Дубровник

ИСТОРИЈА

Србин тајни саветник руског цара

Дипломате највишег ранга на руском двору, гроф Сава Владиславић, Херцеговац са дубровачком дипломатском школом, био је наш највећи обавештајац свих времена

Прича је једноставна, почиње у XVII, а завршава се у XVIII веку. Кроз причу пролазе каравани, курири, шпијуни, појављују се тајна писма из Русије која нуде слободу хришћанским земљама на Балкану, појављује се, нормално, сабља, нормално, одсечена глава на огњишту, крв која гаси ватру али не и идеју ослобођења, збегови, робље, прелепе Херцеговке, напаљени Турци, хајдуци, устаници, цареви, краљеви, владике, посланици, конзули, кипови античких Венера, мошти светих жена, и наш човек који стицајем околности учествује у заплитању и расплитању историје на релацији Цариград – Русија – Венеција – Русија.
Sava Vladislavić

Гроф Сава Владиславић Рагузински, Поштанска маркца Републике Српке из 2018.

О главној личности наше приче, о том нашем човеку у иностранству, поуздано се зна да је рођен у Фочи – по једним изворима, по другим у Попову, па у Јасеники, па у Гацку, па ипак да је из Житомислића. Значи, човек је из околине! Функционисао је у време папазјаније ратова када сви тврде пазар и хоће да се бију, по принципу „држи ме убићу га“ и покушавају да за столом извуку корист. У игри на политичком терену су Млеци, Аустријанци, Швеђани, Молдавија, Влашка, Турска, Херцеговина и хајдуци, Русија и између свих, политичких прелакирани, талентовани, Дубровчани.

Тај наш човек из околине, је претеча познатијег Мустафе Голубића, Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић са пуно министарских и саветничких функција.

Ова веласкезовска херцеговачка фигура је била или стварно општи шпијун свих учесника на тадашњем политичком терену, који их је свађао и мирио, или велики блефер који се стицајем историјских околности навежбао, стекао поверење и постао дипломата највишег ранга.

Дубровачки дипломатски универзитет

Сава Владиславић је рођен 1664. године, по неким документима 1670, и стицајем једног кобног ноћног или јутарњег сусрета са комшијама, беговима Ченгићима, одлази на своје путешествије у велики свет.

Једне ноћи или јутра бегови Ченгићи су стигли колским путем од Гацка до Автовца, од Автовца надаље коњском стазом до Јасенике, до летњиковца властелинске породице Владиславић. Ударили су на Владиславиће, разорили им огњиште и тиме несвесно кориговали историју у неким њеним етапама. Део породице Владиславић бежи за Црну Гору, други део, по предању, неки муслиман из породице Звиздић, из Гацка преводи у Дубровник, јер су им породице биле у пријатељству, а један део одлази за Русију.

Сава Владиславић у Дубровнику, како Јован Дучић каже, виђао се 1687. године и дружио са највећом властелом. У том периоду када је у Дубровнику било осипање становништва, када је био окружен и Турцима и Млецима, када је претила опасност од лава са крилима, Владиславић је по дубровачким салонима завршавао ексклузивни универзитет окретних политичких игара дубровачког сената, „који увек добија чак и када јачи од њега губе.“

Из Дубровника одлази на исток, у Цариград, доносећи искуство уметности, образовање, занат политичке спретности који је украо од дубровачке властеле и своје ново презиме – Рагузински. У Цариграду успоставља везе са руским посланством, које нашег Саву из Околине, лансира директно до грофа (титулу добио 24. фебруара 1725. године од царице Катарине I за заслуге Русији) па до министра, па до тајног саветника Петра Првог. Пресудну улогу ту игра Савин ментор, загонетна и тајанствена и моћна личност, јерусалимски патријарх Доситеј.

Постоји неколико народних предања о узроку блиске везе Саве Владиславића са Петром Великим. Изгледа да је мотив за то пријатељство Савин удео у вођењу танане политике између Русије и Турске. Ту је основ за поверење које му је током живота указивао Петар I, касније Катарина I и напокон Петар II. Томе су нормално допринели прилично конфузни руски посланици у Цариграду који нису успели да обављају задатке због којих су послани а које је са лакоћом решавао Сава Владиславић.

Сава Владиславић

Дворац грофа Владиславића (у средини) на обали у Санкт Петербургу. Бакрорез из XVIII века

Цару се даје, а не узима

О мајци Саве Владиславића госпођи Сими, која је Дубровник напустила 1722. године и са сином се преселила у Русију, где умире 1728. постоји, како пише Јован Дучић у књизи „Гроф Сава Владиславић“ – посебан спомен у народном предању.

Петар Велики

Петар Велики (Пол Деларош,1838)

„Сава је своју мајку водио на царски двор да је представи цару Петру Великом. Овај није могао да се довољно нагледа њеног лепог херцеговачког одела, пошто је она била обучена сељачки: у копоран, зубун, опрегачу, руком плетене вјечве, капу са повезачом, појас и папуче, а за појасом носила бритвицу… Цар је сам, лично, водио по свом дворцу старицу да јој покаже његов сјај и раскош, а кад се она нагледала свих лепота и чудеса, указа се и царева ризница пуна злата и драгог камења. Тад јој цар руски рече: „Узми, бако, за спомен од мене оно што ти се у овој ризници највише допало.“ Тада Савина мајка одговори руском цару, ставивши најпре иза појаса своју бритвицу на царево благо: „Мој синко да се одавде дизало, а не овде мећало, вјеру ти дајем, давно би овог блага нестало.“

Херцеговац као дубровачки Рус на турској Порти

У самом старту, Сава Владиславић, кога у Цариграду (због јасних, очигледно биографских података) зову Рагузински, повезује се са руским послаником на Високој Порти, Емилијаном Ивановичем Украјинцевим, 1699. године. Украјинцев је упућен са задатком да са Султаном закључи јасан мир, пошто је Русија на Карловачком конгресу са Турском закључила само несигурно примирје. Украјинцев наилази на компликоване услове. Почетак мисије изгледа као крај мисије. У писмима влади, спомиње Саву Рагузинског (Владиславића) и јерусалимског патријарха Доситеја као људе од поверења. Јерусалимски патријарх Доситеј је, једноставно речено, до краја живота био стуб руске политике у турској престоници.

Сава чини услугу Украјинцеву по којој постаје познат на руском двору: набавља му списе свих међународних уговора које је Турска закључила са Француском, Млецима, Ћесаром и Енглеском. Руска дипломатија то до тада није имала.

Гроф Петар Андрејевић Толстој; Слика Јохана Готфрида Танауера

После закључења мира са Турском, Петар I повлачи Украјинцева и шаље новог посланика, Димитра Михајловича Галицина, са мисијом да од Турске добије право слободне трговине за руске бродове у Црном мору. Галицин од великог везира добија неповољан одговор. Галицин се враћа у Русију. Уместо њега стиже необична трагично-комична личност, Петар Андрејевич Толстој, уман, дипломатски опрезан, лукав, проницљив, окретан, спреман на коришћење свих средстава да би остварио циљ, али само са једном маном: када треба да искористи све те своје способности он преигра, ошамути се, падне у депресију и зове у помоћ Саву Владиславића. Толстој је на крају, после неколико својих занимљивих, али нимало пријатних, и са стране гледано духовитих и апсолутно некорисних потеза завршио трагично – у тамници Катарине I, 1730. године.

Стварање руске шпијунаже

Са ошамућеним Толстојем, Сава Владиславић Рагузински започиње своју дипломатску каријеру. Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и тамних мрачних турских политичких личности, има у старту одличне препоруке за човека који може да учествује у стварању обавештајне службе, каква је у то доба Русији била неопходна, јер је већ изашла на Црно и Балтичко море. Људи за такву службу су били јерусалимски патријарх Доситеј и Сава Владиславић.

Несрећни Толстој се жалио писмом да две године боравка у Цариграду није успео да се сретне са патријархом Доситејем. Нормално, Доситеј му је делегирао свога ученика Саву, који чини неколико крупних услуга Русији. То сазнаје Порта и турске власти почињу интензивно да контролишу његово кретање и односе са људима. Толстој моли Петра I за одобрење да Саву Владиславића пошаље у Москву. Сава експресно креће у Азов са путним налогом: „Поучавање пута Црним морем у Москву“.

Исте године 1702, Мустафа II је збачен са престола и братски се грли са својим братом и наследником на престолу, лукавим, извежбаним за све завереничке методе, спремним на византијске интриге, Ахметом III. Значи, на терену се појављује озбиљан играч. Савин одлазак дешава се управо у време ове смене. На власт у Турској долази странка одана шведском краљу Карлу XII а против руског цара Петра I. Постоје нагађања да је Савин пут био у вези са државним ударом у Турској.

У Азову се Сава Владиславић налази са царевим ујаком, грофом Апраксином, са чијом породицом одржава најтешње и најинтимније везе до краја живота. Једно време у Петербургу су становали дворац до дворца. У пар случајева поверљивим информацијама омогућава грофу Апраксину да задржи свој положај, углед и место у тадашњој Русији. После првог сусрета са Владиславићем Апраксин пише цару:

„Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем, он је зналац и сав је предат задатој речи.“

Sava Vladislavić

Гроф Сава Владиславић Рагузински, потрет из прве половине 18. века

Трговац на мору и на копну

У јулу 1703. срећу се цар Петар I и Сава Владиславић. Сава добија „пожалевану грамоту“ тј. право на слободну трговину, од цара, што је значило највише што је могло да се учини једном странцу у тадашњој Русији. То је значило пут ка богаћењу. У тој грамоти руски цар назива Саву „илирским племићем“. Право на трговину добио је и на мору и на сувом. Отварао је агенције и водио послове преко посредника. Касније има неколико монопола у Русији.

Цар му поверава разне мисије тајног карактера. Сава Владиславић цара Петар I види као православног идеалисту, као човека који може да Савино српство ослободи од 300-годишњег турског ропства.

Задаци које Сава испуњава само учвршћују царево поверење. Нижу се датуми и градови. Шаље га поново у Цариград да помогне грофу Толстоју који је тренутно у ситуацији иза очајања. Савиним доласком сиротом Толстоју се побољшава ситуација:

„Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити“. пише гроф Толстој у Русију.

На повратку из Цариграда Сава цару доноси „Тајни опис Црног мора“ које је до тада Русима било непознато и „по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама“. Знатно касније, 1729. године, сличан документ Сава Владиславић доноси са свог пута у Кину. „Тајни опис Кине“ – исти наслов и исти садржај.

Поклони Манастирима од Илирског кнеза

Одсуство из домовине је изгледа још више везивало Саву Владиславића за Српство и Балкан. То се види из покушаја да уз помоћ Петра Великог, ослободи Српство и православни Балкан. Види се и у херцеговачким манастирима, у којима се чувају свештене ствари и црквене књиге које је Сава Владиславић слао из Русије, а на тим књигама је често стајала и својеручна посвета са Савиним потписом: гроф илирски Сава Владиславић. Такве поклоне је, како пише Јован Дучић, слао манастиру Пиви, ман. Житомислићу, цркви на Топли код Херцег-новог и цркви у Рисан. И то за живота (1732) и затим тестаментом (1738). Народне песме, по Дучићу, опевале су Саву Владиславића као велможу у Русији, као љубимца Петра Великог, али и као Херцеговца и увек великог Србина.

Царски дворац на поклон и два три имања

За опис Црног мора, цар га обасипа поклонима: дворац на Покровки у Москви, 325 рубаља за личне издатке годишње, право за слободни извоз у иностранство и право за трговање у Азову и Малој Русији.

Враћајући се, 1705. године, из Цариграда у Москву, Сава Владиславић је довео на поклон цару Петру I малог Арапина. Петар I прихвата поклон и кумује малом Абисинцу кога касније шаље у иностранство ради школовања. Тај Абисинац, Ибраим, кумче Петра I и поклон Саве Владиславића, је предак песника А.С. Пушкина.

Бави се трговином, оснива агенцију, постаје главни лиферант бакра за руски државни новац… једноставно развија трговину – на југу у Азову, на северу у Архангелску, а има и своје људе у Венецији. Његово богатство постаје чувено.

Млади шведски краљ Карло XII под Полтавом 8. јула, доживљава коначан пораз. Тиме је утврђена руска хегемонија на Балтичком мору. Заслуге Саве Владиславића, нашег човека у иностранству, су у овој бици велике. Вршио је дужност шефа интендантуре целе оперативе руске војске. Као признање за добро обављен задатак, добија 12. фебруара 1710. од цара Петра I имање Топал, Парафејску и Вишенку. Постао је дворски саветник за питање православног истока.

Тако и први у Русији покреће такозвано „источно питање“ које је затим два века било једно од најважнијих питања европске политике.

Сава Владиславић

Троисцкосавск (данашња Кјахта) током 1880-их

Саветник Петра Великог за источна питања

Постављањем за главног саветника царевог у источним питањима, Сава доводи у директну везу Петра Великог са владајућим кнезовима Молдавије и Влашке, са Владиком Данилом, кнезом Црне Горе и са Дубровачком Републиком.

Победа Руса код Полтаве и нагли пораст руског престижа после те победе изазвали су страх на турском двору. Ахмет III је указао своје гостопримство савезнику Карлу XII, који једини није падао у депресију, већ напротив, сада у улози рањеног античког јунака, из Цариграда развија све већу акцију против Русије. Рат је одговарао свима осим Русији и Турској. Турски Диван, 12. октобра 1710. објављује рат Русији а наш јунак гроф Толстој истог момента бива, са целим чиновништвом, бачен у цариградску тамницу у Једикуле.

Ту сада крећу поткупљивања од Млечана који се плаше овог рата, сплетке између Влашке и Молдавије, између кнеза влашког Константина Бракована и молдавског кнеза Димитрија Кантемира, па турско скупљање пореза, да би 25. фебруара 1711, цар Петар Велики на московском Успењском сабору објавио народу вест о рату против непријатеља крста Христовог.

За то време Сава Владиславић препарира кабинетског кнеза Молдавије Кантемира и прима од цара дужност да води целу цивилну страну рата против Турске.

Одмах по објављивању рата, Владиславић из Москве инспирише устанак Црне Горе и Херцеговине. Устанак је требало да крене напоредо са руским операцијама у Молдавији. Сава је рачунао да ће добро смишљена акција Срба против Турака на Балкану да ослаби Султана и доведе га у забуну. У првом плану ове Владиславићеве стратегије је био његов лични пријатељ владика и кнез цетињски Данило.

Сава пише, цар потписује, а владика извршава

На Видовдан, на Цетињском пољу, владика Данило је сазвао народ, одржао ватрени говор и прочитао прокламацију цара Петар I, руског, коју је очигледно писао Сава Владисавић. Онда је преписао у више копија и разаслао их у суседне херцеговачке и арбанашке крајеве. Црногорци су, онај остатак који није носио копије цареве прокламације, отишли у Дубровник да купе барут и олово. Дубровник се пржио на ватри. Али, нашли су решење, пошто нису били расположени према овом устанку, они су истовремено наоружавали и црногорско-херцеговачке чете и Турке.

Устанак је почео пуном жестином. Нападнут је Спуж, Оногошт (Никшић), Подгорица и Жабљак. Турци су сабијени у тврђаве. Одушевљење међу Србима је било неисцрпно а теренске позиције у рукама устаничке војске. Али, баш у тренутку када је успех био загарантован, од цара Петра је са Прута стигла вест да је приморан да потпише мир са Турцима и да препоручује и владики Данилу да прекине бојеве са Турцима и да се са народом повуче у брда.

Владика је био задовољан утолико што је успео да спречи својим устанком херцеговачке и албанске муслимане да у масама пођу против Русије.

Дубровник

Православна црква Светог Благовјештења данас у срцу Старог града Дубровника; фото: trebinjelive

Изазивач рата и потписник мира је Турска

А на Пруту је било весело. Прво се у Галицији цар разболео, онда оздравио и настале су сјајне вечеринке код књаза Сињавског, на којима се пуно играло и пило. Битка још није почела, а изгледало је да се слави победа. Онда су кренула радосна писма. Онда фелдмаршал Шереметев у мало тамнијем тону од радосног, исто у писму, обавештава цара да није успео да спречи излазак Турака на Дунав. Онда је војска била гладна. Онда је, 24. јуна, цар стигао на Прут код Чучора. Митрополит је благословио императора крстом и пошкропио водом, бољари су га љубили у руку. Један царев буфон је показивао неке своје ексцентричности на таласима Прута, коњ је пливао, а он је стајао на коњу, претпоставља се пијан, и онда су и коњ и спретни буфон потонули. Кнез Кантемир, 25. јуна, спрема велики ручак за цара. Цар га љуби у чело. Онда дижу чаше, па се опет љубе. Сутрадан, на годишњицу победе код Полтаве, пуцало се, из 40 топова и пило колико је могло. Онда је 28. јуна, цар спремио ручак за Кантемира. Бољари су преспавали у том логору и пробудили се опељешени, пошто су им руски војници чисто за успомену, као сувенир за сусрет узели коме пиштољ, огртач, узде итд. У ноћи између 9. и 10. јула, цар се у депресији затворио у шатор. Прича се да је успела да уђе једино Катарина и да задобије цара за преговоре о миру са Турцима и то по предлогу, нормално, Саве Владиславића. На Пруту практично праве битке и није било. Мир је између осталих потписао и Сава Владиславић.

Свађа са Дубровником

Дворски саветник цара Петра I, Сава Владиславић, моли га 1716. за одсуство како би отишао у Дубровник да се види са мајком.

На пут полази са својеручним писмом Петра I дубровачком кнезу и Сенату, у коме Петар Велики препоручује Саву Владиславића и тражи да му у потпунсоти, током његовог боравка, изађу у сусрет.

Сава захтева да дигне на имању своје мајке православну цркву, Сенат то одбија, Сава се љути и одводи мајку у Петроград, где је и сахрањена у благовештенској цркви, у лаври Александра Невског. Ту је сахрањена, под гробним местом 5 мајка, а испод бр. 10 – Сава.

Конкордат са папом и орахове даске за цара

Следећи његов задатак за живота Петра I, био је Венеција и склапање Конкордата са папом Клементом XI за уређење односа католичке цркве у Русији. Владиславић 1720. постаје посланик Петра Великог код папе Клемента XI, у Риму.

Док је боравио у Венецији, води се стална преписка између њега и царске породице. По преписци, главни задатак Савин је био да набавља по Венецији статуа, макета разних лађа, украсе за царичине хаљине и друга уметничка дела, што сведочи Савино писмо Петру I, од децембра 1717:

„Два кипа Адама и Еве које сам поручио најбољем овдашњем мајстору Бонацију скоро ће бити готови и надам се да ће бити тако добре ствари да ће се и у славном Версају ретко моћи видети такве. Послаћу вам такође 100 или 200 орахових дасака за украс куће вашег величанства.“

Учествује у трампи између цара и папе Клемента XI тако што уз папину помоћ, цару шаље диван примерак античке Венере а цар шаље папи мошти св. Бригите.

Уз све обавезе, Сава успева да се ожени изданком старе властелинске породице, Виргинијом Тревизан, млађом од њега тридесетак година, коју уз веселе Венеције одводи у, за њу тмурни, Петроград. Имали су троје деце, Сава још и сина Луку из ранијег брака, и сва деца им умиру.

Творац прве руске инфлације

У време када је Турска објавила рат Русији и већ био спремљен поход на Прут, цар је схватио да никакав нови порез услед мањка становништва не може бити наметнут. Цареви саветници су се бавили овим проблемом. Један од њих, пише Јован Дучић, Сава Владиславић, поднео је почетком 1711. године и свој посебни предлог под натписом: „Како да се испуни државна благајна за потребе садашњег рата“. Владиславић је био мишљења да се повиси приход монети, тиме што би њена тежина била смањена за 10% по комаду. Цар Петар је прихватио идеју Владиславића и издао наредбу да се поступи по његовом предлогу. У тој 1712. год. сребрна монета је већ била искварена и није давала довољно добитка, и искована је бакарна која је већ 1713. поплавила пијаце и истерала из оптицаја сребрну.

Црква Св. Саве у Сибиру

У повратку у Петроград, Сава Владиславић отвара Русији нове хоризонте. На двору постаје знатно веселије после смрти Петра I а за време царице Катарине I. Царица Катарина, 18. јуна 1725. године, шаље Саву Владиславића за опуномоћеног министра у Кину. То се дешава практично у последњим тренуцима, пошто несугласице између Русије и Кине узимају маха.

Важна црта Владиславићевог дипломатског метода је било његово познавање људи и њихових нарави: Турака, Талијана, Кинеза и самих Руса. Главни разлог дипломатског и личног успеха приписује се тој његовој одлици, коју Дучић, сматра херцеговачком цртом српског карактера.

У Кини уз много перипетија, дипломатских дивљачких игара, игара нерава, директних претњи, Владиславић успева да до краја оствари циљ свог путовања. Закључује споразум са Кином. У Сибирији зида град Троицкосковски и тврђаву Новотројицску и у њој цркву св. Сави Немањићу. Затим први доноси тачне карте Сибира и то на научној бази. Неподељена места су подељена и то у руску корист.

Разграничава Русију и Кину, то је такозвани Бурински уговор, а граница изгледа по Владиславићу отприлике овако: од пада реке Шилке у Аргун до Алтајских гора – граница река Аргун до задње тачке на западу Шабан – Дагом“.

За заслуге у Кини добија од Петра II орден Александра Невског, 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. После његовог тријумфалног похода и повратка из Кине, повлачи се са дипломатске и политичке позорнице.

Сава Владиславић је писао и преводио. Превео је са италијанског „Историју Словена“, дело попа Мавра Орбинија.

Нагла смрт деце га руши и 17. јуна 1738. године умире у Петрограду где је и сахрањен у цркви Александра Невског.

Српско наслеђе, Историјске свеске, бр. 3, Београд, март 1998.

Сродни чланци:

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја
Србин тајни саветник руског цара
Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Како се изјашњавало и осећало и којим је језиком говорило становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, којега је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића. „Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси чланак, у којем се јасно каже да су у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ половином 19. века живели само Срби и Шокци, да се говорило српским језиком, а да Хрватима нигде ни трага није било.

Винковци с краја 19. века

Чланак преносимо у целини због тога што у њему има и занимљивих детаља о Далматинцима, Славонцима, Словенцима и Србима, као и невешт покушај Антуна Радића да образложи шта је то у темељу хрватске нације. Наиме, заплићући се у покушајима да дефинише настанак нација, Антун Радић недвосмислено потврђује да су Хрвати политичка нација, која је настала упоредо са пројектом стварања државе, а затим асимиловањем, односно похрваћивањем и свих оних који са том нацијом нису имали везе. Наравно, он замера „ватреним Хрватима“ што називају Анту Старчевића оцем нације, јер тиме обесмишљавају све њихове напоре да хрватској нацији исконструишу темеље старије од 19. века, када су у питању простори Славоније, Лике, Далмације и Босне. 

Часопис „Дом“, бр. 19. и 20., година 5. (10. новембар. 1904.)

„Тко је створио Хрвате? – То је чудно питање, кад сви вјерујемо, да је све људе и народе створио Бог, па је ваљда створио и нас Хрвате. Но кад вам кажем мало више, и ви ће те можда о том посумњати. Већ сам много пута, па и недавно слушао овакво разлагање:

 „Лако је вама данас говорити, мој господине! Али да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на пр. у Винковце, па да сте рекли, да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати, – ви бисте срећни били, кад би вам се сав свиет смијао, јер бисте лако били добили и батина. А није тако било само међу господом, него још више медју сељацима: и то су били „раци*“ и „шокци“, а Хрватима каковим ни трага. – А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу, да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекући створио? – То је учинила странка права! Наука Анте Старчевића – она је од несвјестне масе створила Хрвате! Тако је то, мој господине, а лако вама данас говорити. „

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

Други ми је опет овако доказивао: „Не знам, како је тамо у Хрватској, но ја вам могу рећи, да ми Далматинци нисмо били Хрвати, док нисмо постали старчевићанци, па да није било њега, па и Спинчића, ја ни данас не бих био Хрват, него можда најљући противник непријатељ свему, што је хрватско. У најбољем случају био би „Шћав“, Слав, Славен, – али Хрвата од мене никада!“

Могао бих вам и даље набрајати овакове, особито за Босну и Херцеговину, – али доста и ово, да се мало замислимо. Па и збиља, промислимо ли добро ове приповиести, човјеку се наједанпут отворе очи, те некако тужно признаде: „Боме је истина! Осим оно њешто загребачких загораца, па комадић горње Посавине и Подравине – Хрвата боме није ни било прије Старчевића. Но онда се човјек сјети, како смо њекада били славни, велики и јаки – ми Хрвати, па како нас је и камо нас је и када нас је нестало?!

„Није нас нестало, него нисмо знали, да смо Хрвати! Није народ имао свиести! То је оно! А ту је свиест, да је Хрват, да је син славног хрватскога народа, – то је створио Старчевић.“

На то бих ја даље могао упитати: „Ако нас није нестало, како смо се, када смо се и зашто смо се претворили у „шокце“ и „раце“, „Далматине“ и т. д.? – Али не ћу даље питати, него ћу сам казати, како мислим, и то овако:

Овдје вриеди она риеч: Тко хоће да се превише докаже, тај не докаже ништа. Паче још више: тај доказује зло, а можда противно оному, што хоће да докаже. Тако је на влас и у овој ствари. У великом весељу, што се је народ наш почео будити и све више се прикупљати у једно и осјећати једнако, а све под хрватским именом, – у том дакле великом весељу, а у превеликом поштовању свога водје пок. Антуна Старчевића – њеки Хрвати као да су заборавили, да је Хрвата икада прије и било, те почели онако говорити и писати, како смо чули: да би једва гдјекод и било Хрвата , да није било Старчевића. А то не само да није истина, него је то и проти нама. Кад би то била истина, онда би нам наши противници могли приговорити: да је Хрвата у почетку било врло мало, него да су то били Словинци, Славонци, Бошњаци, Далматинци, а понајвише Србљи и т. д., а само њекаква „пропаганда“ из Загреба и Бог зна од куда кроз десету руку да је од тога створила Хрвате, само да се поквари рачуне Србљима и Маџарима. Па и збиља има добрих наших „пријатеља“, који су тако говорили и још говоре. А помажу им у том и нехотице многи ватрени Хрвати, када кажу, да је Хрвате створио овај или онај.

А с том стварју није никако другчије, него овако: Његда, тамо пред полдругу тисућу година, а још и много касније било је овако: Циели наш народ није једнако ни говорио – како ни данас не говори – нити се је једним именом звао, него је ту било Хрвата, Србаља, Неретљана, Захумаца, послије Бошњака, Славонаца и т. д. Тако је било и код других народа, па су на пр. Ниемци имали барем десет имена (Алемани, Шваби, Саси, Франци и т. д.). Ако тко данас пита: Јесу ли ма пр. његдашњи Захумљани били Хрвати или Србљи? То питање нема правог смисла, јер су Хрвати били Хрвати, а Захумљани су били Захумљани. Но друго је оно, кад је једно племе по имену Хрвати основало своју државу и имало свога владара. Онда се је наиме питало: Јесу ли на пр. и Захумљани спадали под хрватскога или под којег другога владара? – А кад су и Захумљани основали своју државу, онда се је могло рећи за оне Хрвате, који су били под захумским владаром: То нису Хрвати, то су Захумљани.

Другим риечима хоћу да кажем ово: Нема смисла правдати се о том, да ли су Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. били Хрвати, или су били Србљи, или што други. Они су били Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. све дотле, док нису дошли под хрватскога владара, па и још послие. Истом све мало по мало почели су се називати Хрвати сва она племена, која су била под хрватским владаром. А да су на пр. Личани основали своју државу и владу, па да су своју владу наметнули осталому народу, – сав би се народ, који би био под том личком владом – све би се то звало Личани. У једну риеч: Циели народ добије једно име тек онда, кад створи једну државу, па се онда држава зове по оном племену, које је државу створило, а по држави се онда зову све мало по мало сви људи, коју су у тој држави. Тако је било свуда по свиету, па и код нас.

А о том нема никакве сумње, да је хрватско племе основало државу већ пред тисућу и више година, и да та држава каква-таква обстоји још и данас. Но како је та држава доста брзо комадана, те није имала ни домаћега господара, него јој је господар био у Пешти и у Бечу, није чудо, што се народ у сваком комаду негдашње хрватске земље звао или старим хрватским именом, или су му дали какво ново име по крају, у којем је живио. Тако се је народ у Далмацији почео звати Далматинцима , у Босни Бошњацима и т. д.

Но пок. Старчевић и његови присташе, премда нису створили Хрвата, ипак су учинили нешто друго, и то ово: Они су ширили мисао, да су Хрвати имали његда своју државу, па би требало и право би било, кад би ју и опет имали. А то је оно, што сам прије разлагао: Кад народ једнога племена има једну државу, онда с временом добије и једно име, и то је онда тек прави народ.

У контексту историјских чињеница овај Радићев текст делује у најмању руку наивно и смешно. Говорећи о народу који је заборавио ко је, он процес планиране асимилације, тј. похрваћивања Далматинаца, Славонаца (Шокаца, Буњеваца) и Личана објашњава великом улогом Анте Старчевића, који је народу донео свест о припадности. Јасно је да је такав пројекат ширења свести на Балкану доносио своје резултате, као што је јасно и колике је трагедије узроковао у задњих сто и педесет година.

Радић намерно заобилази језичко питање штокавско-кајкавско-чакавско, помињући језик само узгред и уопштено, иако је и лаицима јасно да је језик један од основних предуслова за стварање нације. Такође, он заобилази верски елеменат, који је и у тренутку писања тога текста био основни аргумент за асимилацију. Радић такође свесно ниједном не помиње илирско име и идеју који су век раније били забрањени од стране бечког двора у страху од уједињења јужних Словена. У време писања овог текста илирска идеја је у Загребу већ била одбачена као превазиђена.

Интересантно је да Радић ниједном није поменуо ни Дубровник, због чињенице да је у време писања овог текста (1904.) Дубровник био један од најјачих српских центара изван Србије. Радић је то веома добро знао и у истом часопису седам месеци раније написао: 

„На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста „Србаља католика“. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.“

Антун Радић, Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904., стр. 107. Загреб.

Српска православна црква и јеврејски дућан Исака Шлесингера у Винковцима 1912. године.

Да је Антун Радић у овом тексту свесно извртао чињенице и тенденциозно баратао лажима и полуистинама показаћемо наводом из другог његовог текста, објављеног годину дана раније (од 3. 12. 1903.). У том тексту он наводи оно што је у складу и са историјским и са лингвистичким чињеницама: да је једини неспорни простор који су Хрвати насељавали био између Велебита и мора и да је једини неспорни хрватски говор – чакавски говор. Народ околине загреба и данашњег загорја он назива Словенцима или Словинцима, негирајући да је тамо било Хрвата:

„У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита од мора, у цијелој тој земљи није било ниједног Хрвата: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А данас су ту Хрвати! а гдје су Словинци? јесу ли Словинци пропали? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И тако су се Словенци све по мало прозвали Хрватима – изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват.“

За крај овог представљања ставова Антуна Радића о Хрватима и Словенима додајемо и навод из четири године раније објављеног текста под називом „Главни народи и државе на свиету“ (Антун Радић, Дом, број 9., 1.5.1900.):

„…Који су словенски народи, то знадете. Али од ових словенских народа имаду само три своју посебну државу и свога владара, а то су Руси, Бугари и Срби. Срби имаду паче двие своје државе и два владара, т.ј. Србију и Црну Гору.“

Дом, број 9., 1.5.1900.

Напомена:

* Рашани или Расцијани (лат. Rasciani) или само Раци, је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце („католички Раци“). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовековне области Србије и ексонима средњовековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Рашка или Расција (лат. Rascia), који данас обухвата делове данашње Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Повезани чланци:
Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Свети Срђу, не дај грђу! – пјесма дубровачких Срба

Часопис Срђ

Часопис Срђ

СВЕТИ СРЂУ, НЕ ДАЈ ГРЂУ!

Старац Срђ1 је његда био
Стража граду Дубровнику,
Па је Влаху2, чилом другу
Мјесто давно уступио.
А и Влахо ћаше скоро
Пред Дубравком3 узмакнути,
Да је вр’јеме угађало.
Но унаточ чилом Влаху
И Дубравку несуђеном,
Старог Срђа светитеља
Још се спомен утро није,
Паче живи к’о и прије,
Јер с народом срастао је.
Бог истина, јер га широм
Својим свецем народ гласи,
И српском га славом краси,
Срђев4 дан је крсно име.
А на особ јоште живи
Свети старац, моћни, парац
У уздаху и молитви,
Што му вјерни пук подиже,
Пук подиже Дубровачки,
Кад га тешки јади пашу,
Па истури ријеч нашу:
“Свети Срђу, не дај грђу!“
Ситно д’јете од матере
Тај сам усклик често чуо
Кад би јадна од зла горе
Уклињала да је мине.
Тај и данас још одл’јега
Врући вапај б’једна пука,
Јер спомена старац блага
За собом је видна трага
Оставио сирочади;
А срдашцу невољному
Јад се стиша и облакша,
Кад прокипи и на уста.
То је чудо, Божје чудо
Да заборав својим плаштом
Није и то загрнуо.
Како многе друге ствари!
То је чудо, право чудо,
Ма да нема Срђу храма,
Па ни оне на видику
Богомоље њему свете
Наврх брда изнад града,
С чега брдо Срђ се зове5.
По том брду в’јековима
Складне виле ројиле су;
По том брду сваке згоде
Узастопце стизале се;
Подно брда мудри људи
Паметно су зборовали;
Подно брда прегаоци
Витешки су дјеловали.
То је брдо све гледало,
Све слушало и сазнало,
Запамтило, те све знаде;
Па ће новом гласоноши
Надисајем свога свеца
Сваке в’јести шаптат вјерно,
А гласник ће гласит смјерно
И објављат вољном св’јету
Свaке згоде и незгоде,
Што су градом промахнуле
И народом уздрмале.
За то ево нови гласник
Великога ујме Бога
А под крилом старог свеца
И с његов’јем благословом
Именом се ист’јем крсти,
Те постаје имењаком
Старог парца светитеља,
А и родног брда Срђа.
Но већ зором првог дана
Свога младог живовања
На ино му не може се
А да старог Светитеља
Дубровачког не сјети се.
Огледајућ наоколо,
И видећи јад и тугу
Патничкога српског рода
Широм свуда и овуда,
Еда ли се на овоме
Несмиљени усуд м’јени,
Па да народ прокушани
Горему се јаду угне,
Нови вјесник домородни
Врућ подире уздах сјетни
Из срдашца објадана
Светитељу имењаку:
“Свети Срђу, не дај грђу!“

1 Први одвјетници пред Богом државе Дубровачке бјеху св. Срђ и Бак (Sergius et Bacchus)

2 Други заштитник Дубровачки бјеше св. Влахо (S. Blasius), који је и данас.

3 Око половине минулога вијека бјеху пренесене из Рима у Дубровник моћи св. Дубравка (S. Silvanus) и сахрањене у цркву св. Влаха

4 Гдје је од прилике садашња тврђава, но мало ниже, наврх брда изнад Дубровника бјеше црквица посвећена светоме Срђу, одакле брду и име. Црквица је давно разорена. И у граду испод Свете Марије била је богомоља посвећена св. Срђу.

Украс 1

Дубровачки часопис “Срђ“, број 1, Дубровник 15. јануара 1902.

* “Срђ“ је био часопис за афирмацију и популаризацију књижевних и научних достигнућа, основан 1902. године у Дубровнику. Излазио је два пута мјесечно, половином и крајем мјесеца, од 15. јануара 1902. до 15. маја 1908. године. Штампан је на српском језику, на ћириличном и латиничном писму.

Лист је покренут са жељом “…да Срђ постане књижевно гласило свију Срба на приморју.“ Назив је добио по брду Срђ у чијем подножју се налази старо градско језгро, у којем се налазила и штампарија. Никола Тоља се у докторској дисертацији о часопису Срђ осврнуо и на разлоге за тај назив:

„Иако је Јиричек (изгледа још неки) приговарао називу часописа, његови покретачи били су упорни у томе да се назове Срђ. Уредништво не скрива упућене им замјерке: „… Нек су наши пријатељи замјерили имену нашег листа. „Срђ“, веле они посве локално име. Не чудимо се замјерци, јер дан данашњи траже се имена опће позната, као Вила, Зора, Просвјета и ост. А да их упитамо што је „Срђ“, бојимо се би ли који знао одговорити. По томе ево нас да се разјаснимо…“

Образлаже се, затим, како је на брду Срђ изнад Дубровника некада била црквица Св. Срђа и Бака, који су били заштитници Града прије Св. Влаха. Додуше, кажу они, и Св. Влахо „источни је светац“, али Св. Срђ је старији и да тако речемо источнији“. Ради тога, као и ради знаменитости брда изнад Града – које је како тврде, знаменитије од Авале, Ловћена, Стражилова – завређује да часопис носи то име, јер се и према остала три наведена српска брда надјевају имена часописа, листова и календара.”

(Извор текста о часопису: Википедија)

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКО ПИТАЊЕ

Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Дубровачка република до 1808.

Што се тиче напомене за Дубровачку књижевност, навешћемо један податак да се види како Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином. Њихов професор опште историје на загребачком универзитету, учени Натко Нодило, писао је: „У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65,117).

– Онако узети српску штокавштину, како су урадили Илирци, било је дакле анектирати и Дубровник, (као што ће то коначно и политички урадити, чак споразумно са Српском Опозицијом, 1939 године).

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет.

Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI века, свештеник тога града, у својој чувеној Историји представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића – Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…

Описујући на дуго и широко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом Повест Хрвата, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке… „Voi siete dal paese molto lontani… (Orbini,Il Regno de gli Slavi, Pesaro 1601, 395). Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Један познати научник из Дубровника, др Балдо Богишић, пита у овом изгледу свог пријатеља проф. Вјекослава Јагића: „Јер ко су прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само чакавци далматинских отока, као што је Даничић мислио; или су Хрвати оне насеобине Угарске (и у Бургенланду) којих је пјесме скупио Курелац…“ (музичар). Овај дубровачки католик пита овако Јагића још 14 септембра 1884 године!.. (Јагић, Спомени, 356).

Требало је пратити све шта су кроз пуно деценија писали за славни српски сој ти жалосни војници Рима и Беча, у пречанским земљама, откад Хрвати научише да пишу штокавски, значи на једном језику разумљивом и за оне којима су све њихове погрде управљане.

Лист дубровачки, „Црвена Хрватска“ Фране Супила, основан 1891, и „Народни Лист“, основан већ на почетку борбе народне у Далмацији, имали су наступе правог клиничког беснила против Срба, својих суграђана, у извесним моментима.

Кад се 1893 г. откривао у Дубровнику споменик песнику Гундулићу, (који је желио пољском краљу у свом „Осману“ да на главу метне сјајну круну Немањића), приликом те свечаности су стајале, као две војске готове да јуришају једна на другу, Срби и Хрвати из околних земаља.

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

 

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

ИСТОРИЈА

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Демонстрације против Срба Дубровчана, њихово протеривање и узурпирање града.

Лујо Војновић (Сплит, 1864 – Загреб, 1951) био је српски правник, адвокат, историчар, дипломата и писац из старе српске племићке породице (венецијанских кнезова) Војновића. Докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат и човек „са два српска двора“.

1896. постаје секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану (1901-1903).

Од 1904. до 1906. био је гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум.

У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат је Црне Горе на Лондонској конференцији где потписује мир са Турском, 28. маја 1913.

Преко српских дубровачких новина, у чланку 1897, Лујо Војиновић је тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у великим размерама у Другом светском рату.

Пророчки је написао:

„Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће — Хрвати бити задовољни!“ 1

Напомена:

1 Српске новине: Дубровник, број 35, 1897. године.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.

Још 1958. године купила је Библиотека САНУ од Српске књижевне задруге једну фасциклу у којој се налазило неколико плаката с краја прошлог века. Неким случајем остала је та фасцикла затурена све до недавно, када је, опет игром случаја, пронађена и стигла на обраду.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Већ је летимичан поглед показао да се ради о веома занимљивом материјалу везаном за културну и политичку историју Дубровника у последње две деценије 19 века. На жалост, ми више не можемо да сазнамо ништа о претходном власнику ових плаката који је, без сумње (а види се то по избору материјала као и по маргиналијама), био помни проучавалац и прави зналац.

После краћег истраживања постало је јасно да се документа која су пред нама опиру строгој библиотечкој обради по неким формалним одликама као што су, на пример, хронолошки ред, издавач или формат, него да имају неку иманентну логику и да нам нуде неколико занимљивих прича које се сливају у драгоцено сведочанство и живу историјску слику једне фазе народног препорода у Дубровнику. Потпуно смо свесни да овај рад у многоме излази из оквира библиотекарства, али ми заиста нисмо могли да одолимо искушењу да забележимо оно мноштво занимљивих података до којих смо долазили трагајући за чињеницама релевантним за библиотечку обраду.

Исто тако свесно смо избегли да се дотичемо сложеног проблема српско-хрватских политичких односа, осим колико је то захтевао један од наших плаката, иако је претходни власник вероватно и то имао на уму када је сакупио материјал који је у највећој мери везан за онај круг личности које су се декларисале као Срби католици који су у то време били у оштрој опреци са представницима хрватске политичке опције. То, наравно, не значи да споримо утицај политичког нејединства и страначких борби на културна збивања у Дубровнику.

ПРОСЛАВА ТРИСТОГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ИВАНА ГУНДУЛИЋА У ДУБРОВНИКУ

Да се вратимо Дубровнику и начелнику града Vlahu DeGiulliu који је 6. јануара 1888. године потписао још један, дакле трећи, наш плакат. Овом приликом потписани позива суграђане да узму учешће у прослави тристогодишњице рођења „неумрлога сина овога града и највећега пјесника цијелога нашега народа, Ивана Франа Гундулића.“ На његову част и славу, читамо даље, родни му град поставља у цркви С. Доминика плочу за успомену.

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

За ову прославу Дубровник је почео да се спрема неколико година раније с намером да се тога дана открије споменик Ивану Гундулићу, а не само спомен-плоча, како овде сазнајемо. Предлог је дошао из редова Српске дубровачке омладине. На седници општинског већа одржаној 9. марта 1880. било је одлучено да се именује одбор од пет особа које су имале задатак да проуче где и како би се могао подићи достојни споменик и како би се могла набавити за то потребна средства. Одбор су сачињавали Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво Казначић, дум Мато Водопић и Луко Зоре.

Ево шта о томе 1892. године каже један проглас објављен у првом броју листа Дубровник:

„Већ 1884. године нарочити одбор бјеше растурио проглас на народ, којим је позивао све родољубе да подупру подизање споменика великоме Гундулићу у овоме граду, пјесниковој колијевци, а то о тристотој обљетници од његова рогјења, која се навршила год. 1888. Много се је родољуба одазвало томе позиву ода свију страна славенскога свијета, те од тога има довле добријех 11000 фиорина. — То је лијепо главно, кад промислимо о економном јаду нашега народа у опће, али није довољно одиста да се подигне биљег који Гундулић достоји. …Покле нам докле није на жалост за руком пошло, да му тристоту обљетницу од његова рогјења, спомеником прославимо, прегнимо дајбуди да се све справи чим прије, а одбор је углавио год. 1893. и лицем на 20 Маја, у који дан пада смрт Османа, протагонисте његове главне пјесме …“

Начелник овог одбора био је Мариница Ђорђи. Листајући даље ове новине видећемо у броју 24 за исту годину да је Влахо Giulli приложио 10 фиорина, а Нико Пуцић 5. Највећи новчани прилог дао је краљ Србије Александар Обреновић. И најзад, у недељу 25. јуна 1893. откривен је Гундулићев споменик на Пољани, највећем тргу у Дубровнику.

Гундулићев кип од туча, у властелинској одори, са књигом у левој руци и пером подигнутим у десној, дело је познатог хрватског вајара Ивана Рендића из Брача. Али, пет година пре тога, као што каже наш плакат, у зиду на дну цркве доминиканаца, познате и као „Розарија“, постављена је мраморна плоча „коју је опћинско вијеће уметнуло на успомену 300-годишњице рођења славнога Гундулића, пошто се је до тада ценило, да је ту укопан. Плоча је свечано откривена дне 8 сијечња 1888, уз мису, уз пригодно слово, и уз полагање вијенаца. С противне стране намештена је спомен-плоча Меду Пуцићу. На обима су плочама натписи у латинском језику …“ Плоча је на црквеном зиду са десне стране, а на њој се чита следећи натпис:

JOANNI • FRANC • GONDOLAE
RHACUSINO
TRECENTESIMUM • DIEM • ANNIVERSARIUM
AB • EIUS • ORTU
CELEBRANTES
A • D • VI • ID • IAN • MDCCCLXXXVIII
CIVES
P.

Општинско веће је, дакле, поставило мермерну плочу у цркви доминиканаца јер је мислило да је Иван Гундулић ту сахрањен. Међутим, само неколико дана пре откривања Рендићевог споменика, 1893, дознало се да је највећи песник Дубровника заправо покопан у цркви мале браће. Белешка о томе пронађена је у књизи мртвих (Folio 15. Libr. Mort. N. 274).21

И ову прославу, као и све претходне, пратила је обавезна илуминација града као и градска музика. Овом приликом, читамо даље, предвиђена је и „томбола“. Томбола се у Дубровнику играла на дан Св. Влаха још од 1842. године. Живописну слику узбуђења које је обузимало играче на Плацу можемо прочитати код Јосипа Берсе.

Дубровчани су веома волели верске и државне свечаности и пратили су са великим интересовањем свако дело своје владе. Уз то, дубровачки пук је волео све што је лепо и племенито па је и овом приликом испунио цркву доминиканаца и град.

Лидија Јелић

Извори:

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Извор: О једном занимљивом налазу у библиотеци САНУ или једно могуће читање плаката

ИСТОРИЈА / КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића

… Када се појавило издање Гундулићевог Османа 1844. у Загребу, није му указана посебна пажња, јер језик у њему није био познат у тадашњој кајкавској Хрватској. Решетар наглашава да ће се тек са победом Вукове и Гајеве реформе језика увидети да је овај њихов језик (Гајев „сербизам“) исти као и језик Османа. Но, све ово није сметало Фрањи Фанцеву, угледном усташи, да овако суди о дубровачкој књижевности: „Књижевност Дубровника рођена је из старе хрватске средовјечне књижевности, с њом она је расла и цвала…“ 
Дубровник - Споменик Ивану Гундулићи

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Гундулићев Осман има преко 11.000 стихова, од којих су скоро 1.100 посвећени Србима, Србији, Босни и Херцеговини. Цело VIII певање испуњено је Гундулићевим Српством. У стиховима Османа зауставили су се многи Немањићи, „Немањић кућа цара“, св. Сава, Милош, Марко итд. И за Гундулића Александар Македонски је краљ Срба. Ту је косовски херој Лазар, па деспот Ђурађ и остали Бранковићи и њихове велможе, од којих је и Љубдраг, отац красне Сунчанице, слепи отац изгинулих дванаест синова, кроз чија туговања за пропалом славом тугује и сам Гундулић. Певање VIII је болна епопеја, али и апотеоза Српства.

Штета је што наши филмски ствараоци у овим Гундулићевим римама још нису нашли сиже за један потресан филм о српској трагедији која се протезала вековима. Песник не тугује само за ишчезлом величином, већ је у њу уплео и сав онај идиличан живот Срба кроз весела прела и села и кроз њихова кола и песме, кроз приче о вилама и другим маштаријама, о чему причају и певају „рашке кћери рајске лепоте“.

Гундулић је преузимао „не само из [народне] поезије […], него и из народне прозе“. („Ко високо прем се пење до низоко сасма пада“.) Гундулић посебно уздиже своје најближе суседе Босанце и Херцеговце. Он зна за Варну, Самоков, Витошу, Стару планину, Никопоље, Мораву, док му је Смедерево посебан извор осећања и мисли.

Безобзирно и неосновано похрваћивање Гундулића

Иван Гундулић

Иван Гундулић

Сав словенски простор на Балкану, који је онако широко обухватио Орбин, обухватио је и Гундулић. Али, Хрватској и Хрватима посветише Орбин коју десетину редака а Гундулић једва неколико стихова. Зашто се на овоме нису задржали Керблер, Барац, Фрањо Марковић, Марин Франичевић, који су подвлачили да се, од Гундулића „јачала хрватска мисао“, да је у Дубровнику у време Гундулића „женски свиет говорио само хрватски“, и како је извршен Гундулићев „свеукупни улазак у хрватску културу и књижевност“ — а да ни речју, ни речју, не помену Српство у толиким Гундулићевим стиховима са толиким усхићењем посвећеним Србима! Зар ништа вредног не нађоше у овим стиховима, позиву пољском краљевићу Владиславу:

Скокни коња по Косову

Гди уби Милош цара опака,
А к бијелому Смедереву
Пошљи киту твих јунака;
Дух да одахне и почине
Укопанијех пепео кости
Ђурђа деспота и Јерине
Кијех зет Мурат ожалости.
(X, 193—200)?

Зар не нађоше у Гундулићевим стиховима и онај тако познати завет косовских јунака:

Боље вам је смрт стигнути
И у боју с копљем пасти
Негли тако погинути
Без замјене и без части.
(И, 245-248)?

Кад је све покрила тама, Гундулић ће бацити поглед на своју Босну и Херцеговину под турским јармом и упутити речи охрабрења своме граду, за који владика Сава рече да је још он остао слободан од свег Српства:

Још сред уста љута змаја,
И накота бисна лава
Око тебе с оба краја
Словинска је сва држава [поробљена].

И у свему том јаду и страдању песнику остаје нада да ће слободу донети пољски краљевић Владислав и позива га да дође на Косово, да освети Смедерево да би се смириле душе мртвих Ђурђа и Јерине, како нам одјекује из напред наведених стихова. Ово Гундулићево надање и ова његова жеља да Косово дочека свог ослободиоца и преда му Душанову круну открива нам не само колико је Косово и у време Гундулића било урезано у душу поробљеног народа, већ и то колико је све то освајало и душу Дубровчана, чији је највећи песник Косову и Смедереву дао једно од стожерних места у свом најбољем делу. [7; 19; 47; 102; 158]

И овде се морамо вратити том стравичном злу похрваћивања свега што је српско, похрваћивања прво од стране католичке цркве а после Илираца и од страна заблуделе интелигенције. Овде ћемо навести како је Луко Зоре, један од ретких познавалаца Гундулића, као професор задарске гимназије још 1869. скретао пажњу јавности на тај поход необузданог похрваћивања свега што је српско:

„Стара болест код једног дијела наше браће да крсте искључиво својим именом и наш град [Дубровник] и наше све од реда велике књижевнике, учењаке“, и на све што је дубровачко „ударају свој печат […]. Тако су ту скоро похрватили славног Руђу [Руђера] Бошковића и Валтазара Богишића, а данас нашега великог пјесника Џива Гундулића […]. Обзор о њему каже да је писао хрватским језиком и да је сам пјесник називао свој језик хрватским; а на нашу молбу да нам љубезно назначи мјесто гдје би се пјесник био тако изразио, Обзор ћути као с[з]аливен“. [118]

Тај безобзирни поход похрваћивања, дакле, захватио је и далеко познатог Руџа-Руђа-Руђера Бошковића, коме је животна мисао била да утврди како је изгледао грб Бошковићевих предака као часника босанског краља, „краља Србљем Босне“….“

Извори:

Ризница српска

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништва западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.
Дубровник - Улица Краља Петра

Дубровник – Улица Краља Петра

Натко Нодило (Сплит, 1834 – Загреб, 1912) био је политичар, историчар и публициста. Власта Швогер у књизи „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“, Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и властити национални идентитет називао српским… прихватили национално језичку класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру сматрао Србима. Тој скупини су припадали и … Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан, Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило.“

Студирао је богословију у Задру и историју и географију у Бечу. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у Загребу. Бавио се краће време античком историјом, да би се потом концентрисао на средњовековну историју Срба и Хрвата и на историју религије.

Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: Постанак свјетовне папинске власти или педесет година талијанске историје (724—774), Загреб 1878; Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и Хисторија средњега вијека за народ хрватски и српски I—III, Загреб 1898—1905.

„ У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.” 1

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, у књизи „Језик и национализам“, тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а је српским, илирским, словинским, нашким…

На 273. страни поменуте књиге она каже:

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз „linga seruiana“ као ознаку за свој властити језик.“

У истом делу Нодило још пише:

„… српски идиотизми нису ријетки у талијанскоме језику свију љетописаца дубровачких… Све ово наговјешћује особу изразиту, једину, која мисли своје склада сасвим хрватски илити српски, а талијански пише за невољу. Томе првом љетописцу кано је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше.“ 2

Дакле, Нодилу је један језик хрватски или српски (од када су Хрвати прихватили српски језик за свој књижевни), ипак кад год поближе описује језик Дубровчана, говори искључиво о српском језику, пошто назив језика именује по пореклу и чињеницама, старим записима.

Овај српско-далматински историчар у истом делу о краљу Твртку каже:

„… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“

Напомена:

1-3 Натко Нодило: Први летописци и давна хисториографија дубровачка, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 65. до 128.

Извори: Трипод, Википедија, Српско наслеђе

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)

Манастир Богородица Стонска је некадашњи манастир Српске православне цркве који је постојао током 13. и почетком 14. века у близини Стона на полуострву Пељешцу. У овом манастиру је 1219. године први српски архиеписком Свети Сава основао Хумску епархију за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са дубровачким приморјем).

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

Стари Стон налазио се на брду Горици где је било изобиље свеже воде, млинови, плодна земља, и драгоцена солила. 

Од 1102. г. Захумље је под врховном влашћу краљевине Дукље и Византије, а бискуп стонски постаје суфраган Дубровачког бискупа. У периоду владавине дукљанског краља Михаила подигнута је црквица Св. Михаила, дело ране-равенске романике, која и данас постоји. 

У другој половини 12. века, Хумском Земљом је владао велики кнез Мирослав, брат Стефана Немање и у то време протеран је бискуп из Стона, тако да су до краја 14. века Стоњани били већином православни.

Након смрти кнеза Мирослава, који је столовао управо у Стону, у области Захумља је насутпило раздобље превирања, које је окончано за време владавине српског краља Стефана Првовенчаног.

Када је први српски архиеписком Свети Сава, након стицања црквене аутокефалности 1219. године приступио организовању нових епархија, једну од њих је сместио управо при старом храму Богородице Стонске у Лужинама. У време оснивања, Хумска епархија је обухватала читаву област Хумске Земље са Травунијом. Постоје и мишљења (П. Глунчић) да је седиште епископије било у цркви Св. Марије на Горици, под брдом Св. Михаила.

Било је девет српских епископа који су столовали у Стону; Иларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстратије, Јован, Данило и Стефан. 

У времену до 1333. године Стон је са околином бројао десет цркви; Светог Михаила, Св. Николе, Св. Ивана, Св. Марије Мандаљене, Св. Богородице у Лужинама, Св. Мартина, Св. Ђурађа, Св. Кузме и Дамјана, Св. Стефана и Св. Срђа. Катедрална Стонска црква била је Св. Марија Мандаљена на врху брда Горице, која је била највећих димензија од свих стонских цркви.

Српски владари били су, насупрот Дубровачкој републици која је била изразито верски нетолерантна, благонаклони и према католичким црквама, на овим просторима тако су обилато даривали манастир Св. Марије на Мљету.

Пељешац

Поглед на околину данашњег римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина, на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија; Quahadi Añtó

Иако првобитна повеља Стефана Првовенчаног и светог Саве из 1220. године о оснивању Хумске еппархије и њеног епархијског властелинства са седиштем у Богородичиној цркви у Стону није сачувана, њен садржај се може сагледати на основу касније потврдне повеље српског краља Стефана Уроша I из 1243-1253. године. Овом повељом, краљ је потврдио све раније дарове свога оца Стефана Првовенчаног хумском манастиру Богородице Стонске. Ни ова повеља није у оригиналу сачувана, него је сачуван њен препис са краја XIII века. 

Када се поставило питање о измештању катедралног места Хумске епархије из Стона у храм Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу, краљ Урош је 1254-1263. године потврдио старе поседе и придодао им нове, махом у Полимљу. Услед нередовних прилика и измештања боравишног места хумских епискиопа, манастир Богородице Стонске је почео да опада.

После рата бана Младана и српског краља Милутина Стоном и Ратом влада, српска властеоска породица Бранивојевића, која успева да услед слабљења власти у Србији и пропасти бана Младена са центром у Стону окупи Хумске земље. 

Након смрти српског краља Стефана Милутина (1321), успео је босански бан Стјепан II Котроманић да завлада Захумљем. Тадашњи хумски епископ Данило је стога боравио у манастиру Св. Петра на Лиму.

Његов наследник, хумски епископ Стефан (1324) се такође није могао вратити у Стон. Стога му је српски краљ Стефан Дечански потврдио посед над манастиром Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу.

Услед јачања Босне и њене тежње ка мору долази до савеза са Дубровником. Бранивојевићи су 1326, г искорењени, Босна узима Хум, а Дубровник заузима Стонски Рaт.

Православно свештенство је након свих ових збивања и даље било присутно у Стону, што је потврђено и знаменитим уговором из 1333. године, склопљеним између Дубровчана и српског краља Стефана Душана, у којем је било изричито предвиђено да је након предаје Стона у њему остати и православни свештеник.

Међутим, ова одредба касније није поштована, тако је услед римокатоличког прозелитизма у стонском приморју дошло до знатног опадања православља.

Зетски краљ Михајло

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Средином XIV века Стон са околином откупила је Дубровачка република од ксрпског цара Душана бана Босне Стефана II, након чега га опасује, преко превлаке подижући Стонски бедем са две тврђаве: Подвизд и Велики Каштио.

На другој страни превлаке 1394. године Дубровчани оснивају луку и насеље Мали Стон које утврђују зидом и тврђавом Коруном, а преко превлаке дижу дуги одбрамбени зид који спаја Мали Стон са Стоном (Велики Стон).

Највећу важност за Дубровачку републику имале су стонске солане на југоисточној страни Стонског поља. Приходом од соли Дубровчани су могли да подмире годишњи данак Турској.

Након што је преузела Стон од цара Душана, дубровачка влада је послала католичког свештеника да служи у Богородичиној цркви.што је у почетку било извор великих спорова, али је у наредном периоду становништво ипак покатоличено и губи се траг православним свештеницима у Стону. 

Према дубровачком катастру из 1393. године, манастир Богородице Стонске је већ увелико био запустео: „Item dighemo che le saline e lo monastero de sca Maria cum tute sua raxon e pretinentia si e del Comun“.

На основу помена солане у овом запису, историчари су закључили да се манастир Богородице Стонске налазио у делу Стонског поља познатом као Лужине, по чему је манастирски храм временом и постао познат као Госпа од Лужина.

Након преузимања од стране римокатолика, храм је током наредних векова претрпео разне преправке.

Богородичина црква у Лужинама једнобродна је засвођена грађевина, са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западној. Првобитни део грађевине је наос са апсидом, а звоник је накнадно дозидан, што се може закључити и на основу непосредног опажања. Из писаних извора, које је објавио Глунчић, види се даје звоник саграђен у XVII веку, да би касније био подигнут нови, уз поправку цркве. Било је то 1702. године. Судећи по локалном предању, на цркви је било крупнијих радова у XIX веку, када је спојено приземље звоника са наосом цркве.

Цар Душан, Дубровник

Долазак цара Душана у Стон, Марко Мурат, 1900. Народни музеј у Београду

Горњу конструкцију чини свод ојачан двама попречним луковима, што значи да се може говорити о три травеја цркве. Бочни зидови наоса, који носе подужни свод цркве, такође су ојачани прислоњеним луковима. Пошто су попречни лукови ужи од пиластера, могуће је да је постојећи свод накнадно саграђен, у оквиру неке преправке. У особености цркве спада такође дубока апсида. Фасаде су озидане у ритмичним редовима камених тесаника. Облици бочних прозора имају елементе романике, а допрозорници источног прозора, на лицу украшени плитким рељефом карактеристичног преплета тројне траке, потичу са неке старије грађевине.

Без поузданих елемената за датовање, грађевина би могла да нађе паралеле у мањим црквама сличне структуре насталим у XIII веку, на пример, у сачуваним споменицима у Полимљу.

Према предању, поред Богородице у Лужинама налазио се „калуђерски манастир“. Међутим, пошто је мало вероватно да је описана, сачувана грађевина храм Савине Стонске епископије, идентификовање православне катедралне цркве у Стону остаје отворено.

Томе треба додати размишљање П. Глунчића, који епископију види на другом месту. Он наводи, према необјављеном рукопису Матијашевића, да је уз цркву Св. Марије на Горици постојао манастир у којем је становао православни епископ. Своје мишљење Глунчић поткрепљује опажањем да је црква била унутар старог Стона „к томе највиша и најљепша, а приступачна како народу тако и свећенству које се ту налазило, док Богородичина црква у Лужинама лежи са стране и малашна је и удаљена од старог Стона“.

Глунчићев текст о Стону заслужује пажњу са још једног разлога. Говорећи о цркви Арханђела Михаила он каже да је врх брежуљка на којем се налази црква заравњен и да је на њему постојао двор захумских кнежева. Колико једноставно, Глунчићево опажање, највероватније, указује на тачно археолошко стање.

До данас то нико није приметио или бар писмено саопштио. Један од градова које помиње Порфирогенит, Стон, задржао је старо име и црквицу Арханђела Михаила за чијег се ктитора данас поуздано сматра краљ Михајло. Географски положај узвишења на којем је црква и конфигурација узвишења чине поменуту претпоставку крајње уверљивом. Она се, на посредан начин, не може мимоићи ни у разговору о Хумској епископији.

У замишљеној претпоставци о двору и престоници хумских кнежева односно дукљанских владара, црква Св. Михаила је могла да буде придворни храм. Чврста, затворена целина, меко исцртане унутрашње структуре, и плитких лезена, између којих су удвојене аркадице, на фасадама, црква се убедљиво уписује у прву, или, да употребим помало заборављени Фосијонов термин, равенску романику. Њена унутрашња структура представља у симболику транспонован дуг снажном византијском духовном залеђу.

Систематска археолошка истраживања на том локалитету још увек нису спроведена.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Михољска Превлака

ЈЕЗИК И ПИСМО / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Уласком у двадесети век, национална свест Срба католика је била на завидном нивоу. То се најбоље уочава на примеру католичких Срба са Јадранског приморја. Тамо је делатност Срба католика, попримила јасне контуре једног политичког покрета, који је имао нескривено национално деловање.

Алекса Шантић (у белом оделу) са пријатељима из часописа Срђ. Први с лева је Антун Фабрис. Фото: Wikipedia

На Јадрану ћирилица полако почиње да се уздиже. “До првог светског рата био је само један изузетак, толеранција у начелу ексклузивне употребе ћирилице од Срба: сматрало се као нормлано да ‘Срби Латини’ односно Срби католици пишу латиницом и да се тако публицистички испољавају. То је нарочито важило за српске дубровачке писце, ређе за остале на Приморју. Ван Приморја тога није било“. (Лазо М. Костић, Нека новија збивања на српском књижевном пољу, Сабрана дела, Београд 2000, стр. 883.)

Бројни листови и новине почињу да се издају на ћирилици.

„Српски Глас“ (касније „Српски Лист“) – орган Српске народне странке. Излазиле у Задру, а издавао их вођа Срба из Далмације, и сам католик, Сава Бјелановић.

„Драшков Рабош“ лист за поуку и забаву, излазио два пута недељно у Сплиту од 1883-1887. Власник и одговорни уредник је био Јово Метличић, Србин католик. Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом.

„Срђ“ – лист за књижевност и науку. Излазио је у Дубровнику од 1902. до 1908, два пута месечно. Издања су штампана мешовито, и ћирилицом и латиницом. Уредници су константно били Срби католици, као што су Антун Фабрис (власник), Антоније Вучетић, Кристо Доминиковић, Михо Вакети.

„Дубровник“ – лист је излазио до 1914. Једанпут до двапут недељно, само повремено ћирилицом. Уредник: Антун Фабрис, Крста Доминиковић.

Почетком 1908. године почео је излазити седмични лист „Бока“ (гласило за опће интересе Бокеља) и ћирилицом и латиницом. Уредник, Србин католик, Рудолф Сарделић.

„Нови Српски Лист“ – орган за српске интересе на Приморју. Уредник Максимир Сарделић. Излазио у Задру.

У Загребу, Србин католик, Стијепо Кобасица, издаје „Српски Гласник“ – орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. Излазио од 1912-1913.

1894. године Антун Пасарић, отвара „Српску дубровачку штампарију“ која махом штампа књиге ћирилицом.

Својим завештањем, дубровачки трговац Константин Вучковић, православац, наређује оснивање „Матице српске“ у Дубровнику. У самом тестаменту изрично је стајало да се књиге од тих средстава имају штампати ћирилицом. Поједини Срби католици, користили су штампарске услуге ове установе. Тако, Франо Кулишић, О Меду Пуцићу, У спомен тридесете обљетнице смрти (1812-1912) Дубровник, 1913. Исти писац, Џиво Бунић Вуличевић, Дубровник 1911.

Вице Адамовићу „Матица српска“ издаје на ћирилици: Дубровчани изван завичаја, 1914.

У штампарији Ј. Тошовића, 1921. г. Адамовић издаје књигу: О бедемима града Дубровника.

У истој штампарији, Кристо Доминиковић издаје књигу: Дубровник и околина, 1922. године. Стијепо Кобасица на ћирилици издаје: Српско-бугарски рат. Сарајево 1913.

Млади Дубровачки песник Јосип Берса, даје на штампање ћирилицом, своје Пјесме, Задар 1891, штампарија Шпире Артале.

Интересантно је да су дело Јосипа Сундечића, Тижна књига, и Горски Вијенац једина дела која је Југославенска академија у Загребу штампала ћирилицом у години 1891.

Поменимо овде и Иву Андрића, који је сва дела већином издавао у ћирилици. Исти је случај и са проф. економске историје на Београдском универзитету Мијом Мирковићем.

Лујо Бакотић је у сопственом издању штампао на ћирилици Речник Српско хрватског књижевног језика, Београд 1936.

Овде смо дали само неколико илустративних примера, колико да се види да код Срба католика није постојала аверзија према ваздашњем србском писму.

На крају, само још два-три податка о надгробним споменицима Срба католика.

Ту нисмо могли нешто више да сазнамо, али оно што смо пронашли саопштавамо.

Најпре, на Ново-Каштеланском гробљу, и дан данас чврсто стоје, у ћирилици исписани надгробни споменици Ива Ћипике, и Јова Метличића.

На градском гробљу у Цавтату, налази се парцела која припада познатој србској породици Зоре, исклесан у ћирилици.

Слика из: Ђорђе Ћапин, Однос према срп. споменицима у Конавлима

На старо-католичком гробљу изнад Дубровника, (код Капелице) где су већином сахрањивани Срби, има пуно споменика у ћирилици, али су доста оштећени услед дотрајалости и кише. Тако се јасно могу прочитати надгробне плоче: Периновић Николе, Шкулевић Петра, Лазара Павловића. Сви они су умрли у раздобљу од 1815-1835. године.

Дио текста из: Томица Керчуљ, Употреба ћирилице у културно-историјској баштини католичких Срба, Београд 2003.

Повезани чланци:

Српски Дубровник
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровачка књижевност је српска
О приморским Србима
Са Ловћена вила кличе здраво српски Дубровниче
Значај Валтазара Богишића за Србе на приморју
Срби Католици (Никола Томазео)
Браћа Лујо и Иво Војновић и отимање српског Дубровника почетком 20. века
Православље у Дубровнику: Руски ултиматум омогућио живот СПЦ
Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику (1)
Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику (2)
У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски
Дубровник – У потрази за изгубљеном ћирилицом

ИСТОРИЈА

Вице Адамовић: О бедемима града Дубровника

Повећање града према сјеверној страни, бива према копну, би овршено, пошто становници романскога рода, настањени, како већ знамо, на оном дијелу града што се зове св. Марија, развалише до темеља Бодинову кулу која се подизала одмах до моста преко морског рукавца, што је дијелио, како такођер видјесмо, једну страну од друге, а рецимо и једну крв од друге.

Повјесничари нам оставише забиљежено, како је српски краљ и велики жупан Бодин (1081 – 1100) потакнут од своје жене, силовите гркиње Јакинте, бацио у тамницу свога стрица Бранислава уз још неколико државнијех великана краљевске куће. Кад су Бранислављеви синови дочули за тако немило и незаконито поступање, стану се бојати да их исти удес не затече, те побјегоше у Дубровник, који је већ онда словио као сигурно уточиште пострадалијех великана. И одиста они, с неколико родбине и наоружанијех људи нађу међу дубровачкијем зидинама, пријатна заклона себи и дружини. 

Бодин, да обезбиједи престоље своме сину, хоћаше да смакне све оне, те би му могли да осујете ту намисао. Стога он удари на Дубровник големом војском и искаше на сваки начин, да му стричевићи буду предати на милост и немилост. Али је тврда вјера у Дубровчана; њихова гостољубивост и право уточишта (jus asili) нијесу им допуштали да изложе оне, те једном бијаху примили под своју заштиту. 

Не могавши дакле свој циљ да постигне, Бодин опколи са суха малу републику, те је за више година узнемиравао. На посљетку погуби Бранислава и још понеког члана властите родбине, а то пред самијем зидинама Дубровника, како би јаче уцвилио синове несретнога Бранислава. Како Бодин испуни овај грозни чин, удаљи се од Дубровника, али у споменутој кули остави и на даље јаку стражу. Дубровчанима ипак пође за руком, да уочи Ускрсења, мирнијем путем освоје кулу и развале је свуколику, пак на њезино мјесто подигоше цркву св. Николе, у којој се за дуго служило по старом обреду. Том приликом, заповједници српске куле, с којима се Дубровчани бијаху потајно договорили, бијаху произведени за властелу републике. Морски рукавац би насут земљом и поравњен; два се сусједна племена, романско и српско, сјединише; али словински живаљ надвлада тако да млади град поприми српско име “Дубровник“ и ако се још за дуго његовао језик латински, који се по закону од 1472. г. имао навластито употребљавати при закључцима умољенијех (Parti dei Pregni).

Стари и нови грађани ставише одмах руке на посао, да и нови дио града снабде зидинама, прозвавши горњи дио придружена земљишта “Пелине“, а други “Пријеко“.

Бодин се пак касније покајао за грозно дјело, које бијаше учинио према својој родбини, те дарова Дубровчанима село Шумет с црквом св. Мартина. У толико се сенат побрине да се са сјеверне стране повуче и други вањски тврди зид, који се започне градити 1266. г. те се продуљи све до горе поменуте цркве св Николе у пољу. Међутим и манастир св. Доминика, који би утемељен од босанскијех трговаца 1250. г., својијем високијем зидинама бранио је град с источне стране и заступао, да тако речем, градске бедеме. До мало бијаху ипак подигнути и с ове стране прави, високи бедеми, те тако Доминикански манастир, што је прије остајао изван утврђенога ока, би сада прикључен граду (1310-1329).

Из књиге: Вице Адамовић, О бедемима града Дубровника, Дубровник 1921.

*Вицко Вице Адамовић (Дубровник 20.3.1838 – Дубровник 9.1. 1919.) је био историчар и педагог. Србин католик. Студирао је у Бечу. Службовао у Ровињу до 1869, касније постао управник Мушке пучке школе у Дубровнику, а до 1875. управљао је и дубровачком поморском школом. Проучавао је дубровачку прошлост и написао више монографија (Жупа, Груж, Ријека дубровачка) и студија (О трешњама града Дубровника, О дубровачким бедемима, Дубровчани изван завичаја). Најважније му је дјело Грађа за историју дубровачке педагогије.

Приредила: Сања Бајић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски

Објављујемо статистички део овог календара у којем су, поред података о броју становника у Дубровнику и припадајућим насељима, између осталог може видети и изјашњавање којим језиком се говори у кући.
Дубровник

Дубровачки календар 1898

Дубровник је (са насељима Груж-Лапад, Бргат Горњи, Бргат Доњи, Грбавац, Мартиновићи, Макоше, Буићи, Петрача, Челопеци, Чибача, Брашина, Завреље, Солине и Плат) по попису из 1890. године имао 11.177 становника.  Од тог броја највећи број су чинили католици (10.327), православних је било 546, евангелиста 221, Јевреја 79, мухамеданаца два и један унијат, те један становник без верског опредељења.

На питање који језик говоре у кући 9713 се изјаснио да је то српски језик, 716 талијански, 384 мађарски, 285 немачки, 52 чешки, 19 словенски, шест пољски и два руски језик.

Календар „Дубровник“ (овај број је изашао 1897. године, а за наредну 1898. годину), штампан је на латиници и бавио се књижевношћу, историјом, културом и политиком, а уређивао га је (период: 1897-1903) Антун Фабрис (1864-1904), дубровачки Србин католик. Сарадници Фабрису на календару „Дубровник“ били су многи тамошњи угледни Срби католици: Андра Мурат, дум Иван Стојановић (1829-1900), Марко Цар (1859-1953), Вид Вулетић Вукасовић (1853-1933).

Кликните на линк да видите оригинални документ: Дубровник, статистика из 1890.

извор: Порекло

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Срби Католици (Никола Томазео)

О ЈЕДНОМ СРБИНУ ОД ПРЕ ДВА ВЕКА
Ево како је писао један Србин у 19. столећу:“Пјесме су повијест наша, у њима тражимо добро и зло наше. Други пуци ( народи, нап. В.Д.) штију их, преводе и чуде се о њима, а ми их се срамимо и још исмијавамо с нашим просвијећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, прије него га вјетар времена не погуби. Хљеб из земље, лијепост из пука; пук нам је отац, а земља мајка наша.“ Образован, учен, космполита, он је поучавао своје младе сународнике:“Ви млади, који идете у туђе земље искати знање које вам земља ваша не даје, будите уфање (нада, нап. В.Д.) и весеље, а не жалост и страх отаџбине тужне.
Србин католик из приморја

Србин католик из приморја

Спомињајте се вавијек ње, уздржите ( ушчувате, нап.В.Д.) језик њен; учите и друге језике, али да вам туђи не истјера материног из срца, да не буде рат и дубина у мислима вашим./…/Браните, молим вас, свуда браните домородно поштење; будите у одлукам становити, слободни у ријечима, бистри, силни на вријеме, али чешће тихи, вавијек љубовни. Љубите истину више него злато, а браћу више нег’ живот. Других народа обичаје гледајте и почитујте, брез да их слијепо слиједите, оли слијепо погрдите. Браћа њихова будите, а не робови.“

Саветовао је православне и римокатолике свог народа да се слажу:“Ришћани оли Латини, ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим ( Христа, нап. В.Д.). Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух, цвијеће и греб ( гроб, нап. В.Д.). Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад братинства нашега. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике.

А ти, најмилији споле, најљубазнији и најплеменитији, ти научи нас миру, љубави п великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.“ Овако је писао Никола Томазео, чију књигу држимо у руци. Реч је о делу Србина римокатолика из Далмације, који се у 19. веку прославио својим „Искрицама“. Овај велики научник и честит припадник свог народа није био редак међу елитом са јужнословенске јадранске обале пре два столећа: сва аристократија дубровачка у то доба се изјашњавала као римокатолици по вери, а Срби по националности.

О СРБИМА РИМОКАТОЛИЦИМА

Откуда Срби римокатолици и како су нестали? Римокатолика је на србском приморју било још у средњем веку. Папа је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду.

У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора одани су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић.

Которски римокатолици, попут фра Вите, градитеља Дечана, или Николе Буће, десне руке цара Душана, имали су значајну улогу у нашој средњовековној историји. Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе.

За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је, поткупљујући свештенике и монахе, успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца. Ипак, један део покатоличених у Бококоторском заливу остао је при новој вери.

Сачували су србске обичаје, попут крсне славе, али су, уместо на Литургију, кренули на мису, и почели су да живе у складу са новом религиозном оријентацијом. Неки од њих су сачували и своју националну свест. Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.

ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?

Србин католик из околине Дубровника

Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“. Процес кроатизације Срба римокатолика почео је у 19. веку, али је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере.

Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…)

Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“. Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску, покатоличену Србкињу са Цетиња. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“.

Поглавар „Цркве у Хрвата“ после Степинчеве смрти, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“. Тако су, мало по мало, нестајали Срби римокатолици. Данас их скоро више и нема.

ДА ЛИ ЈЕ ЗА ТО КРИВА СРБСКА ЦРКВА?

Петар Милосављевић у својој књизи „Идеја југословенства и српска мисао“ сматра да је Србска Црква, изједначавајући Србе са православнима, допринела овом процесу. Он пише:“Прихватајући идеју да се народи идентификују на основу вере, Срби су доведени у позицију да изгуби битку за свој национални интегритет. Спровођењем те идеје: а) српски корпус је умањен; б) увећан је корпус народа који претендују на исте територије и исти језик; в)унесено је нешто патолошко у односе верских заједница које преузимају улогу етничких заједница“. Да ли је баш тако?

Да ли је СПЦ од себе гурала Србе католике? Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом.

Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

И Вук Караџић је, у свом тексту „Срби сви и свуда“, јасно рекао:“Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „српскијех“ села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској).

Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем, али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи сциоццо), али данас и они сами реку нпр.: „ја сам Шокац,“ „ја сам Шокица,“ као и Буњевац, Буњевка.

Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову.

Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона.“ Тако Вук Караџић: Срби католици и Срби муслимани Неће да се зову Срби. Мађари, Немци и Шиптари се осећају као један народ, без обзира на веру, али Срби који су напустили православље неће да буду Срби. Они се називају или Шокцима, Буњевцима, итд, или се сматрају правим Турцима. И ту СПЦ никако није крива.

Никола Томазео

Никола Томазео; Фото Википедиа

ТОМАЗЕО И СРБСКО СТАНОВИШТЕ

Али, ми не смемо заборавити истину о томе. Не смемо порећи да је било и Срба римокатолика и Срба муслимана. Зато је веома важно да се враћамо делу оних Срба који су, иако римокатолици или мухамеданци, себе осећали као припаднике нашег народа. Јер, како каже Мило Ломпар у „Духу сампорицања“: “Српско становиште треба концептуализовати као становиште културе, јер само на том темељу може настати политика која има и маневарски простор и унутрашњи садржај. Отуд српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном или државном подручју.

То значи да је појам српски основни појам наше културне политике и да се он не може заменити ни са једним регионалним или територијалним појмом. Ово интегралистичко начело српске културне политике подразумева да је у прошлости српска култура образована као култура три вере: оно се, дакле, спаја са начелом контактности. Премда је од значаја непрестано имати на уму да је у српској култури – нарочито од појаве Доситеја – делотворан и вишесмеран секуларни моменат, српску културу превасходно ваља поимати као контактну културу три вере.

Јер, то се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског кретања. Од каквог је то значаја за садашњост? Култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости. То подразумева одвијање ствари у времену: прошло време постоји у култури као њена презентност, као садашњост прошлости. Јер, „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна“. У садашњости је, дакле, неопходна управо свест о контактној слици српске културе у прошлости.“

Књига Николе Томазеа зато је веома значајан прилог истини о контактности србске културе, и још један допринос обнови „србског становишта“.

Владимир Димитријевић

Томазео и повратак србском становишту / Никола Томазео: “Искрице“, ЛИО, Горњи Милановац 2017.

Извор: Србин.инфо

ЈЕЗИК И ПИСМО / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања. То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској.
Дубровник, Карта

Дубровачка република до 1808.

Да бих објаснио овај прилично једноставан феномен, морам најпре да извршим једну терминолошку интервенцију: објаснићу сам појам „Хрват“. (Хрвати)

Прави, односно протохрвати, несумњиво су постојали у средњем веку и настањивали су простор северног Јадрана, односно доње Далматије од ушћа Цетине близу Омиша па до Истре. У ово доба главни погон бродова је на ветар, па је морска струја, иако од само пола чвора, представљала значајан фактор у пловидби, а, сходно томе, старим морнарима је Адрија била скоро више река него море; много лакше се пловило „низводно“ уз обалу и то углавном дању. Хрвати су живели дакле низводно од Срба у Далматији.

Из неколико сачуваних споменика писаних глагољицом, делимично се реконструише језик који по прихваћеној подели припада словенској групи, већином чакавско-икавског типа. Хрватска држава углавном се поклапала са етничким простором Хрвата уз обалу, с тим што је неодређено захватала унутрашњост континента. Када је крајем једанаестог века поражена и пала под власт Маџара, кренуло је и симултано уништавање народног језика од три околна ентитета: маџарског, немачког и млетачког; иако расно и језички прилично удаљени једни од других, сва три народа нашла су заједничку платформу – католичку – наступања приликом затирања словенске писмености, а тиме и имена.

Овај „рад“ Римске цркве трајао је преко хиљаду година, с обзиром да је почео одмах после моравске мисије у деветом веку. Уништавањем глагољских књига нестајао је и словенски језик из литургијске употребе, а то је уједно значило и постепени нестанак књижевног језика Хрвата. Римски бискупи завршили су истребљивање попова глагољаша уништењем њихове енклаве на Крку, спречивши тако да књижевни језик Хрвата доспе у ново доба.

Мудри у покварености, уједињени католици свих народности нуде у Аустрији малобројним Хрватима чакавцима језичко уједињење са изолованим загорским кајкавцима (који су уз то и екавци) и то преко чистог српског херцеговачког говора. Тако је с великим успехом лансирана ноторна лаж која је успут и невероватна глупост: како хрватски језик има тобоже три огранка – кајкавски, чакавски и штокавски. То је та морбидна аустријска идеја илиризма која је требало да усиса и избрише Србе. Срећом, имали смо тада Вука који је можда био и лопов и лажов, али је био и геније и Србин, па можда баш њему и његовом објашњењу да је глупо мењати живо и славно име за мртво и непознато треба да захвалимо што данас нисмо Илири; бар ми који сматрамо да је добро и лепо бити Србин.

Процес унијаћења који је бивао све бржи од нестанка српских држава Рашке, Босне и Зете, требало је да добије крила увођењем Хрвата у Вуков штокавско-ијекавски говор; и добио је. Покатоличени Срби млетачке Далматије и аустријске Војне границе на готово волшебан начин постајали су Хрвати, јер више није било верске, а ни језичке баријере убеђивању Хрвата да је штокавско-ијекавски њихов хрватски језик од „памтивијека“! Овај план је заиста генијалан у својој једноставности, јер је осовљен на две неизбежне црте људског карактера: грамзивости и кукавичлуку. Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Тако се број Хрвата кроз позни средњи век и ново доба увећавао без престанка, поглавито због српских конвертита.

Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента. Наслеђено стање од својих идеолошких предака „научно“ су уобличили брозовски „научници“, у ствари обични лингвистичко-историјски кондотијери, измишљајући на добро утабаном путу све нове и нове синтагме, не стидећи се ни једне. Тако је било и остало да Међимурец и онај са отока Вргаде обојица буду Хрвати иако се уопште не разумеју, као ни онај са Виса што не може са загорским дудеком ни једну унакрст, али ето то је све „постао“ један језик са „дијалектима“ – а што личи Јову не личи волу – ауторитет је чудо, а бечко-берлинска школа се ево исказала и у лингвистичким сферама.

Покатоличени Срби Брача, Хвара, Корчуле, Мљета итд. постали су тако „Хрвати“, а сличних примера је заиста безброј. На охлађени ка унд ка патишпањ, фино се слегао брозовско-србождерски крем, па је тако 1946-е напором московских „лингвиста“ конституисан и македонски језик са пет (!) дијалеката, мили брате!!! Најамника са свих страна није фалило, па се „истраживању“ прикључила и наша, „српска“, Академија канонизујући којекакве глупости. Једна од таквих је и језичко размеђе у јужнословенској маси на линији: ушће Тимока – Осогов – Шара. Ова граница је наравно измишљена и откида велики број Срба остављајући их у тами Шоплука под Бугарима или свежим Македонцима.

Србин из Баната без проблема разговара са Македонцем из Охрида, али они су припадници два „различита народа с посебним развојем“. Ту скоро написао човек црногорску граматику. То је наравно лакрдија, али има и она „од играчке плачке“, с обзиром да Македонци већ преко педесет година уче македонски, заживео је ево и бошњачки, а чека се изгледа и права промоција црногорског. Уз одређени маркетинг, политичку подршку и, наравно, новац, све, сваки локализам било где, а камоли код нас, може да скочи на ниво језика. Можда би, да нису толико шкрти, Пироћанци издали пироћански речник и граматику (ово је само неуспела парафраза вицева о Пиркету).

Док сам био млађи, веровао сам да у нас постоји неко правило бар што се тиче језика, које објашњава где престаје дијалект а почиње други језик. Ратосиљао сам се ове заблуде посредно кад сам схватио да не постоје ни правила по којима су у Југославији повучене границе република, изузев једног начела: гледај да Србија буде што мања! Примера је опет сијасет: Барања, Скопска Црна Гора, високо Подриње итд. Имала је тако и српска Далматија да постане на брзину све друго само не српска. Срби „католичани“, данас непостојећи феномен, били су значајан чинилац нашег националног корпуса кроз цело турско доба, без обзира у којој су држави живели: Аустрији, Млетачкој или Турској.

А Дубровчани под разним државама кроз средњи век и ново доба, ко су они и којим су језиком говорили? Одговор је прост, два језика, они који су били Талијани – Млечани служили су се наравно венецијанским, а остали српским.

Од постанка, Рагуза или Дубровник угнежђена је између две класичне српске области – Травуније и низводног Захумља, односно Хума. Зато је сасвим беспредметна расправа ког су порекла дубровачки Словени јер су у град могли да доспеју само из залеђа које је српско. Тако сведоче и документа града, али још боље сами дубровчани и њихова књижевност. Не на једном примеру види се да дубровачко Славен значи (само) Србин, а словенство српство. На прелазу из 16. у 17. век, Мавро Орбини је, пишући Краљевство Славена, имао на уму некадашње српске државе и наше владаре, што је из садржаја и очито.

Нема код дубровачких писаца све до аустријског доба ни трага од Хрвата, сем у једном случају који посебно волим, јер много казује: ради се о Држићевој подели ликова у Дунду Мароју где међу „епизодистима“ са Јеврејем Садијем стоји и Хрват; али најбоље је његово име – Гулисав, што значи „сав огуљен“ – одрпан, а то су у то доба (половина 16. века) Хрвати и били – слуге Немаца, Талијана и Маџара, увек у ритама. Па и Гулисав је слуга код Тудешка – Немца, шта би друго. Дум Марин се као бивши ђачки ректор Сијенског Универзитета одлично разумео у националности и овај лик није могао тек тако да залута у његову поделу.

Па откуда онда Хрвати у Дубровнику? Одговорићу на ово питање још једним питањем: откуда они у Јањеву, сат хода од Милутинове Грачанице, или у Боки што на мору одваја српску Дукљу од српске Травуније? Није значи било довољно Риму да покатоличи Србе, јер докле год је било српске цркве, постојала је опасност од повратка у православље. Зато је тај процес настављен још жешће, јер су Срби католици морали да постану Хрвати, и то су најзад и постали.

Па ко су онда Хрвати и постоје ли уопште, јер идентичан процес овом на приморју збивао се у кругу кроз целу Границу и Провинцијал широм државе Хабзбурга? Тих такозваних „правих Хрвата“ данас више скоро да нема, осим оних у чакавским и кајкавским „острвцима“, Званични језик неоусташке државе је српски, Вуков језик (припремљен напором наивног Ђуре Даничића) који с придодатим новим речима а затим и подражавањем немачке синтаксе и акцената хоће да постане и тврди да јесте хрватски! Следећи корак после присвајања нашег језика је вероватно преузимање наше историје, па би у том смислу било идеално да српски владари Дукље, Босне, Травуније постану Хрвати, јер се њихови дворови у Стону, Мљету, Скадру ионако већ налазе у иностранству.

Лако је Јован Дучић разобличио хрватску глад за традицијом и њихових четиристо владара (!), што банова, што краљева, али залуд; та је политика живља но икад. Своју првобитну етно-психолошку константу, Хрвати су потпуно изменили претапајући Србе. Кроз српске конвертите добили су на првом месту духовитост и физичку пропорционалност, али и негативности које су им ови прозелити морали дати: малодушност, поквареност, грижу савести која опет за собом повлачи сијасет проблема, а на све ово треба додати тзв. изворни хрватски карактер који се на првом месту огледа у језику, туробном, изобличеном спорошћу до имбецилности, и простачком.

Све ово је уочио, дакако, и највећи хрватски писац који је сва дугачка дела написао на српском (са немачким украсима), изузев Керемпуха који је очити пример језичког ћорсокака; ти цоперњаки, бедаки, трпутеци не могу даље. Поимање лепог поменутог изворног Хрвата огледа се у фолклору где је врхунски домет лицитерско срце праћено попевком: ена пура два пандура. Укмећени, гледали су Хрвати из Провинцијала у Србе Граничаре са страхом, а за мржњу се побринула католичка црква доливајући уље кад год је требало.

То је онај елеменат који је довео до дефинитивног уобличавања тзв. „кастративног типа“ народа, како је то генијално поставио Јован Рашковић. Ти Хрвати су они који се вечито жале, стално су у нечем закинути, кукају и наравно – ударају мучки. С обзиром на све ово, сматрам да би најпогодније име за ове данашње тзв. „Хрвате“ било полу-срби, а ево и зашто: прво, видели смо да биолошки углавном нису Хрвати, и друго, служе се српским језиком, а нису Срби.

Синтагмом полу-срби очувала би се уједно и традиција из нашег старог законодавства и литературе уопште, где се за католике користи израз „полуверци“, а израз полу-срби је свакако лепши од термина „квазисрби“, који тако остаје слободан да се употреби за одрођене из самог српства.

Радован Дамјановић, историчар

„Српско-српски речник“, Београд 2003.

 

извор: Трипод

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)

САНУ је Гундулића уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника. Потомци Гундулића бивају протерани из Дубровника као Срби-католици почетком 20. века.
Дубровник, Иван Гундулић

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

Џиво (Иван) Гундулић (текст Момчила Настасијевића)

Џиво (Иван) Гундулић (Ј 1638), из угледне патрицијске породице, стварао је своја дела у првој половини XVII века. У младости имао је за учитеља двојицу језуита; школовао се у Дубровнику. Висока управна звања (кнез и сл.) није имао у својој каријери. Гундулић се још у младости сав посветио чистој књижевности. Међутим, у његовом раду, и то после тридесете године, осетио се један снажан прелом.

У првом периоду рада стоји под утицајем маринизма, пише драме, лаке трагикомедије и сл. Међутим, на сцену ступају језуити и врше снажан утицај и на друштво и на Гундулића посебно. Ту је контрареформатор Бартул Кашић, образовани језуита, који је, узгред речено, испитивао дијалекте у нашем народу и тражио да утврди којим се дијалектом највише говори; литература писаца језуита тога времена писана је штокавским дијалектом.

Код Гундулића под утицајем језуита наступа нагли преокрет, од писања лаких трагикомедија прелази на терен озбиљне религиозне поезије. Тако се у стварању Гундулићевом могу издвојити три основне етапе: а) писање драмских спевова (драмски писац и лиричар), б) религиозни спевови, в) стварање Османа и Дубравке.

Од десет драмских дела Гундулићевих из првог периода стварања сачуване су Ариадна и Прозерпина уграбљена. Драме његове кипте слободом и разузданошћу. У XVII веку негована је драма и другог типа него у претходном веку. Класицисти узимају из грчких и римских извора само мотиве митолошког карактера, али додају своју обраду. Гундулићеве митолошке и романтичне драме су нека врста остатка класичне и ренесансне драме. Међутим, у XVII веку било је друкчије. Главни извори за узимање грађе за драмске облике XVII века су: класични спевови Енејида и Метаморфозе, или ренесансни извори, Бијесни Роландо (од Л. Ариоста) и Ослобођени Јерусалим (од Т. Таса).

Од лирских ствари нерелигиозног карактера Гундулић је написао Љубовника срамежљива, у ствари прерађену песму Талијана Ђ. Претија.

Иван Гундулић

Иван Гундулић

Већ истакнути драмски писац, Гундулић прелази нагло на озбиљну религиозну поезију. Он преводи и препева седам Давидових псалама под насловом Пјесни покорне. У тој фази пише свој познати религиозни еп Сузе сина разметнога. За предмет је узео познату евангелску причу о блудном сину. Ова епска песма састоји се из три „плача“, три лирска певања. Ствар је дата као дуги монолог (дуга исповест) „разметног“, грешног сина, кроз три доживљавања: грех, спознају греха и покајање. Иако је по облику еп, по садржини је чиста лирика, исповест унутрашњег живота. Гундулић је успео дубоко да продре у унутрашње доживљавање човека. Значај овог капиталног епа, са којим се ниједан други религиозни спис из Дубровника не може мерити, лежи у снажно казаној лирици. Језик у овој поеми приближава се данашњем јужном дијалекту. По снази својој, Сузе сина разметнога могу се поставити паралелно са Његошевом Лучом микрокозма, само што је у „блудном сину“ кроз један грех развијена сва величина унутрашњег доживљавања.

Друго по значењу Гундулићево дело је пастирска игра Дубравка. То је наша најбоља пасторала. Овде видимо Гундулића са идејама Макијавелија. Дубравка је симбол, то је сама Дубровачка Република. Гундулић користи поједине епизоде и убацује критику на рачун управљача Републике, говори, на пример, о корумпираности и слично. С друге стране, истиче слављење слободе речима „О лијепа, о драга, о слатка слободо“… Дубравка носи у себи мисаони, симболични значај и цела је дата у крепком тону.

Треће капитално дело Гундулићево је Осман. Оно спада у најмонументалнија књижевна дела у Европи XVII века. То је еп који пева о савременим историјским догађајима. Цео спев рађен је у духу поезије Торквата Таса, у духу ренесансних епова, са врло великим бројем епизода. Једна од главних личности је пољски краљевић Владислав, који је у очима младог Гундулића добио херојска обележја. Поред Владислава, у главне личности епа спадају Коревски и Осман; Крунослава је тип жене витеза, Соколица (са стране Турака) такође лута као витез.

Гундулић је целог века морао радити на овом спеву, па ипак 14. и 15. певање није стигао да напише, или су се ова два певања изгубила, или их је неко из политичких разлога уништио. То су сцене које су требале да се десе у Цариграду. Иван Мажуранић је касније, врло успешно попунио овај недостатак. Дело није штампано ни за живота Гундулићева нити до пада Републике, јер су се Дубровчани очевидно бојали Турака. По својим песничким и слободарским одликама Осман прелази узане границе једног локалитета и добија европски и светски значај.

У спеву нема главног догађаја нити главног јунака, али су зато певања хармонично сложена у једну велику целину. Гундулић располаже великим песничким залихама, има велику снагу за пластично приказивање. То је крепка поезија, али се и у Осману осећа известан утицај маринизма.

Осман је написан јужним дијалектом и има вишеструки значај. Прво филозофски, јер говори о несталности људске среће. У том погледу се нарочито истичу почетни стихови из првог певања:

Вјековите и без сврхе

није под сунцем крепке ствари,
а у висоцијех гора врхе
најприје огњени тријес удари…
………………………………..
Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царство роб се узвиси,
а тко цар би, роб је сада.

Спев има и национални значај. Под утицајем пољског отпора Турцима у бици код Хоћима (1621. г) и других ослободилачких покрета, писац обрађује моменат ослобођења Словена. При томе говори и о Немањићима. Види се да добро познаје не само историју осталих словенских народа, пре свега Пољака, већ и нашу прошлост и да је у њега југословенски осећај добро развијен.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Гундулић међу 100 најзнаменитијих Срба

„САНУ је Гундулића уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника. Потомци Гундулића бивају протерани из Дуборвника као Срби-католици почетком 20. века.“

Гундулић у одредници Енциклопедије Бритнаике из 1911. године

Иван Гундулић (1588-1638), познат и као Ђовани Гондола (Giovanni Gondola), српски песник, рођен је у Дубровнику (Ragusa), 8. јануара 1588. године. Његов отац, Франко Гундулић (Franco Gundulich), дубровачки дипломата у Константинопољу и конзул Дубровачке Републике, омогућио му је изузетно образовање. Он је студирао „хуманитарне науке“ са језуитом Оцем Муцијем (јesuit, Father Muzzi), и философију са Оцем Рикасолијем (Father Ricasoli). Потом је студирао римско право (Roman law) и опште право. Био је члан „Доњег Дома“ или „Малог већа“ (Lower Council) и шеф магистрата републике. Умро је 8. децембра 1638. године.

Рођени поета, одушевљавао се италијанским песницима тога времена, а неке и превео на српски језик. Верује се, такође, да је превео и „Gerusalemme liberata“ од Тасоа (Tasso’s Gerusalemme liberata). Познат је и као писац осамнаест радова, од којих су једанаест драме, али су само три потпуно сачуване, док су остале нестале у време великог земљотреса и пожара 1667. године. Већина тих драма су биле преведене са италијанског, а изгледа да су биле извођене са великим успехом од аматера ангажованих од стране угледних фамилија Дубровника.

Али његово највеће дело, управо оно које га је прославило, је еп под именом Осман, у дванаест певања. То је први политички еп о Источном питању, који глорификује победу Пољака над Турцима и Татарима у ратном походу 1621. године, охрабрујући заједницу хришћанских народа под управом Владислава, краља Пољске, у намери да протера Турке из Европе. Четрнаесто и петнаесто певање су изгубљени. Вероватно је Дубровачка власт склонила од Султана, протектора републике, та два певања, због тога што су вероватно  била антитурска.

Осман је штампан први пут у Дубровнику 1826, два недостајућа певања надомештена су песмама Петра Соркочевића (Pietro Sorgo (or Sorkochevich)). Од овог издања учени Италијан, Франческо Апендини (Francesco Appendini) направио је превод на италијански који је публикован 1827. године. Од тада је урађено још неколико превода. Најзапаженија издања су издање Јужно-словенске Академије у Аграму (South Slavonic Academy in Agram), 1877. и издање професора Јована Бошковића (Professor Yovan Boshkovich) објављено у Семлину 1889. У издању из 1844. (Аграм), последња певања, четрнаесто и петнаесто, надомештена су врло добрим композицијама српско-хрватског поете, Мажуранића. Комплетно Гундулићево дело објављено је у Аграму, 1847. од стране В. Бабукића и Јужно-словенске Академије у Загребу 1889. године.

Иван Гундулић - Споменик

Споменик Гундулићу, на Гундулићевој Пољани у Дубровнику, постављен је 1892. године на великом каменом постољу на којем су четири рељефа са приказима из његовог епа „Осман“; фозо: фотокес

IVAN GUNDULICH (1588-1638), known also as Giovanni Gondola, Servian poet, was born at Ragusa on the 8th of January 1588. His father, Franco Gundulich, once the Ragusan envoy to Constantinople and councillor of’ the republic, gave him an excellent education. He studied the “ humanities “ with the Jesuit, Father Muzzi, and philosophy with Father Ricasoli. After that he studied Roman law and jurisprudence in general. He was member of the Lower Council and once served as the 1 Air-dried guncotton will contain 2 % , or less of moisture.chief magistrate of the republic. He died on the 8th of December 1638. A born poet, he admired much the Italian poets of his time, from whom he made many translations into Servian. It is believed that he so translated Tasso’s Gerusalemme liberata. He is known to have written eighteen works, of which eleven were dramas, but of these only three have been fully preserved. others having perished during the great earthquake and fire in 1667. Most of those dramas were translations from the Italian, and were played, seemingly with great success, by the amateurs furnished by the noble families of Ragusa. But his greatest and justly celebrated work is an epic, entitled Osman, in twenty cantos. It is the first political epic on the Eastern Question, glorifying the victory of the Poles over Turks and Tatars in the campaign of 1621, and encouraging a league of the Christian nations, under the guidance of Vladislaus, the king of Poland, for the purpqse of driving away the Turks from Europe. The fourteenth and fifteenth cantos are lost. It is generally believed that the Ragusan government suppressed them from consideration for the Sultan, the protector of the republic, those two cantos having been violently anti-Turkish. Osman was printed for the first time in Ragusa in 1826, the two missing cantos being replaced by songs written by Pietro Sorgo (or Sorkochevich). From this edition the learned Italian, Francesco Appendini, made an Italian translation published in 1827. Since that time several other editions have been made. The best are considered to be the edition of the South Slavonic Academy in Agram (1877) and the edition published in Semlin (1889) by Professor Yovan Boshkovich. In the edition of 1844 (Agram) the last cantos, fourteen and fifteen, were replaced by very fine compositions of the Serbo-Croatian poet, Mazhuranich (Mazuranic). The complete works of Gundulich have been published in Agram, 1847, by V. Babukich and by the South Slavonic Academy of Agram in 1889. (C. M1.) GUNG’L, JOSEF (1810-1889), Hungarian composer and conductor, was born on the 1st of December 181o, at Zsambek, in Hungary. After starting life as a school-teacher, and learning the elements of music from Ofen, the school-choirmaster, he became first oboist at Graz, and, at twenty-five, bandmaster of the 4th regiment of Austrian artillery. His first composition, a Hungarian march, written in 1836, attracted some notice, and in 1843 he was able to establish an orchestra in Berlin. With this band he travelled far, even (in 1849) to America. It is worth recording that Mendelssohn’s complete Midsummer Night’s Dream music is said to have been first played by Gung’l’s band. In 1853 he became bandmaster to the 23rd Infantry Regiment at Briinn, but in 1864 he lived at Munich, and in 1876 at Frankfort, after (in 1873) having conducted with great success a series of promenade concerts at Covent Garden, London. From Frankfort Gung’l went to Weimar to live with his daughter, a well-known German opera singer and local prima donna. There he died, on the 31st of January 1889. Gung’l’s dances number over 300, perhaps the most popular being the “ Amoretten,“ „Hydropaten,“ „Casino,“ „Dreams on the Ocean“ waltzes; “ In Stiller Mitternacht “ polka, and “ Blue Violets “ mazurka. His Hungarian march was transcribed by Liszt. His music is characterized by the same.easy flowing melodies and well-marked rhythm that distinguish the dances of Strauss, to whom alone he can be ranked second in this kind of composition.

Извори:

Encyclopedia Britannica, Volume V12, Page 722 of the 1911

Ризница српска

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / ЛИКОВНИ ИЗРАЗ / УМЕТНОСТ

Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)

Из биографије Леo Велерса:

Антропологу, археологу,  као и уметнику је проучавање различитих народних ношњи народа не само од великог интереса већ и од научне и уметничке вредности. Из сопствених народних ношњи могу се истоврено извући и закључци о њиховом сродном пореклу и  међусобним разменама. Четкици сликара нуде супстанцу за предивне слике.

НОШЊЕ ИЗ МЕТКОВИЋА

Ниједан народ на свету не може да се похвали како поседује тако лепе, по компилацији облика и боја изврсне ношње као Словени са југа. Они то дугују, једним делом непосредном додиру са Османима, а другим делом својој сопственој националној генијалности – два елемента из којих је настао веома срећан спој између бујног луксуза истока и хришћанске озбиљности ових грубих словенских горштака.

Међу тим племенима јужних Словена не постоји ниједно које се може по већој разноврсности народних ношњи приметити, од оног српског народа који насељава целу обалу Јадранског мора, од јужних Алпа до северних граница Албаније. Скоро свако село, свака гора и долина има другачију врсту одеће, која је опет у зависности од занимања и старости становника крајње разноврсна.

Док  у већини европских земаља националне ношње, нажалост, све више и више нестају и у најмању руку се користе као „недељни накит“, само понекад на неким посебним прославама или на свадбама парадира у њима, у јужнословенска планинска подручја није још продрло нивелисање модерне цивилизације, већ се још увек, у складу праве побожности и савесне строгости држи до народне ношње као једног вида веома важног наследног добра.

Надвојвода Лудвиг Салватор је дао себи задатак да покаже комплетну колекцију тих ношњи. Нажалост, из нама непознатих разлога, није успео сасвим да обави себи задато, тако да је његово дело остало недовршено.

Све приложене илустрације су на лицу места насликани акварели под управом аутора од стране сликара Емила Лојфера, Гвида Манеса и Петера Маикснера. Акварели су осликани у виду портрета  који истовремено  испуњавају двоструку намену а то је да прикажу ношњу и карактеристике народа тог подручја. Штавише, већина њих приказује у позадини и специфичности природе тих области. Објављених 45 цртежа садрже у скоро истом броју женске и мушке ношње.

У мушкој одећи преовладава црвена и плава боја у разноврсним компилацијама. У бити је слична и често подсећа на муслиманске ношње. Одећа се уско надовезује на турску ношњу тако да су и широке турске чакшире честе појава као и богато украшене јакне, прслуци (јелеци) и панталоне са везовима и нашивеним металним дугмадима. У облику феса или турбану слично умотану  тканину су обликоване капе.

Много разноврснији и необичнији поглед нам пружа женска ношња. Многе од њих имају изричито словенски карактер; Ако погледамо женске ношње са острва Пага, из Будве или Ровиња (St. Eifemia), бићемо живописно подсећени на народне ношње из Бохемије (данашњe Чешке); На Русију подсећају нас и жене из Вертике (Vertica) и Сења, у својим белим ношњама са црвеним везовима, такође и тамним горњим одевним предметима без рукава, једне врсте кафтана.

И чудна оглавља подсећају једним делом на руски какошник а другим делом на цилиндрични шешир руских монахиња. Сасвим нарочита и готово у свему заједничка је необична, широка, ресама богата кецеља, коју налазимо чак и у румунској народној ношњи. Оне дају целини посебну, сликовиту драж. Богати накит свих врста а поготово велике старинске минђуше одликују све приказане слике у посетама надвојводе Бококоторском заливу . Велику пажњу привлачи ношња девојака из Оребића.

Ношња из Сиња

Молитвеник и лепеза означавају свечану одећу, а вероватно и свадбену и свакако заслужују детаљнији опис. Добро покривену главу велом краси, највероватније од сламе исткана, 25-30 центиметара висока корпа са мноштвом белих, црвених и плавих пера, а напред на доњој ивици чела, венац од ружа, које се истичу попут круне. Уз то се надовезује жута свилена троугласта марама која врховима покрива груди. Одећу чини плава сукња са широком црвеном пругом на коју је додат мидер, зелено-шарена јакна дугачког рукава, а уз то и горе наведен накит, огрлице и велике старинске минђуше.

Дивна слика; Необично оглавље може изазвати завист многих наших модних дама које се труде да своје шешире учине довољно високим и упечатљивим.

Превод: Сања Митровић

ГЕОПОЛИТИКА / КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Јован Дучић – Сину тисућљетне културе

Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Јован Дучић

Јован Дучић

ПРОГОЊЕН ЗБОГ ПАТРИОТИЗМА

Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.

Јован Дучић

Јован Дучић

Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запослен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.
.
Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.
.
У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

О ХРВАТИМА

Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Јован Дучић

Јован Дучић

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.

Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.

Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.

ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Јован Дучић

Транспарент са утакмице Србија-Хрватска 2013. – „Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно, Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.“; фото: sports.ru

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“

„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Верујем у Бога и Српство

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Поштанска марка Р. Српске

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“

Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.

Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.

Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.

 

ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА

Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!

То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.

Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.

КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?

Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.

У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.

„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“

Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.

Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.

СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР

Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.

Књига „Верујем у Бога и српство“ може се преузети овде

извори: Јован Дучић – Верујем у Бога и српство, Пројекат „Растко“ – Истина о Југославизму, Википедија, Новинар.де, Телеграф, Владислав Б. Сотировић, Независни истраживачки центар – “Распето Косово”

ИСТОРИЈА / ТРАДИЦИЈА

О приморским Србима

Андрија Качић Миошић, Србин, католички свештеник, на основу ватиканских архива, направио је попис српских владара до Немањића. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку.

Народна ношња из Конавла, Дубровник

Србија је у 8. и 9. веку, обухватала простор од Трста до ушћа Дунава у Црно Море, где се граничила са Рассијом, која се после реформе назива, Русија. И тада је још увек Балкан био у саставу српске државе, две трећине данашње Грчке и исто толико Бугарске, целе данашње, Румунија и Албанија. То је права стара Србија. Пре римских освајања, словенске територије су покривале комплетан црноморски басен, излазиле на Босфор, обухватале и велике делове М. Азије. Зарад туђег хегемонизма, који своју амбицију и деловање рефлектују неистинама на српски, словенски народ, тај део историје је једноставно, избрисан.

По инструкцијама и школама отимача и хегемона, српска историја почиње од Немањића. По њој Душаново царство и то умањено у односу на стварне границе, је представљено, као највеће српско царство и то хегемонистичко, јер су Србима њихове земље, претходно отете.

Да би неки остварили непостојеће право, Србима је одузето историјско и етничко право. Зета, Рашка, Хум, Залеђе…су проглашени у науци, тек у 19. веку за независне државе, баш као што су данас српске историјске покрајинске територије, проглашене за независне и то несрпске државе. Престоница Србије, читав миленијум, пре појаве Немањића, био је Скадар, који данас припада Албанији, створеној од стране западних сила и који подучени страним менторима, Албанци новоствореном фалсификованом историјом присвајају, кроз лажно илирско порекло.

Арбанаси стижу на територију Доњег Епира 1043. године, у време српског цара Војислава, који је столовао у Скадру. Хомерова Троја је по опсежним независним истраживањима научника, Скадар, а богато природним ресурсима Косово је много дуже центар српске културе и духовности, него што то данас Срби мисле.

А мисле онако како их је непријатељ научио. Све области које је моћна римско-бечка сила, прогласила за „државе“, биле су само покрајине, српске државе. Тако је направљена платформа, на којој ће се базирати, сви сепаратистички и братоубилачки ратови Срба, за рачун, римско-германске хегемоније.

Град, који се у 8. и 9. веку звао Србиново, када су га Римљани у 1. веку освајали, добијао је латинизовани назив Сербанон. Данас се тај град зове Загреб и представља центар покатоличеног и похрваћеног српства и главни је град новостворене државе Хрватске, изникле кроз крваве походе на свој православни народ.

Дубровник

У српској покрајини Војводини, до данас се један прелепи крај, назива Фрушка Гора у спомен на велику битку у којој су Срби, под вођством Крепимира Оштривојевића, победили 829. године, Фрузе- Фружане, који су кренули у поход на српске земље, по наговору Рима. У доба истог владара, Срби су Фружане победили и зауставили њихов освајачки поход и у Истри. Католички свештеник у 18. веку пише, да је цела Истра насељена православним Србима, које су тада успели да покатоличе, осим неколико села и да ће се „ тај народ полако навићи на своје ново хрватско име“.

У другој половини 19. века уз Илирски покрет, у Аустроугарској скован је план да се Славонија и Далмација, припоје Хрватској, а онда су хрватски апетити све више расли. У то доба, Дубробник је био центар приморских Срба. Од 1878-1884. године, излазио је књижевни часопис Словинац- словинског покрета, у коме су били Нико и Медо (Орста) Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мате Водопић.

Први лист далматинских Срба, настао је у Дубробнику, под именом Гуштерица. Излазио је 1882/83. године, а затим Глас Дубровачки 1885/86. године, те Дубровник, основан 1897. и Срђ, основан 1892. године. Гуштерицу и Глас Дубровачки, уређивао је Никша Матов Гради. Лист Србске народне странке на Приморју- Дубровник, уређивао је прво Вук Врчевић, а потом књижевник Антун Фабрис, од 1895. па све до своје смрти 1904. године.

Национални рад приморских Срба, одвијао се преко просветних и привредних друштава, која су окупљала православне и католике. Србско братство, основано је 1897. године, трудећи се да целокупан јавни живот Срба, концентрише у јединственој организацији и на политичком плану. Окупационе аустријске власти су рад овом српском друштву забраниле 1899. године.

На скупштини у Книну (Крајина), 20. и 21. октобра 1901. године, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и основали просветно-привредно друштво Србска зора. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Србским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. године, усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. У ту су управу, која је имала 16 чланова, ушли најугледнији Срби са Приморја.

Установљени су Пододбори Србске зоре у местима где је било најмање 30 чланова. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба.

Да би унапредила привреду Србска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, др Рудолф Сарделић (душа задружног покрета), Матеј Шарић и Луко маркиз Бона. Прва Србска земљорадничка задруга на Приморју основана је 1902. године у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904 г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (Бока Которска); у Ђеврскама и Кистањима (Северна Далмација). Укупно је до 1914. године у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге.

Уз помоћ Србске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Србска бокешка штедионица у Котору 1901. године, Србске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. године. На иницијативу Србске зоре основан је 1905. године Савез србских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први конгрес србских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. године у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије.

Упоредо са радом на ширењу српског задружног покрета, Србска зора је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семена и гладних година, сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза србских привредних задруга основана је 1909. године у Дубровнику Централна каса србских привредних задруга на Приморју.

Савез србских привредних задруга је заједно са србским кредитним задругама и штедионицама из Задра, Дубровника, Котора, Будве, Херцег Новог, Рисна, Книна, Кистања, Скрадина и Србском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. године основао Србску централну банку за Приморје у Дубровнику. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. Србска зора давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода Србске зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Задру и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику.

За школску 1913/14. годину, Србска Зора одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице. Преко Србског привредног друштва Привредник из Загреба слати су сиромашни ученици на учење заната. Од 1907. године излазио је два пута месечно лист Србска Зора – за просвету и привреду, који је доспео и у најзабаченије србско село на Приморју. Уредник Србске Зоре био је учитељ Никола Бркић. Главни пословођа у друштву Србска зора и уредник Србске Зоре 1914. године био је Мита Пушибрк. За курсеве описмењавања Србска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком.

Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку, а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове Србска Зора, Привредник и календар Србска Зора. Помагала је рад србских певачких друштава: Јединства (основан 1839. године) у Котору, Бранка у Задру, Србадије у Шибенику и Слоге (основане 1874. године) у Дубровнику. Такође помагала је рад србске музике у Дубровнику (Дубровачка Грађанска музика) и Книну. У просветном раду Србска зора сарађивала је са Добротворним задругама Србкиња у Дубровнику, Книну, Задру…

Рад Србске зоре омогућавали су доприноси Видовданског дарка; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; србских општина; приходи од артикала које је сама производила. Матица Србска основана је 1909. године као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство србско-православне црквене општине у Дубровнику. Секретар Матице био је др Франо Кулишић. Циљ Матице био је: Издавање српских књига искључиво ћирилицом; Награђивање књига и чланака; Дистрибуција издатих и награђених књига; Оснивање библиотека; Помагање школских установа и ученика. Издавала је књиге српских писаца Ива Ћипика, Данила Петрановића, Ива Војновића и других. Са Матицом, Србска зора, добила је велику помоћ за подизање просвете Срба, јадранског приморја.

Србин католик из околине Дубровника

У априлу 1912. године Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа: „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије… дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе.

Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све… Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања“. Залагањем прегалаца око Србске зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење србског народа.

Извор: Фонд стратешке културе