Прогони Срба у Хрватској почетком 20. века

Почетком 20. века, пре Југославија и Светских ратова Срби на простору данашње Хрватске били су изложени невиђеним притисцима. Подаци изнети у овом тексту показују да страдања Срба на том простору нису повезана само са појединачним историјским догађајима, како се то најчешће приказује. Ратови и кризе само су периоди када се суспендују друштвени и цивилизацијски обрасци који спречавају да тај континуирани обрачун са свиме што је српско ескалира.

Срба је ба простору Хрватске и Славоније, почетком 20. века било 30%.

Несрпски језик

Армин Павић, предстојник одсека за богоштовље и наставу избацио је из средњошколских сведочанстава Даничићево називање језика: српски или хрватски језик. Од тада, 1901., се писало само хрватски језик.

Томислав Маретић је написао Граматику хрватског или српског језика и поднео молбу да му се граматика прими као књига за средње школе. Одговорио му је предстојник г. Павић, да ће му се књига само тако примити за средње школе, ако из наслова изостави оно „или српског језика“. Пошто је Маретић на то пристао, часопис Србобран га је због тога осуђивао.

Антисрпске демонстрације у Загребу 1902.

Почетком 20 века било је много оштрих текстова, посебно у хрватском часопису „Обзор“ и у српском часопису „Србобран“. Поменимо уз то књигу Анте Старчевића под насловом „Пасмина Славосербска по Херватској“ штампану у Загребу 1876 године. Овога пута, као повод за демонстрације означен је текст Николе Стојановића, „Срби и Хрвати“.

У демонстрацијама од 31. августа до 3. септембра 1902. чији је предводник  био Јосип Франк уништене су српске радње у Загребу.

Студент права Иве Елиговић бацио је камен на Српску банку, после чега је дошло до сукоба између њега и полицајца који се ту затекао. Маса људи је стала у заштиту студента и кренула камењем да гађа Српску банку, потом Српску штампарију и уредништво Србобрана.

Полиција је реаговала, али је око пет поподне маса спалила уредништво Србобрана и почела да разбија српске куће и трговине. Војска са маневара је стигла 1. септембра, и до 3. септембра насилне демонстрације су престале.

Преки суд је успостављен 3. септембра 1902. године што је знатно утицало да се маса смири.

Сматра се да је било око 20 000 демонстраната од којих је 103 осуђено. Укупна штета је према аустроугарским властима износила 50 286 круна.

Да то није био случај ван контекста говори и податак да је те 1902. године истицао до тада важећи трговачки уговор између Србије и Аустроугарске. Аустроугарска је настојала да кроз нове преговоре наметне услове који дубоко угрожавају српску привредну и политичку самосталност, што је био увод у отворени Царински рат неколико година касније. 

У Склопу укупног притиска на Србију највише су страдали они који су били на дохват руке – Срби у Аустроугарској. То показују и масовна исељавања Срба из Босне и Херцеговине и Србију, Црну Гору и Русију и бројне жалбе Срба из Босне и Херцеговина упућене аустроугарским властима. То показују и догађаји у Хрватској у првој деценији двадесетог века. 

На основу континуитета, координације и држања аустроугарских власти тих година можемо претпоставити да су у склопу тих дешавања Хрвати добили зелено светло или чак и директиву да се обрачунавају са српским становништвом на простору Банске Хрватске.

Забрана ћирилице, Светог Саве и префикса „српски“

Бан Павао Раух у сурадњи с франковцима је доста урадио на одузимању Србима дотадашњих права. Тако је франковачки лист „Хрват“ из Госпића 1909. године јављао с великим задовољством, да је у госпићку гимназију стигао допис Раухове владе, према коме се у гимназији укида ћирилица, а натпис на задаћама има од тада гласити хрватске задаће, а не како се до тада писало хрватске или српске задаће.

Исте, 1909. године, владика Михаило Грујић је на скупштини горњокарловачког владичанства говорио о наредбама владе о употреби ћирилице и о забрани прославе Светог Саве у школама, док о томе не одлуче општинска већа и то на потврде котарске власти. Владика је закључио: Обе ове наредбе вређају нашу српску православну цркву, религиозно чувство.

Једном од тајних одредби укинуте су ћирилицом писане књиге у основним школама, а Србобран је за то дознао преко једне наруџбе. На ту наруџбу одговорила је управа кр. хрв. слав. земаљске накладе школских књига:

„Пучко-школске књиге Буквар и Српска рачуница за I годиште стављени су изван употребе зато их нема у овогодишњем попису и наруџбеници.“ Србобран је то коментарисао:

„Том је одредбом почињен не само нови атентат на српски народ, него се њоме очито крши и гази школски закон…“

„Православни“ у „грчко-источни“

Власт је учење ћирилице с првог преместила на трећи разред, а у новим читанкама за трећи разред свуда је израз „православни“ био замењен с „грчко-источни“, избегнуто је помињање српског имена, па чак и личних имена у текстовима, ако подсећају на српску традицију.

Раухова „Уставност“ објавила је текст о српским институцијама у Хрватској са закључком да све поменуте институције треба одстранити, иако је трећина становништва тада имала српску националну свест.

Ускраћивање помоћи

Политика давања државне помоћи селима погођеним невременом 1909. године била је таква да је Земаљска влада одобрила 15.000 круна за набавку семена хрватским селима Клиси, Прекопакри и Шпановићима. Дописник Србобрана подсећа да су од леда страдала и српска села Драговић, Кусоње, и Мала Дереза.

По налогу бана Рауха, котарски крајеви су општинским властима упутили наредбе о забрани ношења српских застава на свадбама, јер је овај обичај могао изазвати немире међу становништвом. Наређено је да такву заставу, ако се појави, полиција мора однети. Србобран је то прокоментарисао као увреду коју не треба заборавити.

Срби из босанског села Стригова долазили су на костајничку железничку станицу по звона, наручена за своју православну цркву. Возили су се на воловским запрегама, умотаним у српску тробојку. Линч који је уследио од стране руље и полиције лично су пратили Томислав Томљеновић, адвокат и кр. нотар у Костајници, који је о томе послао извештај у Србобран.

Велеиздајнички процес

На дан анексије БиХ 1909. почео је и Велеиздајнички процес у Загребу против 53 члана Српске самосталне странке, оптужених за сарадњу са властима Србије у завери да се Јужни Словени уједине у заједничку државу.

Иако су докази били слаби (доказано је да је главни сведок оптужбе био полицијски провокатор), оптужени су проглашени кривим и 6. октобра 1909. осуђени на укупно 173 године робије.

Чиста странка права Јосипа Франка (франковци), у договору са бечким властима учествовала је у нападима на оптужене Србе.

Хапшења су почела 18. августа, на рођендан цара Франца Јозефа. Истог дана власти у Бечу донеле су одлуку о анексији Босне и Херцеговине. Та су два догађаја непосредно повезана:

Беч је знао да ће проглашење анексије изазвати европску кризу. Требало је показати да је постојала противдржавна завера са Србијом, чиме би се могла оправдавати анексија.

Претио је рат; оптужени су до марта 1909. седели у притвору и очекивало се, ако рат почне, да ће сви бити обешени.

Франковци су били активни судионици ове политике, па су тако у Глини 1908. године проказали властима сваког Србина за велеиздају, који би им конкурисао у пословима. Из Глине је зато било ухапшено осам Срба, који су са станице у Глини, на путу за Загреб, испраћени од преко петсто људи.

Перо Вујаклија, трговац из Топуског је умро у затвору у 36. години живота, након 3 месеца и 11 дана затвора, а да није ни саслушан. Учитељски син, оставио је иза себе троје деце, једно посмртно рођено и незбринуту породицу.

Сарајевски атентат

После атентата Гаврила Принципа на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Срби су у овој монархији, па и тадашњем хрватском простору постали „велеиздајнички народ”.

Антисрпских демонстрација, уз рушење и скрнављење гробаља и цркава, било је у Загребу, Ђакову, Петрињи, Славонском Броду, а мање у далматинским градовима Шибенику, Сплиту и Дубровнику.

Први светски рат

После објављене мобилизације августа 1914. године, Срби су насилно узимани као таоци, затварани у логоре, чак и стрељани, а многи су протеривани из места становања.

Све је то вршено уз сагласност хрватског Сабора, под оптужбама за „вређање Цара и великосрпску пропаганду”.

Дошло је чак и до јавних суђења у Загребу, где су на „црну клупу” сели др Срђан Будисављевић, посланик и др Лаза Поповић, др Милан Теодоровић и Ђорђе Гавриловић. Током 1916. монтираних процеса било је и у Сплиту, Задру и Дубровнику.

Наредбом Бана, ћирилица је забрањена још на почетку Првог светског рата, а потом и познати српски листови: „Нови Србобран”, „Српски Глас” и „Дубровник”.

На крају остаје само једно питање да лебди у ваздуху, а оно је упућено српском краљу и политичарима с почетка 20. века, који су све ове податке врло добро знали. ЗАШТО су српски народ на силу угурали у заједничку државу са њима?

Извор: Википедија 1, 2, 3, 4, 5

Сродни текстови:

Крвава ноћ на Пагу и Велебиту 1941.
Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву
Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу
Јован Дучић – Сину тисућљетне културе
Мајка православна – пјесма-врисак Владимира Назора о страдању Срба од усташа
Сарадња комуниста и усташа 1930-их
Станислав Краков: Како су спашене мошти кнеза Лазара од усташа
Логори за децу у НДХ
Илија Шакота, заборављени српски херој