Страдање Срба у Дубровнику 1937. године

У Дубровнику је 1937. одржан Еухаристички конгрес и за два дана његовог одржавања све радње Срба православних и Срба католика су опљачкане. Током исте године уништаване су, паљене и миниране просторије српских сокола у Конавлима – Поповићима, Пострењу, Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику… 

У Дубровнику је од 15. до 18. јула 1937. године одржан Еухаристички конгрес. У Одбору за организацију овог конгреса поред Дубровачког бискупа Јосипа Царевића и католичког клера био је и велики број челника месног ХСС-а, међу којима су се посебно истицали Михо Шкврце и Вицко Свилокос.

Том приликом су јавно дељени леци, у којима се, међу осталим, каже:

„Хрватски народе! Славимо сада у Дубровнику велебно еухаристијско славље. Искреним срцем и са сузама радосницама показујемо свима нашу живу католичку свијест и жарко хрватско родољубље. У свом борбеном националистичком заносу говоримо још једном цијелом свијету, да је ово католичка и хрватска земља. Гласно свима кажемо, да је наша прошлост, садашњост и будућност само хрватска…“

Овај летак завршава се овако:

„У име Бога и Св. Влаха сви у борбене хрватске националистичке редове! Живјела слободна и независна Хрватска држава, у којој ће и наш Дубровник наћи право мјесто као свој на своме“, итд.

Када су се за време Еухаристичког конгреса у Дубровнику растурали овакви леци, Министар унутрашњих дела др. Корошец није се бојао, да би се могли изазвати нереди и није послао полицију да растура Еухаристички конгрес.

Еухаристички конгрес се свршио за два дана тиме, да су све српске радње Срба православних и Срба католика опљачкане.

Народни посланик г. Ристо Грдић

LXII редовни састанак Народне скупштине Краљевине Југославије, држан 23. јула 1937. године у Београду.

Одјеци у новинама

Клерикалске новине „Народна свијест“ ово пљачкање радњи православних и католичких Срба објашњавају претпоставком да је у граду тих дана боравила група крадљиваца која је организовано крала. На тај начин ове новине своде организовани обрачун са Србима у Дубровнику на просту крађу неке групе лопова.

Недостаје објашњење о томе ко је организовао лопове тако да покраду баш радње Срба. Можда се објашњење крије у чињеници да су припреме за овај конгрес трајале читавих девет месеци – довољно времена да се лоповска дружина добро организује да покраде све српске радње. (1)

Против Срба католика

Упркос тежњама хрватских клерилалаца да све католичке прославе претворе у хрватске манифестације, на њима су учествовали и Срби католици. 

На Дубровачки Еухаристијски конгрес дошли су ходочасници из Цавтата бродом „Цавтат”. Др. Никола Добречић боравио је у Дубровнику на Еухаристијском конгресу 14. 7. 1937. На Теофоричној процесији био је праћен од Рока Мишетића и градоначелника Руђера Брацановића. (3)

Конавле и околина Дубровника

Још једна чињеница о Дубровнику 1937. године показује да су православни и католички Срби у том граду између два рата били изложени великом прогону од стране хрватских друштава, странака и католичког клера:

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу: 

„Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу.

Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом.“

Споразумом Цветковић – Мачек 26. 8. 1939. године, Конавле је одвојено од Зетске бановине и додељено новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је користила власт у Бановини Хрватској за обрачун са соколима. (2)

Виктор Новак о еухаристичким конгресима

Виктор Новак у свом реферату из априла 1935. године о политичким приликама  у Хрватској и Словенији описује прави карактер ових конгреса:

Еухаристички конгреси у Југославији „постали су права политичко-клерикална зборишта и она страховита политичка музика без речи, на којима се клерикалци сасвим у духу својих начела учвршћују у широким залуделим масама. Еухаристички конгреси према настојањима епископата јесу смотре клерикалне војске, борбене цркве, прави пандан соколским слетовима, – значи антијугословенски зборови, све уз дозволу државних власти!

Католичка акција вешто маскирајући своје разорно дело бранећи се од тобожњег православног прозелитизма она је римокатоличком прозелитизму најупорнији помагач. Католичка акција размахала је своје деловање не само у Хрватској него и у Босни, а поготово највише у Далмацији. Фанатизовани млади клерици а онда свештеници страствени су пионири тих настојања својих црквених поглавара.

Одгојени у клерикалном духу у католичким гимназијама, у семеништима најстроже су приправљани по језуитском узгоју за тај циљ, да онда улазе у народ задојени правом мржњом средњевековних бојовника који у свакоме ко није римокатолик виде опасног противника по римокатолицизам.

Природно је да њихова мржња и страховита верска нетрпељивост изазива и племенску нетрпељивост. Зато су и дали профаним присташама тих својих начела име старих верских бојовника: Крижари! Тако су ови млади и несамостални службеници цркве узгојени у мржњи против највећег дела нашег народа, противу Срба.“ (4)

Крижари и Независна држава

Каква је атмосфера била доминантна и које су биле намере хрватских клерикалних и политичких кругова пре и после еухаристичког конгреса у Дубровнику најбоље илуструје један судски процес пред Окружним судом у Загребу 15. јуна 1938. године.

Процес је вођен против председника крижарске организације адвоката из Загреба др Ивана Протулипца због тога што је 22. аугуста 1937. године у Босанском Броду пред збором крижарских друштава и осталим грађанима, који су учествовали на еухаристичком конгресу у свом говору између осталог изјавио: 

„Ми Крижари, кад смо дошли у ово мјесто на еухаристички конгрес, многи кад су нас видјели у нашим униформама, питали су се тко смо, што смо и што хоћемо, а ја им кажем, да хоћемо самосталну хрватску државу, која нам се мора дати, а ако нам се не ће дати, ми ћемо је силом освојити…“ (5)

Тајни директориј

„Мачеков и франковачки „Тајни директориј“ радио је на конструисању прича о масовном страдању Хрвата од жандармерије и српских сељака у мјешаним православно-римокатоличким крајевима Далмације, Крајине и Славоније, које су звали „четницима“ (као и 1991–1995. године)…

Попови и фратри су, по подацима књижевника Виловића, предводили „своје бојовне батаљоне…“ под „племенском заставом с крижем или без крижа“ са покликом „У бој, у бој, мач из тока браћо“:

„У њиховим говорима увијек је била ’пунина страсти’, увијек ’повишена температура’.“ Такво држање попова и фратара на „конгресима лијепе љубави, еухаристије“, доводило је хрватску католичку публику до дерилијума спремности да „урла, руши, спремна да иде у бој голим рукама на још голије бајонете југославенских жандара“ (Еухаристички конгрес у Омишу).

У стварности су, дакле, „мирне хрватске овчице“ често насртале на легитимне формације југославенске жандармерије, на припаднике „јерезе“ проглашавајући их „четницима“ (случај Керестинец на имању бана Михаловића), на југославенске Соколе и друге…

Такву повишену температуру међу првима је одржавао и распиривао Алојзије Степинац својим антидржавним акцијама.“ (6)

Ови клерикални конгреси у првој половини 20. века, а посебно између два рата били су агресивне антисрпске манифестације које су биле усмерене како против православних, тако и против католичких Срба, чије је многовековно постојање доведено у питање у држави која је требало да им пружи заштиту.

Због тога је чудно то што у српским историјским изворима није лако пронаћи детаљније податке о догађајима из 1937. године у Дубровнику и његовој околини. Можда је разлог томе што су се дешавања у Дубровнику одвијала у јеку Конкордатске кризе и непосредно пре Крваве литије. 

Далибор Дрекић

Литература:

(1) Narodna svijest, Dubrovnik, 20. 7. 1937.

(2) Срби католици у Ћилипима и Конавлима

(3) Саша Недељковић – Српство барских надбискупа (Барски портал)

(4) Василије Крестић – Историографски чланци и расправе 2, Београд 2020.

(5) Виктор Новак, Magnum Crimen – Пола вијека клерикализма у Хрватској, Загреб, 1948.

(6) Никола Жутић – Идеологија и вјерска политика надбискупа Степинца у Југославији 1934-46, ИСИ, Београд 2017.

Сродни чланци:

Локрумски фалсификати – Кривотворење повеља српских владара
Матија Бан: Oпомена матери србској
Свети Срђу, не дај грђу! – пјесма дубровачких Срба
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век
Срби Католици (Никола Томазео)
Ћирилица код Срба католика са приморја
Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски
Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби
О приморским Србима
Вице Адамовић: О бедемима града Дубровника
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома