Страдање Срба у Дубровнику 1937. године
У Дубровнику је 1937. одржан Еухаристички конгрес и за два дана његовог одржавања све радње Срба православних и Срба католика су опљачкане. Током исте године уништаване су, паљене и миниране просторије српских сокола у Конавлима – Поповићима, Пострењу, Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику…

Улица у Дубровнику (Петар Добровић 1935); фото: Википедија
У Дубровнику је од 15. до 18. јула 1937. године одржан Еухаристички конгрес. У Одбору за организацију овог конгреса поред Дубровачког бискупа Јосипа Царевића и католичког клера био је и велики број челника месног ХСС-а, међу којима су се посебно истицали Михо Шкврце и Вицко Свилокос.
Том приликом су јавно дељени леци, у којима се, међу осталим, каже:
„Хрватски народе! Славимо сада у Дубровнику велебно еухаристијско славље. Искреним срцем и са сузама радосницама показујемо свима нашу живу католичку свијест и жарко хрватско родољубље. У свом борбеном националистичком заносу говоримо још једном цијелом свијету, да је ово католичка и хрватска земља. Гласно свима кажемо, да је наша прошлост, садашњост и будућност само хрватска…“
Овај летак завршава се овако:
„У име Бога и Св. Влаха сви у борбене хрватске националистичке редове! Живјела слободна и независна Хрватска држава, у којој ће и наш Дубровник наћи право мјесто као свој на своме“, итд.
Када су се за време Еухаристичког конгреса у Дубровнику растурали овакви леци, Министар унутрашњих дела др. Корошец није се бојао, да би се могли изазвати нереди и није послао полицију да растура Еухаристички конгрес.
Еухаристички конгрес се свршио за два дана тиме, да су све српске радње Срба православних и Срба католика опљачкане.
Народни посланик г. Ристо Грдић
LXII редовни састанак Народне скупштине Краљевине Југославије, држан 23. јула 1937. године у Београду.
Одјеци у новинама
Клерикалске новине „Народна свијест“ ово пљачкање радњи православних и католичких Срба објашњавају претпоставком да је у граду тих дана боравила група крадљиваца која је организовано крала. На тај начин ове новине своде организовани обрачун са Србима у Дубровнику на просту крађу неке групе лопова.
Недостаје објашњење о томе ко је организовао лопове тако да покраду баш радње Срба. Можда се објашњење крије у чињеници да су припреме за овај конгрес трајале читавих девет месеци – довољно времена да се лоповска дружина добро организује да покраде све српске радње. (1)

Српска војска ослобађа Дубровник (Жорж Скот, 13.11.1918.); фото: Википедија
Против Срба католика
Упркос тежњама хрватских клерилалаца да све католичке прославе претворе у хрватске манифестације, на њима су учествовали и Срби католици.
На Дубровачки Еухаристијски конгрес дошли су ходочасници из Цавтата бродом „Цавтат”. Др. Никола Добречић боравио је у Дубровнику на Еухаристијском конгресу 14. 7. 1937. На Теофоричној процесији био је праћен од Рока Мишетића и градоначелника Руђера Брацановића. (3)
Конавле и околина Дубровника
Још једна чињеница о Дубровнику 1937. године показује да су православни и католички Срби у том граду између два рата били изложени великом прогону од стране хрватских друштава, странака и католичког клера:
Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу:
„Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу.
Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом.“
Споразумом Цветковић – Мачек 26. 8. 1939. године, Конавле је одвојено од Зетске бановине и додељено новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је користила власт у Бановини Хрватској за обрачун са соколима. (2)
Виктор Новак о еухаристичким конгресима
Виктор Новак у свом реферату из априла 1935. године о политичким приликама у Хрватској и Словенији описује прави карактер ових конгреса:
Еухаристички конгреси у Југославији „постали су права политичко-клерикална зборишта и она страховита политичка музика без речи, на којима се клерикалци сасвим у духу својих начела учвршћују у широким залуделим масама. Еухаристички конгреси према настојањима епископата јесу смотре клерикалне војске, борбене цркве, прави пандан соколским слетовима, – значи антијугословенски зборови, све уз дозволу државних власти!

Демонстрације против Срба Дубровчана, њихово протеривање и узурпирање града.
Католичка акција вешто маскирајући своје разорно дело бранећи се од тобожњег православног прозелитизма она је римокатоличком прозелитизму најупорнији помагач. Католичка акција размахала је своје деловање не само у Хрватској него и у Босни, а поготово највише у Далмацији. Фанатизовани млади клерици а онда свештеници страствени су пионири тих настојања својих црквених поглавара.
Одгојени у клерикалном духу у католичким гимназијама, у семеништима најстроже су приправљани по језуитском узгоју за тај циљ, да онда улазе у народ задојени правом мржњом средњевековних бојовника који у свакоме ко није римокатолик виде опасног противника по римокатолицизам.
Природно је да њихова мржња и страховита верска нетрпељивост изазива и племенску нетрпељивост. Зато су и дали профаним присташама тих својих начела име старих верских бојовника: Крижари! Тако су ови млади и несамостални службеници цркве узгојени у мржњи против највећег дела нашег народа, противу Срба.“ (4)
Крижари и Независна држава
Каква је атмосфера била доминантна и које су биле намере хрватских клерикалних и политичких кругова пре и после еухаристичког конгреса у Дубровнику најбоље илуструје један судски процес пред Окружним судом у Загребу 15. јуна 1938. године.
Процес је вођен против председника крижарске организације адвоката из Загреба др Ивана Протулипца због тога што је 22. аугуста 1937. године у Босанском Броду пред збором крижарских друштава и осталим грађанима, који су учествовали на еухаристичком конгресу у свом говору између осталог изјавио:
„Ми Крижари, кад смо дошли у ово мјесто на еухаристички конгрес, многи кад су нас видјели у нашим униформама, питали су се тко смо, што смо и што хоћемо, а ја им кажем, да хоћемо самосталну хрватску државу, која нам се мора дати, а ако нам се не ће дати, ми ћемо је силом освојити…“ (5)

Дубровачки календар 1898
Тајни директориј
„Мачеков и франковачки „Тајни директориј“ радио је на конструисању прича о масовном страдању Хрвата од жандармерије и српских сељака у мјешаним православно-римокатоличким крајевима Далмације, Крајине и Славоније, које су звали „четницима“ (као и 1991–1995. године)…
Попови и фратри су, по подацима књижевника Виловића, предводили „своје бојовне батаљоне…“ под „племенском заставом с крижем или без крижа“ са покликом „У бој, у бој, мач из тока браћо“:
„У њиховим говорима увијек је била ’пунина страсти’, увијек ’повишена температура’.“ Такво држање попова и фратара на „конгресима лијепе љубави, еухаристије“, доводило је хрватску католичку публику до дерилијума спремности да „урла, руши, спремна да иде у бој голим рукама на још голије бајонете југославенских жандара“ (Еухаристички конгрес у Омишу).
У стварности су, дакле, „мирне хрватске овчице“ често насртале на легитимне формације југославенске жандармерије, на припаднике „јерезе“ проглашавајући их „четницима“ (случај Керестинец на имању бана Михаловића), на југославенске Соколе и друге…
Такву повишену температуру међу првима је одржавао и распиривао Алојзије Степинац својим антидржавним акцијама.“ (6)
Ови клерикални конгреси у првој половини 20. века, а посебно између два рата били су агресивне антисрпске манифестације које су биле усмерене како против православних, тако и против католичких Срба, чије је многовековно постојање доведено у питање у држави која је требало да им пружи заштиту.
Због тога је чудно то што у српским историјским изворима није лако пронаћи детаљније податке о догађајима из 1937. године у Дубровнику и његовој околини. Можда је разлог томе што су се дешавања у Дубровнику одвијала у јеку Конкордатске кризе и непосредно пре Крваве литије.

Назив Дома српског друштва Душан Силни у Дубровнику, с краја 18. века исписан ћирилицом
Далибор Дрекић
Литература:
(1) Narodna svijest, Dubrovnik, 20. 7. 1937.
(2) Срби католици у Ћилипима и Конавлима
(3) Саша Недељковић – Српство барских надбискупа (Барски портал)
(4) Василије Крестић – Историографски чланци и расправе 2, Београд 2020.
(5) Виктор Новак, Magnum Crimen – Пола вијека клерикализма у Хрватској, Загреб, 1948.
(6) Никола Жутић – Идеологија и вјерска политика надбискупа Степинца у Југославији 1934-46, ИСИ, Београд 2017.
Сродни чланци:
Локрумски фалсификати – Кривотворење повеља српских владара
Матија Бан: Oпомена матери србској
Свети Срђу, не дај грђу! – пјесма дубровачких Срба
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век
Срби Католици (Никола Томазео)
Ћирилица код Срба католика са приморја
Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски
Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби
О приморским Србима
Вице Адамовић: О бедемима града Дубровника
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома
