Последњи отпори Сплићана у борби за одбрану православља (1222-1237)

Један од последњих покушаја Сплићана да се организовано одупру католичком клеру којег им је наметао Ватикан одвија се у првој половини 13. века. Сплићани су тада за управника града изабрали српског кнеза Петра Миросављевића, сина српског кнеза Мирослава и сестре бана Кулина. Отели су кључеве цркве од ватиканског свештенства и у њу увели свог изабраног кнеза. Пошто је римска црква увела забрану на град Сплит, црквени обреди обављани су према православном канону. 

Након смрти кнеза Мирослава и његовог сина Тољена у Хумској земљи настају немири током којих великаши протерују Мирослављеву удовицу заједно са сином Андријом из земље. Власт су предали Петру, Мирослављевом сину из претходног брака.

Петар Мирослављевић (умро 1227) био је велики кнез хумски у периоду од око 1198. до 1226. године. Мајка му је била Мирославова прва жена, сестра бана Кулина, владара Босне.

Промене у Хуму, а највероватније и непријатељско држање новог кнеза су навеле Стефана Немањића, Немањиног наследника, да са војском нападне Хум. У рату је имао успеха. Петар се морао повући на север где је управљао територијом од Цетине до Неретве.

Петар Милослављевић као кнез Сплита (1222-1227)

Овај период Петровог управљања Сплитом описао је његов савременик Тома Архиђакон у својој „Историји бискупа Салоне и Сплита“ из 1266. године:

„Тада су Сплићани поставили за свог кнеза извесног Петра, господара Хума. Тај Петар је био моћан и ратоборан човек, али окаљан срамотом јереси. Због тога га клер није прихватао.

Лаици, међутим, склони непромишљености, одлучили су да нападну и дошли су са великом буком до цркве, отели кључеве од страже и на силу увели Петра у цркву.

Када је то стигло до ушију римског легата Аконција, он је послао изасланика и казнио цео град забраном. (интердикт је налагао затварање цркава, забрану звоњења звона и вршења богослужења, дељења одређених сакрамената и присуства верским обредина. Верницима су били ускраћени крштење, венчање, причест и опело по римском обреду). Служба Божија (по римском обреду) није обављана скоро годину дана.

Надбискуп Гунчел је у то време путовао у Угарску. Вративши се у своју цркву, сасвим несмотрено је укинуо изасланикову забрану.

У међувремену је изасланик Аконције кренуо у Босну и тамо је дуго и истрајно радио на искорењивању јеретика.

Био је слабашна тела, али ватрени борац за католичку веру. Када га је потом обузела потпуна немоћ, пред крај живота се потпуно предао Богу. Тамо је срећно завршио свој живот хиљаду двесто двадесет друге. године.

Док се то догађало, кнез Петар вратио се кући и боравио је у Хуму. Град Сплит није могао бити у добром стању, јер је остао без управитеља. Сплићани нису, могли без светогрђа увести Петра као кнеза против црквене забране.“

Биле су то године када су се у Сплиту црквени обреди обављали према православном канону, јер су Сплићани отели кључеве цркве наметнутом католичком клеру и увели Петра у цркву.

Догађаји који су уследили

Догађаји који су уследили нису ишли на руку ни Сплићанима, ни кнезу Петру Миросављевићу. Ватикан је у помоћ позвао Угаре, који су пустошили православну Босну и Хум, а због сукоба на српском двору из Србије није стигла адекватна подршка.

Непосредно после догађања у Сплиту Стефан Првовенчани је Захумље доделио на управу своме сину Радославу који 1228. године постаје краљ.

Када је 1237. године угарски херцег Коломан, по наређењу папе и угарског краља напао Босну, продро је и у Хум којим је управљао Тољен II, потомак кнеза Мирослава,

Због тога је српски краљ Владислав са војском дошао на реку Цетину у заштиту Сплићанима, са којима је склопио одбрамбени савез.

„Историја бискупа Салоне и Сплита“ (Historia Salonitanorum) је хроника Томе архиђакона из 13. века (око 1266. године). Први пут га је у 15. веку објавио трогирски историчар Иван Лучић (1604-1679). Допуњена и прерађена анонимна верзија овог дела, позната као Historia Salonitana maior, објављена је у 16. веку, а критичка издања оба поново је објавила Нада Клајић у Београду 1967. године.

Далибор Дрекић

Извори:

Thomas (de Spalato), Historia Salonitana (Franjo Rački) Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium, JAZU, Zagreb,1894.

Historia salonitana maior (Nada Klaić), Naučno delo, Beograd, 1967.

Toma Arhiđakon, Povijest salonitanskih i splitskih prvosvećenika, Književni krug Split, 2003.

Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Српска краљевска академија, Беград 1940.

С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, DBR International Publishing, Београд 1996,

Историја српског народа 1, (група аутора), СКЗ, Београд, 1999.

John Van Antwerp Fine, The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Michigan, 1994

Сродни чланци:

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације
Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)
Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби
Заборављени српски кнез Борна
Ватиканска документа о Србима у Далмацији
Пилипенда: муке српске далматинске
Стара српска црква у Бакарцу код Ријеке
Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)
Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)
О приморским Србима
Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)
Средњовековни документи о Србима у Крајинама
Људевит Посавски и Срби у Босни и Далмацији 822. године
Српски храм у Корчули задужбина је Немањића
Трагедија православља и православног храма на Вису
Сав словенски народ Далмације у 11. веку био је православни
Како је сплитски архиепископ Дабрал 1050. године бранио Православље

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома