Далмација

Заборављени српски кнез Борна

Једно од највећих аномалија југословенске историографије јесте олако ,,предавање“ српских националних хероја у неки други етнички корпус. Тако смо, поред разних краљева и витезова, остали и без Борне.

Савез Људевита Посавског са Словенцима (J. F. Mucke)

Борна

Борнина кнежевина у залеђу Јадранског мора; фото: Википедија

Борна је био српски кнез Гудушчана и Тимочана, а од 818. кнез ,,Далмације и Либурније“. Први пут се помиње у ,,Gesta Francorum“ илити ,,Франачким аналима“, средњовековном извору из 9. века писца Ајнхарда. Године 818., бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика II жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били “legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).

Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Guduscum, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.

Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији. Након неуспешне жалбе Лују 818. године, а на подстицај Романијума (,,Византије“), Људевит је подигао устанак против франачке власти. Иако су му се придружили Словенци и Тимочани, Борна то није учинио, зато што му је била потребна франачка заштита у односу на Романијум. У сукобу с Људевитом на Купи 819., Гачани су напустили Борну, променили страну и придружили се Људевиту. Борна је извукао живу главу само захваљујући својој личној стражи. Побуну Гачана против Борне водио је Људевитов таст Драгомуж. Но, на повратку из битке, Борна је поново успео да покори Гачане и да учврсти власт. Године 820. Борна је прво послао изасланство, а онда и лично отишао франачком цару како би се договорили о будућим корацима против Људевита.

Способни кнез Борна убрзо постаје господар у северној Далмацији и Либурнији (у историографији погрешно називано ,,приморској Хрватској“). Године 818., пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “dux Dalmatiæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, дакле кнез целе далматинско-либурнске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит ,,побегао код Срба, који држе „велики део провинције Далмације“. Њега је тамо ,,међу Србима“ убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега закључујемо да је Борнина мајка Српкиња, што је још један доказ кнежевог етничког порекла.

Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).

Иако се у примарним историјским изворима нигде не помиње као хрватски кнез хрватски историчар Томислав Раукар га сматра првим хрватским кнезом чије је име записано у историјским изворима, што је сада одомаћено код хрватских историчара. А што и не би било, када га српски олако заборављају – и то првог записаног српског владара територије данашње Хрватске, у 9. веку! Колико ли је српског становништва тада насељено у Далмацију? Где је Борна у нашим уџбеницима?

Извор: Историја Срба

Јован Дучић: Хрватски илиризам

Нарочито су у Србији наши шири кругови били дуго заваравани речима, за њих сибилски неразговетним, као што је Илирство и Југославизам, а затим именима Штросмајера и Рачког, која су најзад била постала симболична и легендарна, скоро светачким и пророчким. За словенску психу српског човека изгледало је на тај начин да је оно што је мутно, било и дубоко. Васпитан у култу хероја из свог царствујушћег средњег века, за њега су ова два католичка свештеника били све занимљивији, што су били више несхватљиви. Обојица мало што нису из једне сумњиве историје и шарене литературе, пролазећи кроз режимски апарат наших дугогодишњих диктатура, значи кроз један званични патриотизам, продрли и међу имена нашег највећег дохвата и остварења.

Даница Илирска

Шта је то заправо Илирство? И какве везе има оно са нашом народном судбином српском? Је ли то једна идеологија у смислу националне солидарности Јужних Словена? Књижевни покрет? Или политички? Или обоје?

Илиризам се зове другим речима и Хрватски Препород; и сасвим тачно. Али на томе изразу треба и остати. Илирски покрет је чисто хрватска ствар унутрашња и локална, просветна и морална, а политички важна само у толико што је она постала затим и жариштем за све друге националне амбиције Хрвата, у једном за њих одиста важном, а можда и великом столећу.

Илиризам је претеча Штросмајеровог покрета, названог погрешно „југославизмом“. Погрешно, бар по српској дефиницији ове речи. Са тим Штросмајеровим покретом, хрватски народ, врло убог и скучен и незнатан у веку пре овог, постаје затим извесном афирмацијом, која је превазилазила и његов прави значај. Али имала је ипак и свој изражај, не без интереса, за сваког историчара идеја оног доба.

— Да кажемо најпре нешто о Илиризму, који многи бркају са хрватским „југославизмом“.

Шта је то био Илиризам?

Познато је да ово име долази од Илирије, државе коју је Наполеон у својој манији да прави нове краљевине, намеравао да створи на тлу старе Теутине земље Илирије; нову државу и нови народ, на основи нзвесних његових сличних особина. Држава створена од Словеначке, Хрватске и једног дела Далмације. – Ово је било после његове победе на Ваграму.

Али је ова Наполеонова идеја пропала на првој конференцији за мир. Остало је од тога само толико, што су се Французи пуно заинтересовали српским народним песмама, од којих је ондашњи романтични преглед „Le Globe“, правио врло велико питање, и Порспер Мариме певао српске рапсодије потпуно у духу наших циклуса. Тако, да је једна његова збирка „Le Guzle“ изазвала веровање како су то одиста оригиналне творевине једног даровитог епског народа, а не једног даровитог француског песника мистификатора.

Али у Словеначкој, а нарочито у Хрватској, Илирија је остала у великој успомени. Треба знати тадашњу беду онамошњег народа. Прва четврт ХIХ-ог столећа била је изузетно тешка у несрећној Хрватској. У Далмацији је народ хрватске народности био потпуно занемарен, запуштен. За цело време Млетачке власти – а то је од 1420 до 1797 – није било онамо ни једне једине школе на народном језику. “Si volete Dalmati fedeli, tenete li ignoranti”, Говорили су хрватски данашњи спаситељи.

Међутим, за време Наполеонове владе, за свега 8 година, Далмација је одозго до доле, била засута гимназијама (7), и девојачким школама (14), и занатским (8), и дечјим (19), и сјемеништима (4) итд. Али ће овај напредак Аустрија, долазећи у Далмацију, свирепо уништити. Један онамошњи народњак пише да је још у 1870, Далмација имала 80% аналфабета… (Франо Иванишевић: Народни Препород у Далмацији, Сплит, 1932).

Ово је то Илирство, за које су толике наше небројене незналице са упорношћу тврдиле српском народу да је то био покрет југословенске солидарности, који ће након 1848 постати и „југославизмом“, тобожњим покретом братства, гласоношом политичког уједињења Јужних Словена, значи пут у једну државу, која би се, наравно, звала Југославија.

Сасвим обратно, Штросмајеров „југославизам“ био је нешто сасвим друго од свега тога како се оно доцније представлало. Срби, по својој индоленцији да се удубљују у туђе ствари, и што све политичке идеје увек посматрају или провинциално, или страначки, или најзад режимски, нису ни једног момента до данас доказали да су овај покрет разумели. А често ни хтели да довољно разумеју.

Срби из Хрватске, који су долазили као политичари у Београд, нису осећали колико штете по обе стране, и за Србе и за Хрвате, може доћи баш од тога ако се једна национална идеологија изгради на неистини, и таква постави у темеље државе само као илузија, само као једна научна хипотеза. Треба бити истински убеђен, да све несреће, које је за 23 године њеног трајања забележила Југославија, не би ни поникле да „југославизам,“ ствар нереална и измишљена, није постала убрзо званичним патриотизмом наших најгорих режима, једна бирократизирана идеја, коју није бранила ни црква, ни школа, него полиција и закон о заштити државе.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Братско лицемерје – Босна раздора између Срба и Загреба

Кад се Штросмајер јавио на арени, још је однос Срба и Хрвата био бољи него икад раније. Као што су Мађари у полемици говорили за Хрвате да су људство другог реда, тако су Хрвати у оној земљи држали одувек Србе грађанима другог реда; али познати аустријски апсолутизам 1849 г. долази да у Хрватску заведе сада место латинског, или дотадашњег мађарског, као званични језик, немачки, због чега су Хрвати нашли у Србима тог доба добре локалне патриоте. Њихова заједничка акција према Бечу, биће нарочито жива 1861 до 1867. Ово је доба одиста највише личило на приближење између та два увек завађена народа.

Миховило Павлиновић

У Далмацији која је у то време још имала минималне везе са Загребом, такође ни један хрватски успех није могао бити могућ без помоћи онамошњих Срба. Па ипак, ми ћемо видети да и поред свега „југославизма“, како се звао овај нови загребачки покрет Штросмајеров, није био ни један знак да се положај Срба у хрватским крајевима битно мењао, маколико Срби помагали Хрвате. Наши би се људи зачудили кад бисмо им рекли да је загребачки Сабор већао тек 1884 о „српском питању“, што значи о правима Срба, нешто налик на оно што је у Америци било питање њихових Црнаца…

Када је дошло да Аустрија изврши у Босни окупацију, Далмација, која се надала прва извући отуд корист, и духовну и економску, била је разочарана владом мађарског министра Калаја, затим Апела, затим Виртемберга, затим Хојоша. Далматински првак Миховило Павлиновић, напише у то време књигу и расправу, у којој је доказивао да Босна историјски припада хрватском народу и Далмацији.

Овај писац, којег је Штросмајер називао својим „милим побратимом“, стојећи у вези са Ђаковом, ишао је за једним крупним циљем: ако се Босна и Херцеговина одиста вежу за Далмацију, а Далмација затим буде заједнички повезана у Троједној Краљевини са Хрватском и Славонијом, онда би тако Босна, par ricochet, била укључена н у Хрватску, што је био и иначе идеал већ од времена Илирства.

Не треба заборавити да је Штросмајер радио на том „хрватском оквиру“ као један међу првима. Године 1869, цар Фрања Јосиф је патентом од 5 марта, био проширио своје Државно Веће у Бечу, и позвао 38 већника из свих земаља монархије, којом је приликом Далмацију заступао Фрањо, кнез Борели из Задра, а Хрватску барун Враницани из Загреба. У седници 25 септембра те исте 1860 г. Враницани је кренуо питање уједињења Далмације са Хрватском (пошто је Далмацијом управљала Аустрија, а Хрватском је управљала Мађарска). Одмах се је јавио за реч онда млади бискуп Штросмајер да докаже како је по среди „историјско право мајке Хрватске“, и једна „хитна потреба“, која не трпи одлагања.

И на конференцији првака који су се затим, на позив бана Шокчевића, били скупили да ово питање уреде и међу собом, и према монархији, Штросмајер је опет водио главну реч. Тражио је и Истру. (Франо Иванишевић: Народни Препород у Далмацији, 1932, 8). Никад није Штросмајер ни доцније пропуштао да буде први у питању везивања хрватских земаља у један државни и административни блок.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

На несрећу, Павлиновићева књига изазва раздор са Србима далматинским, који су до тог времена олакшавали целу борбу Хрвата против Талијанаца за народни језик и школе у Далмацији. Наједном су све везе као мачем биле покидане, након књиге Павлиновићеве, кад се Србима далматинским почело говорити о лажним правима Хрватске и Далмације на српску Босну. Они убрзо створише онамо и засебни Српски Клуб, и свој лист „Српски Глас“, у Задру, потакнувши да Српство једино има историјска права на Босну и Херцеговину, и да се, дакле, на такав начин не даје даље братовати.

Пошто су дотле Хрвати успевали само помоћу далматинских Срба, ови им, после овакве подвале, откажу помоћ на првим изборима, гласајући с аутономашима, чиме Хрвати изгубе већину; чак и то да њихов врло угледни првак Михо Клајић не уђе у Сабор. Хрвати су тад узвикиули: Издајници! Тако ће после и у Хрватској, након хрватских насиља, Срби и у 1906 г., из тактичких разлога политизирати са Мађарима, нашто ће им Хрвати и овај пут повикати: Издајице! Мађарони!

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Како се изјашњавало и осећало и којим је језиком говорило становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, којега је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића. „Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси чланак, у којем се јасно каже да су у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ половином 19. века живели само Срби и Шокци, да се говорило српским језиком, а да Хрватима нигде ни трага није било.

Винковци с краја 19. века

Чланак преносимо у целини због тога што у њему има и занимљивих детаља о Далматинцима, Славонцима, Словенцима и Србима, као и невешт покушај Антуна Радића да образложи шта је то у темељу хрватске нације. Наиме, заплићући се у покушајима да дефинише настанак нација, Антун Радић недвосмислено потврђује да су Хрвати политичка нација, која је настала упоредо са пројектом стварања државе, а затим асимиловањем, односно похрваћивањем и свих оних који са том нацијом нису имали везе. Наравно, он замера „ватреним Хрватима“ што називају Анту Старчевића оцем нације, јер тиме обесмишљавају све њихове напоре да хрватској нацији исконструишу темеље старије од 19. века, када су у питању простори Славоније, Лике, Далмације и Босне. 

Часопис „Дом“, бр. 19. и 20., година 5. (10. новембар. 1904.)

„Тко је створио Хрвате? – То је чудно питање, кад сви вјерујемо, да је све људе и народе створио Бог, па је ваљда створио и нас Хрвате. Но кад вам кажем мало више, и ви ће те можда о том посумњати. Већ сам много пута, па и недавно слушао овакво разлагање:

 „Лако је вама данас говорити, мој господине! Али да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на пр. у Винковце, па да сте рекли, да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати, – ви бисте срећни били, кад би вам се сав свиет смијао, јер бисте лако били добили и батина. А није тако било само међу господом, него још више медју сељацима: и то су били „раци*“ и „шокци“, а Хрватима каковим ни трага. – А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу, да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекући створио? – То је учинила странка права! Наука Анте Старчевића – она је од несвјестне масе створила Хрвате! Тако је то, мој господине, а лако вама данас говорити. „

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

Други ми је опет овако доказивао: „Не знам, како је тамо у Хрватској, но ја вам могу рећи, да ми Далматинци нисмо били Хрвати, док нисмо постали старчевићанци, па да није било њега, па и Спинчића, ја ни данас не бих био Хрват, него можда најљући противник непријатељ свему, што је хрватско. У најбољем случају био би „Шћав“, Слав, Славен, – али Хрвата од мене никада!

Могао бих вам и даље набрајати овакове, особито за Босну и Херцеговину, – али доста и ово, да се мало замислимо. Па и збиља, промислимо ли добро ове приповиести, човјеку се наједанпут отворе очи, те некако тужно признаде: „Боме је истина! Осим оно њешто загребачких загораца, па комадић горње Посавине и Подравине – Хрвата боме није ни било прије Старчевића. Но онда се човјек сјети, како смо њекада били славни, велики и јаки – ми Хрвати, па како нас је и камо нас је и када нас је нестало?!

„Није нас нестало, него нисмо знали, да смо Хрвати! Није народ имао свиести! То је оно! А ту је свиест, да је Хрват, да је син славног хрватскога народа, – то је створио Старчевић.“

На то бих ја даље могао упитати: „Ако нас није нестало, како смо се, када смо се и зашто смо се претворили у „шокце“ и „раце“, „Далматине“ и т. д.? – Али не ћу даље питати, него ћу сам казати, како мислим, и то овако:

Шокица (Ignác Roskovics, 1891.)

Шокица (Ignác Roskovics, 1891. Мађарска национална галерија); фото: Википедија (обрада: Расен)

Овдје вриеди она риеч: Тко хоће да се превише докаже, тај не докаже ништа. Паче још више: тај доказује зло, а можда противно оному, што хоће да докаже. Тако је на влас и у овој ствари. У великом весељу, што се је народ наш почео будити и све више се прикупљати у једно и осјећати једнако, а све под хрватским именом, – у том дакле великом весељу, а у превеликом поштовању свога водје пок. Антуна Старчевића – њеки Хрвати као да су заборавили, да је Хрвата икада прије и било, те почели онако говорити и писати, како смо чули: да би једва гдјекод и било Хрвата , да није било Старчевића. А то не само да није истина, него је то и проти нама. Кад би то била истина, онда би нам наши противници могли приговорити: да је Хрвата у почетку било врло мало, него да су то били Словинци, Славонци, Бошњаци, Далматинци, а понајвише Србљи и т. д., а само њекаква „пропаганда“ из Загреба и Бог зна од куда кроз десету руку да је од тога створила Хрвате, само да се поквари рачуне Србљима и Маџарима. Па и збиља има добрих наших „пријатеља“, који су тако говорили и још говоре. А помажу им у том и нехотице многи ватрени Хрвати, када кажу, да је Хрвате створио овај или онај.

А с том стварју није никако другчије, него овако: Његда, тамо пред полдругу тисућу година, а још и много касније било је овако: Циели наш народ није једнако ни говорио – како ни данас не говори – нити се је једним именом звао, него је ту било Хрвата, Србаља, Неретљана, Захумаца, послије Бошњака, Славонаца и т. д. Тако је било и код других народа, па су на пр. Ниемци имали барем десет имена (Алемани, Шваби, Саси, Франци и т. д.). Ако тко данас пита: Јесу ли ма пр. његдашњи Захумљани били Хрвати или Србљи? То питање нема правог смисла, јер су Хрвати били Хрвати, а Захумљани су били Захумљани. Но друго је оно, кад је једно племе по имену Хрвати основало своју државу и имало свога владара. Онда се је наиме питало: Јесу ли на пр. и Захумљани спадали под хрватскога или под којег другога владара? – А кад су и Захумљани основали своју државу, онда се је могло рећи за оне Хрвате, који су били под захумским владаром: То нису Хрвати, то су Захумљани.

Другим риечима хоћу да кажем ово: Нема смисла правдати се о том, да ли су Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. били Хрвати, или су били Србљи, или што други. Они су били Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. све дотле, док нису дошли под хрватскога владара, па и још послие. Истом све мало по мало почели су се називати Хрвати сва она племена, која су била под хрватским владаром. А да су на пр. Личани основали своју државу и владу, па да су своју владу наметнули осталому народу, – сав би се народ, који би био под том личком владом – све би се то звало Личани. У једну риеч: Циели народ добије једно име тек онда, кад створи једну државу, па се онда држава зове по оном племену, које је државу створило, а по држави се онда зову све мало по мало сви људи, коју су у тој држави. Тако је било свуда по свиету, па и код нас.

А о том нема никакве сумње, да је хрватско племе основало државу већ пред тисућу и више година, и да та држава каква-таква обстоји још и данас. Но како је та држава доста брзо комадана, те није имала ни домаћега господара, него јој је господар био у Пешти и у Бечу, није чудо, што се народ у сваком комаду негдашње хрватске земље звао или старим хрватским именом, или су му дали какво ново име по крају, у којем је живио. Тако се је народ у Далмацији почео звати Далматинцима , у Босни Бошњацима и т. д.

Но пок. Старчевић и његови присташе, премда нису створили Хрвата, ипак су учинили нешто друго, и то ово: Они су ширили мисао, да су Хрвати имали његда своју државу, па би требало и право би било, кад би ју и опет имали. А то је оно, што сам прије разлагао: Кад народ једнога племена има једну државу, онда с временом добије и једно име, и то је онда тек прави народ.

У контексту историјских чињеница овај Радићев текст делује у најмању руку наивно и смешно. Говорећи о народу који је заборавио ко је, он процес планиране асимилације, тј. похрваћивања Далматинаца, Славонаца (Шокаца, Буњеваца) и Личана објашњава великом улогом Анте Старчевића, који је народу донео свест о припадности. Јасно је да је такав пројекат ширења свести на Балкану доносио своје резултате, као што је јасно и колике је трагедије узроковао у задњих сто и педесет година.

Радић намерно заобилази језичко питање штокавско-кајкавско-чакавско, помињући језик само узгред и уопштено, иако је и лаицима јасно да је језик један од основних предуслова за стварање нације. Такође, он заобилази верски елеменат, који је и у тренутку писања тога текста био основни аргумент за асимилацију. Радић такође свесно ниједном не помиње илирско име и идеју који су век раније били забрањени од стране бечког двора у страху од уједињења јужних Словена. У време писања овог текста илирска идеја је у Загребу већ била одбачена као превазиђена.

Интересантно је да Радић ниједном није поменуо ни Дубровник, због чињенице да је у време писања овог текста (1904.) Дубровник био један од најјачих српских центара изван Србије. Радић је то веома добро знао и у истом часопису седам месеци раније написао: 

„На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста „Србаља католика“. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.“

Антун Радић, Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904., стр. 107. Загреб.

Српска православна црква и јеврејски дућан Исака Шлесингера у Винковцима 1912. године.

Да је Антун Радић у овом тексту свесно извртао чињенице и тенденциозно баратао лажима и полуистинама показаћемо наводом из другог његовог текста, објављеног годину дана раније (од 3. 12. 1903.). У том тексту он наводи оно што је у складу и са историјским и са лингвистичким чињеницама: да је једини неспорни простор који су Хрвати насељавали био између Велебита и мора и да је једини неспорни хрватски говор – чакавски говор. Народ околине загреба и данашњег загорја он назива Словенцима или Словинцима, негирајући да је тамо било Хрвата:

„У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита од мора, у цијелој тој земљи није било ниједног Хрвата: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А данас су ту Хрвати! а гдје су Словинци? јесу ли Словинци пропали? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И тако су се Словенци све по мало прозвали Хрватима – изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват.“

За крај овог представљања ставова Антуна Радића о Хрватима и Словенима додајемо и навод из четири године раније објављеног текста под називом „Главни народи и државе на свиету“ (Антун Радић, Дом, број 9., 1.5.1900.):

„…Који су словенски народи, то знадете. Али од ових словенских народа имаду само три своју посебну државу и свога владара, а то су Руси, Бугари и Срби. Срби имаду паче двие своје државе и два владара, т.ј. Србију и Црну Гору.“

Дом, број 9., 1.5.1900.

Напомена:

Рашани или Расцијани (лат. Rasciani) или само Раци, је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце („католички Раци“). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовековне области Србије и ексонима средњовековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Рашка или Расција (лат. Rascia), који данас обухвата делове данашње Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Повезани чланци:
Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

Пилипенда: муке српске далматинске

Пилипенда је кратка приповетка Симе Матавуља. Први пут је објављена у мостарској „Зори“, 1901. године, а потом је уврштена у збирку „С мора и с планине“. „Пилипенда“ говори о тешком животу сиромашног српског православног сељака, који не жели прећи у другу веру, иако би му то помогло да лакше преброди тешку економску ситуацију у којој се налази. Приповетка је базирана на историјским чињеницама, односно на унијаћењу Срба у Петровом пољу, које се одиграло у 19. веку, почевши од 1832. године, у селу Кричке.

Пилипенда

Радња је смештена у селу К. у Петровом пољу, 1843. године. Село К. је насељено само православцима, од којих су се неки већ уписали у „царску вјеру“, односно постали унијати (гркокатолици). У центру села се налази мала православна црква, док се огромна унијатска гради на крају села. Зима је и влада глад међу становништвом, због изузетно слабе летине. Среска власт дели жито народу. Католици добијају на почек (отплаћују након нове летине), док православци добијају на поклон, под условом да постану унијати.

Симо Матавуљ

Пилип Баклина (Пилипенда) је сиромашан сељак, који живи са женом Јелом, а два сина су му отишла на рад у Приморје. Има старог магарца Куријела, две кокоши и певца. Због тешке ситуације, одлучује да прода у граду једну кокош и креће на пут с магарцем. Успут се појављује локални мештанин, унијат Јован Кљако. Он наговара Пилипенду да следи његов пример и да ће му тако бити лакше. На то Пилипенда одговара: „Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!“ Свађа између њих се умало претвара у тучу. Јован Кљако бежи, а Пилипенда из беса удари штапом магарца Куријела, након чега се посрами и заплаче.

(ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ)

Пилип Баклина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом. али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!

У дворишту домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.

У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијелу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.

Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова Поља.

Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букву и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац.

Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију.

Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће:

– Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче?

Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим. те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе;

– Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали!

Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:

– А хоћеш ли да се упишемо у ту… ту… вјеру?

– Сачувај Господе! – рече Јела устукнувши и прекрстивши се.

Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и донесе најбољу кокош.

Јела, ужаснута, викну:

– Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пирту?

Пилипенда само рече: „Е, ја!“ па дохвата дугачки штап и пође за магарцем.

Пилипенда; Аутор: Наташа Топић

Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.

Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ. од четири мјесеца дави народ.

То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћала у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: „уписати се у царску вјеру!“ Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву…

Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: „Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!“

Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда бога:

– Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!…

У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде:

– А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?

– Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!

– А јадан, а што ти… а што се ти не би уписао?

Пилипенда одврати:

– Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!

Кљаку и друтовима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:

– Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него… знаш… докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!

Пилипенда пљуну.

– Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!

Кљако се намршти, те ће опоро:

– Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!

Пилипенда стаде и викну:

– Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти…

Кљако га прекиде.

– Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!

– А, пасји сине, – викну Пилипенда измахнувши штапином… – чекај да ти притврдим ту вјеру!

Али Кљако побјеже.

Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!

Симо Матавуљ рођен је 1852. год. у Шибенику, у трговачкој породици, а умро је у Београду 1908. год. После завршене гимназије желео је да се замонаши, па је једно време провео у манастиру Крупа (стриц му је игуман манастира), али је одусто од те идеје. Предавао је као учитељ у далматинским селима. Потом одлази у Црну Гору и тамо проводи неколико година, радећи као професор (предаје италијански језик), школски надзорник, учитељ код кнеза Николе. Потом одлази у Србију, прво у Зајечар, а потом и у Београд.

 

Извор: Огњен Војводић, Википедија

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба:
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Serbs_in_their_national_costumes_in_Knin,_Dalmatia,_1874.jpg

Срби из Книна у народној ношњи, 1899. фото: Википедија

Далматинска кроника бељежи да је 1371. године Твртко преселио у Далмацију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим странама. За 1373. годину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и папе, јер су били досељеници православне вјере…

Од Тврткова времена, Книн постаје српски град. 1

Стицајем историјских догађаја, Далмација је изгубила ово српско становништво — бежало је пред Турцима у петнаестом столећу, склањајући се чак и у Италију.

Далмација је била поново насељавана у XVII и XVIII столећу. И тада, у Далмацију, долазе Срби православне вере, из: Лике, Херцеговине и Босне. О овом досељавању је прикупио податке Марко Јачов у Ватиканским архивама. 2

Далмација

Српске кнежевине у јужној Далмацији у 9. веку

Напомене:

1. Никодим Милаш, Православна Далмација, Београд, „Сафарис“, 1989.

2. Предраг Драгић Кијук, Catena Mundi, „Ибарске новости“, Краљево и Матица исељеника Србије, Београд, 1992.

Аутор: Слободан Јарчевић

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Мапа Војне Крајине 1742. године

Статистички подаци о Србима у Аустрији у XIX столећу

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Pavel_Jozef_%C5%A0af%C3%A1rik_portrait.jpg

Павел Јозеф Шафарик (Карол Милослав Лехотски) Музеј војвођанских Словака; фото: Википедија

1. Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина. У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика.

2. Руски професор Пипин и пољски Спасевич разврстали су Србе православне вере у Аустрији (како их је набројао Шафарик) на следећи начин:

А) Војводина и Банат 532.000
Б) Славонија и Славонска војна граница 738.000
В) Хрватска и Хрватска војна граница 629.000
Г) Јужна Крањска (данас Словенија) 40.000
Д) Истра и Мађарско приморје 254.000
Ђ) Далмација 391.000

Укупно православних Срба у Аустрији 2.584.000

Брахели, бечки професор статистике упоређује Србе и Хрвате у Аустрији:

Хрвати

А) У цивилној и војној Хрватској 625.000
Б) У Хрватској војној граници 480.000
В) У Крањској 17.583
Д) У Истри и Кварнеру 88.343
Ђ) У Мађарској 71.962
Е) У Војводини 2.860
Ж) У Аустрији 6.460
З) У Моравској 720
И) У војсци 36.000

Укупно Хрвата у Аустрији 1.329.000

Срба

А) У Далмацији 378.676
Б) У Војводини 384.046
В) У Славонији 222.062

Извор: Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама

Да ли је венетска култура = српска култура?

Једна од теорија о пореклу, етничком и језичком идентитету Венета приказује њихово присуство широм Европе најкасније од 6. века пре нове ере. Према тој теорији, већину централне Европе и делове данашње северне Турске првобитно je насељавао један народ – Венети – народ који је касније био расејан услед више инвазија са севера келтских и германских племена и потискивањем на север од стране Римљана. Према овој теорији, Арморикански Венети, Јадрански Венети, Вислански Венети, део Илира и Венети из северне Турске били су сродни народи који су говорили истим или сличним језиком. Венетска теорија међу Венете такође убраја неколико народа северне Шпаније и северне приморске Француске, као и делове Данске, Велса и Ирске.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Guerriero_veneto.jpg

Статуета венетског ратника; фото: Википедија

Због разних недоумица које изазивају историјски фалсификати, овде су надевени како антички тако и новији извори о распростирању, етничкој припадности и језичким особинама венетског народа. Наиме, било је много покушаја да се Венети прогласе италским, келтским, галским па чак и немачким народом, а посебно да се негира њихова повезаност са илирском скупином. Исто тако безуспешна била су бројна тумачења венетског језика путем италских, келтских, германских, староевропских и ко зна каквих све још језика – само не словенских.

Венети или Венеди, Венди (грч. ενετοί, лат. heneti) су древни индоевропски народ који је од средине 2. миленијума пре нове ере насељавао североисточну Италију, подручје које одговара данашњој регији Венето. Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п. н. е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Реција, Венеција, Винделиција, Карантанија, Моравска, Панонија, Истра и Далмација, а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

СРБИ ОД ЈАДРАНА ДО БАЛТИКА И ЦРНОГ МОРА

Венети се у изворима јављају као Венетици, Хенети, Енети, Древни Венети, Палео-Венети, Венди и Винди. Италијани их називају Палеовенетима, да би их разликовали од данашњих становника Венеције, а именом јадрански Венети (Veneti adriatici) називају се да би се разликовали од других група које се такође појављују под овим именом, попут оних у источној Европи или Малој Азији. Вендима или Виндима Немци зову Лужичке Србе, а Аустријанци Градишћанске Хрвате. Рукавац Боденског језера носи назив Venetus lacus.

Реч Венети први пут се појављује, у облику „VENETKENS“ на стели Isola Vicentina (Вићенца) из 4. века пре нове ере. Натпис је можда израз етничких идеја савременика, али се споменик тешко може датирати.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stele_Isola_V.jpg

Стела Isola Vicentina, 4. век п. н. е. (музеј у Вићенци); фото: Википедија

Упоредни материјал показује да су германски језици имали два појма различитог порекла: старонемачки „Vende“ указује на предгермански *Venetos, док лат.-герм. Venedi (што је потврђено код Тацита) и староенглески „Vends“ указује на предгерманско *Venetos. Ово последње, према Тациту, који је био упознат са Јадранским Венетима, повезује Венете са Словенима Висле.

Према чешком лингвисти Јулијусу Покорном (1887-1970), етноним Венети (једнина *Venetos) изведен је из протоиндоевропског корена *ven- „тежити, желети, волети“. Етимолошки сродне речи индоевропских језика укључују латинске venus, -eris (љубав, страст, милост); санскритски vanas- (пожуда, полет), vani- (жеља, жеља); староирски fine (< протокелтски *venja: сродство, родбина, савез, племе, породица); староскандинавски vinr, старосаксонски, старовисоконемачки vini, старофризијски, староенглески vinski (пријатељ).

АНТИЧКИ ИЗВОРИ

Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Хомер, Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио, који их смештају широм југоисточне и средње Европе, као и на крајњи југ, на обале Црног мора и у Малу Азију. Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти, која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Финци и Естонци и данас Русију називају Вене.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Auguste_Leloir_-_Hom%C3%A8re.jpg

Омаж Хомеровој апотеози (Жан-Батист Огюст Лелуар, 1841. Музеј Лувр); фото: Википедија

Многи од њих Венете означавају као припаднике илирске скупине народа. Поред тога, на основу ових извора можемо разликовати четири основне велике скупине Венета: 1. Јадрански  Венети на простору северне Италије 2. Алпски Венети, на тромеђи Аустрије, Швајцарске и Немачке. 3. Централноевропски Венети, дуж тока Висле и дуж Гдањског залива 4. Венети у Галији, на простору Бретање. Према античким изворима, Венети су се ширили са обала Црног Мора и из Тракије.

У Хомеровој Илијади (око 850. пре Христа) Венети се помињу као становници Пафлагоније на јужној обали Црног мора, западно од Понта. У време Тројанског рата (око 1200. пре Христа) били су савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п. н. е. Када су у рату погинули и њихов краљ Пилемен (или Белемен) и његов син Харпалион, Венети заједно са Антенором и младим кнезом Меоније Местлеом одлазе у Тракију. И према археолошким налазима, време између XIII и XII века п. н. е. познато је по великим миграцијама.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:General_biography;_or,_Lives,_critical_and_historical,_of_the_most_eminent_persons_of_all_ages,_countries,_conditions,_and_professions,_arranged_according_to_alphabetical_order_(1818)_(14761572336).jpg

Херодот (Општа биографија… 1818.); фото: Википедија

Венети Потом преко Балкана мигрирају у данашњу област Венето на северозападу Италије, где оснивају Падову 1183. године. Из те области су протерали староседеоце Евгане, који су живели између мора и Алпа.

Херодот (око 484-425 п. н. е.) помиње Јадранске Венете (Историје I, В, 9), наводећи да је Венето илирска провинција западног огранка овог индоевропског народа (Историје I, 196). Дакле, он говори о становништву Венета као о делу илирског народа стационираног у Јадранском мору. Илирско порекло Венета додатно поткрепљују њихови блиски односи са становницима приморских крајева Јадрана.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Gand,_Juste_de_-_Berruguete,_Pedro_-_Virgile,_MI_652_;_Campana_388.jpg

Вергилије (Јустус из Гента, 15. век); фото: Википедија

Херодотову тезу подржавају научници попут Карла Паулија. док други, пре свих Виторе Пизани, Ханс Крахе и Антон Мајер тврде да је Херодот заправо мислио на илирско племе које се населило на источним обалама јадранског мора, а не у области данашње Италије.

У коментарима Историје света Помпеја Трога из 1. века п. н. е. римски историчар Марко Јуније Јустин наводи: „Народи Етрурци, који поседују обалу Доњег мора, дошли су из Лидије, а Венете, који сада живе близу обала Горњег мора, довео је њихов вођа. Антенор, када је Троја заузета и освојена.”

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Strabo.jpg

Страбон (Андре Теве, 1584.); фото: Википедија (обрада: Расен)

Вергилије (70-19. п. н. е.) у Енеиди износи верзију сличну Хомеровој, с тим што он Венете смешта у „најунутарњију област Либурна“, као крајњег подручја до којег је Антенор стигао. То би могло значити и да су Либурни некада насељавали шире подручје источних Алпа, данашње Словеније, Истре и северне Далмације пре доласка Венета. Према Вергилију, Венети су основали Падову. (Енеида I, 242-249)

Страбон (око 64. п. н. е – 24. н. е.) позивајући се на Софокла, такође наводи да су да су Енети, којима је припадао Пилемен, били најистакнутије племе Пафлагонаца; да су извршили поход с њим у веома великом броју, али су, изгубивши вођу, након заузимања Троје, Антенор и његова деца са преживелима безбедно побегли у Тракију, а одатле су у својим лутањима отишли ​​у Јадранску Енетику, како се она сада зове. (Географија, 1.8, 12.3, 13.1, )

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Grande_Illustrazione_del_Lombardo_Veneto_Vol_3_Plinio_Secondo_300dpi.jpg

Плиније Старији (1859); фото: Википедија (обрада: Расен)

Римски историчар Тит Ливије (59. п. н. е. – 17. н. е.), и сам родом из венетског града Патавијума (Падова), такође повезује јадранске Венете са онима из Пафлагоније. Ливије је писао да је после пада Троје тројански принц Антенор постао вођа Пафлагонаца након што су сви били протерани из своје домовине. Заједно су мигрирали на северне јадранске обале где су основали велика насеља, и потчинили староседеоце Еугане. (Ab urbe condita. Buch 1, 1, 1-3.)

Помпонио Мела (?-45. н. е.) помиње Венете крај Боденског језера, између Немачке, Швајцарске и Аустрије (De orbis situ libri III).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Tacitus_portrait.jpg

Корнелије Тацит (Жилијен, 1915.); фото: Википедија

Плиније Старији (23–79 н. е.) позива се на Катона имплицирајући да су Пафлагонски Енети, са јужних обала Црног Мора преци Венета у Италији. Он наводи њихове градове Атесте, Ацелум, Патавијум, Опитергијум, Белунум и Вицетија. („Venetos troiana stirpe ortos auctor est Cato“: Naturalis historia. III, 130).

Тацит (56-око 120) и Плиније Старији лоцирају „Венете“, „Венеде“ или „Венде“ дуж тока Висле на граници са Бастарнама, Финима и Сарматима.

Квинт Курције Руф (1. век) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п. н. е.

Грчки географ Клаудије Птоломеј (2. век) забележио је да Венети живе међу Сарматима дуж читавог Гдањског залива.

Зенодот Ефески (3. век): „…Ови Венети… изгубивши свог вођу током Тројанског рата, прешли су у Европу (у Тракију), а затим су, након дугих лутања, стигли у Венецију на Јадрану „.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Part_of_Tabula_Peutingeriana_showing_Western_Moesia_Inferior,_Western_Dacia_and_Macedonia.png

Појтингерова географска карта (Tabula Peutingeriana, 3. век), део: Западна доња Мезија, Западна Дакија и Македонија. фото: Википедија

Подаци античких аутора нашли су се и на Појтингеровој географској карти (Tabula Peutingeriana), римској путној карти света с краја 3. века, на којој се Венети налазе у пределу Карпата и на североистоку од ушћа Дунава, односно, помиње их међу „највећим народима”. На овој карти је представљен свет освојен снагом римског оружја… и вероватно је настала по узору на Агрипину карту света. Појтингерова табла, је једина преостала мапа, римских путева (лат. Cursus publicus), и јединствена је копија, која је последњи пут ревидиран у четвртом или почетком петог века. Она покрива Европу, делове Азије (Персија, Индија) и северну Африку.

https://commons.wikimedia.org/wiki/Tabula_Peutingeriana#/media/File:Part_of_Tabula_Peutingeriana_showing_Eastern_Moesia_Inferior,_Eastern_Dacia_and_Thrace.png

Појтингерова географска карта (Tabula Peutingeriana, 3. век), део: Источна доња Мезија, Источна Дакија и Тракија.; фото: Википедија

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Servius.jpg

Мауро Сервије Хонорат пише Виргилијеве коментаре (Роберт Гагин, XV век); фото: Википедија

У делу „Коментари Вергилија“ граматичар Мауро Сервије Хонорат (око 400.) имплицира везу између Венета у Винделицији (подручје данашње северне Швајцарске и јужне Немачке) који су у сродству са Либурнима са Истарског приморја. Одатле је део Венета мигрирао у Бретању, где их помиње Страбон (Географика, 5.3), а потом и Цезар после освајања Бретање: “Ово племе има највећи утицај на целој морској обали, јер Венети располажу већим бројем бродова којима плове све до Британије, а знањем поморске вештине надмашују саме Гале. Они су подигли на ноге и друге заједнице, убеђујући их да остану верни слободи коју су наследили од својих предака, него да трпе римско ропство.” Овде је важно запазити да Цезар прави разлику између Венета и Гала.

Готски историчар Јордан из провинције Доње Мезије (6. век) у свом делу Гетика детаљно је описао Скитију и Подунавље и у њима Венете, који себе називају Словенима и Антима. За Словене Јорданес каже: „Ови људи као што смо рекли на почетку наше листе или пописа народа, премда потичу од једног народа, сада носе три имена,  а то су: Венети, Анти и Склавени“ (XXIII, 85)… О Венетима наводи: „У оквиру ових река лежи Дакија, окружена од стране високих Алпа као круном. Близу њиховог левог гребена, који се нагиба према северу и на почетку извора Висле, многобројни народа Венета пребива, заузимајући велико земљиште“ (V, 59), затим наставља наведени део о народу који иако је распршен углавном називају Склавенима и Антима. Након тога Јорданес пише о сукобу Гота и Венета: „После убиства 119 Херула, Eрманарик такође подиже оружје против Венета (XXIII, 84)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Portret_%C5%BDige_Herbersteina.jpg

Жигмунд Херберстеин (16. век); фото: Википедија

У књизи „Белешке о московским пословима“ из 1549. аустријски историчар Жигмунд Херберстеин наводи Далматинце, Карне и Истране међу народима који говоре словенским језиком: „Словенски језик, сада искривљено назван склавонски, веома је распрострањен: њиме говоре Далматинци, Бошњаци, Хрвати, Истрани и даље дуж Јадранског мора до Фриула, Карни, које Млечани зову Карс, као и становници Крајине. Корушани све до реке Драве, затим Штајерци испод Граца уз Мур до Дунава, Мисијанци, Срби, Бугари и други, који живе до Цариграда; поред њих, Чеси, Лужичани, Шлежани, Моравци и становници обала реке Ваге у Краљевини Угарској, као и Пољаци и Руси и Пјатигорски Черкези, код Понта и, коначно, остаци Вандала који живе негде. у северној Немачкој иза Лабе. Сви они себе сврставају у Словене, иако Немци, користећи само име Вандала, све који говоре словенски исто називају Венди, Винди.

НОВИЈА ТУМАЧЕЊА
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Karl_Pauli_-_Imagines_philologorum.jpg

Карл Паули; фото: Википедија

Немачки лингвиста Карл Паули (1839-1901), стручњак за венетски језик, сматрао је да је венетски језик ближи Илирском од било којег другог језика, иако је знање венетског ограничено на лична имена, именице и глаголе који се користе у посветне формуле.

Немачки филолог и индоевропеиста Херман Хирт (1865-1936) је у књизи „Индо-Немци“ сматрао Венете једним од илирских народа центум групе, заједно са Месапима и Македонцима, који су првобитно живели у Панонији. (Herman Hirt, Die Indogermanen, 2 Bde., Strassburg, I, 1905; II, 1907.)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Lubor_Niederle.jpg

Лубор Нидерле; фото: Википедија

Лубор Нидерле (1865-1944) не раздваја јадранске и балтичке Венете. Он је сигуран у словенску припадност и једних и других, али истовремено не искључује келтски утицај и чак сматра да је име „Венета” келтска реч: „Највише што се може претпоставити јесте да ако су Венета и били келтског порекла, њихова се славизација догодила много пре 1. века. н. е.

Што се тиче мог гледишта, не сумњам да су Венди Плинија, Тацита и Птоломеја, као и Јорданови Венди, Прокопијеви и каснијих историчара, увек били Словени. Њихово име – Венди, Венеди – заправо није било словенско, већ је, очигледно, било име туђинског порекла, које су Словенима дали њиһови суседи. Значајна распрострањеност имена са основом винд или венд у земљама које су некада насељавали Келти сугерише да су ова имена келтског порекла.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:3_40_0_10_11_124574_Witold_Hensel,_profesor,_archeolog_cropped.jpg

Витолд Хенсел, 1980. фото: Википедија

Пољски археолог Витолд Хенсел (1917-2008) сматра да су Венете, изворно несловенско племе, славенизовали „Прасловени“ у првом миленијуму пре нове ере, услед чега је подељено на два дела: „У Пољској је кретање Прасловена на запад после 1000. п. н. е. све до Одре довело до тога да је део овде насељених венетских племена прошао кроз процес славизације… после 1000. године пре нове ере, назив Венети односио се на две различите етничке групе: а) становништво које говори венетским језиком, и б) словенска племена (Венди, Винди)“. (Витолд Хенсел, Венети, Венди и њихова веза са становништвом северне Италије и Пољске // Старине Словена и Руса, 1988.)

Иво Вукчевић, Rex germanorum, populos sclavorum

Иво Вукчевић, Rex germanorum, populos sclavorum

Главна теза теорије палеолитског континуитета је да су не само етничке и „генетске“ већ и језичке појаве у Европи морале постојати у основи непромењене од палеолита, при чему је њен оснивач Марио Алинеи претпостављао да су Словени (а не Венети) живели на простору југоисточне Европе од палеолита и одатле се ширили на север и североисток, док за остатак Европе каже да је у континуитету био насељен Келтима, Германима и италијанским народима (међу ове последње убраја и севернојадранске Венете).

Чињеница је да се на територијама савремених држава Италије, Аустрије и Немачке налази мноштво топонима словенског корена. Њих је најисцрпније документовала књига Ива Вукчевића, из Америке, под називом: Rex germanorum, populos sclavorum.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Есте, Виљанова, Голасека, Мелаун, источни и западни Халштат).

ЈАДРАНСКИ ВЕНЕТИ
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Iron_Age_Italy-sr.svg

Италија гвозденог доба; фото: Википедија

Јадрански Венети су били у сталном сукобу са келтским народима који су тада окупирали већи део северозападне Италије. Њихов контакт са Римом почиње у трећем веку пре нове ере. када склапају савез против Гала 238  п. н. е. Од тада постепено усвајају латински језик, римску архитектуру, римско градско планирање и римску религију. 

Венети су створили унитарну културу која је свој максимални развој имала између 8. и 2. века пре нове ере, која се јасно разликовала од осталих култура протоисторијске Италије. Особености ове популације, присутне на целој територији на којој су били стационирани, биле су пре свега производња од бронзе и глине, јака верска уверења, уметнички изрази, пољопривреда, оклоп и одећа, структурирање прво протоградских, а потом урбаних насеља и Сточарство. Информације о венетичком друштву могу се закључити из артефаката, гробница и верских заветних предмета.

Друштво је било подељено на сталеже: земљораднике, трговце, војводе и кнежеве. У мањим градовима (градеци) формирало се месно племство. Удружење сеоских газдинстава, у оквиру једног сеоског поседа (селиште) називало се “весју” (вас), а савет села звао се “суседство” (соседја). Веће проблеме решавало је Веће (веч, веча), а за мање су имали специјалне изасланике (поезда, појезда). Херодот наводи да су брачни обичаји Венета били „слични онима у Вавилонаца“. Артефакти показују да су међу спортовима у којима се уживало били бокс и трке чамцима.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Panel_of_Este,_Venetic_Inscription.jpg

Есте таблица (VI век пре нове ере) Древни инструмент за подучавање венетског језика. Натпис представља могуће артикулације исте речи; фото: Википедија/Giorgio Roncolato

Религија

Писани извори су изузетно оскудни у погледу религије. док је с друге стране, било много богомоља, некропола и заветних приноса. Богослужења су се налазила у светим шумама, на пропланцима окруженим великим дрвећем. Ту су се изводиле поворке са песмама и играма, а мале, дрвене грађевине служиле су као места за свечаности. Група свештеника била је одговорна за свету ватру, ритуално клање и писање, вештину којом је мало ко владао. Из писаних извора сазнајемо о њиховој вјештини узгоја коња и о жртвовању бијелих коња Диомеду.

Обожаване су природне силе, посебно лековита вода, у којој су богови интервенисали да дају исцељење: церемонија је укључивала молбу за исцељење од стране болесника, велику поворку а затим су истицане представе неких идола. У Естеу је пронађена бочица у којој је записано име богиње исцељења. Реитиа је такође била богиња заштитница новорођенчади и плодности. Она је носила кључ загробног живота као симбол.

На наличју једног новчића пронађеног у Норику, према тврђењу научника Јошка Шавлија, представљен је бог Белен, који је био Еквивалент Аполону. Према његовим коментарима Белен је био бог Сунца, који одговара Белобогу. Белен је такође био повезан са изворима, што може указивати на хтоничне и лековите моћи. Имао је пророчиште у граду Аквилеји и био је обожаван као божански заштитник града. Занимљива је сличност имена овог бога са именом последњег Венетског краља страдалог у Тројанском рату – Белемен. Матеј Бор сматра да су се Венети клањали Триглаву и митској Липи, као Дрвету Живота.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Тела покојника су кремирана, а њихов пепео стављан је у посебне урне. Због тога се она често назива културом урнених поља. Приликом сахрањивања приређиване су погребне гозбе и на тај начин је боговима приношено јело и пиће.

Ово је лужичка култура погребних урни. Тако познати аустријски археолог и лингвиста професор Петер Анреитер примећује да су у гвозденом добу, па и раније, све источне Алпе насељавала јединствена култура индоевропских народа, подељених на различита племена, међу којима су били и Келти. 

Језик и писмо

Древни Венети су говорили венетским језиком, који је познат на темељу преко 700 кратких записа који датирају од 6. до 1. века п. н. е. Венетски се не сме мешати с венецијанским, савременим романским језиком којим се говори у области. Испрва су писали писмом сличним оном код Етрураца, а од Августовог времена пишу латиницом. Ђакомо Девото и други лингвисти сумњали су да су ове две групе заједно дошле у Италију током индоевропске миграције.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Venetic_Raetic_Camunic_Lepontic_alphabets.png

Писма Есте (Венетски језик), Магре и Болцано-Санцено (Ретски језик), Сондрио (Камунски језик), Лугано (Лепонтски језик); фото: Википедија

Венетски текстови имају опште карактеристике балеобалканске писмености, на шта је обратио пажњу Матеј Бор, а код оба језика могу бити заједнички корени из времена Пелазга. Венетске археолошке ископине имају карактеристике лужичке културе а то су сахрањивање у ковчезима, спирално прстење и плетенасте наруквице. У венетском језику се могу наћи елементи словенских, балтичких, германских и италских дијалеката, мада све ове паралеле још увек захтевају праву научну проверу.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

Венети, Етрурци

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Rainhardt S. Stein, Giancarlo Tomezzoli, „Venetic Personal Anthroponyms”. Archaeological Discovery, 2020.

Rado Lencek. 1990. „The Linguistic Premises of Matej Bor’s Slovene-Venetic Theory.“ Slovene Studies 12(1): 75-86;

 Tom Priestly. 1997. „Vandals, Veneti, Windischer: The Pitfalls of Amateur Historical Linguistics.“ Slovene Studies 12(1/2): 3-41

 Tom Priestly. 2001. „Vandali, Veneti, Vindišarji: pasti amaterske historične lingvistike.“ Slavistična revija 49:275-303.

В. А. Чудинов, Памяти Ивана Томажича, Расшифровка славянского слогового и буквенного письма, 2014

Plutarch: De fortuna Romanorum. 12, 325.

Александар Стипчевић – Илири, Илирска уметност, Илирски култни симболи

Покорни 1959: 1146–1147; Штајнахер 2002: 33

Titus Livius, Ab Urbe Condita, Book 1, Chapter 1:

Вергилије, Енеида , И, 242-249.

Плиније Старији, Природна историја , књига ВИ, поглавље 2 – Пафлагонија

Страбон, Географија , књига ИВ, поглавље 4

Полибије, 2.23.3; Страбон, Геог. 5.1.9

Полибије, 2.24.7; Силус Итацус, Пуница , 8.602-4

Jordanes, The Origins and Deeds of the Goths

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)

Манастир Крупа налази се у близини града Обровца, подно Велебита у северној Далмацији, надомак ушћа речице Крупе у Зрмању. Уз Крку и Драговиће, Крупа је трећи историјски значајан српски манастир у Далмацији. Та три севернодалматинска бисера православља, смештена у долинама река Крке, Крупе и Цетине, столећима су били духовни и друштвени центри православних Срба задарског и шибенског залеђа.
Манастир Крупа

Манастир Крупа; фото: Википедија

Манастир је 1317. године саградио краљ Милутин, а према предању, темеље су му поставили монаси из Манастира Крупа на Врбасу. Обнављан је у време цара Душана, 1345. године, о чему постоји запис на своду манастирске цркве

Сазидан је у два спрата у облику Ћириличног слова П, а црквени звоник је на преслицу с три прозора за звона. На зидовима трпезарије налазили су се портрети заслужних људи за манастир.

Манастирска црква посвећена је Успењу пресвете Богородице. Грађена је од тврдог далматинског камена и покривена је црепом. Њен централни део има за основу грчки крст, а у средини је купола и полукружна апсида окренута према истоку. Припрата и олтарски простор цркве сазидани су 1803. године.

Српски краљеви Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и Турци потврђивали ферманима из Истанбула. Манастир су око 1494. године даривали и српска деспотица Света мати Ангелина и њезини синови деспот Ђурађ и деспот Јован. О томе такође постоји записна плочи узиданој на звонику.

У време млетачко-турских ратова манастир је тешко страдао у више наврата, а посебно 1502. и 1620. године. Турци су 1502. са великом војском провалили у Буковицу и Равне Котаре те су сасвим опљачкали манастир. Калуђери су се склонили у манастир Крку, где су остали све до 1514. године, када су се вратили и обновили га.

Када су 1620. године Турци дошли до манастира и почели да га пљачкају, калуђери су покушали да пруже отпор. Међутим, манастир је ипак опљачкан и запаљен, један калуђер је убијен, а остали су успели да побегну.

Двадесетак година касније, 1642. калуђери су се вратили у опустошено здање, а намесник је морао да оде у Цариград како би добио дозволу за поновно успостављање манастира. То је издавањем фермана одобрио тадашњи султан Ибрахим.

Велика и темељна обнова манастира извршена је 1855. године уз помоћ Руске, Српске и Аустријске владе. Аустријска влада је условила своју помоћ за обнову захтевом да сви манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу.

У околини осим рушевина женског манастира налазе се и рушевине испосничких келија у које су се склањали крупски калуђери да у њима у самоћи проводе испоснички живот.

У двадесетом веку десила су се два пустошења манастира: 1941. и 1995. године.

Манастирска ризница

Ризница манастира Крупе склоњена је 1995. године ради заштите: Део ризнице налази се у Србији, а део је евакуисан непосредно након хрватске акције “Олуја”. Евакуацију су извршили представници Управе за заштиту културне и природне баштине Хрватске, односно представници Регионалног повјеренства у Задру.

Манастир Крупа чува вредна духовна и културна сведочанства, упркос честим пустошењима у прошлости. Шездесетих година 20. века откривене су изузетно вредне фреске у манастирској цркви. Њих је пре 1620. године фрескописао наш истакнути сликар, зограф и хиландарски монах Георгије Митрофановић, исти онај инок који је осликао Хиландарску трпезарију. Недуго по фрескописању манастир су запалили Турци, а приликом обнове 1642. фреске су покривене кречом и тако остале скривене све до половине двадесетог века. Скоро пола ових фресака потпуно је уништена приликом неуко изведене оправке и проширења храма. Стручњаци су били изненађени овим открићем и чињеницом да је тако далеко на запад допрло српско фрескосликарство из поствизантијског периода.

На иконостасу манастирске цркве чуване су иконе итало-критске школе, рад грчког свештеника Јована Апаке. попут иконе Светог Архангела Михаила с краја 15. века. Чува се и честица моштију Св. Јеротеја, као и сребрни кивот са светитељским моштима и два крста који су пренети из манастира Рмња у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка 1875. године.

Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха Арсенија IV Шакабенте из 1743. и трећи је тзв. Крупски из 1739. године.

У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је најзанимљивији онај којег је 1696. године издао турски султан Мустафа II. Тим Ферманом штити се манастир Крка и бране се манастирска права.

Велике заслуге не само за манастир Крупу него и за Српску православну цркву у Далмацији имао је крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац Герасим Зелић (1752-1828), чији се гроб данас налази на манастирском гробљу. Он је са својих путовања манастир опскрбио бројним материјалним културним вредностима, као што су богослужбене књиге и утвари.

Манастир је прихватао бројне великане српске књижњвности. У њему је извесно време боравио Доситеј Обрадовић, а Симо Матавуљ је четири године провео у манастиру и, према сопственом исказу, ту научио скривене лепоте српског језика.

Централна прослава седам векова постојања манстира одржаће се у Обровцу, на дан манастирске славе, Велику Госпојину 28. августа. Поред великог броја гостију очекује се и присуство Његове светости патријарха српског Иринеја.

 

 

Извор: Епархија далматинскаСКД Просвјета

Срби Католици (Никола Томазео)

О ЈЕДНОМ СРБИНУ ОД ПРЕ ДВА ВЕКА
Ево како је писао један Србин у 19. столећу:“Пјесме су повијест наша, у њима тражимо добро и зло наше. Други пуци ( народи, нап. В.Д.) штију их, преводе и чуде се о њима, а ми их се срамимо и још исмијавамо с нашим просвијећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, прије него га вјетар времена не погуби. Хљеб из земље, лијепост из пука; пук нам је отац, а земља мајка наша.“ Образован, учен, космполита, он је поучавао своје младе сународнике:“Ви млади, који идете у туђе земље искати знање које вам земља ваша не даје, будите уфање (нада, нап. В.Д.) и весеље, а не жалост и страх отаџбине тужне.
Србин католик из приморја

Србин католик из приморја

Спомињајте се вавијек ње, уздржите (ушчувате, нап. В. Д.) језик њен; учите и друге језике, али да вам туђи не истјера материног из срца, да не буде рат и дубина у мислима вашим./…/Браните, молим вас, свуда браните домородно поштење; будите у одлукам становити, слободни у ријечима, бистри, силни на вријеме, али чешће тихи, вавијек љубовни. Љубите истину више него злато, а браћу више нег’ живот. Других народа обичаје гледајте и почитујте, брез да их слијепо слиједите, оли слијепо погрдите. Браћа њихова будите, а не робови.“

Саветовао је православне и римокатолике свог народа да се слажу:“Ришћани оли Латини, ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим ( Христа, нап. В.Д.). Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух, цвијеће и греб ( гроб, нап. В.Д.). Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад братинства нашега. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Nikola_Tommaseo_Tomasic.jpg

Никола Томазео (Егисто Сари, 1874.); Фото Википедија

А ти, најмилији споле, најљубазнији и најплеменитији, ти научи нас миру, љубави п великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.“ Овако је писао Никола Томазео, чију књигу држимо у руци. Реч је о делу Србина римокатолика из Далмације, који се у 19. веку прославио својим „Искрицама“. Овај велики научник и честит припадник свог народа није био редак међу елитом са јужнословенске јадранске обале пре два столећа: сва аристократија дубровачка у то доба се изјашњавала као римокатолици по вери, а Срби по националности.

О СРБИМА РИМОКАТОЛИЦИМА

Откуда Срби римокатолици и како су нестали? Римокатолика је на србском приморју било још у средњем веку. Папа је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду.

У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора одани су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић.

Которски римокатолици, попут фра Вите, градитеља Дечана, или Николе Буће, десне руке цара Душана, имали су значајну улогу у нашој средњовековној историји. Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе.

За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је, поткупљујући свештенике и монахе, успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца. Ипак, један део покатоличених у Бококоторском заливу остао је при новој вери.

Сачували су србске обичаје, попут крсне славе, али су, уместо на Литургију, кренули на мису, и почели су да живе у складу са новом религиозном оријентацијом. Неки од њих су сачували и своју националну свест. Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.

ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?

Србин католик из околине Дубровника

Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“. Процес кроатизације Срба римокатолика почео је у 19. веку, али је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере.

Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…)

Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“. Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску, покатоличену Србкињу са Цетиња. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“.

Поглавар „Цркве у Хрвата“ после Степинчеве смрти, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“. Тако су, мало по мало, нестајали Срби римокатолици. Данас их скоро више и нема.

ДА ЛИ ЈЕ ЗА ТО КРИВА СРБСКА ЦРКВА?

Петар Милосављевић у својој књизи „Идеја југословенства и српска мисао“ сматра да је Србска Црква, изједначавајући Србе са православнима, допринела овом процесу. Он пише:“Прихватајући идеју да се народи идентификују на основу вере, Срби су доведени у позицију да изгуби битку за свој национални интегритет. Спровођењем те идеје: а) српски корпус је умањен; б) увећан је корпус народа који претендују на исте територије и исти језик; в)унесено је нешто патолошко у односе верских заједница које преузимају улогу етничких заједница“. Да ли је баш тако?

Да ли је СПЦ од себе гурала Србе католике? Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом.

Споменик Николи Томасеу у Шибенику, срушен после Другог светског рата (1910.); фото; Википедија

Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

И Вук Караџић је, у свом тексту „Срби сви и свуда“, јасно рекао:“Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „српскијех“ села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској).

Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем, али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи сциоццо), али данас и они сами реку нпр.: „ја сам Шокац,“ „ја сам Шокица,“ као и Буњевац, Буњевка.

Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову.

Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона.“ Тако Вук Караџић: Срби католици и Срби муслимани Неће да се зову Срби. Мађари, Немци и Шиптари се осећају као један народ, без обзира на веру, али Срби који су напустили православље неће да буду Срби. Они се називају или Шокцима, Буњевцима, итд, или се сматрају правим Турцима. И ту СПЦ никако није крива.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vincenzo_giacomelli,_ritratto_di_niccol%C3%B2_tommaseo.JPG

Портрет Николе Томазеа (Винћенцо Ђакомели, Национална централна библиотека у Фиренци); фото: Википедија/Саилко

ТОМАЗЕО И СРБСКО СТАНОВИШТЕ

Али, ми не смемо заборавити истину о томе. Не смемо порећи да је било и Срба римокатолика и Срба муслимана. Зато је веома важно да се враћамо делу оних Срба који су, иако римокатолици или мухамеданци, себе осећали као припаднике нашег народа. Јер, како каже Мило Ломпар у „Духу сампорицања“: “Српско становиште треба концептуализовати као становиште културе, јер само на том темељу може настати политика која има и маневарски простор и унутрашњи садржај. Отуд српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном или државном подручју.

То значи да је појам српски основни појам наше културне политике и да се он не може заменити ни са једним регионалним или територијалним појмом. Ово интегралистичко начело српске културне политике подразумева да је у прошлости српска култура образована као култура три вере: оно се, дакле, спаја са начелом контактности. Премда је од значаја непрестано имати на уму да је у српској култури – нарочито од појаве Доситеја – делотворан и вишесмеран секуларни моменат, српску културу превасходно ваља поимати као контактну културу три вере.

Јер, то се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског кретања. Од каквог је то значаја за садашњост? Култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости. То подразумева одвијање ствари у времену: прошло време постоји у култури као њена презентност, као садашњост прошлости. Јер, „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна“. У садашњости је, дакле, неопходна управо свест о контактној слици српске културе у прошлости.“

Књига Николе Томазеа зато је веома значајан прилог истини о контактности србске културе, и још један допринос обнови „србског становишта“.

Владимир Димитријевић

Томазео и повратак србском становишту / Никола Томазео: “Искрице“, ЛИО, Горњи Милановац 2017.

Извор: Србин.инфо

Сродни текстови

Нама Србима народне су песме једина школа – Николо Томазео
Никола Томазео као српски књижевник
Србија има ратничку поезију, да јој се диве

Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања. То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској.
Крађа језика

Да бих објаснио овај прилично једноставан феномен, морам најпре да извршим једну терминолошку интервенцију: објаснићу сам појам „Хрват“. (Хрвати)

Прави, односно протохрвати, несумњиво су постојали у средњем веку и настањивали су простор северног Јадрана, односно доње Далматије од ушћа Цетине близу Омиша па до Истре. У ово доба главни погон бродова је на ветар, па је морска струја, иако од само пола чвора, представљала значајан фактор у пловидби, а, сходно томе, старим морнарима је Адрија била скоро више река него море; много лакше се пловило „низводно“ уз обалу и то углавном дању. Хрвати су живели дакле низводно од Срба у Далматији.

Из неколико сачуваних споменика писаних глагољицом, делимично се реконструише језик који по прихваћеној подели припада словенској групи, већином чакавско-икавског типа. Хрватска држава углавном се поклапала са етничким простором Хрвата уз обалу, с тим што је неодређено захватала унутрашњост континента. Када је крајем једанаестог века поражена и пала под власт Маџара, кренуло је и симултано уништавање народног језика од три околна ентитета: маџарског, немачког и млетачког; иако расно и језички прилично удаљени једни од других, сва три народа нашла су заједничку платформу – католичку – наступања приликом затирања словенске писмености, а тиме и имена.

Овај „рад“ Римске цркве трајао је преко хиљаду година, с обзиром да је почео одмах после моравске мисије у деветом веку. Уништавањем глагољских књига нестајао је и словенски језик из литургијске употребе, а то је уједно значило и постепени нестанак књижевног језика Хрвата. Римски бискупи завршили су истребљивање попова глагољаша уништењем њихове енклаве на Крку, спречивши тако да књижевни језик Хрвата доспе у ново доба.

Мудри у покварености, уједињени католици свих народности нуде у Аустрији малобројним Хрватима чакавцима језичко уједињење са изолованим загорским кајкавцима (који су уз то и екавци) и то преко чистог српског херцеговачког говора. Тако је с великим успехом лансирана ноторна лаж која је успут и невероватна глупост: како хрватски језик има тобоже три огранка – кајкавски, чакавски и штокавски. То је та морбидна аустријска идеја илиризма која је требало да усиса и избрише Србе. Срећом, имали смо тада Вука који је можда био и лопов и лажов, али је био и геније и Србин, па можда баш њему и његовом објашњењу да је глупо мењати живо и славно име за мртво и непознато треба да захвалимо што данас нисмо Илири; бар ми који сматрамо да је добро и лепо бити Србин.

Процес унијаћења који је бивао све бржи од нестанка српских држава Рашке, Босне и Зете, требало је да добије крила увођењем Хрвата у Вуков штокавско-ијекавски говор; и добио је. Покатоличени Срби млетачке Далматије и аустријске Војне границе на готово волшебан начин постајали су Хрвати, јер више није било верске, а ни језичке баријере убеђивању Хрвата да је штокавско-ијекавски њихов хрватски језик од „памтивијека“! Овај план је заиста генијалан у својој једноставности, јер је осовљен на две неизбежне црте људског карактера: грамзивости и кукавичлуку. Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Тако се број Хрвата кроз позни средњи век и ново доба увећавао без престанка, поглавито због српских конвертита.

This slideshow requires JavaScript.

Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента. Наслеђено стање од својих идеолошких предака „научно“ су уобличили брозовски „научници“, у ствари обични лингвистичко-историјски кондотијери, измишљајући на добро утабаном путу све нове и нове синтагме, не стидећи се ни једне. Тако је било и остало да Међимурец и онај са отока Вргаде обојица буду Хрвати иако се уопште не разумеју, као ни онај са Виса што не може са загорским дудеком ни једну унакрст, али ето то је све „постао“ један језик са „дијалектима“ – а што личи Јову не личи волу – ауторитет је чудо, а бечко-берлинска школа се ево исказала и у лингвистичким сферама.

Покатоличени Срби Брача, Хвара, Корчуле, Мљета итд. постали су тако „Хрвати“, а сличних примера је заиста безброј. На охлађени ка унд ка патишпањ, фино се слегао брозовско-србождерски крем, па је тако 1946-е напором московских „лингвиста“ конституисан и македонски језик са пет (!) дијалеката, мили брате!!! Најамника са свих страна није фалило, па се „истраживању“ прикључила и наша, „српска“, Академија канонизујући којекакве глупости. Једна од таквих је и језичко размеђе у јужнословенској маси на линији: ушће Тимока – Осогов – Шара. Ова граница је наравно измишљена и откида велики број Срба остављајући их у тами Шоплука под Бугарима или свежим Македонцима.

Србин из Баната без проблема разговара са Македонцем из Охрида, али они су припадници два „различита народа с посебним развојем“. Ту скоро написао човек црногорску граматику. То је наравно лакрдија, али има и она „од играчке плачке“, с обзиром да Македонци већ преко педесет година уче македонски, заживео је ево и бошњачки, а чека се изгледа и права промоција црногорског. Уз одређени маркетинг, политичку подршку и, наравно, новац, све, сваки локализам било где, а камоли код нас, може да скочи на ниво језика. Можда би, да нису толико шкрти, Пироћанци издали пироћански речник и граматику (ово је само неуспела парафраза вицева о Пиркету).

Док сам био млађи, веровао сам да у нас постоји неко правило бар што се тиче језика, које објашњава где престаје дијалект а почиње други језик. Ратосиљао сам се ове заблуде посредно кад сам схватио да не постоје ни правила по којима су у Југославији повучене границе република, изузев једног начела: гледај да Србија буде што мања! Примера је опет сијасет: Барања, Скопска Црна Гора, високо Подриње итд. Имала је тако и српска Далматија да постане на брзину све друго само не српска. Срби „католичани“, данас непостојећи феномен, били су значајан чинилац нашег националног корпуса кроз цело турско доба, без обзира у којој су држави живели: Аустрији, Млетачкој или Турској.

А Дубровчани под разним државама кроз средњи век и ново доба, ко су они и којим су језиком говорили? Одговор је прост, два језика, они који су били Талијани – Млечани служили су се наравно венецијанским, а остали српским.

Од постанка, Рагуза или Дубровник угнежђена је између две класичне српске области – Травуније и низводног Захумља, односно Хума. Зато је сасвим беспредметна расправа ког су порекла дубровачки Словени јер су у град могли да доспеју само из залеђа које је српско. Тако сведоче и документа града, али још боље сами дубровчани и њихова књижевност. Не на једном примеру види се да дубровачко Славен значи (само) Србин, а словенство српство. На прелазу из 16. у 17. век, Мавро Орбини је, пишући Краљевство Славена, имао на уму некадашње српске државе и наше владаре, што је из садржаја и очито.

Нема код дубровачких писаца све до аустријског доба ни трага од Хрвата, сем у једном случају који посебно волим, јер много казује: ради се о Држићевој подели ликова у Дунду Мароју где међу „епизодистима“ са Јеврејем Садијем стоји и Хрват; али најбоље је његово име – Гулисав, што значи „сав огуљен“ – одрпан, а то су у то доба (половина 16. века) Хрвати и били – слуге Немаца, Талијана и Маџара, увек у ритама. Па и Гулисав је слуга код Тудешка – Немца, шта би друго. Дум Марин се као бивши ђачки ректор Сијенског Универзитета одлично разумео у националности и овај лик није могао тек тако да залута у његову поделу.

Па откуда онда Хрвати у Дубровнику? Одговорићу на ово питање још једним питањем: откуда они у Јањеву, сат хода од Милутинове Грачанице, или у Боки што на мору одваја српску Дукљу од српске Травуније? Није значи било довољно Риму да покатоличи Србе, јер докле год је било српске цркве, постојала је опасност од повратка у православље. Зато је тај процес настављен још жешће, јер су Срби католици морали да постану Хрвати, и то су најзад и постали.

Па ко су онда Хрвати и постоје ли уопште, јер идентичан процес овом на приморју збивао се у кругу кроз целу Границу и Провинцијал широм државе Хабзбурга? Тих такозваних „правих Хрвата“ данас више скоро да нема, осим оних у чакавским и кајкавским „острвцима“, Званични језик неоусташке државе је српски, Вуков језик (припремљен напором наивног Ђуре Даничића) који с придодатим новим речима а затим и подражавањем немачке синтаксе и акцената хоће да постане и тврди да јесте хрватски! Следећи корак после присвајања нашег језика је вероватно преузимање наше историје, па би у том смислу било идеално да српски владари Дукље, Босне, Травуније постану Хрвати, јер се њихови дворови у Стону, Мљету, Скадру ионако већ налазе у иностранству.

Дубровник, Карта

Дубровачка република до 1808.

Лако је Јован Дучић разобличио хрватску глад за традицијом и њихових четиристо владара (!), што банова, што краљева, али залуд; та је политика живља но икад. Своју првобитну етно-психолошку константу, Хрвати су потпуно изменили претапајући Србе. Кроз српске конвертите добили су на првом месту духовитост и физичку пропорционалност, али и негативности које су им ови прозелити морали дати: малодушност, поквареност, грижу савести која опет за собом повлачи сијасет проблема, а на све ово треба додати тзв. изворни хрватски карактер који се на првом месту огледа у језику, туробном, изобличеном спорошћу до имбецилности, и простачком.

Све ово је уочио, дакако, и највећи хрватски писац који је сва дугачка дела написао на српском (са немачким украсима), изузев Керемпуха који је очити пример језичког ћорсокака; ти цоперњаки, бедаки, трпутеци не могу даље. Поимање лепог поменутог изворног Хрвата огледа се у фолклору где је врхунски домет лицитерско срце праћено попевком: ена пура два пандура. Укмећени, гледали су Хрвати из Провинцијала у Србе Граничаре са страхом, а за мржњу се побринула католичка црква доливајући уље кад год је требало.

То је онај елеменат који је довео до дефинитивног уобличавања тзв. „кастративног типа“ народа, како је то генијално поставио Јован Рашковић. Ти Хрвати су они који се вечито жале, стално су у нечем закинути, кукају и наравно – ударају мучки. С обзиром на све ово, сматрам да би најпогодније име за ове данашње тзв. „Хрвате“ било полу-срби, а ево и зашто: прво, видели смо да биолошки углавном нису Хрвати, и друго, служе се српским језиком, а нису Срби.

Синтагмом полу-срби очувала би се уједно и традиција из нашег старог законодавства и литературе уопште, где се за католике користи израз „полуверци“, а израз полу-срби је свакако лепши од термина „квазисрби“, који тако остаје слободан да се употреби за одрођене из самог српства.

Радован Дамјановић, историчар

„Српско-српски речник“, Београд 2003.

 

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)

Из биографије Леo Велерса:

Антропологу, археологу,  као и уметнику је проучавање различитих народних ношњи народа не само од великог интереса већ и од научне и уметничке вредности. Из сопствених народних ношњи могу се истоврено извући и закључци о њиховом сродном пореклу и  међусобним разменама. Четкици сликара нуде супстанцу за предивне слике.

НОШЊЕ ИЗ МЕТКОВИЋА

Ниједан народ на свету не може да се похвали како поседује тако лепе, по компилацији облика и боја изврсне ношње као Словени са југа. Они то дугују, једним делом непосредном додиру са Османима, а другим делом својој сопственој националној генијалности – два елемента из којих је настао веома срећан спој између бујног луксуза истока и хришћанске озбиљности ових грубих словенских горштака.

Међу тим племенима јужних Словена не постоји ниједно које се може по већој разноврсности народних ношњи приметити, од оног српског народа који насељава целу обалу Јадранског мора, од јужних Алпа до северних граница Албаније. Скоро свако село, свака гора и долина има другачију врсту одеће, која је опет у зависности од занимања и старости становника крајње разноврсна.

Док  у већини европских земаља националне ношње, нажалост, све више и више нестају и у најмању руку се користе као „недељни накит“, само понекад на неким посебним прославама или на свадбама парадира у њима, у јужнословенска планинска подручја није још продрло нивелисање модерне цивилизације, већ се још увек, у складу праве побожности и савесне строгости држи до народне ношње као једног вида веома важног наследног добра.

Надвојвода Лудвиг Салватор је дао себи задатак да покаже комплетну колекцију тих ношњи. Нажалост, из нама непознатих разлога, није успео сасвим да обави себи задато, тако да је његово дело остало недовршено.

Све приложене илустрације су на лицу места насликани акварели под управом аутора од стране сликара Емила Лојфера, Гвида Манеса и Петера Маикснера. Акварели су осликани у виду портрета  који истовремено  испуњавају двоструку намену а то је да прикажу ношњу и карактеристике народа тог подручја. Штавише, већина њих приказује у позадини и специфичности природе тих области. Објављених 45 цртежа садрже у скоро истом броју женске и мушке ношње.

У мушкој одећи преовладава црвена и плава боја у разноврсним компилацијама. У бити је слична и често подсећа на муслиманске ношње. Одећа се уско надовезује на турску ношњу тако да су и широке турске чакшире честе појава као и богато украшене јакне, прслуци (јелеци) и панталоне са везовима и нашивеним металним дугмадима. У облику феса или турбану слично умотану  тканину су обликоване капе.

Много разноврснији и необичнији поглед нам пружа женска ношња. Многе од њих имају изричито словенски карактер; Ако погледамо женске ношње са острва Пага, из Будве или Ровиња (St. Eifemia), бићемо живописно подсећени на народне ношње из Бохемије (данашњe Чешке); На Русију подсећају нас и жене из Вертике (Vertica) и Сења, у својим белим ношњама са црвеним везовима, такође и тамним горњим одевним предметима без рукава, једне врсте кафтана.

И чудна оглавља подсећају једним делом на руски какошник а другим делом на цилиндрични шешир руских монахиња. Сасвим нарочита и готово у свему заједничка је необична, широка, ресама богата кецеља, коју налазимо чак и у румунској народној ношњи. Оне дају целини посебну, сликовиту драж. Богати накит свих врста а поготово велике старинске минђуше одликују све приказане слике у посетама надвојводе Бококоторском заливу . Велику пажњу привлачи ношња девојака из Оребића.

Ношња из Сиња

Молитвеник и лепеза означавају свечану одећу, а вероватно и свадбену и свакако заслужују детаљнији опис. Добро покривену главу велом краси, највероватније од сламе исткана, 25-30 центиметара висока корпа са мноштвом белих, црвених и плавих пера, а напред на доњој ивици чела, венац од ружа, које се истичу попут круне. Уз то се надовезује жута свилена троугласта марама која врховима покрива груди. Одећу чини плава сукња са широком црвеном пругом на коју је додат мидер, зелено-шарена јакна дугачког рукава, а уз то и горе наведен накит, огрлице и велике старинске минђуше.

Дивна слика; Необично оглавље може изазвати завист многих наших модних дама које се труде да своје шешире учине довољно високим и упечатљивим.

Превод: Сања Митровић

Јован Дучић – Сину тисућљетне културе

Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Први светски рат

Хрватска „Вражија дивизија“, (42. дивизија) са паролом „У корист сирочади погинулих јунака Хрвата“; фото: Википедија

ПРОГОЊЕН ЗБОГ ПАТРИОТИЗМА

Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Jovan_Ducic.jpg

Јован Дучић као амбасадор; фото: Википедија/Г. Обрадовић

Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запослен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.
.
Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.
.
У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

О ХРВАТИМА

Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.

Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.

Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.

ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“

„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Верујем у Бога и Српство

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“

Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.

Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.

Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.

 

ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА

Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!

То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.

Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.

КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?

Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.

У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.

„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“

Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.

Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.

СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР

Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.

извори: Јован Дучић – Верујем у Бога и српство, Пројекат „Растко“ – Истина о Југославизму, Википедија, Новинар.де, Телеграф, Владислав Б. Сотировић, Независни истраживачки центар – “Распето Косово”