Латински

Годишње нестане на десетине језика – да ли ће српски ускоро бити међу њима?

Лингвисти наводе да сваког месеца у свету нестане више језика, а процена је да ће до краја 21. века нестати између 50% и 90% од преко седам хиљада постојећих језика. Многи од тих језика још увек нису ни адекватно забележени, те би њиховим нестанком заувек било изгубљено и сећање на локалну историју, традицију, колективне мудрости, културу, природу…

Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

Како изумиру језици

О изумирању језика се говори када један језик нема више изворних говорника. Тада се тај језик назива мртвим или изумрлим језиком. Разликују се две врсте смрти језика:

У првом случају реч је о језичком помаку: језик изумре, али језици (или дијалекти) који су се развили из њега и даље се користе. Пример је латински језик, из кога су се развили романски језици.

У другом случају језик изумре без да остави наследничке језике. У тим случајевима говорници напусте свој матерњи језик у корист неког другог језика. Пример је Коптски језик који је као говорни језик Египта изумро у 17. веку, а заменио га је арапски.

Језик може изумрети и услед природне непогоде, болести, политичког притиска или рата у којем се физички избришу читаве заједнице. То намерно уништавање једног језика назива се и лингвоцид. Тако је ерупција вулкана збрисала индонезијски језик тамбора, а инфекције које су донели колонизатори десетковале су говорнике памлико језика у Америци. Тасманијски Абориџини су истребљени током 75 година контакта са Европљанима, а читава заједница чешких Рома, говорника чешког ромског језика нестала је услед геноцида у Другом светском рату.

Поступна смрт језика је чешћи случај. Она може кренути од самих говорника, који прво постају билингвални на језику доминантне или бројчано веће заједнице, а потом престају да преносе свој језик наредној генерацији. Близак појам је замена језика – када читава заједница један језик или варијетет замени другим, који повезује са друштвеним и економским престижом, мотивисана економским разлозима или услед урбанизације.

Смрт језика често је покренута од стране институција система које отвореним претњама или на друге начине (нпр. субверзивним моделом језичких образовних политика или измештањем аутохтоног становништва са њихове земље, одузимањем ресурса или спречавањем њиховог начина живота), врше притисак на део становништва да се асимилује.

Карта језика у свету; фото: IPFS

Оживљавање мртвог језика

У врло ретким случајима смрт језика није коначан резултат језичног развоја. Хебрејски је језик пример изумрлог језика, који дуги низ векова није имао изворне говорнике, већ је служио само као литургијски језик. Његова ревитализација је успела, тако да је данас поновно живи језик. Такође су у току процеси обнове манског језика (коришћеног на британском острву Ман), абориџанских језика каурна и гурнаи, охлонских језика (језика староседелаца северноамеричког континента) чочењо и мутсун, вампаноанг и других.

Неколико изумрлих језика и даље су били у употреби у књижевности, науци или литургији. То су уз коптски, који се и даље користи као црквени језик египатских хришћана још и старословенски, латински или санскрт.

Најугроженији језици

Најугроженији су језици са малим бројем говорника, а има их много којима говори само неколико стотина или десетина људи. Такође, угрожени су и језици оних заједница које немају своје писмо, организоване институције и локалну самоуправу. У Немачкој, на пример, доњолужичкосрпски говори још само око 7.000 људи, у Северној Америци само око 250 припадника народа Кајуга користи свој матерњи језик, а Далабонским језиком се служи само 11 људи. Истраживачи су утврдили пет најкритичнијих области: Источни Сибир, централна Јужна Америка, Северна Аустралија, две области у Северној Америци – Оклахома и северозападни пацифички плато.

Од 1950. године је, према подацима организације UNESCO, изумрло више од 200 језика, а последњих деценија, број изумрлих језика се повећао.

Језик одређује културу

Речи које описују поједине културне обичаје, навике или идеје ретко се могу прецизно превести на други језик. Међу угроженим језицима много је оних са богатом усменом културом у виду предања, песама и прича. Њиховим ишчезавањем губе се читаве културе. Уз то, изучавање староседелачких језика користи бољем разумевању околине и напорима за њено очување. Староседелачке групе које су хиљадама година у блиском додиру са природом разумеју локалне пределе, биљке, животиње и екосистеме, од којих многе наука још није документовала.

Кроз историју човечанства, језици моћних група су се ширили прерастајући у светске, док су језици мањих култура ишчезавали. Све то је последица званичних политика, али и дражи престижа који се постиже употребом владајућег језика. Језици с великим бројем говорника се шире, док они с малим бројем говорника изумиру, и деца заборављају језик својих предака. Будућност неког језика у највећој мери се налази у рукама деце, а језик постаје угрожен када га деца више не уче као матерњи.

(Не)брига о српском језику

Иако одумирање прети првенствено језицима мањих заједница, требало би обратити пажњу и на језике који имају већи број говорника. Тако се домаћи лингвисти залажу и за развијање српског језика, језичке културе и очување традиције уз помоћ језика. Лингвисти сматрају да су нам потребна нова издања правописа, речника и других нормативних приручника.

Сведоци смо протеривања српског језика и писма из држава бивше Југославије, небриге према језику и писму у матичној држави и велике експанзије енглеског језика. Хрватска је недавно затражила оснивање лектората на Филозофском факултету у Новом Саду, а званичници наше државе су се са тим сложили. То представља недопустиви „удар на логику“ била је једна од реакција наше стручне јавности. Из нашег Министарства просвете такође је недавно најављено признавање диплома црногорског језика, што такође представља један апсурд заснован на политичким, а не на стручним и националним интересима.

На делу је и невиђена отимачина српског језичког и културног наслеђа, пре свега у Босни и Херцеговини, где се присваја и прекраја све, од српских културно-историјских споменика до писаца и научника. Сличне тенденције опажамо и у Хрватској, Црној Гори, Македонији, али и на Косову и Метохији. Због свега тога имамо много разлога да српски језик и писмо сматрамо веома угроженима и заложимо се за хитне мере заштите, како у Србији, тако и у околним државама и окупираним територијама.

Приредио: Далибор Дрекић

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / ТРАДИЦИЈА

Коледо – једна реч која се смеје званичној историји и лингвистици

Да ли је порекло речи календар заиста латинско или су српске речи „коледо“ и „коледар“ старије и позајмљене из српског у латински језик? Представљамо два супротстављена тумачења порекла ове речи, од којих свако у проблем ставља званичну историју и лингвистику. Прво тумачење показује да су Срби староседеоци Балкана. А друго показује… да су Срби староседеоци Балкана.

О српском календару

Српски календар је највећи и најстарији познати споменик српског народа. Када се о њему говори најчешће се јављају два спорна питања: Због чега је његова нулта година 5508. година пре нове ере и да ли је реч календар српска сложеница настала од речи „коло“ и „дар“ или је позајмљеница из латинског језика?

Свети Сава је српски календар унео у црквени кодекс 1219. године и он је и данас у употреби у Српској православној цркви, која га сматра својим уставом. И његово датирање и карактеристичан симбол за време, лук са два пресека доводе га у везу са временом винчанске културе.

Српски календар био је у широј употреби до 19. века, по њему су датиране повеље, књиге, закони, споменици културе, надгробни споменици… Широј јавности најпознатији је пример са тврђаве у Смедереву, где је на зиду уписан датум њене изградње према српском календару.

О Коледу

Велико календарско знање нашег народа сачувано је у језику, народној књижевности, обичајима, митологији и свакодневном животу. Српске обредне песме спадају у групу најстаријих лирских песама. Њихови мотиви везани су за значајне датуме годишњег циклуса: божићне, коледарске, богојављенске, на ранилу, ђурђевске, ускршње, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске, додолске, крстоношке и славске.

Коледарске песме певане су око зимске краткодневице обележавајући дочек нове године, односно младог сунца (Кола) као малог бога (божића) или у давнини Сварожића. Његово име је, зависно од дијалекатских разлика, Коледо, Коледа, Кољада, Колинда…

Коледо је људима дао знања о васиони, звездама и небеским телима „Звездана књига Коледа“, као и сва календарска знања „Дар Коледа“. Према грчким митовима, Грцима је сво знање о звездама дошло од Хиперборејаца, народа са далеког севера који је поштовао сунце (Коло) и сунчана божанства.

У коледарским текстовима, коледари себе називају „Божјим слугама“, „Божјим изасланицима“, „невиђеним гостима“ који на земљу долазе једном годишње. При уласку у кућу, изговарали су: „Ja у кућу и Бог са мном!“, а при изласку: „Ми одавде, а Господ – овде!“. У источној Србији, колендаши би питали домаћина хоће ли да прими у кућу „Божју децу“.

1. Назив за највећи српски празник узет је из латинског језика

Прво тумачење, које може да се нађе у нашим речницима, енциклопедијама и стручним књигама и часописима каже да реч коледо потиче од латинског calendae – први дани свакога месеца у календару. Затим је та реч преко балканског романског супстрата у прасловенском дала *коледа у значењу нове године, односно Божића.

Следећи пример из Српског митолошког речника (Београд, 1970.) представља типичан пример таквог схватања српскога језика и српске традиције:

„Коледарски обичаји познати су свим словенским народима, а сам назив обичаја потиче од латинске речи calendae, која је означавала први дан у месецу, а затим и јануарске свечаности поводом зимских солстиција и празновања нове године. Ови обичаји, који су садржали и елементе римских Сатурналија, били су раширени по целом античком свету, па су се отуда надовезали и на старе словенске обреде у време зимског сунцоврата, који су несумњиво имали аграрни карактер.“

Ово тумачење је интересантно због тога што показује и потврђује све оно шта званична историја покушава да сакрије. Као прво, показује да су Срби староседеоци на Балкану и да је главни ток словенских миграција ишао ка северу, а не ка југу. Показује да су Срби били један дуг период под римском окупацијом и услед снажног утицаја латинског језика прихватили латинску реч за један од својих највећих празника. Затим, показује да је на Балкану настао старословенски језик и одавде се ширио на север. Показује све шта се они труде да сакрију.

У супротном би било тешко објаснити откуд онда реч коледо изван тог „романског балканског суптрата“, код Чеха, Словака, Пољака, Украјинаца, Белоруса и Руса на северу. Можда је из Рима скокнула на далеки север, да би се затим спустила у великој сеоби на Балкан?

: Српски годишњи календар из Тршке цркве; Фото: Перун Вид

: Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

2. Од српске речи „коледо“ потиче латинска реч „календар“

Према другом тумачењу, коледо је оригинална словенска реч за Божић, односно период испраћања старе и дочекивања нове године, а латинска реч календар само позајмљеница из српског језика.

Уколико би тачно било друго тумачење нашао би се у проблему раширен став о супериорном латинском језику, од којега су сви други језици позајмљивали лексику. Такође, поставило би се питање о датирању тог утицаја старословенског на латински језик, односно, када су то „варвари са севера“ били у додиру са Римљанима толико дуго и снажно да су им наметнули свој назив за једну од најбитнијих цивилизацијских тековина – Календар.

Дефиниција Коледа из старобелоруског лексикона:

Kolyada or koleda (Cyrillic: коляда, коледа, колада) is the original Slavic word for Christmas, still used in modern Belarusian (Каляды, Kalady, Kalyady), Bulgarian, Macedonian, Serbian (Коледа) and Slovak (Koleda). Some suppose the word was borrowed the word from the Latin calendae; compare „Kalends“. Others believe it derived from Kolo, „wheel“. Another speculation is that it derived from the Bulgarian/Macedonian word „коля/колам“ (kolia/kolam), which means „to rip, to kill (a man), to cut animal for eating“, or from the Serbian „коло, колодар“ (kolo, kolodar). Some claim it was named after Kolyada, the Slavic god of winter.

Било како било, на лингвистима и историчарима је да се договоре око истине, јер су показали да око лажи умеју веома добро да се договарају. Са узбуђењем чекамо треће тумачење.

Далибор Дрекић

Извори:

Старабеларускі лексікон: Падручны перакладны слоўнік. – Менск: Беларускае выдавецтва Таварыства «Хата». Укладальнікі: Прыгодзіч Мікалай, Ціванова Галіна. 1997.

Милош С. Милојевић. „Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70

Ш. Кулишић – П. Ж. Петровић – Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит, Београд 1970.

Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, Словенска митологија – Енциклопедијски речник, Београд 2001.

ИГРА РЕЧИМА / КЊИЖЕВНОСТ / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Дантеови палиндроми у Божанственој комедији

„Божанствена комедија“ Дантеа Алигијерија (написана између 1308. и 1321. године) сматра се највећом епском поемом италијанске литературе, као и једним од највећих дела светске литературе.

Латински палиндром

Основна одлика структуре Божанствене комедије јесте оштра симетрија заснована на религијској, езотеријској и нумеролошкој симболици, са мноштвом алегорија којима је прожето цело дело. Због тога и не чуди што је Данте трећу целину „Рај“ симболички обогатио са два чувена латинска палиндрома, а са једним од њих и завршио своје дело.

Наиме, у латинском језику форма палиндрома, као вид скривеног писања, добија и одређени мистични призвук (ђавољи стих: лат. versus diabolicus), и као таква постаје веома популарна.

Унутрашња симетрија поеме

Унутрашња симетрија поеме заснована је на троструком низу концентричних кругова. Њена три дела, „Пакао“, „Чистилиште“, и „Рај“, написана су у укупно 100 певања, која се састоје од 34, 33, и 33 спева. Пакао има 9 кругова и предворје, Чистилиште има 9 делова и земаљски Рај, А рај се састоји од 9 неба плус Емпиреј. Број 3 (симбол Светог Тројства, савршености и довршености) и број 10 (симбол савршенства) се на различите начине понављају у Божанственој комедији,

Сваки од три дела поеме се завршава говором звезда, а свако шесто певање говори о политици. Душе грешника, душе покајника и душе блажених сврстане су у по три групе. Три звери ометају песника на почетку свог пута, а три водича га воде тим путем.

Данте је према моделу концентричних кругова организовао хијерархију раја, пакла и чистилишта. Циклична стурктура поеме, концентрични кругови њених делова (9+1) као и симболика бројева показују Дантеову тежњу ка савршенству заснованом на оштрој симетрији. Збир 1+9=10 нумеролошки се кроз историју тумачи као испуњење савршенства појединца који се придржава божјих заповести.

На сличан приступ структури дела наилазимо и у Лучи Микрокозми Петра Петровића Његоша, који је такође употребом палиндрома нагласио своје виђење односа између добра и зла.

: Доменико ди Микелино – Данте и његова поема (1465) – Фреска у фирентинској катедрали; фото: Википедија

: Ђото ди Бондоне: Данте алигијери; Капела палате Баргело у Фиренци; фото: Википедија

: Сандро Ботичели: Карта пакла. 1490

Кроз пакао и чистилиште Дантеа води латински песник Вергилије, а кроз рај Беатриче Портинари и Свети Бернард (који га води и кроз Емпириј до Бога). Први палиндром у овом делу говори о душама које се са неба спуштају на земљу где су изложене утицају зла, али обдарене разумом и тежњом ка добру и препуштене слободној вољи.

„IN GIRUM IMUS NOCTE ET CONSUMIMUR IGNI“

(„Врзмамо се около ноћу и изгарамо од ватре.“ или „Када падне мрак, ми формирамо круг и изгарамо од ватре.“) и њенe дужe варијантe „in girum imus nocte, ecce et consumimur igni“ и „in girum ibimus nocte, ecce et consumibimur igni“ („Врзмамо се около ноћу, гледамо и изгарамо од ватре.“), јесте загонетка дата у форми палиндрома. Њом се описује понашање ноћних лептира или мољаца, и метафорично, понашање жена ноћу. Постоје мишљења да се она односи на мамац у који инсекти упадају када круже око ватре и потом бивају спржени.

Овај палиндром је сасвим у складу са Дантеовим схватањем устројености света и основним порукама представљеним у овом делу. Према његовом схватању душе се са неба спуштају са чистим разумом и тежњом ка добру, али и са неспособношћу да разликују добро од зла. Из тог незнања рађа се заблуда, а из заблуде грех, односно зло, које је материјализовано у чулнм задовољствима. Због тога душе имају разум који им омогућује слободну вољу и могућност избора. Разум и тежња ка добру душама пружају прилику да негују морал љубав и истину у складу са божијим законима, да се одупру страстима и задовољству и нађу душевни мир.

Концентрични кругови раја засновани су на Аристотеловој и Птолемејовој космологији (Месец, Меркур, Венера, Сунце, Марс, Јупитер, Сатурн, звезде, Прво покретно небо). Данте се затим уздиже у Чиста небеса (Емпириј) где се среће са Богом и разрешава тајну божанске и људске природе. Нимало случајно он своје дело завршава управо палиндромом који упућује на самог Бога и космичко устројење света:

„EN GIRO TORTE SOL CICLOS ET ROTOR IGNE“

(„Ја сам сунце, тај ватрени точак који ротирајући се сфере успоставља/чини да се небеска тела окрећу, и ја се окрећем, такође.“). Овај палиндром написан је око слике сунца на мермерном подном надгробном споменику из 12. века у крстионици цркве Сан Ђовани у Фиренци. На мозаику је приказ птоломејског космичког система са сунцем и зодијачким знаковима настао мајсторством тосканских средњовековних уметника. Астролози овај израз називају соларним палиндромом и тумаче га као спиритуално сунце које „својом ватром покреће године у кружно кретање“.

Латински палиндром