Косово, нити је престало нити је нестало

Поделите

Исидора Секулић временом је у својим стваралачким радовима све више истицала „народни језик, народну историју, православну веру, светосавље и Косовски Завет као вредности које су изнад сваке индивидуалне уметничке оригиналности и генијалности. (2)

Косово, нити је престало нити је нестало; фото: Гемини ВИ

Ове речи Исидоре Секулић представљају дубоко промишљање о Косову не само као о географском простору или историјском догађају, већ као о трајном духовном, културном и етичком темељу српског народа.

Косово, нити је престало нити је нестало

”Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, него још раније. Немањин брат Тихомир претрпео је пораз на Косову када је, с помоћу Грка покушавао да врати престо који му је Немања преотео био. Од тога Тихомира, од кнеза Лазара и Мурата, преко разних устаника, преко владарских напора Његошевих и његове поезије, преко Куманова, преко Албаније и Кајмакчалана, преко средњовековне наше уметности, преко Мештровића – оно, Косово, живи и живеће и сутра и прекосутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно. Косово, које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо. Као што латинске државе још од древног Рима повлаче своје mos, jus, fas, тј. вољу, правицу, и наредбе од људи и по божјем и моралном закону, тако ми носимо наслеђе косовско даље кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу”. (1)

Исидора Секулић

Украс 1

Исидора Секулић супротставља се уобичајеном схватању да историја Косова почиње Косовским бојем (1389). Она помера границу у прошлост, помињући сукоб Немањиног брата Тихомира са Византинцима на истом простору. Тиме она поручује да је Косово „простор трајања“ који је вековима уобличавао српски народ, далеко пре и дуго након косовске битке.

Освета Косова – српске војнике предводи дух слободе (Паја Јовановић); Фото: Стање ствари

Ауторка Косово види као „суму истина“. То значи да Косово није само сећање на пораз или победу, већ збир свих наших културних, уметничких, политичких и моралних напора кроз векове.

Најзначајније поређење које Исидора прави јесте оно са античким Римом. Баш као што Римљани кроз своју културу и право (mos, jus, fas) носе дух своје цивилизације кроз векове, тако и Срби носе „косовско наслеђе“ као нешто што је уткано у саму природу нашег народа. То је „древни косовски елемент“ који нас одређује у сваком времену, без обзира на то како се спољне околности мењају.

Важна мисао је да Косово није статично. Оно је „увек нешто друго и треће“ – некад политичко, некад уметничко или научно. Овим она истиче да се значење Косова прилагођава духу времена, али да је његова суштина (тај „бит“ о ком говори) непромењива.

Овај текст је типичан за Исидору Секулић: интелигентан, филозофски обојен и дубоко повезан са националним бићем. Она Косово ослобађа искључиво митолошког или патосног оквира и смешта га у раван цивилизацијског кода. За њу, Косово није просто место које се може изгубити или добити, већ стање духа и опредељења које је „живо“ све док постоји народ који га носи у себи.

Она овим текстом пружа одговор на питање шта значи бити „косовски опредељен“ – то значи стално преиспитивати своје моралне вредности и своју везу са прецима, уз пуну свесност да је то наслеђе обавезујуће за будућност („за сутра и прекосутра“).

Исидора Секулић

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%98%D1%81%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%A1%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%9B.jpg

Исидора Секулић

Велику хармонију реалне народне историје и светосавља као народне вере Исидора Секулић препознала је у Косовском завету. Срби су историјски и духовно самосвојан народ управо по томе што су на основу Новог Завета склопили Косовски Завет, што су га уградили у своју историју, културу, што тај завет чувају и живе”.

Косовски завет је „продужена трагедија српског народа, али је и српско име, српска традиција, путоказ и темељ историјске, овоземаљске егзистенције српског народа, једнако колико и израз народне вере у постојање у Вечности и Царству Небесном“. За Исидору Секулић „Косовски Завет није само наше опредељење него и наша непромењива природа“. (2)