Александар Велики

Како је уништена Александријска библиотека

Преко 500.000 дела највећих аутора и мислилаца античког времена је изгубљено заувек
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Incendie_Alexandrie_by_Hermann_Goll_1876.jpg

Александријски пожар (дрворез Хермана Гела, 1876.); фото: Википедија

Александријска библиотека је била највећа библиотека античког света. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту.

Александар Велики први је наредио изградњу велике библиотеке, али није доживео да је види, као ни град који је по њему добио име. Убрзо је Александрија постала највећи град западног света, град папируса и центар трговине књигама.

Библиотека је основана је почетком III века пре нове ере од стране краљева из династије Птолемеја. Духовни покретач и први организатор био је Грк Деметрије из Фалерона. Током њеног постојања управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова: Зенодот из Ефеса, песник и граматичар Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх са Самотраке.

Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птолемеј I Сотер, око 290-283. п. н. е., а наставио Птолемеј II Филаделф – Сотер. Изграђена је у аристократском делу града Брукејон, краљевској четврти, у стилу Аристотелове Академије.

Александрија, Египат

Александрија, Мапа; фото: Википедија

Број књига и/или папируса у Библиотеци се у изворима наводи различито. Док једни указују да их је било 700.000 примерака, други тврде да их је било 500.000 или 600.000, а Kарл Сејган чак наводи да их је било милион.

Библиотека је чувала радове највећих мислилаца античког времена. На општу цивилизацијску жалост, готово сва та дела уништена су заувек у великим пожарима.

Нека од најзанимљивијих сведочанстава њеног уништења добили смо од римских аутора, према којима је библиотека први пут заправо случајно уништена од стране Гаја Јулија Цезара током опсаде Александрије 48. године п. н. е.

„Kада је непријатељ покушао да пресече његову (Цезарову) флоту, морао је да се одбрани уз помоћ ватре, која се са проширила са докова и уништила велику библиотеку“, писао је чувени Плутарх у животопису Јулија Цезара.

Друго уништавање библиотеке извели су хришћани, убрзо након што је 387. године хришћанство постало државна религија Римског царства. Цар Теодосије I 391. године наредио је уништавање свих паганских храмова. Тада хришћани, на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку.

Треће и последње велико уништавање библиотеке одиграло се када је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Командант муслиманске војске је упитао калифа Умара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор: „Оне или су у супротности са Kураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне.“

Иако су сва три уништавања документована у историјским изворима, научници нису сасвим сигурни у њихову веродостојност, пре свега због могуће пристрасности древних писаца, а затим и због мањка археолошких налаза који потврђују размере библиотеке или узрок њеног нестанка.

Све док сви становници не напусте Александрију и археолошка ископавања у граду буду дозвољена, вероватно нећемо сазнати праву истину о бесповратном губитку знања старог света.

Извор: Њузвик

Артемидин храм у Ефесу – Прво светско чудо

Артемидин храм у Ефесу (грч. Artemision) подигнут је око 550. п. н. е. Данас се могу видети само остаци темеља и место на којем се овај храм некада налазио – на око 50 km од града Измира. Иако темељ храма потиче још из 7. века п. н. е, грађевина је конструисана и подигнута 550. године п. н. е. 

Артемидин храм, Гравура Мартена ван Гемскерка, 16. век

Новац за изградњу велелепног мермерног храма издвојио је лидијски краљ Крез, а храм је осмислио и пројектовао грчки архитекта Херосифрон. Храм је био украшен бронзаним статуама које су извајали најумешнији уметници тог доба: Фидија, Поликлеит, Кресилас и Фрадмон.

Храм је служио као религијско здање, али и као тржница. Годинама су храм посећивали трговци, туристи, уметници и краљеви који су одавали почаст богињи завештајући део своје зараде храму. Недавним археолошким ископавањима на овој локацији откривени су дарови које су ходочасници који су долазили чак из Персије и Индије посветили Артемиди – наушнице, наруквице и огрлице од злата, статуе Артемиде извајане од злата и слоноваче и други артефакти изузетне вредности и лепоте.

7 светских чуда старог света је скуп архитектонских дела које су стари Грци сматрали врхунцем људске креативности и генијалности. Најстарије њихово помињање је код Херодота (око 450. г. п. н. е.), а први пут су заједно поменута у епиграму феничанског писца Антипатроса из Сидона (2. век п. н. е.).

У ноћи 21. јула 356. године п. н. е, човек по имену Херострат је, у намери да се прослави и да његово име овековечи историја, запалио храм који је сагорео до темеља. Те исте ноћи рођен је и Александар Велики (Македонски).

Познати историчар тог доба Плутарх запазио је необичну случајност и забележио да „у тој ноћи богиња није обитавала у свом храму, јер је присуствовала рођењу будућег великог војсковође, те није могла да спаси свој храм од уништења.“ Током наредне две деценије, храм је обновљен, у чему је значајно помогао сам Александар Македонски који је у то доба већ био освојио и покорио целу Малу Азију.

Када је апостол Павле у првом веку нове ере посетио Ефес у намери да проповеда хришћанство, суочио се са снажним култом богиње Артемиде распрострањеним у народу који није желео да га се одрекне.

Када су Готи 262 године н. е. поново разрушили храм, Ефежани су се заветовали да ће га поново обновити. Ипак, до 4. века н. е. већина Ефежана је прихватило хришћанство и храм је изгубио свој религијски значај.

Артемидин храм

Налазиште Артемидиног храма у Ефесу у Турској. Од некадашњег храма није остало ништа изузев неколико стубова; фото: Wikipedia

Последње поглавље историје везано за овај храм одиграло се 401. године н. е. када га је срушио Свети Јован Хризостом. Касније је Ефес напуштен, а археолошка ископавања ове локације започела су тек крајем 19. века. Ископавањима су откривени темељи храма и пут који је водио до ове локације која је данас полумочварни предео, с обзиром да је некада на том месту било море и значајна лука Мале Азије.

Извор: Википедија

Да ли је венетска култура = српска култура?

Једна од теорија о пореклу, етничком и језичком идентитету Венета приказује њихово присуство широм Европе најкасније од 6. века пре нове ере. Према тој теорији, већину централне Европе и делове данашње северне Турске првобитно je насељавао један народ – Венети – народ који је касније био расејан услед више инвазија са севера келтских и германских племена и потискивањем на север од стране Римљана. Према овој теорији, Арморикански Венети, Јадрански Венети, Вислански Венети, део Илира и Венети из северне Турске били су сродни народи који су говорили истим или сличним језиком. Венетска теорија међу Венете такође убраја неколико народа северне Шпаније и северне приморске Француске, као и делове Данске, Велса и Ирске.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Guerriero_veneto.jpg

Статуета венетског ратника; фото: Википедија

Због разних недоумица које изазивају историјски фалсификати, овде су надевени како антички тако и новији извори о распростирању, етничкој припадности и језичким особинама венетског народа. Наиме, било је много покушаја да се Венети прогласе италским, келтским, галским па чак и немачким народом, а посебно да се негира њихова повезаност са илирском скупином. Исто тако безуспешна била су бројна тумачења венетског језика путем италских, келтских, германских, староевропских и ко зна каквих све још језика – само не словенских.

Венети или Венеди, Венди (грч. ενετοί, лат. heneti) су древни индоевропски народ који је од средине 2. миленијума пре нове ере насељавао североисточну Италију, подручје које одговара данашњој регији Венето. Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п. н. е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Реција, Венеција, Винделиција, Карантанија, Моравска, Панонија, Истра и Далмација, а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

СРБИ ОД ЈАДРАНА ДО БАЛТИКА И ЦРНОГ МОРА

Венети се у изворима јављају као Венетици, Хенети, Енети, Древни Венети, Палео-Венети, Венди и Винди. Италијани их називају Палеовенетима, да би их разликовали од данашњих становника Венеције, а именом јадрански Венети (Veneti adriatici) називају се да би се разликовали од других група које се такође појављују под овим именом, попут оних у источној Европи или Малој Азији. Вендима или Виндима Немци зову Лужичке Србе, а Аустријанци Градишћанске Хрвате. Рукавац Боденског језера носи назив Venetus lacus.

Реч Венети први пут се појављује, у облику „VENETKENS“ на стели Isola Vicentina (Вићенца) из 4. века пре нове ере. Натпис је можда израз етничких идеја савременика, али се споменик тешко може датирати.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stele_Isola_V.jpg

Стела Isola Vicentina, 4. век п. н. е. (музеј у Вићенци); фото: Википедија

Упоредни материјал показује да су германски језици имали два појма различитог порекла: старонемачки „Vende“ указује на предгермански *Venetos, док лат.-герм. Venedi (што је потврђено код Тацита) и староенглески „Vends“ указује на предгерманско *Venetos. Ово последње, према Тациту, који је био упознат са Јадранским Венетима, повезује Венете са Словенима Висле.

Према чешком лингвисти Јулијусу Покорном (1887-1970), етноним Венети (једнина *Venetos) изведен је из протоиндоевропског корена *ven- „тежити, желети, волети“. Етимолошки сродне речи индоевропских језика укључују латинске venus, -eris (љубав, страст, милост); санскритски vanas- (пожуда, полет), vani- (жеља, жеља); староирски fine (< протокелтски *venja: сродство, родбина, савез, племе, породица); староскандинавски vinr, старосаксонски, старовисоконемачки vini, старофризијски, староенглески vinski (пријатељ).

АНТИЧКИ ИЗВОРИ

Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Хомер, Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио, који их смештају широм југоисточне и средње Европе, као и на крајњи југ, на обале Црног мора и у Малу Азију. Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти, која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Финци и Естонци и данас Русију називају Вене.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Auguste_Leloir_-_Hom%C3%A8re.jpg

Омаж Хомеровој апотеози (Жан-Батист Огюст Лелуар, 1841. Музеј Лувр); фото: Википедија

Многи од њих Венете означавају као припаднике илирске скупине народа. Поред тога, на основу ових извора можемо разликовати четири основне велике скупине Венета: 1. Јадрански  Венети на простору северне Италије 2. Алпски Венети, на тромеђи Аустрије, Швајцарске и Немачке. 3. Централноевропски Венети, дуж тока Висле и дуж Гдањског залива 4. Венети у Галији, на простору Бретање. Према античким изворима, Венети су се ширили са обала Црног Мора и из Тракије.

У Хомеровој Илијади (око 850. пре Христа) Венети се помињу као становници Пафлагоније на јужној обали Црног мора, западно од Понта. У време Тројанског рата (око 1200. пре Христа) били су савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п. н. е. Када су у рату погинули и њихов краљ Пилемен (или Белемен) и његов син Харпалион, Венети заједно са Антенором и младим кнезом Меоније Местлеом одлазе у Тракију. И према археолошким налазима, време између XIII и XII века п. н. е. познато је по великим миграцијама.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:General_biography;_or,_Lives,_critical_and_historical,_of_the_most_eminent_persons_of_all_ages,_countries,_conditions,_and_professions,_arranged_according_to_alphabetical_order_(1818)_(14761572336).jpg

Херодот (Општа биографија… 1818.); фото: Википедија

Венети Потом преко Балкана мигрирају у данашњу област Венето на северозападу Италије, где оснивају Падову 1183. године. Из те области су протерали староседеоце Евгане, који су живели између мора и Алпа.

Херодот (око 484-425 п. н. е.) помиње Јадранске Венете (Историје I, В, 9), наводећи да је Венето илирска провинција западног огранка овог индоевропског народа (Историје I, 196). Дакле, он говори о становништву Венета као о делу илирског народа стационираног у Јадранском мору. Илирско порекло Венета додатно поткрепљују њихови блиски односи са становницима приморских крајева Јадрана.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Gand,_Juste_de_-_Berruguete,_Pedro_-_Virgile,_MI_652_;_Campana_388.jpg

Вергилије (Јустус из Гента, 15. век); фото: Википедија

Херодотову тезу подржавају научници попут Карла Паулија. док други, пре свих Виторе Пизани, Ханс Крахе и Антон Мајер тврде да је Херодот заправо мислио на илирско племе које се населило на источним обалама јадранског мора, а не у области данашње Италије.

У коментарима Историје света Помпеја Трога из 1. века п. н. е. римски историчар Марко Јуније Јустин наводи: „Народи Етрурци, који поседују обалу Доњег мора, дошли су из Лидије, а Венете, који сада живе близу обала Горњег мора, довео је њихов вођа. Антенор, када је Троја заузета и освојена.”

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Strabo.jpg

Страбон (Андре Теве, 1584.); фото: Википедија (обрада: Расен)

Вергилије (70-19. п. н. е.) у Енеиди износи верзију сличну Хомеровој, с тим што он Венете смешта у „најунутарњију област Либурна“, као крајњег подручја до којег је Антенор стигао. То би могло значити и да су Либурни некада насељавали шире подручје источних Алпа, данашње Словеније, Истре и северне Далмације пре доласка Венета. Према Вергилију, Венети су основали Падову. (Енеида I, 242-249)

Страбон (око 64. п. н. е – 24. н. е.) позивајући се на Софокла, такође наводи да су да су Енети, којима је припадао Пилемен, били најистакнутије племе Пафлагонаца; да су извршили поход с њим у веома великом броју, али су, изгубивши вођу, након заузимања Троје, Антенор и његова деца са преживелима безбедно побегли у Тракију, а одатле су у својим лутањима отишли ​​у Јадранску Енетику, како се она сада зове. (Географија, 1.8, 12.3, 13.1, )

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Grande_Illustrazione_del_Lombardo_Veneto_Vol_3_Plinio_Secondo_300dpi.jpg

Плиније Старији (1859); фото: Википедија (обрада: Расен)

Римски историчар Тит Ливије (59. п. н. е. – 17. н. е.), и сам родом из венетског града Патавијума (Падова), такође повезује јадранске Венете са онима из Пафлагоније. Ливије је писао да је после пада Троје тројански принц Антенор постао вођа Пафлагонаца након што су сви били протерани из своје домовине. Заједно су мигрирали на северне јадранске обале где су основали велика насеља, и потчинили староседеоце Еугане. (Ab urbe condita. Buch 1, 1, 1-3.)

Помпонио Мела (?-45. н. е.) помиње Венете крај Боденског језера, између Немачке, Швајцарске и Аустрије (De orbis situ libri III).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Tacitus_portrait.jpg

Корнелије Тацит (Жилијен, 1915.); фото: Википедија

Плиније Старији (23–79 н. е.) позива се на Катона имплицирајући да су Пафлагонски Енети, са јужних обала Црног Мора преци Венета у Италији. Он наводи њихове градове Атесте, Ацелум, Патавијум, Опитергијум, Белунум и Вицетија. („Venetos troiana stirpe ortos auctor est Cato“: Naturalis historia. III, 130).

Тацит (56-око 120) и Плиније Старији лоцирају „Венете“, „Венеде“ или „Венде“ дуж тока Висле на граници са Бастарнама, Финима и Сарматима.

Квинт Курције Руф (1. век) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п. н. е.

Грчки географ Клаудије Птоломеј (2. век) забележио је да Венети живе међу Сарматима дуж читавог Гдањског залива.

Зенодот Ефески (3. век): „…Ови Венети… изгубивши свог вођу током Тројанског рата, прешли су у Европу (у Тракију), а затим су, након дугих лутања, стигли у Венецију на Јадрану „.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Part_of_Tabula_Peutingeriana_showing_Western_Moesia_Inferior,_Western_Dacia_and_Macedonia.png

Појтингерова географска карта (Tabula Peutingeriana, 3. век), део: Западна доња Мезија, Западна Дакија и Македонија. фото: Википедија

Подаци античких аутора нашли су се и на Појтингеровој географској карти (Tabula Peutingeriana), римској путној карти света с краја 3. века, на којој се Венети налазе у пределу Карпата и на североистоку од ушћа Дунава, односно, помиње их међу „највећим народима”. На овој карти је представљен свет освојен снагом римског оружја… и вероватно је настала по узору на Агрипину карту света. Појтингерова табла, је једина преостала мапа, римских путева (лат. Cursus publicus), и јединствена је копија, која је последњи пут ревидиран у четвртом или почетком петог века. Она покрива Европу, делове Азије (Персија, Индија) и северну Африку.

https://commons.wikimedia.org/wiki/Tabula_Peutingeriana#/media/File:Part_of_Tabula_Peutingeriana_showing_Eastern_Moesia_Inferior,_Eastern_Dacia_and_Thrace.png

Појтингерова географска карта (Tabula Peutingeriana, 3. век), део: Источна доња Мезија, Источна Дакија и Тракија.; фото: Википедија

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Servius.jpg

Мауро Сервије Хонорат пише Виргилијеве коментаре (Роберт Гагин, XV век); фото: Википедија

У делу „Коментари Вергилија“ граматичар Мауро Сервије Хонорат (око 400.) имплицира везу између Венета у Винделицији (подручје данашње северне Швајцарске и јужне Немачке) који су у сродству са Либурнима са Истарског приморја. Одатле је део Венета мигрирао у Бретању, где их помиње Страбон (Географика, 5.3), а потом и Цезар после освајања Бретање: “Ово племе има највећи утицај на целој морској обали, јер Венети располажу већим бројем бродова којима плове све до Британије, а знањем поморске вештине надмашују саме Гале. Они су подигли на ноге и друге заједнице, убеђујући их да остану верни слободи коју су наследили од својих предака, него да трпе римско ропство.” Овде је важно запазити да Цезар прави разлику између Венета и Гала.

Готски историчар Јордан из провинције Доње Мезије (6. век) у свом делу Гетика детаљно је описао Скитију и Подунавље и у њима Венете, који себе називају Словенима и Антима. За Словене Јорданес каже: „Ови људи као што смо рекли на почетку наше листе или пописа народа, премда потичу од једног народа, сада носе три имена,  а то су: Венети, Анти и Склавени“ (XXIII, 85)… О Венетима наводи: „У оквиру ових река лежи Дакија, окружена од стране високих Алпа као круном. Близу њиховог левог гребена, који се нагиба према северу и на почетку извора Висле, многобројни народа Венета пребива, заузимајући велико земљиште“ (V, 59), затим наставља наведени део о народу који иако је распршен углавном називају Склавенима и Антима. Након тога Јорданес пише о сукобу Гота и Венета: „После убиства 119 Херула, Eрманарик такође подиже оружје против Венета (XXIII, 84)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Portret_%C5%BDige_Herbersteina.jpg

Жигмунд Херберстеин (16. век); фото: Википедија

У књизи „Белешке о московским пословима“ из 1549. аустријски историчар Жигмунд Херберстеин наводи Далматинце, Карне и Истране међу народима који говоре словенским језиком: „Словенски језик, сада искривљено назван склавонски, веома је распрострањен: њиме говоре Далматинци, Бошњаци, Хрвати, Истрани и даље дуж Јадранског мора до Фриула, Карни, које Млечани зову Карс, као и становници Крајине. Корушани све до реке Драве, затим Штајерци испод Граца уз Мур до Дунава, Мисијанци, Срби, Бугари и други, који живе до Цариграда; поред њих, Чеси, Лужичани, Шлежани, Моравци и становници обала реке Ваге у Краљевини Угарској, као и Пољаци и Руси и Пјатигорски Черкези, код Понта и, коначно, остаци Вандала који живе негде. у северној Немачкој иза Лабе. Сви они себе сврставају у Словене, иако Немци, користећи само име Вандала, све који говоре словенски исто називају Венди, Винди.

НОВИЈА ТУМАЧЕЊА
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Karl_Pauli_-_Imagines_philologorum.jpg

Карл Паули; фото: Википедија

Немачки лингвиста Карл Паули (1839-1901), стручњак за венетски језик, сматрао је да је венетски језик ближи Илирском од било којег другог језика, иако је знање венетског ограничено на лична имена, именице и глаголе који се користе у посветне формуле.

Немачки филолог и индоевропеиста Херман Хирт (1865-1936) је у књизи „Индо-Немци“ сматрао Венете једним од илирских народа центум групе, заједно са Месапима и Македонцима, који су првобитно живели у Панонији. (Herman Hirt, Die Indogermanen, 2 Bde., Strassburg, I, 1905; II, 1907.)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Lubor_Niederle.jpg

Лубор Нидерле; фото: Википедија

Лубор Нидерле (1865-1944) не раздваја јадранске и балтичке Венете. Он је сигуран у словенску припадност и једних и других, али истовремено не искључује келтски утицај и чак сматра да је име „Венета” келтска реч: „Највише што се може претпоставити јесте да ако су Венета и били келтског порекла, њихова се славизација догодила много пре 1. века. н. е.

Што се тиче мог гледишта, не сумњам да су Венди Плинија, Тацита и Птоломеја, као и Јорданови Венди, Прокопијеви и каснијих историчара, увек били Словени. Њихово име – Венди, Венеди – заправо није било словенско, већ је, очигледно, било име туђинског порекла, које су Словенима дали њиһови суседи. Значајна распрострањеност имена са основом винд или венд у земљама које су некада насељавали Келти сугерише да су ова имена келтског порекла.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:3_40_0_10_11_124574_Witold_Hensel,_profesor,_archeolog_cropped.jpg

Витолд Хенсел, 1980. фото: Википедија

Пољски археолог Витолд Хенсел (1917-2008) сматра да су Венете, изворно несловенско племе, славенизовали „Прасловени“ у првом миленијуму пре нове ере, услед чега је подељено на два дела: „У Пољској је кретање Прасловена на запад после 1000. п. н. е. све до Одре довело до тога да је део овде насељених венетских племена прошао кроз процес славизације… после 1000. године пре нове ере, назив Венети односио се на две различите етничке групе: а) становништво које говори венетским језиком, и б) словенска племена (Венди, Винди)“. (Витолд Хенсел, Венети, Венди и њихова веза са становништвом северне Италије и Пољске // Старине Словена и Руса, 1988.)

Иво Вукчевић, Rex germanorum, populos sclavorum

Иво Вукчевић, Rex germanorum, populos sclavorum

Главна теза теорије палеолитског континуитета је да су не само етничке и „генетске“ већ и језичке појаве у Европи морале постојати у основи непромењене од палеолита, при чему је њен оснивач Марио Алинеи претпостављао да су Словени (а не Венети) живели на простору југоисточне Европе од палеолита и одатле се ширили на север и североисток, док за остатак Европе каже да је у континуитету био насељен Келтима, Германима и италијанским народима (међу ове последње убраја и севернојадранске Венете).

Чињеница је да се на територијама савремених држава Италије, Аустрије и Немачке налази мноштво топонима словенског корена. Њих је најисцрпније документовала књига Ива Вукчевића, из Америке, под називом: Rex germanorum, populos sclavorum.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Есте, Виљанова, Голасека, Мелаун, источни и западни Халштат).

ЈАДРАНСКИ ВЕНЕТИ
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Iron_Age_Italy-sr.svg

Италија гвозденог доба; фото: Википедија

Јадрански Венети су били у сталном сукобу са келтским народима који су тада окупирали већи део северозападне Италије. Њихов контакт са Римом почиње у трећем веку пре нове ере. када склапају савез против Гала 238  п. н. е. Од тада постепено усвајају латински језик, римску архитектуру, римско градско планирање и римску религију. 

Венети су створили унитарну културу која је свој максимални развој имала између 8. и 2. века пре нове ере, која се јасно разликовала од осталих култура протоисторијске Италије. Особености ове популације, присутне на целој територији на којој су били стационирани, биле су пре свега производња од бронзе и глине, јака верска уверења, уметнички изрази, пољопривреда, оклоп и одећа, структурирање прво протоградских, а потом урбаних насеља и Сточарство. Информације о венетичком друштву могу се закључити из артефаката, гробница и верских заветних предмета.

Друштво је било подељено на сталеже: земљораднике, трговце, војводе и кнежеве. У мањим градовима (градеци) формирало се месно племство. Удружење сеоских газдинстава, у оквиру једног сеоског поседа (селиште) називало се “весју” (вас), а савет села звао се “суседство” (соседја). Веће проблеме решавало је Веће (веч, веча), а за мање су имали специјалне изасланике (поезда, појезда). Херодот наводи да су брачни обичаји Венета били „слични онима у Вавилонаца“. Артефакти показују да су међу спортовима у којима се уживало били бокс и трке чамцима.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Panel_of_Este,_Venetic_Inscription.jpg

Есте таблица (VI век пре нове ере) Древни инструмент за подучавање венетског језика. Натпис представља могуће артикулације исте речи; фото: Википедија/Giorgio Roncolato

Религија

Писани извори су изузетно оскудни у погледу религије. док је с друге стране, било много богомоља, некропола и заветних приноса. Богослужења су се налазила у светим шумама, на пропланцима окруженим великим дрвећем. Ту су се изводиле поворке са песмама и играма, а мале, дрвене грађевине служиле су као места за свечаности. Група свештеника била је одговорна за свету ватру, ритуално клање и писање, вештину којом је мало ко владао. Из писаних извора сазнајемо о њиховој вјештини узгоја коња и о жртвовању бијелих коња Диомеду.

Обожаване су природне силе, посебно лековита вода, у којој су богови интервенисали да дају исцељење: церемонија је укључивала молбу за исцељење од стране болесника, велику поворку а затим су истицане представе неких идола. У Естеу је пронађена бочица у којој је записано име богиње исцељења. Реитиа је такође била богиња заштитница новорођенчади и плодности. Она је носила кључ загробног живота као симбол.

На наличју једног новчића пронађеног у Норику, према тврђењу научника Јошка Шавлија, представљен је бог Белен, који је био Еквивалент Аполону. Према његовим коментарима Белен је био бог Сунца, који одговара Белобогу. Белен је такође био повезан са изворима, што може указивати на хтоничне и лековите моћи. Имао је пророчиште у граду Аквилеји и био је обожаван као божански заштитник града. Занимљива је сличност имена овог бога са именом последњег Венетског краља страдалог у Тројанском рату – Белемен. Матеј Бор сматра да су се Венети клањали Триглаву и митској Липи, као Дрвету Живота.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Тела покојника су кремирана, а њихов пепео стављан је у посебне урне. Због тога се она често назива културом урнених поља. Приликом сахрањивања приређиване су погребне гозбе и на тај начин је боговима приношено јело и пиће.

Ово је лужичка култура погребних урни. Тако познати аустријски археолог и лингвиста професор Петер Анреитер примећује да су у гвозденом добу, па и раније, све источне Алпе насељавала јединствена култура индоевропских народа, подељених на различита племена, међу којима су били и Келти. 

Језик и писмо

Древни Венети су говорили венетским језиком, који је познат на темељу преко 700 кратких записа који датирају од 6. до 1. века п. н. е. Венетски се не сме мешати с венецијанским, савременим романским језиком којим се говори у области. Испрва су писали писмом сличним оном код Етрураца, а од Августовог времена пишу латиницом. Ђакомо Девото и други лингвисти сумњали су да су ове две групе заједно дошле у Италију током индоевропске миграције.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Venetic_Raetic_Camunic_Lepontic_alphabets.png

Писма Есте (Венетски језик), Магре и Болцано-Санцено (Ретски језик), Сондрио (Камунски језик), Лугано (Лепонтски језик); фото: Википедија

Венетски текстови имају опште карактеристике балеобалканске писмености, на шта је обратио пажњу Матеј Бор, а код оба језика могу бити заједнички корени из времена Пелазга. Венетске археолошке ископине имају карактеристике лужичке културе а то су сахрањивање у ковчезима, спирално прстење и плетенасте наруквице. У венетском језику се могу наћи елементи словенских, балтичких, германских и италских дијалеката, мада све ове паралеле још увек захтевају праву научну проверу.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

Венети, Етрурци

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Rainhardt S. Stein, Giancarlo Tomezzoli, „Venetic Personal Anthroponyms”. Archaeological Discovery, 2020.

Rado Lencek. 1990. „The Linguistic Premises of Matej Bor’s Slovene-Venetic Theory.“ Slovene Studies 12(1): 75-86;

 Tom Priestly. 1997. „Vandals, Veneti, Windischer: The Pitfalls of Amateur Historical Linguistics.“ Slovene Studies 12(1/2): 3-41

 Tom Priestly. 2001. „Vandali, Veneti, Vindišarji: pasti amaterske historične lingvistike.“ Slavistična revija 49:275-303.

В. А. Чудинов, Памяти Ивана Томажича, Расшифровка славянского слогового и буквенного письма, 2014

Plutarch: De fortuna Romanorum. 12, 325.

Александар Стипчевић – Илири, Илирска уметност, Илирски култни симболи

Покорни 1959: 1146–1147; Штајнахер 2002: 33

Titus Livius, Ab Urbe Condita, Book 1, Chapter 1:

Вергилије, Енеида , И, 242-249.

Плиније Старији, Природна историја , књига ВИ, поглавље 2 – Пафлагонија

Страбон, Географија , књига ИВ, поглавље 4

Полибије, 2.23.3; Страбон, Геог. 5.1.9

Полибије, 2.24.7; Силус Итацус, Пуница , 8.602-4

Jordanes, The Origins and Deeds of the Goths

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Пронађен тестамент Александра Великог

Да ли су последња воља и тестамент Александра Великог најзад откривени после више од 2.000 година? Лондонски стручњак тврди да их је нашао у древном тексту који нам је вековима био пред очима, али је све до сада сматран раним делом фикције.
Александар Македонски

Детаљ мозаика с ликом Александра Великог (фото: Wikimedia)

Александар Велики је један од најуспешнијих освајача у историји. Непоражен у борбама, створио је огромно царство које се протезало од Македоније до Персије, Египта, па чак и делова Индије и све то до 32. године живота, када је умро.

Преживело је само пет сведочанстава о његовој смрти у Вавилону 323. године пре нове ере. Ниједно није написао очевидац и сва су мање или више супротстављена. Према једном, Александар је умро остављајући краљевство “најјачем” или “највреднијем” од својих генерала. Према другом, умро је без речи и у коми, без икаквих планова о наследнику.

Због ових сведочанстава историчари су игнорисали тестамент који је наведен у последњим странама “Александриде”.

Докази о његовој последњој вољи нађени су у древном рукопису познатом као “Александрида”, или “Роман о Александру”, која описује Александрова легендарна освајања. Највероватније сакупљене током 100 година након Александрове смрти, приче садрже непроцењиве историјске фрагменте о Александровим освајачким походима у Персијском царству.

Дуго одбацивани тестамент открива Александрове планове за будућност грчко-персијске империје, којом је владао, где је желео да буде сахрањен и ко треба да наследи његово богатство и моћ.

Историчари су дуго веровали да је последње поглавље Александриде политички памфлет који садржи Александрову последњу вољу, али су све до сада сматрали да је измишљен.

Свеобухватна студија стручњака Дејвида Гранта, међутим, наводи на закључак да је тестамент заснован на оригиналном тексту, али да је измењен из политичких разлога.

У књизи “Потрага за изгубљеним тестаментом Александра Великог” Грант износи уверење да су најмоћнији Алескандрови генерали сакрили оригинални тестамент, зато што је за наследнике одредио свог нерођеног сина Александра IV, који је био полу-Азијац, и старијег сина Херакла.

Они нису хтели да се помире с тим да власт припадне полутанима, већ су се међусобно борили за власт током грађанског рата познатог као “Ратови за наследство”.

После Александрове смрти, уверен је Грант, оригинални тестамент је у тајности измењен и по налогу једног генерала дељен у облику летака, као “доказ” да је он легитимни наследник.

Уколико је Грант у праву, то би значило поништење 2.000 година академских студија о овој теми.

“Пропаганда и политички призвук памфлета баца озбиљну сумњу на аутентичност тестамента, који је у неком тренутку ушао у књигу прича које познајемо као “Роман о Александру Великом”, каже он, додајући да је тестамент после тога био осуђен да постане бајка.

“Међутим, моја истраживања ме наводе на запањујући закључак да је, мада је измењен, заснован на оригиналном тестаменту Александра Великог.”

Сакривање тестамента, као и тврдње да Александар на самрти није давао никаква упутства, или да је охрабрио генерале да се боре за власт над империјом тако што је на питање коме ће оставити царство изговорио чувене речи: “Најјачем!” дали су легитимитет њиховим поступцима, насиљу и савезима у годинама после његове смрти.”

“Јасно је да је тестамент објавио један од генерала, који је желео да стекне подршку својих супарника. Међутим, многи превиђају једноставну логику: објављивање лажног тестамента било би опасно по оног ко га је пустио у промет, нарочито за генерала са високим чином. Само би позивањем на стварну последњу жељу Александра Великог аутор памфлета могао да рачуна на стицање моћи”, сматра Грант.

извори: Блиц, Б92

Александар Македонски

Јерменски рукопис Александриде из 14. века (фото: Wikimedia)

Тестамент Александра Великог и Срби

Насупрот овој вести која је уздрмала свет могућношћу мењања неких историјских чињеница постоје извори који бацају сасвим другачије светло на тестамент. Један од тих извора је књига Петера Реваја (Péter Révai) и Ференца Надасдија (Ferenc Nádasdy) из 1654. године „De monarchia et sacra corona regni Hungariae centuriae septem“, Götz, 1654, која се налази у Баварској државној библиотеци.

De monarchia et sacra corona regni Hungariae centuriae septem

Представљамо навод из те књиге у латинском оригиналу и преводима на немачки и српски језик:

Оригиналан текст на латинском језику  стр. 147  Превод на немачки језик
,, Nos, ALEXANDER, Philippi Regis Macedonum, Greacorum Imperii & Monarchie Inchoator, Magni Jovis filius, per Nactanabum annunciatus, Allacotur Bragmannorum & Araborum, Solis & Lunae conculcator, Persarum & Medorum Regionum, Dominus Mundi, ab Ortu Solis usque ad occasum, a Meridie usque ad Septentrionem, Illustri Prosapie Slavorum & Lingue eorum gratim & pacem atque salucem a Nobis & successloribus nobis in gubernatione Mundi. Quoniam nobis semper affuistis in fide feraces, in armis strenui, nostri coadjutors beliicosi & robusti, damus & conferimus vobis libere & in perpetuum rotam plagam terrae ab Aqulione usque fines Italie Meridionales, ut nullus fit locare nifi vefrates. Et si quis alius ibi inventus suerit manens, sit vester servus & posteri sui sint sevri posterorum vestrorum. Datum in Civitate nova nostrie fundationis Alehandria, fundata supra magni Nisi fluvio, ann decimo secundo Deae Minervae . Testes hujus rei sunt Athlera Locateca noster & alii Principes undecim, quos, Nobis fine prole decedentibus, relinquimus nostros haeredes & totius Mundi. ,, ,, Wir Alehander des Königs Philippi in Macedonien / in den Fürstentümer vortrefflich/Anfängen Käyserthums in Griechen/ein Sohn des grosen Jovis/vorbedeutet durch Rectanab /der Bragmanen und des Baums/auch der Sonne und des Mondes Bekenner /derPerser und Meder Königreiche Vetilger /ein Herz des Weltgräystes vom Anfang bis zum Niedergange/und von Mittage bis zu Mitternacht. Dem Durchläuchten Sclavonischen Geschichte und Sprache/entbieten wir uns und unsere nachkommenden/so in dem Regiment der Welt nach uns sehen werden/Gnad/Frieden und unser Gruss.Dieweil ihr uns allezeit beigewohner/wahrhaftig und getreu/in der Kriegsrüstung streitbar/und unser Hälfer unnachlässig gewesen.Derentwegen so geben wir eush die ganze Landschaft der Welt/von Mittag liegen/Frei Erblich und zu ewigen Zeiten. Auf das darinen niemals anders wohnen,oder sich niederlassen dörfte/dann allein die Eurigen. Dafern ich aber jemands allda wohnhafftig niederlassen würde/derselbe soll euer Knecht/und seine nachkommenden euere künftige Dienstbare und ewig bleiben. „

Превод текста на српски језик стр. 147 :

,, Ми, Александар, краљ Филипа у Македонији, у кнежевинама првенствено, оснивач царства у Грчкој, син великог Јована, опуновлашћен кроз Ректанаб, Брамане и дрвећа, такође сунца и месеца поштовалац, уништач Персиског и Медијског царства, срца највећег светског од почетка до пропасти, од подне до поноћи. Поштованој сербској историји и језику, молимо ми испред нас и наших наследника, да у регименту света после нас се виде, милост мир и наш поздрав. Да сте ви са нама цело време учествовали истинити и верни, у краљевској опреми се борили и наши помоћници без оклевања били. Због тога дајемо ми вама такође ову целу територију света, од поноћи до влашких земаља, које тако до подне леже, власништво, даље наслеђе и на вечност. Да други му никада не живе, или се ту настане, ти исти треба да буду ваше слуге, и њихови наследници ваше будуће слуге су, и вечно остану. “

извор: Крсто Крцун ДраговићМиленко Николић: Тестамент Александра Великог (књига IV, Viertes Buch), Сардонија 2005.