Сунчани часовник

ЗАНИМЉИВОСТИ

Камени сат у Херцеговини: Кад сунце обасја стијене, тачно је подне!

Чим сунце огреје три камена Црвењуше, тачно је 12 сати! Са колена на колено се преносило како се једино тако мерило вријеме, поготово када се у Дабарском пољу ралима орало и мотикама копало. Сат на Црвењуши, који се лепо може видети из Дабарског поља, још никада није ни каснио ни брзао, каже мештанин Хатеља.
Црвењуша

Црвењуша; фото: Аура.ба

На Хатељским гредама брда Стражевица, код истоименог села, постоји “камени сат”, који вековима показује време, чим сунце огреје Црвењушу, тачно је 12 сати!

У планинском венцу Трусине, Стражевица је господарица и доминантна “стражарица” херцеговачког крша. Изнад плодоносног Дабарског поља, у коме леже Берковићи, уздиже се преко хиљаду метара надморске висине. Моћан изглед ове планине је одувек био магнет за људски поглед из долине. Бројне легенде се везују за ову „господарицу крша“, али једна од најпознатијих је како су људи у овом крају вековима мерили време према „каменом сату“.

Мерење времена

“Сат” налази се на стени званој Црвењуша, а о овом јединственом мерењу времена, Сава Ђурица, мештанин Хатеља, каже:

– Чим сунце огреје три камена Црвењуше, тачно је 12 сати! Са колена на колено се преносило како се једино тако мерило време, поготово када се у Дабарском пољу ралима орало и мотикама копало. Сат на Црвењуши, који се лепо може видети из Дабарског поља, још никада није ни каснио ни брзао. Позивам свакога да дође и нека се увери по свом часовнику, само под условом да је сат тачан!

Забрањено благо

За Стражерицу се везују бројне легенде. По једној, три безимене сестре су на Стражевици саградиле три цркве, које су временом затрпане каменом и земљом, па се и данас према казивањима неких могу чути црквена звона, док је према другој легенди, на Стражевици закопано злато.

Легенда казује да се у каменим њедрима ове планине налазе закопани „буре говеђег меса и буре злата“, а предања претказују да ће „доћи време када ће буре меса бити вредније од бурета злата.“

До тада било ко да покуша да откопа благо, стићи ће га проклество. Неки су покушали, па су по Дабарском пољу копачи једва спасли живу главу од олује која се обрушила уз црну маглу.

Амерички златни сат

Први сат у берковићки крај донио је један мештанин Хатеља из Америке. Велики златни сат са златним ланцем многи су са нестрпљењем гледали и чекали да виде да ли ће и он да покаже тачно време као и Црвењуша. Сат је показао подне као и оближња стијена на радост многих и доказало се да је ова легенда истинита.

Извор: Aura.ba, Слободна Херцеговина

ИСТОРИЈА

Сунчани сат из Сирмијума (100. г. н.е.)

Кратило Папије, један од најбогатијих грађана Сирмијума, једнога дана је осетио да му се ближи крај. Истога дана је одлучио да те, 100. године нове ере да овековечи и Сирмијум и своју славну породицу Папија.
Сунчани сат из Сирмијума

Сунчани сат из Сирмијума

Наиме, деду Кратила Папија је сам Октавијан Август послао из Рима да по провинцијама шири римски утицај и културу. Тако је и доспео у Панонију, у Сирмијум. Папије су биле стара латинска патрицијска породица, а такве су биле веома ретке у провинцијским градовима какав је у то време био Сирмијум.

Врло је вероватно да је талас досељавања ових породица посебног друштвеног угледа у главни град Паноније био у вези са доласком цара Трајана у овај град 100. године.

Кратило је вероватно на уму имао и чувени роман „Сатирикон“ Петронија Арбитера где је Трималхион, један од главних јунака, у свом тестаменту одредио да му се „у средину гробнице смести сунчани сат“, али тако да свако, ко год погледа колико је сати, мора да види и његово име.

Кратило Папије је наручио бели мермер са острва Брач, а ангажовао је и вајара и астронома из Грчке. Вајар је израдио сјајну скулптуру која је јединствена у свету, јер је једина која приказује Херкуловог брата Ификла.

Вајар је, у људској величини, израдио Атласа који на леђима носи сунчани сат (небески свод), а иза његових леђа браћу Херкула и Ификла.

Ификлов лик се, до отркића ове скулптуре, налазио само на вазама, а те вазе су поседовали Метрополитен музеј и Лувр. То објашњава зашто је ова камена скулптура дуго била на мети та два музеја који су нудили огромне своте новца за откуп ове једине камене представе Ификла. Ипак, и поред те чињенице, „Сунчани сат“ је остао у Сремској Митровици. У свом Сирмијуму.

„Сунчани сат“ је израђен у облику шкољке са урезаним радијалним линијама које означавају часове, а од казаљке је остао очуван само корен гвоздене шипке.

Оно што овом монументалном сату даје практичну вредност је хоризонтална линија урезана по лучној линији шкољке. На ту линију пада сенка сваког 21. марта и означава да је прошла једна година.

Астрономске и математичке анализе су показале да је та хоризонтална линија урађена веома прецизно, и да је у савршеном складу са географском ширином Сремске Митровице, а да је сат буквално непогрешив.

„Сунчани сат“, који је пронађен на зашадном римском гробљу у Сирмијуму, најстарији је споменик своје врсте у источној Европи, и као такав има огроман научни и културни значај.

Ова фантастична античка скулптура, уникат чија је вредност одавно препозната у светским круговима, још увек није популарисана коју заслужује.

На нама остаје да се Кратилу Папију одужимо на јединствен начин, и да покажемо свету да он није узалуд потрошио своје златнике.

извор: Сирмијум

ИСТОРИЈА

Сунчани часовник манастира Студеница

Шта се може рећи или претпоставити о средњовековном часовнику у Студеници?

 

Сунчани часовник је уклесан 4 метра изнад земље, у углачаном блоку сиво-белог мермера који је узидан уз јужни портал Богородичине цркве (сл. 1, лево). Часовна скала је полукруг радијуса r = 21 cm, подељен на 12 приближно једнаких часовних сектора, од којих последња три недостају (сл. 1, десно, горе). Нема ни бацача сенке, водоравне шипке која је некада полазила из центра полукруга.

Бројчаник чине словне ознаке, јер у старословенском писму није било посебних ознака за бројеве. Словне ознаке, висине 20-27 mm, иду азбучним редом, с тим да се прескачу слова Б и Ж, а у улози шестице je убачен знак у облику преокренутог латиничног слова (сл. 1, десно, доле) који је коришћен у XII/XIII веку (у то време, на пример, настало је Мирослављево јеванђеље у коме је исписивана иста ознака за шестицу).

Док је сунчани часовник био комплетан (са бацачем сенке), сенка водоравног штапа је прелазила преко сектора и својим правцем показивала доба дана. Сунчани часовник Богородичне цркве манастира Студенице, и сви часовници тога типа, карактеристични за европски средњи век, нису показивали часове званичног темпоралног часовног система него су сами собом диктирали посебан часовни часовни систем – ликовно темпорални часовни систем. За људе европског и српског средњовековља та несагласнот била је небитна.

Линије студеничког часовника су изубане, а бројке недоследно усмерене (сл. 1, десно, доле): уклесао га је аматер, како би смо данас то рекли. А ко је то могао бити?

Знамо ко није – то нису мајстори који су вајали камене украсе тог портала, нити је то неко од „обичних” смртника, протомајстор га не би пустио да му аматерским радом „квари” углачану мермерну фасаду. Био је то неко ко никога није требао питати за дозволу (великодостојник), неко ко је видео света (у то време, светски путник = ходочасник), многе цркве и на њима сунчане часовнике. Дошао је, погледао јужни портал, и одредио место сунчаном часовнику. Од протомајстора је узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето, попео се на већ постојећу скелу, исцртао и уклесао часовну скалу, и на крају између два горња блока поставио водоравну шипку.

Ко је могао бити тај „неко”, тај први српски часовничар? Знамо ко је био последњи часовничар српског средњег века, то је био српски монах Лазар који је у Москви направио први механички часовник 1404. године. Монах Лазар је у Москву дошао из манастира Хиландара. У Хиландарском типику се први пут помиње реч „час” у смислу егзактне јединице за мерење времена у оквиру дана, а испред улаза у арсану хиландарског утврђења Хрусија (старог манастира Светог Василија) откривен је стари сунчани часовник „студеничког” типа. Хиландар ‒ Хиландарски типик ‒ Хрусија ‒ Студеница ‒ ходочасник ‒ великодостојник ‒ сунчани часовник, сви ти називи и појмови асоцирају само на једног човека, Светог Саву. Свети Сава је стигао је из Хиландара у Студеницу 1207. године, надгледао и лично учестовао у осликавању Богородичине цркве, а онда је једном прилком од протомајстора узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето… и тако је настао студенички часовник, најстарији сачувани српски и јужнословенски часовник.

Милутин Тадић (Студенички сунчаници, „Багдала”, Крушевац, 1987)

Наташа Станић, Милутин Тадић (Путовање кроз време – прича о сунчаном часовнику манастира Студенице, „Развој астрономије код Срба VIII”, 2014)

Извор: manastirstudenica