Класична музика

Љубица Марић – академик и прва српска композиторка

Љубица Марић је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности. У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Први је композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за мелодијску и хармонску изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела.

Љубица Марић прва српска композиторка

Љубица Марић (Крагујевац, 18. март 1909 — Београд, 17. септембар 2003) рођена је у Крагујевцу од оца Павла и мајке Катарине рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године. Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Соната фантазија“ за соло виолину.

Студије музике је наставила у Прагу 1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је композицију учила у класи Јозефа Сука, виолину код Маржака, а дириговање код Долежила и Николаја Малка. На Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања у класи Николаја Малка и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија. За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину, у класи Емила Селинга.

У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије. Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.

Добитник је више награда, неке од њих су: Награда Савезне владе (1949), Октобарска награда (1957), Седмојулска награда (1965) и Октобарска награда за животно дело (1996).

Прву композицију је написала са деветнаест година, била је то „Туга за ђевојком“ за мушки хор, настала под утицајем Славенског. Дипломски рад „Сонату фантазију“ из музичке школе извела је и на пријемном испиту на Државном конзерваторијуму у Прагу исте 1929. године, где је, захваљујући квалитету тог дела, одмах примљена на последипломске студије. У Прагу је 1930. компоновала „Гудачки квартет“, прву српску атоналну композицију, али је незадовољна квалитетом спалила партитуру.

Прва уводи средњовековну и црквену мелодију у нелитургијско дело

У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Љибица Марић је „први композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за структурну (мелодијску и хармонску) изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела“. Осим некадашње Југославије, њена музика је заступљена и у Холандији, где се одржао низ концерата, у Немачкој где је издавачка кућа „Furore Verlag“ из Касела објавила партитуре свих њених музичких дела, у Уједињеном Краљевству где је дискографска кућа „Chandos“ издала компакт-диск са њеним најрепрезентативнијим делима.

Унеско је стогодишњицу рођења Љубице Марић, 2009. годину, уврстио у свој календар значајних годишњица. То је на Унесковом списку годишњица за 2008. и 2009. годину једина годишњица из Србије. Министарство културе Србије је 2008. године именовало Одбор за обележавање прославе стогодишњице рођења Љубице Марић. 1981. године у Одељењу ликовне и музичке уметности. Њена приступна беседа била је „Монотеметичност и монолитност облика фуге“ (1964).

Преминула је у Београду 17. септембра 2003. године.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ДРУГИ О СРБИМА / МУЗИКА / УМЕТНОСТ

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Представљамо вам Српско-руски марш Петра Иљича Чајковског инспирисан догађајима из Српско-турског рата, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Овај марш, компонован на основу три српске мелодије, изазвао је велику сензацију у Русији и прославио је Чајковског широм света. Људи су након извођења марша клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце. Након револуције у Русији марш је постао непожељан, а у једном од следећих издања назив му је из непознатих разлога промењен у „Словенски марш“, чиме је прекројена воља његовог аутора.

Петар Иљич Чајковски: Српско-руски марш

Српско-руски марш или Словенски марш у Бе-молу, оп. 31 (позната и по француском називу Marche slave) музичка је композиција руског композитора Петра Иљича Чајковског инспирисана догађајима из Српско-турског рата, 1876-1878 године, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Према мишљењу А. Будјаковског ово дело бравурозно-помпезног карактера најбољи је његов марш.

Каква је атмосфера у Русији владала у то време показује и сам Чајковски када у писму свом зету Лаву Давидовичу (12 септембра 1876 године) пише: ”И страшно је и пријатно, што је љубазна отаџбина коначно решила да сачува своје достојанство и објави рат Турцима.“

Николај Рубинштајн, близак пријатељ Чајковског замолио га је да напише дело које би се извело на добротворном концерту у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату.

Понет родољубљем, Чајковски је ово дело испрва намеравао да напише као симфонијску фантазију. Није познато када је почео да компонује али је на последњој страници рукописа Чајковски својеручно написао 25. септембар 1876. године као датум завршетка.

За композицију је одабрао и у њу уврстио три српске народне мелодије: „Сунце јарко, не сијаш једнако“, „Праг је ово милог Срба“ и „Јер пушчани прах“ (други део песме „Радо иде Србин у војнике“). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића „Српске народне мелодије“, штампаној у Бечу 1862. године, за коју је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава. За крај Марша одабрао је мелодију руске химне „Боже, чувај Цара“

Први део ове композиције, у коме је Чајковски искористио две српске народне песме, описује патњу Срба под турском окупацијом. Следи део који описује злочине на Балкану, а затим део који описује устанак Срба и окупљање руских добровољаца за помоћ Србима. У трећем делу пажња је посвећена српској молби за помоћ. Он изазива највеће емоције код слушалаца јер приказује смрт, повлачење и јецај рањене Србије. Последњи део је посвећен маршу руских добровољаца у помоћ Србима.

На првој страници оригиналног аутографа, односно на рукопису партитуре и клавирске прераде Чајковски је својеручно написао назив Српско-руски марш и под тим именом дело је извођено од почетка. Овај назив дела сасвим је у складу са садржајем композиције. На клавирској преради налази се и поднаслов „на народно-словенске теме“. Такође, Чајковски је на одговарајућа места нотног текста клавирског извода унео и називе оригиналних српских мелодија, док је уз завршну тему забележио „химна“. Рукописи партитуре и клавирског извода Српско-руског марша чувају се у Музеју музичке културе „М. И. Глинка” у Москви.

На следећем издању Петра Јургенсона из 1880. композиција је из непознатих разлога насловљена као „Словенски марш“ и под тим називом постала је позната широм света. Сам Чајковски своје дело је и даље називао „Мој Српско руски марш“.

Премијера „Српско-руског марша“ одржана је 17. новембра 1876. године у Бољшој театру у Москви под диригентском палицом Николаја Рубинштејна. Изведба је била у склопу симфонијског концерта Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Сензација коју је композиција изазвала прерасла је потом у патриотску манифестацију. На захтев слушалаца диригент је те вечери поновио изведбу, а убрзо затим поновљен је и цео концерт. Људи су након извођења марша, клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце.

: Петар Иљич Чајковски

: Чајковски: Словенски марш

Непосредно после премијере, Чајковском је стигло писмо одушевљене обожаватељке Надежде Филаретовне фон Мек: „Завршавам писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш Српски марш. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи… (Моја) ћерка Соња је одушевљена Вашим “Српским маршом” и говори, када умре, моли да јој свирају тај Марш”.

Чајковски јој одговара: “што супротно од “Српског марша”, при звуцима од којих човек хоће да умре, ја сам компоновао веселу и светлу италијанску мелодију (италијански каприцио) и веома бих волео да ова мелодија у њој изазива жељу за животом, за плесом, за весељем. Све то њој више приличи као младој особи, него мисли о смрти с “Српским маршом”“

Неколико дана после премијерног извођења, Чајковски је у писму својој сестри написао: „Прошле суботе овде су свирали мој „Српско-руски марш“, који је произвео буру патриотског расположења. Сва публика је устала, многи су скакали са столица, а крици браво су се мешали са крицима – ураа”.

У Сан Петербуршким новинама (Ведомости) 11. новембра 1876. године Ц. А. Кјуи је написао: „Марш је најзначајнија илустрација расположења у друштву од свих уметничких дела и свих родова уметности, које је изазвано пред свима оним што се у сали дешавало“.

До тада је Чајковски неколико пута неуспешно стајао са диригентском палицом и већ се било формирало мишљење, у које је и сам поверовао, да нема диригентског талента и способности, због болесне затворености и стидљивости да се појави на сцени. Али није било избора и морао је да прихвати дириговање „Српским маршом“, о чему је написао: “Иако сам био неуверен, ја сам са великим успехом дириговао мој „Српско-Руски марш“. Након великог успеха у Москви, ово дело ће под његовом диригентском палицом доживети огроман успех и у Европи и бити уврштено у његов сталан репертоар. Изводио га је и приликом отварања Карнеги хола у Њујорку.

Важну улогу ово музичко дело имало је за време Балканских ратова када су га изводили широм Русије: током 1912 у Москви, Петерсбургу, Киеву, Одеси…

Након револуције у Русији 1917. године, са извођењем ове композиције се престало јер социјал-демократској радничкој партији није одговарала химна „Боже, чувај цара“’. Било је покушаја да се тај део замени химном слава М. Глинке, али се одустало од тога јер је композиција губила смисао.

Ништа боље није било ни након формирања Совјетског Савеза, где је такође веома ретко извођена, али овог пута са химном СССР-а од 1922 од 1944. и 1944-1991 године.

Након „Октобарске револуције“ многобројна руска интелигенција пребегла је управо у Србију, где је 16 јуна. 1930. у Београду, на стадиону „Сокол“ одржан је гигантски концерт од 400 војних музичара, који су одсвирали Српско-Руски марш.

Може се рећи да је Српско-руски марш доживео поновно рођење 1991. године, када се поново чула оригинална композиција у извођењу Руског националног оркестра.

Српско-руски марш, партитура

Концерт Филхармоније младих “ Борислав Пашћан “ одржан у Народном позоришту у Београду 12.12.2010. Концерт мајстор Милица Жугић, диригент Ђорђе Павловић

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Печат, Weebly, Српско наслеђе бр. 3
Марија Корен-Бергамо, „Српске теме у делима руских и совјетских композитора“, Универзитет уметности, Београд 1983, стр. 36, нап. 58.

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

ЗАНИМЉИВОСТИ / МУЗИКА / ОКО НАС / УМЕТНОСТ

Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла

Јован Ивановић или Iosif Ivanovici (1845-1902) био је румунски композитор српског порекла, често називан и румунским краљем валцера. Ивановић је био и један од најбољих диригената свог времена, компоновао је и дела за клавирску пратњу, а валцер „Таласи Дунава“ донео му је планетарну славу. Иза себе је оставио музички репертоар са 350 композиција, међу којима сu и неке широко познате и често извођене широм света.

Јован Ивановић рођен је 1845. године у Темишвару, тадашњој Аустроугарској, где је завршио основну и средњу школу. Као сироче био је угњетаван од стране Хазбуршке власти. Његово интересовање за музику почиње у раном детињству када је научио да свира флауту. Касније у периоду док је био у војсци (у коју је отишао са 14 година) научио је да свира кларинет.

Његов таленат за музику га је довео до тога да постане један од најбољих музичара у војном оркестру. Наставио је да учи са Емилом Лером, једним од најзначајнијих музичара друге половине 19. века. Ивановић касније постаје вођа оркестра и обилази целу Румунију. 1900. године постављен је за инспектора војне музике и на том положају је остао све до смрти.

Без похађања музичке школе, Јован Ивановић је успео да обогати национални музички репертоар са 350 композиција. У својим делима користи песме које су пре свега везане за Трансилванију из које је сам водио порекло и на коју је био неизмерно поносан.

Био је препознатљив по својим валцерима од којих му је најпознатији „Таласи Дунава“ донео планетарну славу. Са својих 36 година Јован Ивановић доживљава да се за његов рад заинтресује чак 60 страних земаља.

Немачки медији су га прогласили румунским краљем валцера. Његови валцери су се чули широм Европе, Америке и Азије. Још један велики успех овај композитор доживљава у својој 45. години живота. Те 1889. године победио је на такмичењу које се одржавало у част руског цара Александра. Тада је у конкуренцији од чак 116 композитора изабран за најбољег.

Један од најбољих европских диригената у своје време и композитор раскошног талента, Јован Ивановић нам је оставио и радове за клавирску пратњу међу којима је најпознатија Лепе плаве очи. Свој богат живот Јован Ивановић је завршио 28. септембра 1902. године у Букурешту.

Валцер: Таласи Дунава

За Расен: Марија Ђорђевић

Блог Убележи!

Сродни чланци:

МУЗИКА / УМЕТНОСТ

Исидор Бајић – Српкиња

Исидор Бајић (1878-1915) био је српски композитор, педагог и музички издавач. Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912).

Исидор Бајић је основао музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тога типа на тлу Војводине.

Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијамаза клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери Кнез Иво од Семберије. Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова у лето 1911. године. Обраћао се лично Лукијану Богдановићу, православном епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања

Песма „Српкиња” је написана за оперу „Кнез Иво од Семберије”. Постигла је већу популарност него сама опера. Често се налази на репертоару хорова и културно уметничких друштава (у сплету градских игара).

Исидор Бајић – Српкиња

Ево како ова песма звучи у опери:

Хорско извођење песме „Српкиња“:

„Српкиња“ у извођењу културно-уметничких друштава

1. АНИ СКД Просвјета Вуковар

2. КУД Чукарица

Извор: Музика

Сродни чланци:

МУЗИКА / УМЕТНОСТ

Охридска легенда Стевана Христића

Први српски балет, „Охридска легенда“ чувеног српског композитора Стевана Христића, представља једно од значајнијих дела српске музичке историје. Од своје прве верзије, која је настала још 1933. године (две редакције вршене су 1947. и 1958), она је тек 2015. године доживела своје прво интегралнно издање у извођењу Симфонијског оркестра и Хора РТС, чиме је широкој публици постала доступна прелепа Христићева музика.

: Охридска легенда, Симфонијски оркестар и Хор РТС, диригент Бојан Суђић

: Стеван Христић; фото: Википедија

Иако је Стеван Христић започео рад на балету још крајем двадесетих година и први чин балета извео у време прославе поводом 25 година свог рада (1933.), завршио га је тек после Другог светског рата. Премијера је била у Народном позоришту у Београду 1947. године.

Балет је успех доживео и на бројним гостовањима у Единбургу 1951, Атини 1952, Висбадену и Салцбургу 1953, Женеви и Цириху 1953, Фиренци и Бечу 1955, Каиру 1961, Барселони 1965. Оригиналне поставке је имао је на скопској, загребачкој и љубљанској сцени, у Новом Саду, Сарајеву, Ријеци, Марибору, а 1958. изведен је и у московском Музичком позоришту Станиславског и Немирович-Данченка.

За московску премијеру Христић је додао још неке нумере, сачинивши тако коначну верзију дела. Интегрално извођење и први снимак целокупне музике балета (редитељ Дејан Деспић, 1985) направљени су 2008. године (диригент Бојан Суђић, Хор и Оркестар Радио-телевизије Србије), поводом обележавања педесете годишњице од смрти аутора.

Либрето је заснован на грађи бајке и легенде, која говори о времену робовања под Турцима, а музика, као и оригинална кореографија, се ослањају на фолклорне елементе и узоре са подручја Македоније. Два најистакнутија музичка мотива у балету је Христић позајмио од Стевана Ст. Мокрањца, односно из његове славне Х Руковети, а то су песме Биљана платно белеше и Пушчи ме, које, често вариране, прожимају цео балет.

У једном селу у близини Охридског језера, Биљана, ћерка имућног сељака, воли сиромашног Марка. Отац јој одабира богатог мужа, Ивана. На дан свадбе у село упадају Турци и отимају дечаке за јаничаре и девојке за харем. Бранећи Биљану, њен младожења Иван гине. Марко пати за Биљаном.

Седећи једне вечери на обали Охридског језера, сећа се како му је деда причао да у језеру живе водене виле које чувају чаробну ружу и чаробни мач коме се непријатељ ни приближити не може. Да му је до њих доћи… Захваљујући звезди Даници, водене виле излазе из језера и нуде му своју помоћ. Марко са дружином креће да ослободи Биљану. Када је стигао близу шатора где се она налазила, добацио јој је ружу. Она се претворила у голубицу и одлетела. Када се Марко вратио у село, Биљана је већ стигла. Свадба је спремна, јер је њен отац дозволио да се сада уда за њега.

Садржај балета

I Чин

Село у близини Охрида. Берба шљива у воћњаку Биљаниног оца, богатог сеоског домаћина, је у току. Окупљени момци и девојке раде, а међу њима су Биљана и сиромашни сељак Марко, који је у служби Биљаниног оца. Када дође стари слепи фрулаш, они остављају рад и играју уз његову музику. Излази Биљанин отац и прекорева их, терајући их да наставе рад. Они то невољко чине. Марко види да је Биљана тужна и покушава да је развесели позвавши све да заиграју (ова игра, Грлица, један је од најпознатијих и најпопуларнијих делова балета). Момци и девојке полако одлазе. Биљана и Марко остају сами, срећни што су заједно, али и тужни, знајући да ће тешко придобити дозволу Биљаниног оца да се венчају.

Марко одлази, а из куће излази Биљанин отац који јој саопштава да је одлучио да је уда за богатог сељака Ивана. Биљана је очајна, мајка је теши, али отац је неумољив. Долази Иван са пратњом да проси Биљану, и настаје опште весеље. Једино је Биљана тужна. Када сви уђу у кућу, она се баци Марку, који је све посматрао из прикрајка, у загрљај и опрашта се од њега. Сцена остаје празна, само се из куће чује бубањ и даире сватова. Ноћ је пала, али су се навукли облаци и прекрили месечину, а у ваздуху се осећа нека нелагода. Из даљине се чује звук марша. Људи излазе из куће, а долазе и комшије. У село упада одред јањичара, који нападају народ и пале куће. Биљанини родитељи су рањени, а њен младожења у покушају да је одбрани пада мртав на прагу куће. Турци одводе Биљану и још неке житеље у ропство, остављајући многе мртве и рањене за собом. Марко стиже прекасно.

II Чин

Обала Охридског језера. Ноћ је обасјана звездама и месечином. У шевару се појављују русалке које играју по језеру. На језеро долази поворка звезда и међу њима најлепша Звезда Даница. Наилази Марко очајан што није успео да спасе своју Биљану. Звезда Даница га води главној међу русалкама, Бисерки, којој се Марко допадне, и пристаје да му помогне. У брегу на обали се отвара магична пећина, пуна драгуља, одакле Бисерка Марку даје магични прстен који осветљава ноћу пут и чаробни мач којим ће Марко ослободити своју Биљану.

III Чин

Султанова палата у Цариграду. У даљини се види Босфор и цео град који златно блиста под сунцем. Јањичари уводе робове у двориште палате, међу којима су румунка, бугарка, гркиња и грчки пастир, албанка и Биљана. Долазе жене из харема, одалиске, и након њих, уз фанфаре, султан који седа на престо пред робове. Церемонија бирања нових робиња почиње. Једна по једна девојка играју пред султаном (Румунска игра, Бугарска игра, Грчка игра), али савладане умором, страхом и тугом, не успевају да очарају султана. На крају игра Биљана, чија је игра прожета мотивима из првог чина. Њена је игра пуна емотивног набоја, и то се допада султану. Када желе да је одведу у харем, она се отима, а у палату упада Марко са неколицином пријатеља. Захваљујући магичном мачу, он савлађује јањичаре и баца прстен Биљани. Када је додирне, она се претвара у голубицу и одлети. У општем запрепашћењу Марко и његови пријатељи беже.

IV Чин

Село из првог чина које се обнавља. Марко је усамљен и тужан јер је изгубио Биљану. Пријатељи покушавају да га развеселе игром, али то им не успева. Наједном, као са неким предосећањем, Марко устане и гледа ка небу одакле долети једна голубица и спушта се на дрво, у наједном се претвара у Биљану. Она му потрчи у загрљај. Долазе њени родитељи и, пресрећни, пристају да се она уда за Марка. Народ се окупља и настаје опште свадбено весеље.

Уводна музика за 4. чин балета „Охридска легенда” (Обрада песме „Биљана платно белеше” из X руковети С. Ст. Мокрањца):

Коло „Грлица” из балета „Охридска легенда”:

И за крај једно занимљиво извођење кола Грлица из балета Охридска легенда у аранжману квартета Сенсартика:

Извори: muzikaklasika, Википедија

Приредио: Расен

Сродни чланци:

МУЗИКА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Јозеф Хајдн је компоновао уназад

Аутор немачке химне и најбогатијег опуса у историји компоновања, утемељивач симфоније, отац гудачког квартета, учитељ Ј. С. Баха, а пре свега самоук. Према сопственим речима, „био је присиљен да постане оригиналан” и, наравно компоновао унатрашке…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:HaydnPlaying.jpg

Јозеф Хајдн свира квартете (1790); фото: Википедија

Ово је прича о маргинализованом генију, чија је несрећа што није умро нити млад, нити глув. Аустријски композитор Јозеф Хајдн (1732-1809) аутор је једног од најбогатијих опуса у историји компоновања „утемељивач симфоније” и „отац гудачког квартета”

Био је самоук, развијао се самостално, „одсечен од света“, због чега је волео да каже како је био „присиљен да постане оригиналан“

Хајдн је био најстарији од бечке тројке класика За њих се говорило да је Хајдн стварао правила класичне музике, Моцарт им се покоравао, а Бетовен их кршио.

Провео је три деценије, од 1761. до 1790, на кнежевским доворовима у Ајзенштату и Естерхазиу као диригент дворске музике кнезова Естерхази, док је након 1790. већином боравио у Бечу.

Једна од бројних последица његове оригиналности јесте и необично компоновање унатрашке. Наиме, када се поједине ставке музичког дела удвоје толико симетрично да друга половина дела представља обрнуто кретање прве, реч је о музичком палиндрому или о форми свода. Таква појава у музици се назива законом крабе (енгл. crab canon) или законом огледала (енгл. mirror canon) због тога што је једна линија мелодије временски обрнута и одељена од друге тако да представља палиндром (нпр. FABACEAE <=> EAECABAF)

Управо је такав је случај са „Алегром“, његове симфоније бр. 47 у Г-дуру „Minuetto al Roverso“ из 1777. године, познате и под називом „Das Palindrom“. Њен трећи став, минует и трио, који двапут иде напред и назад, а затим се враћа на почетак је музички палиндром.

Променама у звуку истакнута је оштра симетрија обрнутих реприза

Надахнут овом Хајдновом Симфонијом бр. 47. и клавирском сонатом бр. 26, британски композитор Роберт Симпсон (1921-1997) написао је 1982. године „Гудачки квартет бр. 9“ који садржи 32 палиндромне варијације и фугу. Симсон је и иначе много дела искомпоновао у форми палиндрома или засновану на палиндромним темама („Симфонија бр. 2“; „Гудачки квартет бр. 1“…).

Дела са структуром палиндрома нису реткост. Компоновали су многи композитори: Ј. С. Бах, В. А. Моцарт, Жиљем де Машу, Пол Хајндмит, Арнолд Шојнберг, Албан Берг, Антон Веберн, Џорџ Крамб, Оливије Месјен, Бела Барток, Роналд Бинџ, Констан Ламбер, Игор Стравински, Л. Шлезингер, Пол Вецгер, Луиђи Делапикола, Џејмс Тинеј, Стив Рејч, Анри Дитије, Чарлс К. Кнокс…

Хајдн је умро маја 1809. године. „Разведрите се, децо, сасвим се добро осећам”, биле су његове последње речи. Сахрањен је у црквеном дворишту недалеко од куће у којој је живео.

„Minuetto al roverso“ Хајднове симфоније бр. 47 у Г-дуру

Далибор Дрекић

Повезани чланци:

Класична музика унапред и уназад

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

МУЗИКА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Класична музика унапред и уназад

О палиндромној форми у музици говори се у случају када се поједине ставке музичког дела удвоје толико симетрично да друга половина дела представља обрнуто кретање прве. Начин грађења музичког комада заснован на понављању одломака обрнутим редоследом, тако да укупна форма буде симетрична назива се форма свода. (Arch form). Музички се палиндроми појављују како у класичној музици тако и у џезу, року, панку, хејви-металу и другим врстама популарне музике.

Класична музика – Закон по којем је једна линија мелодије временски обрнута и одељена од друге тако да представља палиндром (нпр. FABACEAE EAECABAF)у класичној музици назива се законом крабе (енгл. crab canon) или законом огледала (енгл. mirror canon).

Великани су компоновали палиндроме

Познат је пример из дела „Музичка жртва“ („Musikalisches Opfer“) BWV 1079, Ј. С. Баха (1685-1750) из 1747. г. чији је канон „Quaerendo invenietis“ комбинација ретрогресије и инверзије.

Палиндром је нпр. симфонија где је променама у звуку истакнута оштра симетрија обрнутих реприза, као што је случај са „Алегром“, симфоније бр. 47 у Г-дуру „Minuetto al Roverso“ из 1777. године, аустријског композитора Јозефа Хајдна (Joseph Haydn, 1732-1809), познате и под називом „DasPalindrom“. Њен трећи став, минует и трио, који двапут иде напред и назад, а затим се враћа на почетак је музички палиндром.

Слична поставка је у уводу и завршетку дела „Игра тонова“ („Ludus tonalis“, 1942.) немачког композитора и виолинисте Пола Хиндемита (Paul Hindemith, 1895–1963) и у троструким формама увода у неким делима аустријског композитора Арнолда Шојнберга (Arnold Schoenberg, 1874-1951). Хајндмитова кратка дванаестоминутна палиндромна опера „Тамо и назад“ („Hin und zurück“, 1927.) пародира разне сценске стереотипе. Њена радња се развија од идиличне атмосфере до трагичног убиства, а затим се у причу укључује непознати мудрац који радњу усмерава у супротни ток, завршавајући је почетном идилом.

: Антон Веберн

: Констан Ламбер; портрет Кристофера Вуда

: Албан Берг; Портрет Емила Стампа 1927.

Форму палиндрома имају „Spiegelkanon“ у Г-дуру и „Scherzo-Duetto di Mozart“ В. А. Моцарта (Wolfgang Amadeus Mozart, 1756-1791), у којем други виолиниста изводи композицију првога у обрнутом смеру.

Британски композитор Роберт Симпсон (Robert (Wilfred Levick) Simpson, 1921-1997) компоновао је музику у форми палиндрома или засновану на палиндромним темама („Симфонија бр. 2“; „Гудачки квартет бр. 1“ из 1951-1952…). Његов „Гудачки квартет бр. 9“ из 1982. године садржи 32 палиндромне варијације и фугу на тему палиндрома у минуету Хајднове Симфоније бр. 47. и клавирске сонате бр. 26

Музичко дело Јосифа Шлезингера из 1869. Један од сачуваних сегмената: Из библиотечког фонда Факултета музичких уметности

Музика аустријског композитора Антона Веберна (Anton Webern, 1883-1945) често је прожета палиндромима, јер је Веберн био опседнут хоризонталном и вертикалном симетријом у музици. Један од најбољих примера хоризонталне или линеарне симетрије у Веберновој музици је први израз другог става „Симфоније опус 21“, а најбољи пример вертикалне симетрије је други став опуса 27 „клавирских варијација“ где је Веберн распоредио сваки делић свог дванаестотонског комада око централног дела А4. Од њега, сваки следећи на доле додани интервал је поновљен тачно у супротном правцу.

Амерички композитор Џорџ Крамб (George Crumb, 1929.) користио је музички палиндром у својој четвртој књизи Мадригала (1969.) при сликовитом опису поеме „¿Porque nací?“ Фредрика Гарсије Лорке.

Француски композитор Оливије Месјен (Olivier Messiaen, 1908-1992) компоновао је дела у палиндромном ритму, који је сам називао „неретроградабилни ритам“. Месјен је помоћу разних пермутација своју музику враћао на полазну тачку.

Британски композитор Роналд Бинџ (Ronald Binge, 1910-1979) је компоновао клавирски комад „Vice Versa“ („Обрнут начин“) који не само што је палиндром када се чита водоравно, него је то и при окомитом читању. Дакле реч је о својеврсном музичком магичном квадрату који се једнако чита како год да се окрене, чак и када се чита у огледалу.

Први став свог балета „Хороскоп“ („Horoscope“, 1936) заснованог на астролошким мотивима британски композитор Констан Ламбер (Leonard Constant Lambert) назвао је палиндромни прелудијум („PalindromicPrelude“), јер му је то наводно наложио дух покојног Бернарда ван Дирена (Bernard van Dieren). Овај став може да се изводи двосмерно.

Интерлудијум опере „Лулу“ (Lulu, 1935.) аустријског композитора Албана Берга (Alban Maria Johannes Berg, 1885-1935) истиче се својом палиндромном структуром. И цела опера конструисана на принципу одраза у огледалу: популарности Лулу у првом чину супротстављена је беда у којој живи током трећег чина, што је наглашено помоћу њених мужева које у оба чина изводе исти певачи.

Задња композиција дела „Сова и мачка“ („TheOwl and thePussy Cat“, 1966.) руског композитора Игора Стравинског (Игорь Фёдорович Стравинский, 1882-1971) такође је палиндром.

И многи други одломци и делови музичких комада разних композитора су палиндроми засновани на понављању обрнутим редом, укључујући дела:

– Л. Шлезингера (L. Schlesinger: „Scherzo für Klavier“, Presto, A-dur),

– Пола Вецгера (Paul Wetzger: „Zwei musikalische Scherze“, Opus 32.),

– италијанског композитора Луиђија Делапиколе (Luigi Dallapiccola, 1904-1975: „Andantino amoroso e contrapunctus tertius, Canon cancrizans“),