облик је стела, слични су им геометријски, биљни и животињски мотиви, као и натписи који  су често на граници шаљивог:

Ево ја лежим, а ти ме гледај!
Волео бих да ти лежиш, а ја да те гледам!

Од 19. века овај споменик је најчешће обележје погинулом ратнику и помен за покојником коме се не зна гроб. Вишеструко обавезују на чување. Обавезују у незаборав мртвима, због митске симболике и светске реткости, и ради лепоте којом не престају да плене.

Крајпуташи у селу Доња Краварица (Општина Лучани).

Крајпуташи у селу Доња Краварица (Општина Лучани); фото: Википедија

Поготово се појављују после Првог светског рата као начин обележавања пострадалих из породице, а ради подсећања свих становника села и случајних пролазника о прерано прекинутом животу.

Блиска родбина покојника подиже овакав споменик, у ствари симболички гроб, ономе ко страда или умре далеко од своје куће, па му се често и не зна прави гроб.

Такође је већи број споменика подигнут на месту где је неко страдао, умро насилном смрћу, јер се верује да мртвац треба да буде сахрањен на месту где је погинуо. Ово се чини из веровања да се погинули не привиђа пролазницима на месту страдања, у ствари да душа покојника не лута зато што није сахрањена.

Како се крајпуташи редовно подижу онима који су погинули и чији остаци често нису ни нађени, вероватно да првобитни разлог за подизање надгробних споменика изван гробља треба тражити у веровањима о покојницима који су умрли насилном смрћу.

В. Шмит наглашава да у неким културама постоји особит страх од душа оних који су умрли неприродном или насилном смрћу, као што су самоубице, утопљеници, погинули од грома, они које су звери растргле, као и жене које су умрле приликом порођаја.

Литература:

Бранко Радичевић: Сеоски надгробни споменици и крајпуташи у Србији
Радојко Николић : Камена књига предака, Народни музеј Чачак, 2018.
Група аутора, Српски митолошки речник, Нолит, Београд, pp. 98, 1970.
Р. Маринковић, Насеља, порекло становништва, обичаји, Службени гласник Српске академије наука, 2010.
Тамара Огњевић, Камена села српских душа – надгробници и крајпуташи, 2012

Извор: Википедија

Сродни чланци:

Готовуша – симбол опстанка Срба на Косову и Метохији
Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква;“ Камене столице и тајанствена кугла у подручју Жепе
Камена или „судачка“ столица из Ошанића код Стоца
Најстарији извјештај о стећцима у сјевероисточној Босни
Шудиковски квадар – мистерија писма код Берана
40 археолошких локалитета потопљено због подизања бране на Ђердапу
Праисторијске фигурице “Венера“

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Поделите


Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.