Песма „Човек пева после рата“ проистекла је из песниковог двоструког негативног искуства: ратног и послератног. Као ратник је схватио сву апсурдност рата као таквог и свог учешћа у њему на туђој страни и за туђе интересе. Као човек који се вратио из рата, осетио је разочарање јер се ништа није променило на социјалном плану. Наишао је на појаве и поступке који изазивају згражавање и бес.
Српски војник у егзилу, 1915.
Тако је ова песма интонирана и као исповест и као протест. То је исповест о заблудама и узалудним сновима и надањима и протест против света блуда и кала. Намучени ратник очекивао је да ће одахнути од страхота рата онда када он прође, али је схватио да у послератној стварности нема ни чистоте ни свежине. Бол, бунт, протест, разочарање – основна су осећања и расположења, која су подстакла песника на певање и која су се упила у сваку поетску слику песме.
Човек пева после рата (1920)
Ја сам газио у крви до колена и немам више снова. Сестра ми се продала и мајци су ми посекли седе косе. И ја у овом мутном мору блуда и кала не тражим плена; ох, ја сам жељан зрака! И млека! И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена и нисам питао: зашто? Брата сам звао душманом клетим, и кликтао сам кад се у мраку напред хрли и онда лети к врагу и Бог и човек и ров. А данас мирно гледам како ми жељну жену губави бакалин грли, и како ми с главе разноси кров, ─ и немам воље ─ ил немам снаге ─ да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу и бесно сам љубио срам. И до јуче нисам знао судбину своју праву ─ али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек! Није ми жао што сам газио у крви до колена и преживео црвене године Клања, ради овог светог Сазнања што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена: ох, дајте мени још шаку зрака и мало беле, јутарње росе ─ остало вам на част!
У структури прве строфе подједнак простор имају прошлост и садашњост. Из прошлости су две поетске слике – гажење у крви до колена и понижавање сестре и мајке. Садашњост предочавају две поетске слике – мутно море и јутарња роса. Између прошлости и садашњости успостављена је апсолутна симетрија — и једна и друга су суморне и бесперспективне.
Први стихови:
Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова
казују о ономе што је било и о ономе што јесте, указују на психолошко стање које карактерише безвољност, разочарање, резигнација. Ови стихови су увод у целокупно певање које следи. Наредни стихови и строфе, све до краја песме, биће у функцији објашњења зашто је дошло до тога да човек изгуби све снове (надања) и остане емотивно осакаћен и егзистенцијално изгубљен.
Сестра ми се продала и мајци су ми посекли седе косе
прва је поразна слика послератне стварности и резултат онога што се дешавало док је он ратовао. Ова слика је и најјача и најпотреснија: уништени су част и достојанство породице и сваког њеног. Син и брат је дубоко понижен оним што се догодило његовим најмилијим. Тугу и жалост је овај син изразио бунтом и протестом, разоткривањем свега онога што у друштву (свету) представља неморално и нељудско.
Друштво и послератна стварност сагледани су као мутно море блуда и кала. Синтагма блуда и кала указује на срозавање нивоа друштвеног морала као последице ратних дешавања, ратне атмосфере и социјалних потреса.
Синтагма мутно море је хиперболична слика моралног пропадања израженог синтагмом блуда и кала. Од таквог друштва, сагледаног као мутно море блуда и кала песник не тражи ништа, не жели ништа. Он тражи нешто чега у том друштву нема:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Њега гуши атмосфера која влада у друштву – морална трулеж чини да нема ваздуха и зато је зрак најдрагоценији. ЗРАК, МЛЕКО, РОСА имају у овој поетској слици симболично значење – сви заједно означавају чистоту, нежност, свежину, крепкост.
Друга строфа даље развија, новим детаљима, слике рата јуче и слике стварности данас. Слика крви до колена опет се јавља али у другачијем контексту и смисаоном окружењу:
Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Ја сам се смејао… значи да је све страхоте рата подносио мирно и да је чак могао да се насмеје некој ситуацији. Он који је све то прошао и гледао како лети у ваздух и бог, и човек, и ров, данас мора мирно да гледа како му губави бакалин жељену жену грли и како му с главе разноси кров. Мирно гледање свега нечовештва проистекло је из недостатка воље и снаге да се ишта учини. Онај који је хрлио у мраку на ровове, сада мирно гледа отимање жене коју је желео и отимање крова над главом. Човеку су отели и љубав и имовину, а њему, захваћеном дубоком резигнацијом, као да је све то свеједно.
У трећој строфи прошлост је снажно наглашена, у њој су само слике понижења (покорно сагиб’о главу) и срамоте (љубио срам). То је потпуни душевни и морални пораз човеков и његово коначно сазнање праве судбине, које не нуди никакав излаз или спасење.
Четврта строфа је вапај пораженог човека. Ох, та ја сам Човек! Човек!, узвикнуће лирски субјект и опростиће све оно што је преживео – и такав живот, и животни порази доприносе да се искристалише Сазнање. Али то Сазнање је сазнање пораза и безизлаза, оно изазива буђење очаја и резигнацију до апсолутне клонулости:
И ја не тражим плена: ох, дајте мени само још шаку зрака и мало беле, јутарње росе остало вам на част!
Ови стихови, незнатно промењени, јављају се двапут: на крају прве и на крају последње строфе. Положај стихова сугерише њихов смисао као кључни, основни смисао песме: то је протест против рата као бесмисла у коме је брат против брата и човек против човека. Рат доноси крв, умирање, страдање, патњу и бол; он доноси резигнацију, умор и клонулост. Рат разара не само материјална добра него и психу и морал човека. Тако је Душан Васиљев, певајући после рата, певао против рата. Дефетизам је био опште расположење послератних песника и Човека.
Целокупно Његошево песничко дело прожето је, без сваке сумње, српством, које је у функцији конституисања националне идеологије. Песник националну мисао темељи на Обилићу и Косову, Карађорђу, цару Душану и другим личностима из српске историје, а појмом Српство (у значењу Срби) обухвата припаднике српскога народа из свих његових крајева. Назив, дакле, по племену, крају или области не значи ништа друго него конкретно именовање у оквиру Српства.
Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане (непознат аутор); фото: Википедија
„Када је писао Горски вијенац, Његош је преживљавао оно што је његов предак, владика Данило, доживео у почетку XVIII века; и она суморна осећања и невеселе мисли о злој судбини и мрачној будућности српскога народа које исказује родољубиви владика Данило, јесу мисли и осећања која је имао Његош у тешким данима које је Црна Гора имала за његово доба.“
Своје највеће дело, Горски вијенац (1847), Његош је посветио „праху оца Србије“, то јест Карађорђу, дижући вођу Првог српског устанка у врх савремених европских ратних великана.
Стихови у којима Његош у Горском Вијенцу говори о стању нације као да су данас написани, показују да су неки данашњи проблеми постојали и пре 150 година. Дис је показао да су у најгорем светлу постојали и 1910., Десанка да су били актуелни и касније, а Орфелин, да су се јављали и пре Његоша.
А ја што ћу, али са киме ћу ? Мало руках, малена и снага, једна сламка медју вихорове, сирак тужни без нигдје никога… Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино ! О кукавно Српство угашено, зла наџивјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим ! Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови…
Куда ћете с клетвом прађедовском? су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?
Одличан опис народа у сцени филма „Ноћ у кући моје мајке“ говори Петар Божовић
Петар Божовић – Ноћ у кући моје мајке: фото: printscreen
Овај народ у својој историји ниједан посао није могао да заврши, због јајара и проданих душа! Нисмо ни једном победили, а да пре тога нисмо дебело издали! – сами себе наравно! На сваку победу имамо два пораза! На сваког јунака, буљук издајника! A после нам неко крив, је ли!? А за мало власти и за мало ћара, спремни смо да издамо све! Оца! Мајку! Брата! Сестру! Народ! Земљу! Све! Тако јуче, тако и данас… Рђави смо! Шкрипимо свуд! Више нам ниједно подмазивање не помаже! Морамо да се мењамо цели!
Петар Божовић као Жика „Валенса“
Ноћ у кући моје мајке је југословенски филм из 1991. године. Режирао га је Жарко Драгојевић који је написао и сценарио.
Прича о љубави двоје младих у контексту југословенске стварности и њеног друштвеног и државног расула.
У тренутку распада једне идеологије и трагања за новим егзистенцијалним и моралним вредностима друштва, двоје младих покушавају, да освоје простор за своју срећу. Али околности им нису наклоњене.
Младић по повратку из војске не може да нађе посао ни животну перспективу а са девојком коју воли раздваја га порекло јер је он син радника, синдикалног бунтовника запосленог у комбинату њеног оца.
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
Монолог Данила Бате Стојковића у филму „Балканска правила“ у којем је дата оштра критика менталитета овдашњег човека.
Данило Бата Стојковић – Балканска правила; фото: јутјуб снимак
Овај свет је подељен оштро на два дела
– На будале и на оне који трпе. Пуно је будала овде, и лаковерних људи које је лако купити, и још лакше завести. Ти „домаћини“ мисле да је њима дато да потроше, као своје, све време једног народа, као да иза њих више ништа не може да се догоди.
А овај простор је шкрт када треба да изнедри човека са мисијом, човека даровитог, који може да види бар један век унапред.
Зато се овде стално страда. живи се стихијски, примитивно, и сви непрестано страдамо.
Ах, Балкан…“.
Данило Бата Стојковић (Балканска Правила)
Данило Бата Стојковић је неке од својих најбољих улога имао радећи са редитељем Слободаном Шијаном, а који је био најуспешнији када је радио са сценаријима Душана Ковачевића. Шијан, који је претходно радио са Стојковићем у неколико телевизијских продукција, дебитовао је на великом платну филмом „Ко то тамо пева“ (1980), комедијом смештеном пред почетак Другог светског рата у ондашњој Југославији. Од улога осталих глумаца у филму, Стојковић се истицао улогом путника германофила. „Ко то тамо пева“ је био велики критички и комерцијални успех и освојио је две награде на филмском фестивалу у Монтреалу.
Стојковић се појавио у улози алкохоличара у филму „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, а затим је поново радио са Шијаном у комедији „Маратонци трче почасни круг“. Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, био је још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана.
Након неколико мањих улога, од којих се издваја улога директора школе у филму „Идемо даље“, Стојковић је глумио у три филма у којима је тумачио ликове који су била сатира на комунистичке идеале „партијског човека“ или „марксистичког револуционара“. Прва у низу је била улога Бабија Пупушке у Шијановом филму „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), у коме се ради о човеку који креће у трагање за сродном душом након што је чуо, за њега шокирајућу, вест о убиству Че Геваре. Почев од овог филма, Стојковић се усавршио у тумачењу улога са „очинском фигуром“, па је имао још једну сјајну улогу у филму „Варљиво лето ’68“ Горана Паскаљевића. Стојковић је глумио строгог оца марксисту, који није могао да поднесе да се догађаји из 1968. одвијају пред његовим очима.
Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун“, који су режирали заједно Божидар Николић и Душан Ковачевић. У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића – бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.
Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Аутор је и првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце, и првих уџбеника латинског језика.
Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик.
Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.
Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба.
Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику.
Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.
Плач Сербији (1762)
Захарије Орфелин је добро схватио свој задатак песника народа који је запао у велике невоље: притиснут зулумом напустио је своје огњиште, населио се у туђој земљи која га користи као штит, изложен је притиску да се одрекне језика и вере, запао је у чамотињу заосталости и незнања, обузет је носталгијом за завичајем. Цео живот је посветио раду на просвећивању свога народа, први је писац који штампа своје песме на народном језику.
Плач Сербији има две варијанте. Горестни плач има прозни облик и писан је на црквеном рускословенском језику – намењен је образованом слоју српског друштва. Плач Сербији има стиховани облик и писан је на народном српском језику очигледно намењен обичном српском човеку који је умео да чита. На тај начин Орфелин је одуживао дуг својој дужности свештеног лица у служби карловачког митрополита и дуг своме народу. Има ли се у виду садржина песме и чињеница да је објављена под псеудонимом (С.С.С.), јасан је још један разлог за настајање две варијанте исте песме – да је прочитају и црквени великодостојници који су у песми изложени осуди.
Плач Сербији је значајан и као прва штампана српска књига у којој је изражен антиаустријски дух и која изражава тежње српског народа за слободом.
Како стаде Сербија, славна и угодна, са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ: који су ми од најпре добри друзи били, сад су ми се велики врази појавили.
Славни моји цареви и вожди велики, с моји храбри витези и сини толики, острим мечем падоша у својој держави. Ах, на жалост горку му остах ја без слави!
Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.
Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут. Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали.
Ах, несрећа та моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји?
Кедма чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости!
Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терезајући с`, утроба срце ми преврати. Врази моји проклети мене преварише, радост моју последњу навјек заточише.
Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету? Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“
И сви моји пророци славу возљубили с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде.
Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.
Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испушта своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости.
Добри моји синови ни у што сви стали, оружија се плећи врагом дат морали; сисе они змијеве сисати гоне се, са свих страна вражије напасти боје се.
Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне; а сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за моју храбростју, прегорко плачући.
Помрачи се и вид мој, руки ослабили, згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли. Славна моја сва храброст на Косову паде, а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.
Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.
Косе моје на сабљу в рази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају.
Зубе су ми избили и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!
Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасбим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели, и сосједи и друзи већ те оставили.
Но и сами синови моји веће стали јогунасти, свирепи, и тугу ми дали; трзају ми утробу, сами се сви смели, а не знаду у што се вјековјечно свели.
Шарке пушке и бритке сабље положили пред ногами врагов си, имати мислили каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свог божда, ништа не находе.
Ученија нејмаду, оружје згубили, и врагами сатрени, себе помрачили; у поданство пали свуд, у велике беде, ноце бреме велико, а јоштер не виде.
Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жално срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различиними муками к западу догоне.
Старешине све моје клоне се на страну, сви, по мраку ходећи, мене само јадну остављају на муках, ах, жалости моја! Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!
Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м` зашчишчајут.
Тко ми може довољно жарких суза дати ову моју несрећу довјека плакати? Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!
Песма има облик монолога – исповести а средишња тема је јадање због беде и патње у коју су Срби запали после сеобе. Песник се послужио алегоријском сликом: Србија је предочена као ојађена и измучена жена која трпи многе муке и понижења и која тугује за прошлошћу своје моћи, богатства и славе. По томе је она врло блиска народној песми Маргита девојка и Рајко војвода: и Маргита девојка жали за славном прошлошћу коју су красили бројни јунаци, слободни градови и национално достојанство.
Плач Сербији садржи велики број мотива, слика, мисли, емоција. У њој је сећање на прошлост коју су красили слава, угодност, велики народ, силни цареви, храбри витезови и војници, богати и лепи градови.
Носталгија за том прошлошћу је утолико већа јер је садашњост претешка. Зато се Србија, лирски субјект песме, више пута враћа на светле слике своје прошлости: стално су супротстављене контрастне слике садашњости и прошлости.
Слике светле прошлости још више наглашавају суморну садашњост у којој:
Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали. А сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за мојој храбростју прегорко плачући. Помрачи се и вид мој, руку ослабили, згубила саи и снагу, сасвим ме сатрли.
У споју прошлости и садашњости јад и чемер постају још тежи. То изазива болне узвике;
Ах, Сербије пребједне Ах, Сербије жалосне.
Ређају се увреде, понижења, болови, примери страдања и мучења.
Пријатељи су је изневерили и напустили, оставили је саму и беспомоћну (Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, /сасвим мене презрјела, помоћи не јави). А неки пријатељи претворили су се у врагове који још више погоршавају муке.
Увређено достојанство и част, грубо вређање и понижавање, злуради подсмех некада јакој и славној Србији која сада грца у ропству.
Синови су јој расејани по разним земљама па је и то ослабило њену снагу јер су они у туђим земљама понижени и обесправљени – дакле слаби.
Они који су остали &qуот;шарке пушке и бритке сабље положили&qуот; јер не могу да се снађу &qуот;нејмајућ свог вожда&qуот;.
Многи су синови пошли за својим интересом заборавивши на земљу и на опште интересе – осуда оних који су примили туђу веру.
Учени људи су „себе помрачили“; и не виде бреме ропства које их притиска – осуда интелектуалаца који заборављају свој језик и народ.
Цркве су пропале „от слободе своје“; а намеће се туђа вера и црква – осуда политике аустроугарске власти.
Црквене старешине, високи црквени достојанственици, не бране српске интересе, већ настоје да се нагоде са туђином – осуда политике српског високог клера.
Плач Сербији је снажан глас пробуђене свести о судбини и положају српског народа. Она је одговор на актуелни тренутак Срба у Угарској, али одговор који не штеди ни Аустроугарску, ни српски клер, ни српске трговце и интелектуалце. Један Србин је бацио у лице својим сународницима истину која боли.
Захарије Орфелин је на првом месту родољуб забринут за судбину свога народа. Последња строфа песме, закључак песника и лирског субјекта, потпуно је песимистичка слика будућности. Али то је резултат субјективног доживљаја стварности. Сама чињеница да је песник проговорио овако отворено и конкретно, указује на путеве који су отворени ка будућности.
Иако је песникова интенција родољубива и политички актуелна, Орфелин не запоставља чисто поетску и версификацијску страну своје песме. На том плану је остварио правилност строфе, стиха и риме. Песма је испевана у катренима (26). Стих је од тринаест слогова са цезуром после седмог слога (7//6). Рима је паралелна (АА – ББ) и доследно спроведена у целој песми. Овакав стих назива се пољски тринаестерац. Тако је Захарије Орфелин, средином 18. века, водио рачуна о версификацијекој страни своје песме успевши да оствари доследан склад и правилност у свим елементима.
СТИХ – Основна ритмичка целина (јединица) у песми, која заузима један ред (грч. стихос = ред, врста). Карактерише га графички (визуелни) облик. У садржинском смислу, стих може представљати целовиту слику мисли и осећања а самим тим и синтаксичко-интонациону целину: „Девојка је своје очи клела.“ (Стари Вујадин) Али то није правило.
Целовита мисао или слика може да обухвати више стихова или да се делимично настави у следећем стиху (опкорачење): „Виторог се месец заплео у грању Старих кестенова; ноћ светла и плава.“ (Ј. Дучић: Село).
Стих је различите дужине. Најпопуларнији и најчешћи стихови су дванаестерац, десетерац, једанаестерац и осмерац. Стих се разлаже на полустихове а ови на стопе или акценатске целине као најмање ритмичке јединице.
Стопе су комбинација наглашених и ненаглашених слогова. Однос и распоред полустихова, стопа, акцената, гласова и пауза чине ритам стиха и песме. Организација стихова у песми је строфична (стихови се окупљају у веће смисаоне целине – строфе) и астрофична (стихови се ређају у непрекинутом низу – у десетерачкој народној песми, на пример).
Извори: Википедија; Опуштено.рс
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“
Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
Десанка Максимовић важи за највољенију Српкињу, са разлогом. Доброту и мудрост исијавале су њене очи, а прелепи стихови обележили су одрастање многих.
Није се много везивала за материјалне ствари. Волела је ситне ствари, волела је да иде пешке, у такси је није било могуће утерати.
Десанка је увек писала на коленима, тако што стави јастуче на крило, па на њега писаћу машину. Никад за радним столом. Та писаћа машина једна је од главних успомена породице. Чува се у кутији, склоњена од погледа и прашине. Ретко се показује гостима.
Није имала деце, али је њена породица била велика, имала је много сестара и браће и увек је све поштовала.
Ко није читао Десину поезију, није свестан да је била изузетно природан човек и није много придавала важност формалностима. Према себи је била више него строга, а према другима блага.
Деса је радила од шест сати ујутру. Није знала за умор.
Била је веома скромна, није волела велике прославе, иако је повода било много – од јубилеја које је доживела, до бројних награда које је примила.
„Нисам узалуд написала књигу „Тражим помиловање“, која је, наравно, прво оптужба – не могу тражити помиловање од некога чије мане не знам. Ето, не омрзнем људе. Нисам наивна, знам да зло постоји, то сам знала и с осамнаест година, али није крив онај појединац. Или га је мајка родила таквим, па није крив, или га је друштво створило, па је целокупно друштво за то криво. А има једно страшно правило – »да волимо више оне којима добро чинимо, него оне који нам добро чине!“
Пред Вама је једна од њених родољубиих песма, необјављена песма „У ропству“, због које је, као и још неких, била и затварана.
Десанка Максимовић – У ропству
Некад смо сви знали јасно, од најнеписменијег сељака па до господе и деце њине, шта је родољубиво и часно, и шта треба да чине потомци негдањих јунака.
Не могу да познам народ чије су певали врлине песници од Бранка до сада. Српско стадо мало све до последњег руна разбило се и ошугало.
Постали смо земља робова и потказивача и стокатних зеленаша. Пуне су нам улице сада поштованих зликоваца, а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу носим од бола и стида, и улицама кад идем, као да ми блато баца поглед охолих странаца у лице, и сваког дана вео ми се по вео скида са ругоба наших рана.
АНЕГДОТЕ СА ДЕСАНКОМ
Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм: „Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.”
Од многобројних анегдота, Рада Милакара-Петровић испричала нам је једну с кајмаком: – Пар сати седи Деса овде са једним песником који јој чита своје песме. Чита и чита… А она после каже:
“Тешко је рећи надареном човеку да мора да се образује, да би све то што пише било и лепо, али ово кило кајмака сам заслужила поштено!”, мислећи на дар који је добила од песника.
Приредио: Далибор Дрекић
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
Владислав Петковић Дис (Заблаће, 1880 – Јонско море, 1917) радио је као учитељ и царински службеник. а потом био извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа.
Владислав Петковић Дис
Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан.
Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
Књигу Утопљене душе Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“.
Поезија „Утопљених душа“ је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, који налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.
Збирка поезије „Ми чекамо цара“ написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио „Ми чекамо пара“. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“.
НАШИ ДАНИ
У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и судбоноснијих раздобља своје историје, кад се налазила пред ратовима (балканским и првим светским), све мање је било места за мрачна расположења и за друштвену критику. Па ипак, 1910. Дис пише песму Наши дани, пуну огорчења, потресну лирску оптужницу, јединствен тестамент српског родољубља.
Успиње се десет строфа ове песме у сам врх српске сатиричне поезије. Ни у најбољим Домановићевим сатирама није овако аветињски туробан, овако језив „спровод слободе“, на који су се сјатили ројеви моралних пажева, легије ћифта са исхереним и националним заставама. Гнушајући се тмине и моралног смрада што су одасвуд притиснули, Дис укључује у овај лирски опис пакла све што је Домановић немилице кресао у брк не само народним вођама него и народу. Наши дани је лирска синтеза Данге, Мртвог мора, Страдије, Вође… То је уједно и грмљавина поротника страшног суда и ропац дављеника. То је песма пробуђене савести, поштене побуде, одважне једноставности. Потекла је из душе што је прегорела све опасности које вребају у земљи где ноћ уме да поједе и у по бела дана, где се за критичку реч бива линчован и здрав затваран у лудницу. То је песма искрености и истине коју можемо проверавати чак и по новинским извештајима. Песма Наши дани опевала је мисао Јована Цвијића, о „кризи идеја и начела, кризи установа и уређења, династичних преврата, кризи државног опстанка и са свим тим везане кризе савести које сву душу потресају…“.
У песми Наши дани лирским језиком је сажета црна хроника почетка двадесетог века. Како песник потресно сведочи, били су то дани великих разочарања. Мајски преврат из 1903, како је негде записано, изменио је сиротињи јеловник тако што су са „лука и сирћета прешли на сирће и лук“. Србија је постајала све гаднији „вашар политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца части и достојанства“. Док је једном руком делила својој деци оружје и униформе, држава је очекивала од песника да је називају Великом Добром Мајком. Нису јој били довољни добровољци. Критичко родољубље Наших дана постаје незамисливо и, чак, опасно. Тражиле су се химне, ратничке песме, борбени занос. Тако ће и најсненији песник српског језика зараћеној домовини понудити стихове усиљене хероике у збирци Ми чекамо цара.
Текст преузет из предговора књиге Изабране песме – Владислав Петковић-Дис који је написао Владимир Јовичић (стр. 12-13). Књига је објављења у издању ИРО „Вук Караџић“ из Београда, 1986. године.
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Развило се црно време опадања, Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг’о се трули задах пропадања, Умрли су сви хероји и пророци. Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали, На високо подигли се сутерени, Сви подмукли, сви проклети и сви мали Постали су данас наши суверени. Прогледале све јазбине и канали.
Покрадени сви храмови и ћивоти, Исмејане све врлине и поштење, Понижени сви гробови и животи, Упрљано и опело и крштење. Покрадени сви храмови и ћивоти.
Закована петвековна звона буне, Побегао дух јединства и бог рата; Обесимо све празнике и трибуне, Гојимо се од грехова и од блата. Закована петвековна звона буне.
Од пандура створили смо великаше, Достојанства поделише идиоти, Лопови нам израђују богаташе Мрачне душе назваше се патриоти. Од пандура створили смо великаше.
Своју мудрост расточисмо на изборе, Своју храброст на подвале и обеде, Будућности затровасмо све изворе, А поразе прогласисмо за победе. Своју мудрост расточисмо на изборе.
Место светле историје и гробова Васкрсли смо све пигмеје и репове; Од несрећне браће наше, од робова, Затворисмо своје очи и џепове. Место светле историје и гробова
Остала нам још прашина на хартији К’о једина успомена на џинове; Сад сву славу пронађосмо у партији, Пир поруге дохватио све синове. Остала нам још прашина на хартији.
Под срамотом живи наше поколење, Не чују се ни протести ни јауци; Под срамотом живи наше јавно мнење, Нараштаји, који сишу к’о пауци. Под срамотом живи наше поколење.
Помрчина притиснула наше дане, Не види се јадна наша земља худа; Ал’ кад пожар подухвати на све стране, Куда ћемо од светлости и од суда! Помрчина притиснула наше дане.
Приредио: Далибор Дрекић
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
