Антика

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. Овом приликом преносимо један од чланака који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Потом следи чланак „Име Србин научно необјашњиво“, објављен исте године.

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

СРПСКО ИМЕ (Нови живот, 1926.)

ПРАСРБИЈА

Такозвани баварски географ из IX века пише: „Zeruiani, чија земља је толико велика да су из ње као што се тврди произашли сви словенски народи.“

Прокопиос из VI века пише: „Некада имали су Словени и Анти заједничко име. Звали су се Спори, вероватно због тога јер живе далеко разбацани и заузимају пространу земљу.“

Из ових двају текстова многи су закључивали, да је српско име прастаро словенско име, које је било заједничко свим Словенима, док су живели у заједничкој праотаџбини. У истини из ових текстова није могуће повући тако далекосежни закључак.

Што се тиче баварског географа није потпуно јасно, да ли израз „Zeruiani“ у истини значи Срби. Могло би значити „Северјани“, могло би бити покварено „Сармати“, могло би бити још која друга покварена реч, а највероватније изгледа да је уистини хтео означити „Србе“. Само сигурно то није. Осим тога потпуно је нејасан извор ове његове вести.

Што се тиче Прокопија, израз Спори могао би уистини да буде погрешка преписивача из „Сорби“ или „Серби“, као што је то закључио Јанко Шафарик, а после њега и многи други. Свакако је тај израз мистериозан јер народ Спори, иначе је непознат, а ако је у истини постојао у давнини народ са таквим именом, морао би бити познат и из других извора. Израз Спори свакако је искварен, најлакше га је исправити са Срби, али, најпосле, то је само комбинација за коју немамо доказа.

Нидерле мисли, да је ова вест Прокопија само вештачка комбинација. Грчком историчару било је познато, да постоји између различитих словенских народа и племена, који се појављују под именом Словени, Анти, па и под другим именима, извесна етнографска заједница, па је комбиновао заједничко порекло од једног народа, коме је дао вештачко име: Боспори, као живећи на Босфорском мору. Скраћено Боспори је Спорои или Спори. И то је могуће мада не баш врло вероватно.

За хипотезу, да су се Словени у праотаџбини звали Срби немамо дакле стриктног историјског доказа, имамо само два велика текста са којима се може доказати извесан, мада не велики степен ове вероватности. Тако се представља ствар ако посматрамо ове текстове искључиво саме, друкчије се представља ствар ако гледамо на њих са ретроспективом, тј. са ових векова, у којима се почиње пред нама откривати слика Словенства, те се појављује српско име код различних словенских народа. Ако гледамо са овог гледишта, добију ови текстови баварског географа и Грка Прокопија пуно више снаге.

СЕВЕРНИ СРБИ

Први пут помињу се Срби у историји код истинског географа Вибиуса Секвестра, у VI веку, који пише: „Albis Germanie Suevos a Cerveciis dividit – „Лаба дели Свеве од Цервиција“. Израз Cerveciis сигурно значи Срби, јер Србе налазимо на Лаби потпуно сигурно у првој половини седмог века. Даље јасан је израз Свеви. Обично се то тумачи „Швабе“ и онда 6и се рекло: Лаба дели Швабе од Срба.

Према томе у то време германске Швабе становали би на левој обали Лабе, а десну заузимали би Срби. Тешкоћа је у томе, да је из других извора познато, да су Швабе у то време становали прилично далеко од Лабе. Србе налазимо брзо за тим историјски утврђено на левој обали Лабе, па нису могли у току од неколико деценија прећи Лабу, одгурнути Швабе, колонизирати велику пространу земљу те се на њој населити.

Многи словенски слависти израз Свеви тумачили су због тога као „Слави“ а онда би се рекло: „Лаба дели Србе од Словена„. Срби станују на левој обали Лабе, а на десној обали народи који носе заједничко име Словени. Поново је тешкоћа у томе, да су народи познати под именом Срби становали на десној обали Лабе до Одре, где се налазе још и данас, а главна снага Срба била је баш на десној обали Лабе.

Најпосле за нашу расправу није главно како објаснити ове изразе. Главно је факт да Вибиус Секвестер познаје Србе на Лаби. У осталом ову тешкоћу могуће би било објаснити тако да латински географ није имао намере па није ни могао описати тачну етнографску границу. Он је само хтео рећи, да тамо негде на северу, на реци Лаби, њеним притокама, граница је између Шваба и Срба. При томе је граница могла бити далеко на западу од Лабе.

630. године словенски владар Само поразио је Франке и после тога – пише немачки кроничар Фредегар – да се „српски кнез Дерван који је словенског народа те је пре био подложан Францима, ступио на страну Сама“. Питање је, где је владао тај српски кнез Дерван. Сигурно није био владар над јужним Србима, јер се из целе везе види, да се односи на догађаје у садашњој Немачкој. Словени, који су живели на Истоку линије Лаба Солава, до Карла Великог били су потпуно независни од Немаца. Срби на Истоку од Солаве били су фактички од Немаца подјармљени тек године 927. Дакле сама примедба не може се односити на Србе, који су живели између Солаве и Одре. Може да се односи само на оне Словене, који су живели на западу од Солаве, у крају, који је у то време био под влашћу Немаца.

Ми имамо потпуно сигурне доказе, да су Словени, и то у већим масама, становали далеко преко Селаве у садашњој западној Немачкој. Ту имамо доказ да су се они Словени звали Срби или бар да је над њима владао српски кнез Дерван. После тога северни Срби више од сто година се не помињу и то не може да нас изненађује. Ми имамо само изворе немачких летописа а они нису писали у научне сврхе, они бележе друге народе само кад ови долазе у сукоб са Немцима. У такав сукоб дошли су за време Карла Великог 782 године Срби, који су становали између Солаве и Лабе, напали су Турингију и по њој силно пустошили. Карло Велики био је заузет на другим странама, па није предузео против њих одлучне мере.

: Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

805 године син Карла Великог краљевић Карол, напао је Србе преко Солаве и у овим борбама пао је српски кнез Милидух; поносни српски кнез, како га назива кроника. Немци су против Срба основали две туриншке граничне крајине са средиштем у Ерфурту и у Халштату. 830 године водио је рат са Немцима српски кнез Тунгло, 839 године пао је у тешкој борби са Немцима кнез Чемислав негде у близини Лајпцига, 874 године гранични гроф Ратулф победио је Србе, али дефинитивно Срби између Солаве и Лабе били су подјармљени тек 928 године а и после тога они су се још бунили против Немаца.

Из свих историјских података можемо закључити следеће: Српско име било је на северу, у садањој Немачкој широко распрострањено, али оно није строго локализовано на једно племе или народ. Од Карла Великог Срби у строгом значењу становали су између Солаве и Лабе. Словенска племена, која су становала на левој обали Солаве и по Турингији, која су много раније била подјармљена од Немаца, сигурно су била етнографски врло близу са оним Словенима, који су становали између Солаве и Лабе, па и код њих се помиње да је владао српски кнез Дерван. Словени на десној обали Лабе, северно од чешких планина, између Лабе и Одре, појављују се под именом Милчана, а етнографски били су истог народа са Србима. Северно и источно од Милчана становали су Лужичани, код којих се не помиње српско име, а Милчани и Лужичани су били у тесној сродности са Србима. Остаци Милчана и Лужичана сада се називају Србима, свој језик српски, своју народност српска итд. Српско име код њих је дубоко укорењено.

Богославски мисли, да Лужичани некада нису били Срби. Кад су Срби изумрли, Немци су почели Лужичане називати „Wenden Serben“. Од старих Срба пренело се на њих име и остало до данас. Ова комбинација је немогућа. Немогуће је да се тако дубоко укорени име, које им је било касније, за време ропства дато од победиоца. Српско име морали су имати већ одавна, али за време борби са Немцима појављују се под својим локалним, именом, јер су имали своју државну организацију.

Северно од Срба становала су племена, о којима расправљају слависти да ли су припадали српској или лутичанској групи, као Стодорани или Хавелани, Морачани, Спревљани итд. Свакако су ова племена морала бити у тесној етнолошкој вези са Србима и отворила су прелаз ка Љутичанима у правом смислу, Ратарима, Доленцима, Хижанима, и Чреспењанима, који су творили савез Љутичанске републике.

Српско име је било дакле најсилније учвршћено између Солаве и Лабе, српска су била и племена даље на истоку и на западу и на северу, мада се појављују под својим племенским и политичким именима. Осим тога налазимо српско име тесно локализовано на извесним местима. На десној обали Лабе помиње се први пут 944 године жупа Сербиште сада Зербст. Овај крај добио је име од Срба. Код племена Житица на Лаби постојао је град Zurbici, које име исто тако долази од Срба. Даље се је Крајина на обалама Солаве до чешке границе звала Strowe. Ово име забележено је већ године 800. У каснијим документима зове се Zurba, Swurbelant, Sworbia. И ово име без сумње долази од Срби, Србија.

Имамо дакле српско име тесно локализовано на извесним тачкама, имамо српску државу између Солаве и Лабе, имамо племена Милчане и Лужичане, који за време ратова са Немцима нису у државној вези са Србима и појављују се под својим именом, а српско име је без сумње код њих и онда било укорењено. Даље налазимо српско име и српске кнежеве такође на левој обали Солаве.

Земље северних Срба биле су за оно време снажно војнички утврђене и имале су велики број тврђава и утврђених градова. Баварски географ набраја број градова по различним словенским земљама и тако примећује, да су Лужичани имали градова 30, Срби градова 50, Милчани градова 30, Гломачи 14, Морачани 11, Нелетићи 5. Дакле и сразмерно мали крајеви имали су велики број градова, што сведочи о снажној војничкој организацији.

: Леополд Ленард – Српство у поезији Лужичких Срба

: Часопис Нови Живот, март 1926.

ЈУЖНИ СРБИ

Кад се први пут појављује српско име на Балкану, оно се не појављује као име етнографске групе, народа или племена са одређеним географским и етнографским границама. Оно се појављује фиксирано на извесним тачкама.

Константин Порфирогенит пише о Србима да су дошли из велике или беле Србије, која се зове Бојка, а њихови суседи су Франци и велика некрштена Хрватска. Они су дошли на Балкан и замолили цара Ираклија да им да земљу. Цар им је дао земљу у близини Солуна. Али ова земља није им се допала, па су се вратили натраг ка Дунаву. Само мали део је остао код Солуна и основао варош Серблије. Кад су остали Срби дошли до Дунава, покајали су се, па су преко царског намесника у Београду замолили цара да им да другу земљу. Цар им је онда одредио Захумље, Конавље и Травунију, која је земља била опустошена од Авара и без становништва. Тамо су се населили и основали своју државу под кнезом Михаилом Вишевићем. А непокрштени Срби живе још сада код реке Висле у крају који се зове Дицике.

Разуме се да је и ово причање врло конфузно, нејасан одјек старих традиција, те је изазвало најразличније коментаре и комбинације. Константин је знао да се српско име налази у близини Солуна, српска држава под Михаилом Вишевићем постојала је на Приморју, у Захумљу, Конављу и Травунији, чуо је одјек старе традиције да су Срби дошли са севера, негде са реке Висле. Могуће да је чуо да се Срби налазе на северу као велики и снажан народ.

Српско име налазило се дакле према овој традицији у околини Солуна и на Приморју, у садашњој јужној Далмацији и Херцеговини. Осим тога српско име налазимо још на многим другим тачкама. Ptolomaios и Peutingerska мапа, дакле извори из другог до трећег столећа по Христу помињу руску станицу Сербином, Сербитион, Сервитио, на Сави, на путу између Сирмија и Салоне, Плиниус помиње „Serretes“ на Драви. Сличност имена је фрапантна и из тога би следовало, да су неке српске групе већ у то време продрле преко Карпата до Саве и Драве. Свакако словенска колонизација на југ почела је да се разлива много раније него у другој половини VI века. Али из ових сличних израза не можемо још конструисати доказе.

Словенско насеље Поханско, Моравска

Потпуно сигурно налазимо Србе на различним тачкама Балканског полуострва већ у почецима словенске колонизације. На граници Македоније и Тесалије налазила се насеобина Серблиа или Сербија, садашњи Серфиџе. Из повеље цара Василија из 1020. године се види, да је тамо постојала самостална српска покрајина са српском бискупијом. На различним тачкама налазимо фиксирано српско име у Грчкој, као насеобину Сербу у Аркадији, Сурпи и Сервохиа у Тесалији, Сербианика у Коринту, Серебиани у Берату, Сербиана код Јањине, Сербота у Месени, Сербеика у Лакедемону, итд.

Нидерле, који наводи ове случајеве, мисли да су то фрагменти српског народа, који су се у току велике сеобе отцепили од српског дебла и залутали далеко на југ. Ова теорија је неодржива, јер се не слаже са словенском етнографијом и лингвистиком, па и историја не зна за такво мешање појединих племена. Могући су случајеви касније колонизације и насељавања ратних заробљеника, на који начин су се стварале енклаве једног племена или народа међу другим племеном или народом. Али у случајевима, где имамо већ из првих векова врло сличне податке, да су се налазили Срби на територији других словенских племена, не можемо ове Србе сматрати као фрагменте српског народа, који су се као енклаве утиснули међу друга словенска племена.

Даље имамо податке да су се Срби налазили и у Бугарској. Исто тако већ у седмом веку појављују се Срби у малој Азији, у околини Никомедије и Никеје. Постојала је бискупија Гордосрба чије се име налази већ у старом списку грчких бискупија од св. Епифанија из VII века. Много касније, у почецима XIII века налазимо у Малој Азији забележено име „Сервохорија“ – српска покрајина. Име Гордосрба – Велика Србија и српска покрајина сведоче најбоље да је број Срба у Малој Азији био прилично велики. Ови Срби касније су играли знатну улогу у борбама Грка са Арабљанима. Ови Срби могли су у Малу Азију доћи вероватно из околине Солуна или из Грчке.

Српско име налазимо дакле на Балкану локалисано на различним тачкама и код различних словенских племена. Ово име налазимо на Доњем Вардару, на реци Бистрици, на различним тачкама у Грчкој, налазимо га чак у Малој Азији, а пре свега на Јадранском Приморју, на обали од Неретве до Котора и у унутрашњости ове земље.

Ми не налазимо српско име као име једног словенског племена, које је са осталим племенима дошло на Балкан. Ово име налазимо код различних словенских племена. Словени Конавља и Травуније сигурно већ онда били су дијалектички различни од Словена на доњем Вардару и на Бистрици и од лакедемонских племена Милинаца и Језераца, или од оних Словена који су касније добили бугарско име. Ово српско име сувише је старо и сувише распрострањено, да би могли све случајеве, где се налази, изјаснити као каснију колонизацију. Исто тако не можемо објаснити да су се фрагменти српског народа некада тако цепали од свог дебла и мешали са другим племенима, а онда целе векове сачували своје име. То је загонетка, коју досадашње теорије нису могле објаснити.

Нови живот, 1926.

приредио: Далибор Дрекић

Сродне објаве:
Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци

Поводом обележавања 200 година од Првог српског устанка проф. Божидар Митровић је изнео доказе истинитог значења речи «Словени» – КолоВени (Сунца Род) и истинити назив Винчанске цивилизације – РасСија.

РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци

Професор Руске академије Божидар Митровић, доктор правних наука, истражујући античке изворе права и фреске Србски чудотворци, Св. Сава Српски и Св. Цар Лазар Српски у Архангелском сабору Московског Кремља, открио је истинско значење речи «Словени». Име професора Митровића је Божидар, али је било потребно (како је говорио његов официјални опонент професор Михаил Ринг, када је овај српски научник штитио докторску дисертацију „Рекламационо право“ на Правном факултету МГУ им. М.В. Ломоносова) имати не само име Божидар, већ и истински Божији Дар, да би дешифровао античку графему, из које је прочитана реч «Словени». Али, професор Митровић скромно напомиње, да је за то било пре свега неопходно знати историју државе – СЕРБиЈА и историју Св. Саве, састављача првог грађанскогог кодекса Србије, Русије и Бугарске, који је под називом «Кормчја књига» био проглашен у XIII веку.

У свим књигама, уџбеницима и каталозима о Русији и Московском Кремљу указано је, да је Архангелски сабор Московског Кремља изградио италијански архитекта или «архитекта из Италије», иако је тај храм подигнут у периоду од 1505. до 1508. године (XVI век), а Италија оформљена три века после тога – 1861 године (XIX век). То није само логичка, него и груба историјска грешка. Ми немамо право да садашње геополитичке појмове примењујемо при разматрању најстарије историје.

РасСијски (руски) цареви Иван III и Иван IV (Грозни – непријатељам словенским) руководили су се идејом обједињења свих рассијских земаља. Због тога је руски цар позивао у Русију за градњу Архангелског храма архитекту не из Италије (пошто Италије уопште није било), већ из Венеције. До дана данашњег у северном делу Апенинског полуострва очувала се област Венето и град Венеција. У Венецији, и у та средњевековна времена живео је народ, који су други народи називали „венети“ или „венди„.

Но сам себе тај народ је називао „РасСени“ како у том периоду, тако и у периоду до Римске империје, када су РасСене (РасСијане) други народи звали – Етрусские. Они су се називалi Венети, или Венди (Винди).

Владало је мишљење да то потиче од словенског божанства Вида и словенском мировозрењију – погледу на свет, које је било обједињено у “Словенским“ Ведама (введењију – уводу у знање).

Основ тог мировоззрењија била је АзБоукеВид (одакле и потиче реч Бог) – Посланица (која велича дохришћанско словенско божанство Вида којег нам дарује Сунце) у виду акростиха, прва слова, којег су и тада и данас чинила азбуку која оличава почетак почетка њиховог – нашег језика, одакле је такав поглед на свет и добио назив „језичество“:

Аз ЈаБуке БогВеди ВидГлагољу ГоворимДобро ДоброЕст ЈеЖивете Живети …….

АзБоука сама по себи је потврда да су Словени имали своје писмо и пре Ћирила и Методија јер је очигледно да они као хришћани не би величали прехришћанско божанство.

Професор Митровић тврди: «Мудри руски народ, као колективно сећање у форми назива сопствене државе запамтио је истину о најстаријој цивилизацији, име које је не Винчанска цивилизација већ -РасСија». Централни део сербске средњовековне државе имао је назив Рашка (Раска – руска, како нас исправно учи Св. Николај Велимировић).

1389. године сербска војска штитила је у бици на Косовом пољу од турске армије не само хришћанство, Европу и сербски народ, него и свети за све СлоВене град Рас.

Иако Срби битку нису изгубили, Турци су у току следећег века запосели Сербију и друге сербске земље. СЕРБиЈА је обновљена 1804. године, с почетком Првог сербског устанка под вођством Ђорђа Петровића (Карађорђа).

Сербија – то није само назив државе, то је најстарија заклетва свих русса «Серб и ја» (Србин сам и ја), а и свих Срба, која открива античку историју Русије.

На жалост Први сербски устанак био је угушен од Турака. Иако је после Првог уследио и Други сербски устанак, и Сербија је изменила име на Србија.

Услед значајног финансирања од стране Аустрије (Вуку Караџићу је ,,помогао“ Словенац Јернеј Копитар, по налогу из Беча, од стране царице Марије Терезије) измењена је сербска (рассенска) АзБука, уведено правило: «пиши како говориш», тако да су нажалост од тада Серби изгубили могућност да читају своје античке па и средњевековне рукописе, између осталог и Законоправило («Први» грађански кодекс Сербије, Бугарске и Русије), које је носећа колона (стуб) моста између времена садашњег и античке прошлости СлоВена.

Питање је зашто Јернеј Копитар није тад ,,реформисао“ и свој словеначки језик, већ само наш црквено-словенски, који је био врло сличан словеначком, вендском и осталим словенским језицима. Одговор се сам намеће: Словенци су тако задржали своју историјску и лингвистичку везу са вендским језиком, а Срби су изгубили…

Тако се сада нажалост дешава да неки словеначки лингвисти тврде да је словеначки језик старији од српског, што је резултат ,,реформе“ српског језика.

У свим савременим енциклопедијама света постоји објашњење појма «Винчанска цивилизација», која је названа по сеоцету поред Београда. Радивоје Пешић је систематизовао елементе азбуке, који су нађени у Лепенском виру, и словне знаке, који су нађени на археолошким налазиштима Винчанске цивилизације. Он је упоредио винчанску АзБуку с етрусским писмом и са савременном српском азбуком и установио, да је реч о истом писму.

Али многи продужавају да ћуте о тим фактима, јер је у нацистичкој Германији постојало Вендско оделење, које је, како пише А. А. Гугнин у књизи «Литература лужичких Срба XX века» (Москва: «Индрик», 2001), тајно наредило нацистичкој штампи да «избегава било каква саопштења и факте о Лужичким Србима, забрањивало се чак и употребљавање самог етнонима Лужички Срби (Sorben, Wenden)». Давно је дошло време да се ослободимо од нацистичких забрана и схватимо, да су Серби и Венди – синоними.

Архангелски сабор Московског Кремља оличава идеју русске државотворности. На перви поглед врло је необично, да се у том храму маузолеју руских царева на стубовима где су насликани предци русских царева налазе фреска Сербски чудотворци, на којој су насликани ликови светог Саве Сербског и његовог оца Преподобног Симеона, у мирском животу Стефан Немања – велики кнез Сербии, који је поново објединио део сербских земаља на Балкану!!!

Они су несумњиво, чудотворци, пошто су ослободили српске земље от разарајућег цезарепапизма Ватикана, и обновили законе етрусско-римске, написане у давна времена под утицајем етрусске писмености. По једном мишљењу «појављивање лика светог Саве Сербског, како са са љубављу зову у Русији, се објашњава не само династичким везама и личним поштовањем Иваном Грозним српског светца, већ је у првом реду израз признања делатности св. Симеона и св. Саве као узора за русску државотвнорност».

То није сасвим тачно: Свети Сава Сербски и Стефан Немања нису узор за руску државотворност, већ су сама руска државотворност, или, тачније речено, део те државотворности. И то никако не може бити понижавајуће ни за Светог Саву Српског и Стефана Немању ни за српски народ и државу, независно од многобројних жртва које је српски народ поднео ради обезбеђења самостосталности српске државе и Српске православне церкве, која се вековима супротавља цезарепапизму.

Тајна је у томе, да је родовска и племенска структура Древне РасСије у та давна времена подразумевала пуну самосталност и истовремено јединство тог јединог народа (данас говоримо „српског“ и „руског“). Таква родовска и племенска структура с таквим принципима очувала се на српској Црној Гори до данашњих дана. Те чињенице откривају да су Срби – друштвени слој земљорадника и сточара (РасСена – СлоВенског монолита), који се очувао у Италији и Француској под називом Серви до XVI -XVIII века а у Русији под називом Крепостних Крестјан до 1861. године, када је прихваћена Уредба од 19. фебруара 1861. године, којом је прекинуто крепостное право, јер Серб није роб, иако је остатак родовске (племенске) друштвене организације етрусских (РасСена).

То је објашњење и за друштвени слој Колони – у сваком уџбенику римског права се на једној и не више од две стране објашњава овај слој врло смушено и противуречно да су то били робови, али да нису били робови – они су били везани за земљу, али природом својег занимања и племенском структуром која се очувала како за крестјане (БогуМиле који су славили прасловенска божанства) у данашњој Босни и Херцеговини и Србији тако и Крестјане у Русији.

То објашњава и феномен, на који је у предговору „Олонецка губернија и њене народне рапсодије“ указао А. Гилфердинг: «У Кенозеру крестјанка Матрена Мењшикова отпевала је од почетка до крајасрпску песму „О Јовану и Мари“ као руску билину (оно што је било)».

Стефан Немања се руководио, као и руски цареви, идејом обједињења свих сербских земаља,због чега се дуго молио Богу, да му тај поклони још једног сина, коме је дао име Рас(т)ко. Растко се замонашио не случајно у руском манастиру у Светој Гори под именом Сава. Стефан Немања је схватао Србе и Русе само у значењу једног јединог народа, пошто се још од XI века централни део обновљене сербске државе назива Рашка (Раска – Русскаја, како Св. Николај Велимировић учи позивајући се при томе на Византијске и Угарске изворе тога времена).

Сам назив «РасСија» (који говори не само да Рас као Бог и духовни одраз Сунца – сија, него потврђује постојање најстарије цивилизације у Евро-Азији, која је предходила египатској, римској и грчкој и била им економска, духовна и технолошка основа) се са временом претворио у писаним текстовима, који постају доминантни у односу на усмена предања, у назив «Россија» (који тако написан скрива везу са правим значењем назива за државу коју ми Срби називамо Русија). Али ипак, слава Богу, мудри руски народ је очувао ту стару истину и изговара назив своје државе у њеном правом значењу – «РасСија». Он је тиме очувао истинско словенско и јазическо порекло државности РасСије. Та истина је колективно памћење руског (РасСенског) народа и мени је била орјентир који ми је омогућио да откријем и право значење речи Словени напуштајући било какво етимолошко тумачење које никако није могло открити право значење.

Идолошки интереси хришћанства као новог мировозрењија и дан данас чини своје да се не открије сунчани траг не само у називу Словена него и у њиховом погледу на свет (мировозрењију) који је претходио не само хришћанству него и римској, египатској и грчкој цивилизацији.

Покушавајући да одгонетнем смисао истрајности са којом су руски цареви позивали архитекте из Венеције, и истражујући античке изворе етрусско-римског права, који су предходили Крмчији открио сам уз помоћ радова Светислава Билбије и Радивоја Пешића, да је реч «СлоВени» (и старија варијанта у србском језику «СлаВени») неправилно изведена из етрусске графеме (VI в. до н.е.), што је и тада, и сада на сербском (рассииском) језику означавало (тада написано с десна на лево, а сада с лева на десно) КолуВени (Сунцу Лоза, то јест Сунцу Род) – Тако су себе називали СлоВени, поред такође сопственог назива «РасСени» (Сунца Сенке).

Потврду томе је могуће наћи и у Малој Азији, где је била раширена «винчанска цивилизација» право име које је РасСија. У лидијској графеми (Светислав Билбија претпоставља да је графема старија од VI век до н.е.) такође откривамо истиннско значење речи СлоВени, што је и тада, и сада на рассијском (сербском – руском) језику значило (тада написано с десна на лево, а сада с лева на десно) ВениКоло (Лоза Сунца, то јест Род Сунца). ЭтРусскоа реч 8 7 6 5 4 3 2 1 Право значење: К о л о В е н и 1 2 3 4 5 6 7 8 (Коло = Сулнца Венац = лоза) Сулнца род, Први ниво, промена неправилно читање: С л А В е н и 1 3 4 5 6 7 8

200 година после Првог сербског устанка није тако много, да би ослобођени Срби сазнали своју историју, али је очегледно, да и русску историју није могуће схватити без целине историје заједничког народа сербског и руског, која као једна целина раскрива историју најстарије цивилизације, име које је – РасСија. Полазећи од тих факата, лако је схватити и град Петру (о чему је журнал «Гео – Земља» у Москви писао у броју 11 у новембру 2003. године), јер је објашњење дато у том истом броју на страници 58 «Стара вера на новом месту». Одгонетка се крије не у резбарији стубова (колона) «правоверних» КолоВена који су се преселили са Буга у Иркутску област. У журналу они се просто зову «староверци», иако су «староверци» хришћани а њихове изрезбарене колоне представљају дохришћанску представу КолуВена – СлоВена у виду сунчевих зрака којим се велича снага Сунца која у подножију тих зрака (стубова) даје биљке и живот.

То је још једно сведодочанство да су и стубови у архитектури настали из схватања КолуВена како Сунце својим зрацима држи свеколики свет. Структура тих храмова је врло слична структури колона храма у граду Петра у Јордану. Естетика и архитектура Петре и целокупне цивилизације КолуВена проистекала је из мировозрењија о сунцу као Творцу и держатељу Вида и Света. При томе фриз је одраз сунчаних зрака и јединства света, а канелури стубова (колона) као зраци сунца у архитектонском и естетском смислу су представа човека тог времена: како Сунце држи свет физички, и како захваљујући зрацима Кола (Сунца) настаје сва природа. То је врло пластично приказано на стубовима – колонама ових «старовераца» у Иркутској области где су их населили. Али одгонетка Петре крије се не само у начину изражавања стубова – колона као симбола њиховог погледа на свет и веровања у божанство сунца њихових предака, већ пре свега у томе, да су они из тог мировозрењија црпели конкретно знање о земљорадњи – када сејати и када жњети у зависности од кретања сунца, по кретању којег су се придржавали као «староверци» и после прихватања хришћанства око православног храма («по сунцу») све до Никоновских црквених реформи у Русији изазваних латинским утицајем. Тако су они чак и по прихватању нове хришћанске вере очували дохришћанска знања и истину о најстаријој цивилизацији име којој је – РасСија.

Неоспорни српски симбол Само Слога Србина Спасава (присутан како у етруским изворима тако и на гробу Александра Македонског) означава четири огњила (ОЦИЛА), односно четири фазе у привидном кретању Сунца, што је било основа погледа на свет Срба односно КолуВена (СлоВена) који су били земљорадници и сточари (што су до римске-грађанске револуције биле основне и доминантне привредне гране), што се базирало на знању – када се Сунце рађа и на којем солстицију (летње дугодневнице – 22 јуна) умире за Човека да би киша (дожд – ДажБог) натопила мајку Земљу, после чега се на дан зимске краткодневнице рађа млади Бог (Младо Сунце – Богић/Божић).

Знање о четири фазе у привидном кретању Сунца, као извора знања и КолуВенског (СлоВенског) схватања Космоса је очувано не само на српском грбу и на српским капама у Црној Гори, него и у конструкцији четири купола равноморно распоређених око средишње куполе многих храмова Српске православне цркве и већине храмова Руске православне цркве, која је као и Српска православна црква објединила и очувала дохришћанско Правоверно знање, веровање и обичаје старих КолуВена (Словена) и хришћанско православно веровање.

Римско право је по пореклу етруско-римско право, јер и у области јавног права и у праву уопште неки основни правни појмови имају логично објашњење само у етруској односно Словенској варијанти као што су речи: Курија, скуп мушких представника рода,КоДекс (од латинизованог КоДух -КолуВенски идоли на којима су била исписана основна правила који су били уништени 510. године п.н.е. у Римској револуцији када су свргнути етруски цареви, а КоДух идоли уништени као што су октобарски револуционари уништили Храм Христа Спаситеља и друге православне храмове као симболе «претходне» епохе), Ре(с)Публика (СтварЈавна – која потиче од речи «Веће» као облика окупљања и гласања мушких представника Словенских родова и племена која је истог корена као реч «вешћ» – и данас на руском «ствар»), због чега су извори «римског права» вековима уништавани на Апаненинском полуострву и Западној Европи одакле су истиснути Серби, који се као друштвени слој сачуваше у Италији и Француској са туђим језиком и вером као Серви све до XVI – XVIII века.

Под називом Крестјан у Русији, Срби се очуваше све до 1861. и до крвавог Октобарског војног пуча 1917. године, када започе уништавање руског села, (Срби се под истим називом крстјани очуваше и у Босни: као верска целина до 1466. године а као друштвени слој чак до XV и XVI века када су као такви уношени у турске дефтере, после чега примише ислам).

Назив СЕРБиЈА је старинска српска и руска заклетва, која значи СРБИН(сам)иЈА, као што и Срби не пишу назив руске државе по правилима новореформатора српског језика «како говоре» сами Руси – РасСија већ као српску заклетву – РУСиЈА.

Његош је назвао свој Горски вјенац управо тако, јер опева очување српског рода или вјенца – КолуВена – Словена у брдима Црне Горе, која доби то име после повратка Св. Саве из Тебе и Црне Земље (на коптском језику) – Египта, где су РасСени, познати под називом «народ са севера» у та стара времена имали значајан утицај на формирање мировозрења и развој земљорадње.

Стихови у народној песми «Кнежева вечера» «Сјутра јесте лијеп Видов данак, Виђећемо у пољу Косову, Ко је вјера, ко ли је невјера!» нису расправа етичке природе (ко ће у битци изневерити) већ истина да се Српска војска на Косову пољу састојала од: Правоверних Срба језичњика – пагана који су прослављали још увек древне КолуВенске (СлоВенске) богове (који су сматрали да су због тога БогуМили) и Православних Срба (који су већ били примили хришћанство),што и данас треба да буде поук свеколиком српству – Словенском (КолуВенском) роду да се обједини без обзира на страначке, верске, језичке и друге чисто идеолошке поделе и подвале.

Овим текстом завршавам конкурс «Одгонетни име руже», у оквиру којег сам идеји Умберта Ека «да од изчезлих ствари остају празна имена» и идеји да појаве које губе своје име – нестају супротставио идеју Паола Коеља да можемо чути звона давно потопљеног Храма» и изнео увереност да можемо оживети истину о нашој древној и новијој историји, без обзира на многобројне фалсификате.Писање о тој истини једини је начин да одбранимо српски род. Јер ако не схватимо како су нас перфидно истисли са Апенина, нећемо схватити како и зашто су нас истисли са Косова и Метохије, и зашто и како успешно нас истискују са Балканског Крша.

Излагање проф. др Божидара Митровића:

Извор: atlantidaforum, bozidar.ru

ГРАДИТЕЉСТВО / ИСТОРИЈА / СИМЕТРИЈА / УМЕТНОСТ

Тајна златног пресека: Веза између културе Лепенског вира, Винче и средњовековне српске културе

Предраг Милосављевић упростио Еуклидову конструкцију златног пресека и померио границу свесног познавања златног пресека за око 3.300 година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке. Куће Лепенског вира и египатске пирамиде грађене по истоветној конструкцији.

Лепенски Вир, кућа према реконструкцији Драгослава Срејовића; фото: Расен

Београђанин Предраг Пеђа Милосављевић је још као дизајнер „свратио“ у свет геометрије и физике и довео у питање константе ових наука које су хиљадама година биле светиња.

Са двадесет година, на првој години студија Факултета примењених уметности успео је да упрости Еуклидову конструкцију златног пресека која се користила око две и по хиљаде година, а само три године касније усавршио је своју претходну поставку, која ће, како тврди, померити границе научног сазнања.

Златни пресек заснован је на томе, да је однос мањег дела геометријске дужи према већем делу, исти као и однос већег дела према целини. Све ствари у природи у својој основи садрже златни пресек, као вид савршене природне поделе, симетрије и равнотеже. Анатомија човека је у потпуности подређена законима златног пресека и односима блиских њему.

На пример, златни пресек код човека одређује се у сразмери, тако да је раздаљина између врха темена и врхова прстију на опруженој руци иста као између стопала и пупка.

Овај најсавршенији начин дељења употребљавали су стари Грци у вајарству, сликарству, архитектури, естетици уопште као и науци. Током времена, а на основу искуства, утврђен је, као један од основних закона природе.

Још су филозофи предсократовци тумачили тајну хармоније златног пресека, али су је објашњавали на свој начин. Касније, своје виђење златног пресека дао је и Еуклид и на основу његове поставке вршена су каснија тумачења.

Тајну за коју се сматрало да је изгубљена „пронашао“ је Милосављевић. Његова истраживања, како доказује, померила су границу свесног познавања златног пресека за око 3300. година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке.

– Реконструисао сам куће Лепенског вира које су старе преко седам хиљада и осамсто година, као и слова винчанске азбуке млађа за скоро хиљаду и по година. Слова винчанске културе установио је археолог Милоје М. Васић приликом првих истраживања праисторијске Винче, а које је објавио 1912. године – прича Милосављевић.

Велико изненађење представља новооткривена веза између геометрије кућа Лепенског вира и естетике винчанског писма. Винчанско писмо и облици кућа засноване су на истоветној геометријској методи, на шта је раније указивао и Радивоје Пешић (професор на Миланском универзитету).

– Познавање златног пресека везивано је за античко доба, али је још египатска култура познавала тајну златног пресека, па савремена схватања теоретичара о томе да су египатске пирамиде грађене без свесне употребе златног пресека падају у воду, тврди Милосављевић и напомиње да Египћани, не само да су знали за златни пресек већ су и пирамиде засноване на потпуно истоветној основи златног пресека која је откривена и у култури Лепенског вира, а која је старија од египатске за преко три, а од грчке за око пет хиљада година. По њему, куће Лепенског вира и египатске пирамиде у основи имају исту конструкцију.

Најзанимљивији део Милосављевићевог истраживања јесте откриће везе између културе Лепенског вира (5800. г. пре н. е.), Винче (4300. г. п. н. е.) и средњовековне српске културе, упркос томе што досадашња историјска сазнања не увиђају никакву везу између становника који су преко 70 векова насељавали подручје данашње Србије.

Необјашњиво је и то да разне цивилизације, које су сматране напреднијим (Грчка, Рим, Византија Отоманска и Аустро-угарска империја), а које су се смењивале на овим подручјима нису преузеле лепенско и винчанско тумачење златног пресека.

Наиме, Милосављевић је у задужбинама српских средњевековних лоза Немањића, Хребељановића, Лазаревића и Бранковића открио да је коришћен исти геометријски принцип, који је употребљаван седам хиљада година раније на простору Балканског полуострва.

Манастири Студеница, Манасија, смедеревска тврђава, куће из Лепенског вира и слова винчанског писма на први поглед немају ништа заједничко. Оно што их повезује је примена истог геометријског принципа – златног пресека. Ту разлику или сличност, веровали или не, открио је Милосављевић.

Милосављевић је одбранио докторску дисертацију „Златни пресек и филозофија природе“ на мултидисциплинарним студијама Универзитета у Београду, на смеру Историја и филозофија природних наука и технологија.

: Слово ренесансе

: Златни пресек

Матица Српска је 2015. године приредила изложбу и предавање под називом „Слово ренесансе: античка геометрија у средњовековном српском стваралаштву“, аутора др Предрага Милосављевића.

Циљ изложбе је био да, како аутор каже: „укаже на постојање рационалних приступа у примени античке геометрије од стране српских мајстора, али, такође, и утицаја које су античка учења имала на развој науке и естетике у средњевековној Србији“, а сврха: „да се продуби свест о различитим аспектима примене античких знања која су утицала да се средњевековно српско наслеђе позиционира у самим темељима развоја хуманизма и ренесансе у Европи“.

Српско средњевековно стваралаштво, хришћанско и светосавско, према Предрагу Милосављевићу, аутентични је чувар античких грчких и римских знања.

Од описа војних направа, „словенског мајстора“ (7. век), преко студеничких цртежа (12. век) и геометрије коју је исказао протомајстор Раде Боровић (14. век), до механичког часовника Мајстора Лазара (14. век) и форме Смедеревског града (15. век), примена посебних геометријских образаца и на њима утемељених естетских приступа на најбољи начин сведочи о очувању античке учености у оквиру средњевековног стваралаштва у Србији. (…) Слични приступи који су у раздобљу између 12. и 15. века били иницирани од стране српских ствараоца (неимара, фрескописаца,…) представљали су око један век касније основу културног препорода западноевропских народа (15-16. век).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Lepenski_Vir.tif

Реконструкција архитектуре Лепенског Вира, 1968. (Предраг Ристић); фото: Википедија

Аутор је до изреченог становишта дошао упоредним анализирањем елемената српског средњевековног наслеђа и њему истоветног западног средњевековног наслеђа из периодароманике, готике, ране и високе ренесансе. Идеја која је не само изречена, него и на један добро утемељен и аргументован начин приказана, јесте да се српско средњевековно наслеђе може и да га ја потребно вредновати на основу „продубљивања културолошких приступа и веза заснованих на мултидисциплинарним истраживањима аспеката његових оригиналних основа“, како би се на целовитији начин „сагледала и разумела лична и заједничка улога у будућим приступима заштите и унапређења националног идентитета“

Према томе, било би корисно знати да је Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу заснована на примени тзв. Птоломејове методе конструисања правилног петоугла; да се у основи града Рибница, у којем је рођен велики жупан Стефан Немања, налази „Метода V6/4“; да манастирски комплекс Студенице има везе са системом музичке аналогије и структуралним основама додекаедра (питагорејски символ космоса), о чему говори Платон у оквиру дијалога „Тимај“; а да је сама Богородичина црква у вези са Еуклидовим поступком конструисања златног пресека, познатог као Метода II, 11,… Први ренесансни уметник који је на непосредан начин приказао истоветан геометријски образац био је Леонардо да Винчи применивши га приликом компоновања зидне слике „Тајна вечера“ (Santa Maria delle Grazie,Милано, Италија).

На мермерној оплати Богородичине цркве (Манастир Студеница) налази се урезан читав низ техничких цртежа (скица) у размери 1:1. Поменути цртежи указују на изузетну геометријску студиозност коју су српски неимари исказали приликом изградње задужбине Стефана Немање. Међу неимарима Студенице налазили су се Мајстор Радован, Мавријан и Сек(ула?). Геометрија уреза указује да је Мајстор Радован био изузетан познавалац статике, али и античких знања чије основе је још током 1. века старе ере описао римски архитекта и теоретичар Марко Витрувије Полио у збирци „Десет књига о архитектури“. Поменута Витрувијева књига остварила је немерљив утицај на каснији развој италијанске ренесансе, али и на специфичност развоја класичне архитектуре у Европи.

Више о архитектонским и фрескописним тајнама уписаним у цркву Богородице Љевишке, у манастирске цркве Грачанице, Високих Дечана, Светих Архангела, Раванице, Љубостиње, Каленића, Манасије, преко Душановог законика и градова Ресаве, Смедерева и Београда, можете сазнати у видео-предавању др Предрага Милосављевића:

Приредила: Сања Бајић

Извори: Глас јавности, sanjaonica.blogspot, Матица српска

ИСТОРИЈА

Откривене посуде древних Аријеваца

Археолози су у Акмолинској области у Казахстану пронашли древне посуде са свастикама, симболично представом сунца и страна свијета који је карактеристичан за андроновску културу Аријеваца. Андроновска култура је заједнички назив за групу блиских археолошких култура бронзаног доба током 2000-1400. г. прије нове ере, обухватајући простор западног Сибира, западни дио централне Азије и простор јужног Урала.

Посуде са свастикама, Андроновска култура; фото: dostoyanieplaneti.ru

: Посуде са свастикама, Андроновска култура; фото: dostoyanieplaneti.ru

: Посуде са свастикама, Андроновска култура; фото: dostoyanieplaneti.ru

До јединственог открића археолози су дошли током ископавања у близини сеоског гробља (село Кенеткољ) у Акмолинској области. Како је пренио часопис “Экспресс-К“, научници су открили неколико посуда са знаком свастике, које су највјероватније припадале древним Аријевцима.

Према ријечима вишег истраживача у Центру за заштиту културне баштине Серика Искакова, на дубини од 45 центиметара пронађени су фрагменти три посуде на којима се налази орнамент симболичне представе сунца и страна свијета који је карактеристичан за андроновску културу Аријеваца.

Он је појаснио да је овај симбол познат као свастика био злоупотребљен од стране идеолога фашистичког покрета. Међутим, овај симбол је много старији и сеже у далеку прошлост, а можемо га видјети код многих древних народа широм свијета. Неки од њих користе ову симболику до данашњег дана.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Indo-Iranian_origins.png

Претпостављена индоиранска андроновска култура и претпостављена индоаријевска даља миграција у Индију јужно од ње су културе које су резултирале; фото: Википедија

Андроновска култура или култура Андроново је заједнички назив за групу блиских археолошких култура бронзаног доба током 2000-1400. г. прије нове ере (датирање се може незнатно разликовати према различитим изворима), обухватајући простор западног Сибира, западни дио централне Азије и простор јужног Урала. Названа је по селу Андронову у долини ријеке Јенисеј, гдје је 1914. године пронађено неколико гробова са скелетима и богато украшеном керамиком.

Приредила: Сања Бајић

Извор: dostoyanieplaneti.ru

ИСТОРИЈА

Касноантички мозаик пронађен на Кипру

На Кипру је током радова на канализацији пронађен редак римски мозаик из четвртог века који приказује трку кочија на хиподрому. Део мозаика дужине деветнаест и ширине седам метара ископан је у јужном граду Ларнаки, а званичници верују да је највећи део и даље под земљом.

https://pixabay.com/photos/cyprus-kourion-landscape-sky-3496466/

Курион, Кипар; фото: pixabay

Представница кипарског Одељења за антиквитете археолог Фрини Хађикристофи рекла је да је то једини такав мозаик на Кипру, а да их у свету има само седам који представљају трке на хиподрому, тачније трку четири кочија с по четири коња.

Могуће је да се налазио у вили неког богаташа или племића у време када је Кипар био под римском управом. „Хиподром је био веома важан у античком римском добу, био је место где се цар појављивао пред народом и пројектовао своју моћ“, рекла је Хађикристофи. „Кипар је у античка времена био богато острво захваљујући бакру, извозу дрвета и грнчарије.“

Мали део мозаика је пронашао један сељак још 1938. године, када су власти и забележиле то откриће, али ископавања нису почела све до сада пошто су други локалитети били приоритети Одељења за антиквитете, рекла је Хађикристофи.

„До сада смо видели сцене из мита о Херкулу, односно приказ његових подвига и знамо да мозаик датира из доба Рима“, саопштено је из кипарског Министарства за антиквитете.

У саопштењу се наводи да је ово важан доказ да је древни Китион, на коме је изграђена модерна Ларнака, играо значајну улогу у дефинисању римске културе на Кипру.

„Ипак, остаци из времена Рима веома су ретки. Према томе, ово је важан показатељ развоја града у време Римског царства“, наводи се у саопштењу.

Кипар је био у саставу Римског царства од 31. године пре нове ере до 4. века нове ере.

Званичници су рекли да ће цели мозаик бити пребачен у музеј.

извори: Новости, Блиц, CNN, Dailymail

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Илирска идеја на темељима српске средњовековне државности

У западним римокaтоличким изворима средњег вијека али и касније, територија коју насељавају Јужни Словени на Балкану називана је најчешће Илириком или Илиријом, а Словени на Балкану називани су Илирима. Од друге половине XV вијека римокатоличка црква почиње да форсира илирску идеју у својим настојањима да поримокатоличи цијели Балкан.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vlaho_Bukovac,_Ilirski_preporod_(svecani_zastor_Hrvatskog_narodnog_kazalista_u_Zagrebu).jpg

Влахо Буковац, Илирски препород (1896, свечани застор Хрватског народног казалишта у Загребу); фото: Википедија

Папа Никола V 1453. године оснива Илирски завод св. Јеронима у Риму који је у почетку био пансион и болница за јужнословенске ходочаснике у Риму а касније служио за образовање будућих мисионара који ће ширити римокатоличанство на Балкану. Св. Јероним био је римокатолички патрон Илирије.

Илирска идеја била је можда и најјача међу фрањевцима римокатоличке провинције Босне Сребрне. О томе говоре и фалсификоване повеље које су тобоже издавали краљеви из породице Котроманић фрањевцима из средњовјековне Босне. Такве фалсификате открио је још у другој половини XVIII вијека фрањевац Филип Ластрић, писац запажене историје провинције Босне Сребрне и један од првих историчара са територије Босне и Херцеговине који се служио методама блиским савременим историчарима тј. провјером историјских извора. У свом дјелу „Преглед старина Босанске провинције“ први пут објављене 1762. године, Ластрић оспорава „Декрет“ краља Стефана Твртка који је он наводно издао Босанској викарији, у којем себе титулише за краља „Рашке, Србије, Босанаца или Илираца, Приморја….“ зато што је исправа датована „године Господње 1342“, када је Босна била бановина којом је владао Твртков стриц бан Стефан II, а Твртко је тада био дјечак. Документ је морао настати знатно касније у вријеме када је илирска идеја била распрострањена међу фрањевцима и другим римокатолицима на Балкану и шире.

Иако се под Илирима често мислило на све Словена на Балкану, ипак у многим документима и другим списима под тим именом подразумјевали су се само Срби. Тако нпр. Ј. Х. барон Бартенштајн у својој књизи „О расејаном илирско-расцијанском народу“ из 1761. године, Србе назива Расцијанима и Илирима. Фридрих Филхелм фон Тубе описујући Славонију и Срем 1777. године, Илирима назива Србе који су са патријархом Арсенијем Чарнојевићем пред Турцима избјегли у Славонију и Војводину 1690. године.

Грб Душановог царства према Берлинском грбовнику; фото: Википедија

Кад смо код Илирске хералдике, њени почеци везују се за Петра Охмучевића Гргурића из околине Сланог код Дубровника. Петар или дон Педро како је гласило његово шпанско име, био је у служби шпанске морнарице у којој је догурао до чина адмирала. У својим настојањима да добије привилегије и племићки наслов, послужио се фалсификовању свога поријекла представљајући себе као потомка средњовјековне српске властеоске породице Охмучевић. Зарад тога потрудио се да направи лажне исправе које би посвједочиле његово племићко поријекло, па је тако направио лажне родослове и друга документа. На крају је шпанској администрацији у Напуљу (шпанска краљевина је у то вријеме владала Напуљем) понудио је фалсификовани грбовник који доказују славну прошлост Душановог царства и рода Охмучевића. Оригинални Охмучевићев грбовник није сачуван, али зато јесте грбовник Коренић-Неорића за који се сматра да је преписан са оригинала и да је настао мало послије оригиналног грбовника дон Педра. Значајан број грбова који се појављују у илирском грбовницима има историјску подлогу и вјеродостојни су, док има и оних који су скроз измишљени. Главни и највећи грб у илирској хералдици јесте измишљени грб Душановог царства који се састоји из мањих грбова историјско-политичких средњовјековних јединица: Македоније, Славоније, Босне, Бугарске, Далмације, Србије, Хрватске, Рашке и Приморја, као и два мање јаснија грба за које се верује да су династички грбови Немањића и Косача. У илирским грбовницима овај грб се назива:“Imperatoris Stephani Stephani Nemagnich Insignia“ у преводу „грб цара Стефана Стефана Немањића“.

Развоју илирске хералдике доприњело је и истицање илирског тј. словенског јединства на Балкану, и његово супростављање Османлијском царству, за које се неосновано вјеровало крајем XVI вијека да је пред колапсом и уништењем. То је доприњело и развоју духовног и политичког „словинског“ покрета у круговима ученијих људи, углавном римокатоличких свештеника у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској. Без обзира што је „словински“ покрет био чедо римокатоличке цркве, своју историјску подлогу је нашао у српским средњовјековним државама Немањића и Котроманића, поготово у Душановом царству и епској традицији о српским великашима и јунацима.

Можда баш зато је римокатоличким свештеницима било лакше и милије да говоре о неким Илирима, позивајући се на старе традиције римске покрајине Илирик, него да говоре о Србима који су у већини били православни које је требало преобратити у римокатоличанство. Иако се знало да је цар Душан био православац, при том борац против ширења римокатоличанства у његовој држави које је називао латинском јереси, ипак покретачи словинског покрета нису могли да занемаре славу Душановог царства и тако су његове традиције уткали у свој покрет. Томе је свакако доприњела и благонаклоност цара Душана према Дубровнику и градовима Бока Которске, пре свега Котору, тако да је он остао у фином сјећању међу њиховим грађанством а поготово међу трговцима који су несметано трговали по царској Србији. Као заштитник српских краљева из породица Немањић и Котроманић у грбовницима илирске хералдике наводи се св. Стефан, а знамо да је он био заштитник породице Немањића док је краљ Твртко у његову част подигао град назвавши га Свети Стефан а то је данашњи Херцег Нови.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Fojnicki_grbovnik_combined_coa.jpg

Грб Душановог царства из Фојничког грбовника; фото: Википедија

ИЗВОРИ:

Filip Lastrić, Pregled starina Bosanske provincije, Sarajevo 1977; Фридрих Вилхелм фон Тубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима.

ЛИТЕРАТУРА:

Александар Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Београд 2010; Александар Палавестра, Измишљене традиције: илирске хералдике, УДК 929.6(497); Никола Жутић, Римокатоличка црква и Хрватство, Београд 1997.

Борис Радаковић

Извор: Срби у БиХ

ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Шудиковски квадар – мистерија писма код Берана

КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ

Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sudikova.jpg

Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка; фото: Википедија

Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске… без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.

Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.

МАНАСТИР ШУДИКОВО

Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.

Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.

Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима

У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.

Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.

ШУДИКОВСКИ КВАДАР

Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

Шудиковски квадар

Прва претпоставка проф. Вуксана била је да је камен вероватно служио „некад за какву трпезу“. Због његове величине и тежине, искључио је могућност да је камен однекуд донет и претпоставио да се ради о остацима грађевине старије од самог манастира.

Архитекта Пера Ј. Поповић бележи да је камен правилног квадратног облика (димензија: 95/87/54) од углачаног црвеног кречњака. На основу шара које су биле прекривене зидом он закључује да је камен „донет однекуд и узидан у ову грађевину“. Такође, он износи претпоставку да је квадар могао и служити као праг, односно „као рагастов за врата“.

Квадар је премештан на више локација, од манастира, до зграде и дворишта музеја, да би се данас нашао заштићен у простору Полимског музеја, захваљујући његовој директорки Виолети Фолић.

Приликом археолошких истраживања 2003. године, недалеко од рушевина цркве пронађена су још два камена блока од црвеног кречњака, са којим обилује оближња планина Тифран, али они су без натписа. Археолог Предраг Лутовац је стручним посматрањем открио још два објекта: један северозападно и други, много већи, северно од темеља цркве.

Розета из Плиске, Бугарска, 7-9 век

ТУМАЧЕЊА НАТПИСА

Загонетни натпис на камену до данас је предмет расправа и полемика бројних домаћих истраживача и научника, међу којима издвајамо Душана Вуксана, Драгишу Боричића, Љубишу Стојановића, др Ивана Пузића (1965), др Владимира Ћоровића, др Ђорђа Радојичића, др Данила Барјактаровића, Душана Вулетића, проф. Вучића Губеринића и академика Александра Лому.

Било је више покушаја његовог тумачења, од истицања сличности са рунама до извођења српског имена Урош. Др. Данило Барјактаревић знакове је растумачио као „сиј јаки и свети лик храма Богородице“, чиме се искључује велика старост Квадра.

Отисци два стара српска натписа нађена у рушевинама послати су В. Ћоровићу, који је о њима објавио мали епиграфски прилог, закључујући за један од тих натписа да би „могао припадати XV веку“, а други да је „несумњиво млађи“.

Натпис је упоређиван са сличнима нађеним на прабугарским грађевинама у Плиску, Преславу и Мадари“. Знакови се најчешће јављају појединачно, али има примера и њиховог појављивања у групама до четри или пет. Подударност најчешћег знака/групе знакова „ІYІ“ који се у њима појављује др Иван Пудић објашњава чињеницом да је област Шудикова почетком десетог века била у саставу Бугарске.

ПРАБУГАРИ ГЕЗЕ ФЕХЕРА

На основу чињенице да се „на различном грађевинском материјалу срећу једнаки знакови, мађарски научник Геза Фехер закључује да се ради о словима неког писма и назива их прабугарским рунама (Прабвлгари, 1929). Он их доводи у везу и са турским писмом „с којима су написани камени рунски натписи код реке Орхон и Јенисеј“ као и са мађарским рунама, за које се верује да су прабугарског порекла.

Фехер наводи да се и на старобугарским судовима из тзв. Атилиног скровишта (из Нађ Сент-Миклоша у јужној Угарској) налазе разни још увек нерастумачени знакови. Према његовом мишљењу, неке старобугарске руне „личе на писмена из глагољице, а друге – из ћирилице“, због чега би требало испитати „да ли при састављању словенске азбуке грчки елементи писма нису допуњени са прабугарским“.

СЛОВАШИ ЈЕЛИЦЕ БЕЛОВИЋ БЕРНАДЖИКОВСКЕ

На Фехерове и Пудићеве тврдње о бугарском пореклу „писма“ сумње бацају примери сачувани код нас у виду „словаша“, где су се извезени на тканинама ови знакови употребљавали у магијске сврхе. Такве примере помиње Јелица Беловић Бернаджиковска у расправи која је под псеудонимом Љуба Т. Даничић 1909. године објављена у часопису „Anthropofyteia“.

У првој групи словаша, које Бернаджиковска наводи, уочавају се примери знакова идентичних онима у Шудикову и Бугарској. Бернаджиковска наводи да „словаше“ на орнаменту момци исписују на хартији и стављају под језик кад иду на љубавни састанак. Затим их тумачи помоћу стихова народне песме из околине Кључа, у којима девојка говори како је синоћ своме Јови „везен јаглук дала, на јаглуку деветнаест грана“. Ако њу Јово превари, „колико је на јаглуку грана, онолико га допануло рана!“

Паводом овог орнамента, објашњава да „словаши“ на њему представљају „број 7 и слово елиф“. На крају своје расправе дала је још једно објашњење. позивајући се на чаробне знакове које је 1670. год. грофица Катарина Зрињска записала на „Сибили“ или књизи гаталици. Бернаджиковска бележи да се слово w (које се ту налази) код народа модификовало у наше „словаше“, и додаје да је то обична скраћеница за virgines sanctissimae.

ПЕТКО НИКОЛИЋ – ДРУИДСКИ ЖРТВЕНИ ОЛТАР

У својој књизи „Лаж и богумили“ (Киченер, Канада, 2011) Петко Видуша Николић тврди да камен представља друидски жртвени олтар и даје своје виђење тумачења знакова: ЈУ-И-РА-Ј = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУРАЈ = Свети Јурај (Јарило). Такође, Николић према истом критеријуму тумачи и знакове пронађене у селу Бјала код Варне у Бугарској: ЈУ-И-РА-И = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУ-И-РА-Ј = Јурај К = Светли Јурај, Јарило К(упало). Према његовој тврдњи, знакови се читају и тумаче са десна на лево. Идентичне знакове Николић проналази на стећцима и крстовима у Босни и Херцеговини, као и на словенским родноверним киповима.

ТУМАЧЕЊЕ ВУЧИЋА ГУБЕРИНИЋA

Интересантно је тумачење Бучића Губеринића професора из Берана објављено у његовој књизи „Бихор и Билећа“ 2002. године. Он сматра да натпис садржи знакове винчанског писма и саопштава његово тумачење. Губеринић полази од самог назива места Шудиково, јер шудик означава судију, а шудиково – место где се суди.

На основу тумачења натписа и назива места он изводи закључак да наши преци у давнини не само да су били писмени, него су познавали законе и имали институцију суда. Са једне стране Квадра стајао је оптужени, са друге Судија, а да ли се радило у затвореном простору или отвореном може се објаснити једино даљим ископавањима на овом налазишту.

Своје тумачење Вучић Губеринић објашњава на следећи начин:

„Овај запис доказује присуство Срба на овим просторима још од каменог доба (4-3000 г. Старе ере). Надаље, овај камени квадар добија значај велике националне вриједности, и непобитан је материјални доказ о томе ко смо и шта смо, на овим просторима. У то вријеме се писало и у употреби је било прво фонетско писмо до сада познато, а то је вичанско писмо.

Најзанимљивије откриће је да се натпис чита и са предње и са задње стране, и са стране судије и са стране окривљеног. Слова су тако стилизована да се могу читати и са једне и са друге стране. Запис је направљен на три стране квадра, а на четвртој је лежао на подлогу.

С лијева на десно, тј. С предње старне натпис гласи: УК ДАЛ УМЧОСТ, што можемо сматрати као „Памет нам је дао разум“.

С десна на лијево, тј са задње стране натпис гласи: ИШТЕМ ЛИ ПОКУДА.

Натпис је на старосрпском језику. Он је разумљив и данданас. Дакле, наши преци су били писмен народ још од касног Неолита. То се види и по облику слова које је урезала вјешта рука којој је највероватније писање било занимање.

Очигледно да су наши преци разликовали два психолошка појма УМ и УМЧОСТ, тј. Ум (памет) и разум. Примаран је ум али ми зато имамо разум који нам је контролор и не дозвољава нам да учинимо оно што нам је дошло на ум, а није послушао, или није имао разума“.

ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ СИМБОЛА НА ПРИМЕРУ ЗНАКА IYI

Колики је значај ових симбола показује њихова велика распрострањеност на целом Балканском полуострву и његовим рубним деловима од праисторије до данас.

На слици су само неки од више десетина примера појављивања знака IYI на простору Балкана.

Према тврдњама бугарских научника, овај знак односи се прабугарско божанство неба Тангра/Тенгри. Међутим, учесталост овог знака се може пратити од етрурског простора на северу Италије, до данашње Турске у Малој Азији. Уз то, нађен је и пример у Скандинавији, Ирану, Индији, али и у Кини. На Балкану се у новије време може наћи међу шарама народних ношњи, уписан на обредном хлебу, измешан мећу хришћанском симболиком, уз крстове и сакралне натписе.

Извори и литература:

Aleksandar Loma, The Shudikova stone
Радивоје Пешић, Винчанско писмо, Београд, 1995.
Иван Пудић, Шудиковска испитивања, Годишњак за балканолошка испитивања, књига II, Сарајево, 1965, с.179
Бучић Губеринић „Бихор и Билећа“, Беране, 2002.
Петко Видуша Николић, „Стећци, лаж и богумили“; Киченер, Канада, 2011
Драшко Шћекић, Сораби, Тимор, Београд, 1994.
Геза Фехер, Прабвлгари, 1929
Милија Пајковић, Мистерија „Шудиковског квадра“
Епархија Будимљанска
Културно-историјско наслеђе
Википедија

Далибор Дрекић

ИСТОРИЈА

Сунчани сат из Сирмијума (100. г. н.е.)

Сунчани сат из Сремске Митровице, данас вредан експонат сталне поставке лапидаријума Музеја Срема, изграђен је 100. године нове ере по захтеву Кратила Папија, једног од најбогатијих грађана Сирмијума. Пронађен на западном римском гробљу у Сирмијуму, најстарији је споменик своје врсте у источној Европи и као такав има значајан научни и културни значај.

: Липидаријум, Сунчани сат, наличје; фото: Википедија

: Липидаријум, Сунчани сат, лице; фото: Википедија

Кратило Папије је наручио бели мермер са острва Брача, а ангажовао је вајара и астронома из Грчке. Вајар је, у људској величини, израдио Атласа који на леђима носи сунчани сат (небески свод), а иза његових леђа браћу Херкула и Ификла.

Скулптура је јединствена у свету, јер је једина која приказује Херкуловог брата Ификла. Ификлов лик се, до открића ове скулптуре, налазио само на вазама, а те вазе су поседовали музеји Метрополитен и Лувр.

Сунчани сат је израђен у облику шкољке са урезаним радијалним линијама које означавају часове, а од казаљке је остао очуван само корен гвоздене шипке. Оно што овом монументалном сату даје практичну вредност је хоризонтална линија урезана по лучној линији шкољке. На ту линију пада сенка сваког 21. марта и означава да је прошла једна година.

Астрономске и математичке анализе су показале да је та хоризонтална линија урађена веома прецизно и да је у савршеном складу са географском ширином Сремске Митровице, а да је сат буквално непогрешив.

Извори: Википедија, Сирмијум

Сродни чланци:
Сунчани часовник манастира Студеница
Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена

ИСТОРИЈА

Неолитско насеље Баташево код Младеновца

На територији општине Младеновац некада је постојало организовано насеље са укопаним земуницама које датира из периода 6.000 година пре нове ере, што се везује за време старог неолита. Трагови насеља пронађени су на територији месне заједнице Баташево, односно на источној страни Баташевског потока који се улива у реку Велики Луг.

Баташево код Младеновца; фото: Archeo Serbia

Овај локалитет уписан је као античко насеље, 1986. године. У близини поменутог потока откривени су и остаци из бронзаног, античког доба и ранословенско насеље из 7. и 9-10. века. Према речима археолога Велибора Катића, Баташево нам је дало материјал на основу којег можемо закључити да се на територији Младеновца али и самог Београда јер је Младеновац београдска општина, развијало једно изузетно насеље у доба старог неолита, о чему сведоче бројни предмети. Предмети пронађени током археолошких ископавања, сведоче о разноликости живота у оквирима тадашње заједнице.

Ради се о насељу које је обухватало површину од неколико хектара, где је изражена вертикална стратиграфија. То нам говори да се на овој локацији живело и раније, где су се развијала насеља суксцесивног типа, познатија као стамбени хоризонти.

Становници су живели у земуницама које су имале дрвену арматуру, кров је био покривен сламом или трском. С обзиром да се данас на овој локацији налази насеље, на истом не постоје видљиви трагови старо-неолитског насеља. Оно по чему је налазиште у Баташеву значајно јесу први трагови бојења предмета. То је први забележени траг такве врсте на територији Балкана.

На овом локалитету пронађено је око 150 предмета које чине: керамичке посуде, теракоте, кости, жртвеници и слично. Разноликост предмета и њихов изглед нам говоре да их је правио веома креативан мајстор.

Од пронађених предмета издвајају се Баташевски питос и Баташевска Венера. Баташевски питос представља керамичку посуду, висине 60 цм и приближно толиког пречника. Обојен је у црвено и украшен речним шкољкама. Нађен је у објекту који је представљао храм. Храм је, према речима археолога, страдао у пожару. Баташевска Венера је фигурина у облику жене. На њој су изражени атрибути плодности, што се може довести у везу са култом обожавање богиње мајке.

Приредио: Зоран Антонијевић

Фото: Archeo Serbia

ИСТОРИЈА

Сирмијумски хиподром – Највећа римска грађевина ван Италије

Пролазећи Масариковом улицом у Сремској Митровици, велика већина становника овог града није ни свесна да се испод њих налазе остаци некада највеће грађевине ван Италије, сирмијумског хиподрома, који је саграђен почетком четвртог века.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Trkac_sa_sirmijumskog_hipodroma.jpg

Тркач са сирмијумског хиподрома. Зидна слика; фото: Википедија

Посматрајући колосеум Флавијеваца у Риму, туриста остаје запањен пред грандиозношћу очуваних остатака ове грађевине, али ће остати ускраћен за информацију да то није највећа и најмонументалнија грађевина римске цивилизације.

Ласкаву титулу највеће грађевине ипак је носио римски хиподром, познатији као „Circus Maximus“, саграђен у време владавине императора Калигуле. „Circus Maximus“ је имао импозантне димензије, 527 метара дужине, 100 метара ширине, а примао је око сто хиљада гледалаца.

Дуго се сматрало да је следећи по величини био чувени Цариградски хиподром, али су истраживања вођена у Сремској Митровици седамдесетих и осамдесетих година прошлог века утврдила да је други римски хиподром по величини у Царству био сирмијумски.

Међународна археолошка екипа, састављена од стручњака Музеја Срема, археолошког института „Smithsonian“ и универзитета „Денисон“, открила је остатке сирмијумског хиподрома. Ови стручњаци су најпре пронашли делове гледалишта, а затим и тркачке стазе и централне спине украшене египатским обелиском, који је откривен још давне 1939. године.

Димензије хиподрома су, после обимног истраживања, утврђена на 521 метар дужине и 100 метара ширине, што је само мала разлика наспрам римског хиподрома „Circus Maximus“, што нам даје за право да тврдимо да је капацитет гледалишта био исти, око сто хиљада нумерисаних места.

Датовање хиподрома је такође урађено врло прецизно и показује да ова импозантна грађевина датира из 313. године наше ере, за време императора Лицинија. Ипак, постоје индиције да је цар Лициније обновио постојеће здање које је изграђено за време цара Галерија, тетрархијског владара којем је Сирмијум био престоница.

С друге стране, ово релативно касно датовање не значи да Сирмијум није имао простор за игру и раније. Истраживачи Фрере и Лепер су утврдили да се на рељефу на стубу цара Трајана у Риму налази приказ Сирмијума и његове ратне луке. На том рељефу је, на периферији утврђења, приказан и велики колосеум.

О томе сведоче и многи прикази на римским опекама и каменим споменицима пронађеним у Сремској Митровици, који приказују гладијаторе и њихове борбе. Чак је и у античким летописима забележено да је најчувенији римски гладијатор Лyаос однео неколико победа у сирмијумском колосеуму.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D1%80%D0%BC%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Maketa_Sirmijuma.JPG

Сирмијум – Макета; фото: Википедија

Уз ову грађевину се налазила сирмијумска царска палата која је била повезана са тркалиштем низом ходника. Ти ходници су водили до царске ложе на средини горњег спрата гледалишта.

Постојање царске ложе је утврђено и датовано, а имала је димензије 9.7 x 3.7 метара. Сам хиподром био је толико висок да је један део његовог спољног зида служио и као градски бедем. Колико је то било сведоче нам и подаци да је сирмијумски бедем био висок од 12 до 17 метара.

Сирмијумски хиподром је крајем IV и почетком V века доживео судбину других објеката намењених јавној забави у источном делу Царства. Крај циркуских игара у панонској метрополи као да је симболички обележен налазом веће количине коњских скелета у скривеном ходнику, у који су угинуле животиње биле бачене.

У V и VI веку, арена тркалишта је остацима привремених царских и варварских гарнизона, али и кућерцима становништва које је, бежећи пред огњем и мачем, тражило спас иза моћних зидина хиподрома.

Осим на каменим споменицима са именима гладијатора, сирмијумски хиподром се спомиње и у незаобилазном делу Амијана Марцелина “Res Gestae”. Амијан, описујући улазак императора Јулијана Апостате у Сирмијум, помиње да је цар другог дана своје посете граду приредио трке двоколицама, што је изазвало опште одушевљење и радост народа.

На простору хиподрома је 1867. године пронађен миљоказ посвећен цару Констанцију II, који је, у ствари, био постамент за цареву скулптуру у природној величини. Овај миљоказ се данас налази у Бечу, у лапидаријуму „Kunsthistorisches“ музеја и најбоље је очуван миљоказ пронађен у источној Европи.

Хиподром у Сирмијуму је имао истакнуто место и у ранохришћанским списима. Осим на Артемидином мосту, многе пресуде Хришћанима су извршаване и на простору овог здања. Чак се и у спису „Passio Sancti Demetrii“ наводи како је пријатељ Светог Димитрија Нестор, победио гладијатора Лyаоса, љубимца цара Максимијана, баш у арени сирмијумског хиподрома.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sirmium,_Imperial_Palace.jpg

Руине Царске палате Сирмијум: фото: Викпедија

Трагови постојања сирмијумског тркалишта су видљиви и данас, пошто су делови резбарене камене ограде уграђени као декорација на многим јавним зградама у Сремској Митровици. Иако се сам хиподром налази још под земљом, нешто северније од остатака царске палате који су конзервирани и презентовани јавности.

Са друге стране, највећа одговорност и крива за заборављање ове монументалне грађевине пада на новинарску јавност, која је неретко објављивала како је Виминацијум имао једини амфитеатар на овим просторима. Чак и да оставимо по страни чињеницу да Виминацијум уопште није имао амфитеатар, несхватљиво је запостављати другу по величини грађевину у Римског царству, који је већ откривен, а онда поново затрпан.

Извор: Sirmium

ИСТОРИЈА

Гроб трибалског кнеза код Велике Крсне

У периоду од 24. јуна до 25. августа 2008. године, на локалитету Коњовац у Великој Крсни (Општина Младеновац), Музеј града Београда са одељењем у Младеновцу обавио је заштитна археолошка ископавања праисторијског тумула. Ископавања су вршена под руководством Велибора Катића, археолога и кустоса у музеју Младеновца.

Трибалски кнез, Велика Крсна; Фото: ФБ Младеновчани

Гробница је откривена још 1985. године на парцели Николе Обрадовића из Велике Крсне. Тумул, пречника око 20 метара, чинио је кнежевски гроб из периода са краја шестог или почетка петог века пре нове ере. Покретни налази, уз прецизно хронолошко опредељење упућивали су на етничку припадност покојника.

Кнежевски гроб у Великој Крсни изузетан је због тога што представља први налаз гроба трибалског аристократе на територији Београда и српског Подунавља и материјализује знање о Трибалима забележена у историјским изворима.

Кнежевски гробови из овог периода на централном Балкану су релативно ретки, а у Србији су истражени у Атеници, Новом Пазару, Пилатовићима, односно углавном на простору западне Србије

Током дужег периода истраживања локације и њеног окружења, на основу површинских налаза, археолози су дошли до закључка да је откриће везано за један период гвозденог доба. У почетку нису могли да одреде тачан период, али су, пошто се радило о великој хумци, претпоставили да је у питању значајна личност, односно аристократа (племић или војсковођа).

На простору Подунавља нема много таквих хумки и било је за очекивати да ће резултати ископавања бити изузетни.

: Трибалски кнез, Велика Крсна; Фото: ФБ Младеновчани

: Трибали; Фото: ФБ Младеновчани

Током археолошких ископавања уз кнежевски гроб налазио се слој из млађег српског периода, највероватније из 17. века. У то време су житељи Велике Крсне на тој локацији хтели да подигну цркву. Према речима Велибора Катића, на терену су констатовани почетни радови, али су из одређених разлога тадашњи становници одустали од идеје, па је црква вероватно подигнута на другом месту.

Када су у питању налази везани за гроб, неки су пронађени у самом гробу и директно су везани за покојника, док прилози који су пронађени ван хумке вероватно представљају материјал који је спаљен у моменту спаљивања самог покојника. Пронађени предмети указују на сложеност ритуала сахрањивања као и подизања земљане хумке.

Такође је откривен и један прилог, вероватно женске особе, која је била у одређеном сродству са самим покојником. Својом вредношћу налази су показали да се ради о кнежевском гробу. То су предмети од злата и сребра, а пронађено је и доста гвоздених предмета, фрагменотваних предмета од бакра и обрађене кости. Највећи број предмета представљају оружја.

У засипу хумке нађени су фрагментовани предмети од гвожђа, печене земље и камена. Изузетан је налаз прилога три сребрна предмета, једне фибуле и пара наушница.

ТРИБАЛИ

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Triballi_territory.jpg

Трибали; фото: Википедија

Трибали су племе чија историја почиње у периоду прелаза из бронзаног у гвоздено доба, оријентационо око 1300. п. н. е. О њима се фрагментарно говори, а најранији историчари, пре свих Грци, на подручју данашње Србије, односно у Поморављу, Подунављу и Панонији говоре о Дачанима, Трибалима и Сингинима. То је период око VI вијека пре Христа. Територија на којој су живјели Трибали у V вијеку пХ, према Херодоту, налази се западно од ријеке Искар у Бугарској. Између осталог забиљежио је и ово: „Из илирске земље тече према сјеверу ријека Ангро и утиче у Трибалску равницу и у ријеку Бронго, а Бронго се улива у Истар.“ Очигледно је да је ријеч о Јужној Морави, односно о Великој Морави која се улива у Дунав. На тај начин се Трибалска долина везује за Поморавље и Подунавље. Према истраживањима др Милорада Стојића, Трибали су насељавали област цијелог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, дио Колубаре, источну Србију, сјеверозападну Бугарску и на југу до Скопља у Македонији. За њих се могу везати и открића из кнежевских гробова са сребрним и златним налазима. Ријеч је о налазима, односно појасевима типа „мраморац“, па према томе континуитет Трибала на овим подручјима траје хиљаду и по година, односно од 13. вијека прије Христа, па све до 2. вијека хришћанске ере. Све то је потврђено и археолошком грађом, налазима са локалитета који припадају Трибалима.

У то време владало је војничко устројство. Мушкарац је био централна фигура, оличење моћи и снаге. Сахрањивање некога са оружјем, у хумкама попут ове у Великој Крсни, у ритуалном смислу имало је за циљ да покојнику припише карактер полубожанства. Поред оружја пронађени су и предмети од керамике. Делом су то прилози везани за сам чин сахрањивања.

Милорад Стојић је успео да дефинише трајање трибалске културе а то је период од 13. века до 3. века пре нове ере. Са тим у вези, Трибали су се на нашим просторима развијали кроз три фазе које обухватају прото Трибале, рано Трибале и Трибале. Налазиште у Великој Крсни припада периоду Трибала и везује се за крај шестог и почетак петок века пре нове ере.

Археолошки налази пре овог у Крсни врло мало говоре о Трибалима. Открићем кнежевског гроба на један начин могу се сагледати њихови погребни ритуали, начин сахрањивања, организација и изградња гробне хумке и све оно што прати сахрањивање једне личности која није припадала нижим слојевима трибалског друштва.

Текст: Зоран Антонијевић, Информатор градске општине Младеновац, новембар 2008.

Фото: ФБ Младеновчани

ИСТОРИЈА

Скитско благо откривено у подножју Кавказа

Руски археолог Андреј Белински открио је сасвим случајно изузетно лепе и драгоцене скитске златне артефакте старе 2400 година у подножју Кавказа објавио је часопис „Археологија“, двомесечник америчког Института за археологију, у најновијем броју за јули/август.

Грифини нападају коња; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Две златне посуде старе 2.400 година, пронађене испод насипа у месту Сенгилевској у јужној Русији приказују грифине који нападају јелена )коња=.; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Белински је био задужен да као археолог испита подручје Кавказа са могућим археолошким налазиштима у околини Ставропоља пре него се терен рашчисти за изградњу електроинсталација.

На једној њиви је приметио вештачко брдашце која у тим азијским крајевима називају „курган“ и подигнута су да буду гробнице или нека светилишта номадских племена којима је тамо прапостојбина.

Као искусни археолог Белински се определио да ипак сондира овај курган висок око четири метра иако је приметио да је са једне стране био прекопаван сто значи да су га „посетили“ пљачкаши гробова.

Пошто је локалитет назвао „Сенгилевској 2“ дао је налог радницима да започну ископавања са оне стране која није била „начета“ и било им је потребно скоро месец дана да стигну до дна где су наишли на глинени под који је деловао као да је природни.

Тридесетак центиметара испод глиненог пода наишао је на камену кутију у којој је било неколико прстију и ребара скелета неког младића.Око кутије су биле рупе за стубове вероватно од дрвета који су носили неки покров.

Он што је изненадило Белинског биле су две златне посуде невероватно ефектно декорисане са спољне стране а испод њих је било неколико златних гривни, један масивни златни прстен и три мала златна пехара. Они који су у неким ранијим временима раскопали курган са друге стране пропустили су га целог прекопају и тако им је ова златна ризница промакла .

Белински је позвао колегу стручњака за древна азијска племена Антона Гаса из берлинске Фондације за културну баштину и они су се сложили да је то највећи налаз скитског блага за последњих пола века и да курган није само обична гробница већ има много важнију улогу.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Pektoral111.JPG

Златна огрлица из могиле Толста. У горњем фризу: Скити брину о својим домаћим животињама. У доњем фризу: грифони, лавови и гепарди нападају коње, јелене и свиње; фото: Википедија

Њихова претпоставка је за сада да је ово било место неког светилишта и да је ту била сахрањена ритуално нека жртва уз коју су били положени ови скупоцени артефакту које су украсили највероватније уметници-златари из Грчке или грчких колонија на Црном мору.

У том подручју евро-азијских степа живели су од 900. до 100. године пре нове ере номадска ратничка племена која су Грци назвали Скити.

Та племена су крстарила пространствима од западне Кине до обала Дунава и сахрањивала су своје ратнике са целокупним благом а посебно предметима од племенитих метала на којима су били угравирани или рељефно приказани вегетација и припадници животињског и митског света.

Иако су се донекле разликовали због велике удаљености ипак су припадали истој култури неговали исте погребне ритуале и вероватно користили сличан језик о коме се зна само из посредних извора јер нису имали писмо нити су користили грчко које им је сигурно било познато због блиских веза са Грцима и њиховим вештим златарима.

Археолози Русије, Украјине, Казахстана, Монголије већ су истражили кургане на североистоку азијске степе и нашли изузетне драгоцене украсе и опрему за коње али ово је прво значајно откриће у региону савременог Ставропоља што мења карту простирања Скитске цивилизације.

Белински каже да су стручњаци у Ермитажу, када су видели предмете са налазишта Сенгилевскоје 2 одмах прогласили да су фалсификати јер нису могли да поверују да да су тако савршено урађени и у тако добром стању али када си извршена тестирања у лабораторији и када су показани снимци места где су нађени и остављени пре 2400 година признали су да се ради о једним од најлепших примерака скитских артефаката који су икада нађени.

На једној посуди су мотиви из неке битке у којој старац убија младог ратника док је на другој приказан грифон како напада коња.

Извор: TANJUG, archaeology.org, Википедија 1, Википедија 2

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Бранко Драгаш – Словени

Словени су прастановници Балкана и аутохтони народ који је изнедрио европску цивилизацију и подарио Европи културу и прву писменост. Назив народа Словени потиче управо од те чињенице да су били први писмени, да су имали су своје писмо, да су знали слова, за разлику , рецимо, од Германа који то нису имали и који су били варвари, дивљи и неписмени, па су Словени за њих говорили да су неми и тако их назвали – Немцима.

Неолитска скулптура из Лепенског Вира; фото: visit.serbia.org/ преузето са dragas.biz

Професор Радивоје Пешић, светски признати палеолингвиста, открио је на нашим просторима, село у близини Јагодине, трагове прве писмености који су стари 225.000 година, открио је неолитско винчанско писмо, настало у Винчи, околина Београда, старо 6000 г. пре нове ере и доказао је да је подунавска цивилизација, Лепенски вир, старчевачка култура и винчанска писменост настала неколико хиљада година пре кинеске , сумерске или египатске писмености и културе

О првој металургији, топљењу руде и добијању бакра, о еротизованој скулптури Црвене лепотице,најлепше скулптуре неолита, о урбанизованим насељима, о кућама које су се грејале, о хируршким захватима на мозгу и кичми, о обиљу кулинарских вештина различитих начина спремања хране, о првом новцу, трговини и Винчи као неолитском Вол Стриту, о обичајима да се на гробљу једе, о слављењу кућних богова и заштитника, о религији која није имала посредника, о написаним љубавним песмама на винчаници, о хиљадама година мира и благостања, о томе да нису знали за реч – рат, о српском календару 7.524 године, о свему томе се не пише, не говори и све је то забрањена историја, која се ниподаштава и исмејава.

Ко је забранио?

Ко то све исмејава?

Ко не жели да се сазна истина о прасловенима?

Зашто се о свему ћути?

Зашто никада о томе у школи нисмо учили?

Бранко Драгаш; фото: dragas.biz

Некоме не одговара да се зна права истина о древној прасловенској цивилизацији. Некоме одговара да шири лажи како су Словени дошли и VII веку, како су прешли Карпате, како су примитивни, дивљи, варвари, ратоборни и како су нарушли темеље, као уљези, хорде убица, крвници и рушитељи римско-германско-франачке развијене цивилизације.

Таква историја одговара онима који су данас поробили свет. Таква лаж о Словенима служи да би се Словени држали поробљени, подељени, посвађани, у сталном братоубилачком рату, да се Словени држе као да су нижа раса, стока, раја, непросвећена, неписмена, склона дивљачком понашању, која мора да има тутора и над којом морају да владају моћнији германски-франачки-англосаксонски народи.

Шта се вековима променило у тој слици о Словенима?

Ништа.

Ко је за то крив?

Ми, Словени.

Нико други него ми сами.

Нико није више понизио Словене од нас самих.

Безброј пута сам био на пословним састанцима по свету, где су се представници словенских народа, понашали као да су нижа раса у односу на германске-романске-англосаксонске партнере.

То ме је, морам да признам, излуђивало. Нисам могао такво понашање да толеришем и отворено сам нападао моје словенске колеге, критиковао сам их за такво поданичко и слугерањско понашање, прозивао сам их, нисам бирао речи и тражио сам да ми нешто кажу о нашој, заједничкој словенској историји, да ми кажу шта знају о древној словенској историји, о прасловенима, о нашој писмености, култури и цивилизацији.

И?

Ништа нису знали.

Осим неких површних баљезгања о средњевековним великашима, краљевима и царевима, Словени ништа нису знали о себи.

Страшно!

Страшно да страшније не може да буде.

Зашто Словени ништа нису знали о себи?

Ко је за то крив?

Шта се данас променило?

Пишем овај текст о нама, Словенима, намерно латиницом да могу и други словенски народи, који прате мој рад, да читају, да могу да читају млади људи и да могу да се образују, намера ми је да разбијем предрасуде о Словенима, да охрабрим Словене да почну, напокон, да уче о себи и својој древној цивилизацији и култури, да сазнају праву историју, да постављају питања, да износе чињенице, да дођу до спознаје у каквој лажи и превари живимо, да се отрезнимо, пробудимо, тргнемо, организујемо и да почнемо да радимо на уједињавању и удруживању свих Словена у конфедерацију братских народа, који ће поштовати међусобне разлике, који ће имати одвојене новчанике, који ће водити самосталне државне политике, који ће се ујединити из економског интереса, који ће устати у одбрану свих Словена без обзира на верску и националну припадност, јер је потребно да се ујединимо да не бисмо поново постали топовско месо за друге народе, који су себе поставили на место на које не заслужују да се нађу, који нас вековима убијају, пљачкају, вређају, понижавају, који нама управљају, уверени да су они виша раса и да смо ми, Словени, дивљаци који морају да буду под њиховом гвозденом чизмом.

Читајући историју прасловена, скупљајући деценијама велику грађу о нечему што је забрањено, о нечему о чему не сме да се говори и да се јавно пише, осећајући у себи неку блискост са тим нашим далеким и добрим људима који су живели невино и слободно хиљадама година у баштини, коју су антички Грци покрали, док су Римљани њихову цивилизацију и културу насилно присвајали, мењали и затирали,на крају, Германи су је претворили у лажну историју, коју морају Словени да уче, налазио сам на свим местима увек једну те исту ману Словена , да су били подељени и несложни и да су наивно пристајали да их поробе они који су били покваренији, препреденији, прорачунатији и организованији од њих.

И тако је хиљадама година уназад.

Тако је и данас.

Словени су несложни и то вешто користе други народи да поробе Словене.

Словени су се поделили национално и верски.

Имамо националне Словене : Србе, Русе, Пољаке, Чехе, Хрвате, Словаке, Украјинце, Македонце, Црногорце, Бошњаке, Словенце, Белорусе, Лужичке Србе и космополите.

Имамо верску поделу Словена на : православне, католике, муслимане, протестанте, калвинисте, богумиле, атеисте, будисте, хиндуисте, унијате и разне секте и религијске покрете.

Заједничка особина свих Словена је да су – Словени!

Само они то неће да схвате.

Многи се и стиде што су Словени, јер су насели на освајачку пропаганду колонијалних народа.

Тако данас имамо ненормалну ситуацију да Украјинци, који су Словени, живе у крајини словенске земље, мрзе Русе, који су исто Словени, док се клањају и послушно извршавају све наредбе Немаца, који их завађају и профитирају на њиховој неслози.

Слично је и са Пољацима, Словенима који су своју државу формирали у словенским пољима, који мрзе Русе, али слушају НАТО зликовце и спремни су да отпочну велики рат против Руса за интересе НАТО земаља.

Зар то није сулудо?

Посебно лудило је на Балкану, где живе јужнословенски народи.

Срби, Хрвати и Бошњаци су Словени, који су верски подељени, браћа која су потекла из истог прасловенског семена, али то сазнање им ништа не значи, то су заборавили,јер су прихватили идеологију империјалних освајача, колонизатора, који су их посвађали и гурнули да се међусобно кољу, док освајачи вековима живе на рачун посвађаних и подељених јужнословенских народа.

Апсурдно је да Хрвати више мрзе своју браћу Србе, него млетачке, аустријско-угарске и германске освајаче, који Хрвате презиру, који их вековима пљачкају и затиру, који их сматрају нижом, примитивном расом која мора да служи интересима моћнијих нација. О злочинима које су усташе урадили над Србима, могу само да говоре психијатри.

Још апсурдније је да Бошњаци, Словени муслиманске вероисповести, мрзе Србе и Хрвате, док се покоравају Турској и арапским државама, са којима, осим ислама, немају ништа заједничко. Долазак 20.000 Арапа, који су такође муслимани, у околину Сарајева показало је сву цивилизацијску разлику између домаћег, словенског живља и придошлица, који Бошњаке сматрају нижом расом.

О сукобу шиита са сунитима овде не желим да пишем.

Шта треба да се десе да се Словени, напокон, уједине?

Шта треба да се деси да Словени престану да се свађају и кољу?

Потребно је да Словени добију свест о себи.

Потребно је да сви народи словенски схвате да су Словени.

Потребно је да науче своју древну историју.

Потребно је да се уједине и да бране своју словенску цивилизацију.

Националне и верске разлике не смеју да буду препрека уједињавању Словена.

Напротив, разлике су богатство које треба да негујемо, јер нас то још више учвршћује и повезује у одбрани словенске културе, цивилизације и животног простора.

Разлике, на које стално играју наши вековни непријатељи, морају да нас обједине у одбрани свих Словена.

Зашто је важно да пишем о Словенима?

Зато што се о томе не пише.

Зато што је то забрањена тема.

Зато што следи велика невоља у којој ће страдати бели човек и Словени.

Зато што Словени морају да се пробуде, освесте и организују.

Зато што Словени немају право да понове исте грешке из прошлости.

Зато што Велики Брат спрема нови сукоб између словенских народа.

Зато што Фамилија сматра да Словени не заслужују да имају толику територију на планети.

Зато што Словени морају да одбране свој животни простор и своје право да буду Словени.

Словени, не дозволите да вас заваде.

Учите своју древну историју.

Љубите друге Словене.

Удружујте се и организујте да би опстали.

Само удружени и организовани можемо да опстанемо.

И да заведено човечанство изведемо на пут спасења.

То је наша обавеза према потомцима и према нашим прецима.

Прасловенима.

Београд, 22. 07. 2016

Текст можете прочитати и на страници: Бранко Драгаш

ГРАДИТЕЉСТВО / УМЕТНОСТ

Света географија града

Извор живота и сваког постања, у србском народном предању је светлост у холограмској представи света, која обредно повезује идеју стана, храма, града и васељене са архетипом станишта. У србском језику, реч “стан”, ариј. ст’ана, значи божанско станиште, па инфинитив “становати” стоји у вези битија, у коме Пиндар разврстава жива бића на богове, људе и мртве душе.

Мандала

У древном знању, град није само прост скуп грађевина већ света географија, у комуникацији сва три митолошка света (П. Витни) и васељена у малом, са духовном представом на небу и материјалном на Земљи. Први библијски град се приписује Каину (Ген. 4,17). Лавиринт je кућа или град Сунца, са небеском и земаљском половином диска, а мегалитски градови су опсерваторије и некрополе. Трипура је “трострука варош”, Махабхарате, саграђена од гвожђа, сребра и злата на небу, у атмосфери и на земљи. Хелиополис је град Сунца, као и Ајод’ја божански град краља Сунца, са тлоцртoм мандале од 64 поља.

Плански урбанизам неолита и палеодомска градња насеља, пресликава небеску геометрију која претходи првој цивилизацији холоцена, под којом треба разумети помирење световног и профаног у култури града. Тако су уметнички артефакти добили друштвени значај, проширења духовних димензија појединца у универзалне, а Винча постала културна колевка света нашег међуледеног доба. То је сасвим довољан разлог, да је данас затрпавају ђубретом и крију њене артефакте.

Урбанизам вавилонских градова пресликава сазвежђа на небу, па је Велики Медвед био архетип Ниниве, а Рак града Сипара. Даријев Персеполис је обредни град, наменски изграђен за прославу Нове године. Салем је Божја кућа (Јаков), који су градили Аморити ирашански Салими по којима и носи име. Јевреји га сматрају јединим местом обреда, што стоји у вези сакралног простора, а потврду даје “небески Јерусалим” са 12-оро врата, која пресликавају Зверокруг са симболиком вечности.

Градитељство има потврду космичког символизма и усклађености са законима природе. У народној песми “Скадар на Бојани”, девет пута се понавља подизање темеља при зидању града, што је магијски поступак у вези седам чакри ентитета Земље и две божанске, које нас повезују са универзумом. Градити, значи стварати по слици универзума, а за то умеће је потребна хармонија.

Митолошки, бог Сунце је Велики Градитељ универзума (Вишвакарман). Он је Свестворитељ у уметничкој улози креатора и архитекте света, који је обредно принео самог себе (ариј. сарва-мед’а, вр. општег посвећења). После стварања света, постао је конструктор градова на небу, земљи и подземљу, са придевцима “занатлија” (божанска оруђа, оружја и кочије), “дрводеља” (небески вајар) или “носилац лука”. Касније је поистовећен са Створитељем (Тваштри).

У србском предању, епски град народне песме је тврђава неба и оличење васељене или станишта бога Сунца:

Град градила бела вила
бела вила Самовила
од истока до запада
од запада до севера
од севера па до југа.

(Милојевић, Песме)

Семантички, град је од корена г(у)рд, становати, живети, обитавати, играти… инфинитив г(у)рдате, градити, у значењу “игре божије”, који епску Самовилу дефинише као божанско оличење циклуса године, а потврду даје њена семантика у значењу божанског Огња године, од ариј. сама, година + вила, богиња Нава или њена пратиља.

Да ли је народни геније случајно сложио стихове у облик просторног крста по странама света? Никако. Јер, магнетни фокусатор у атмосфери Земље познат је у народу као Часни крст, преко кога са Сунца стиже на Земљу све оно што нам је потребно за живот. Необичан је само тачан распоред страна света на просторном крсту, обзиром да је званични распоред наопако дат.

Аналогија нематеријалне светлости на небу је греда на земљи, као материјални аспект “свести” грађевине која држи ствари на окупу. У старосрбском “жрд” значи “греда” (ариј.грат’а), која семантички има значење “повезивања” а упоредна је сунчаним зраку илиступу, који енергетским каналом (соха небеска) повезује наше Сунце са Часним крстом, синхронизујући космичко правило броја три, јер енергија са Сунца увек удара у њега три пута.

Град у светој географији символише холограмско средиште света, са обредном улогом, као и кућа (женски симбол) или храм. Одакле онда примена „мушког“ принципа у масонском предању градње (Соломоновог) храма? Из простог разлога, везивања обреда за култ огња који је активан принцип, за разлику од светлости огња која је женски принцип и пасиван. Забуну ствара и двојни облик тлоцрта града, кружни и четвртасти.(1) Круг је духовни симбол а квадрат обележје за испољено, али је без обзира на испољени аспект примарна њихова сакралност.(2) Тајна је у томе, што је нематеријално (неиспољено) присутно у свему што је материјално, а манифестује се у материји као гравитација или тежиште.

Реч “град“, “насеље”, има хомониме у значењу “степен” и “туча”, па се поставља питање, у каквој семантичкој вези стоје ова значења? Повезује их мандала (круг) у свим значењима. У Ведама је она тематски књижевни круг, али поред најопштије магијске моћи, мандала символише воду и космос (Океан), са скривеним значењем изворног медија (средине) или позорнице унутар које се све дешава. Мандала има бројна значења целине простора (територије), укупности, мноштва, повезаности… а лексема “мандал” је у србском језику округла брава, која пресликава облик сунца где кључ има значење “млаза”, а аналоган је зраку светлости!

Многе тајне су скривене у речима, што је покушао да објасни и Буда принц Сака (Кимера, Јавана, Маса-Гета) или античких Срба на Истоку, када је рекао, да човек који трага за истином може направити само две грешке. Прва је, да пребрзо стигне до ње, а друга да уопште не крене. Мудрост је можда заробљена у речима, како би човек поступно дошао до сазнања.

Слободан М. Филиповић и Лесандар Ђ. Манојловић

(1) Урбанизам града у прошлости подразумева тврђаву у центру и подграђе (град) око ње.
(2) Лавиринт је обично округао, али најстарија представа лавиринта у неолитској Винчи код Београда има квадратну основу!

Извор: Васељенска

ИГРА РЕЧИМА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Пронађен древни римски брош који садржи “фасцинантан“ палиндром

Особа са детектором за метал је на оствру Вајт у Великој Британији пронашла 1.800 година стар брош од бакра, са угравираним словима „РМА“. Брош садржи игру ријечи која је, дословно, „фасцинантна“, сматрају научници.

Credit: Photo courtesy Portable Antiquities Scheme.

Оваj бакарни брош садржи слова „РМА,“ који кад се чита с лијева на десно формира монограм за „Рома“ град Рим и његовог бога. Читано са десна на лијево формира монограм за „Амор“ латински назив за Купида, бога љубави. Значење може и да варира у зависности од других брошева који су се носили уз њега. Претпоставља се да су различита значења служила као заштита од злих сила.

Слова на брошу, који датира у вријеме када је Британија била под контролом Римског цартсва, садржи различита значења у зависности од тога како се чита. Када прочитате с лијева на десно, слова формирају монограм за „Рому“, име Рима и његовог божанства. „Рома се може читати и као Деа Рома, богиња која је била персонификација града Рима“, наводе истраживачи у раду који је објављен у часопису ‘’Lucerna“.

Међутим, када се чита са десна на лијево, иста слова чине монограм за „Амор“, латински назив за Kупидa, бога љубави. „Палиндром Рома – Амор је веома распрострањен у антици,“ истакли су истраживачи, позивајући се на чињеницу да се ријеч може читати сприједа или уназад изговорањем те исте фразе.

Постоји још једно могуће значење. Ако је особа која је носила овај брош, такође, носила други брош који садржи монограм Марса, бога рата, онда значење два броша у комбинацији може бити ‘’Рим (град) Марса’’ или ‘’Рим, миљеник Марса’’. Таква различита значења могла су имати сврху ‘’да збуне посматрача и да се на тај начин избјегне ризик од лоше среће од неког злог погледа“, наводе истраживачи.

Брош је у децембру 2015. године пронашла особа помоћу детектора за метал. Проналазак је пријаваљен у Portable Antiquities Scheme (PAS), који води регистар таквих открића.

Носио га римски војник?

У давна времена брош је ‘’вјероватно качен на тунику или плашт помоћу игле’’, каже Сали Ворел, један од аутора рада и савјетник за археолошке проналаске у ПАС-у. Онај који је носио брош је можда био римски војник или ветеран, наводи се у раду и додаје да су слични брошеви пронађени у римским војим гарнизонима у јужној Њемачкој и источној Европи.

Иако до сада ниједан римски гарнизон није пронађен на оствру Вајт, истраживачи претпостављају да су римски војници дошли на оствро, док су се римски ветерани могли и населити на њему.

Проналажење метала

У Енглеској и Велсу је легално да аматери користе детекторе метала за проналажење артифаката, све док имају дозволу од власника земљишта и избјегавају археолошка налазишта која су заштићена од стране државе. Поједина открића (попут оних направљених од племенитих метала) морају бити пријављена органима задуженим за антиквитете.

Иако је употреба детектора за метал које користе аматери легална, то је контроверзна пракса док неки професионални археолози сматрају да се тако могу оштетити археолошка налазишта.

Није познато да ли ће проналазач овај брош поклонити музеју или не.

превод: Сања Бајић

Извор: Ancient Roman Brooch Contains ‘Lovely’ Palindrome

Сродне објаве:
Пронађен древни римски брош који садржи “фасцинантан“ палиндром
Веровање у магичну моћ палиндрома кроз историју
Дантеови палиндроми у Божанственој комедији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ / НАТПИСИ И ЗАПИСИ

Пронађена етрурска стела са ретким натписом

Током археолошког ископавања храма у мјесту Пођо Кола у Тоскани пронађена је етрурска стела с ријетким натписом на етрурском језику. „Ово је вјероватно вјерски текст и биће значајан по томе што ће нам открити систем вјеровања ове изгубљене културе која је темељ западњачке традиције”, рекао је у саопштењу за јавност археолог Грегори Ворден, члан археолошког пројекта у Мугело долини (Mugello Valley Archaeological Project).

Етрурска стела; Фото: popular-archaeology

Већина досадашњих открића о Етрурцима су већином били предмети везани за култ. „Плоча, која тежи око 226 килограма (500 Ib), висине око четири стопе (1.2 м) и више од двије стопе широка, има најмање 70 читљивих слова и интерпункцијских знакова с новим, досад невиђеним ријечима.

Како преноси EurekAlert! овај натпис, који датира у 6. в. п.н.е, био је секундарно употребљен за градњу темеља монументалног храма прије неких 2 500 година. „Ова камена стела је доказ непрекидног религијског култа с монументалним посветама, а датира се у период између касног архаичног периода, и 520. до 480. године п.н.е. Његова поновна употреба за темеље нешто касније изграђеног светишта указује на тадашње дубоке промјене у граду и његовој друштвеној структури”, објаснио је стручњак за Етрурце, Жан Мекинтош Турфа из Музеја Универзитета у Пенсилванији (University of Pennsylvania Museum).

Овакав етрушчански религијски артефакт спада у скупину ријетких налаза.

Стручњаци предвиђају да ће овакве стеле, придонијети богатству нових информација о изгубљеној култури Етрураца. Етрурска цивилизација је једном владала Римом те веома утицала на Римљане, од религије до управе, од умјетности до архитектуре. Сматрају се једним од најрелигиознијих народа античког свијета. Живот Етрураца је био прожет религијом, а и владајући магистрати су, такође, представљали религијски ауторитет. “Плоча је била узидана у темеље монументалног храма а једног ће дана бити изложена као импонирајући и монументални симбол ауторитета”, рекао је Ворден.

Извор: Arheon.org

Више можете прочитати на: Text in lost language may reveal god or goddess worshipped by Etruscans at ancient temple

ИГРА РЕЧИМА / ИСТОРИЈА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

На Кипру пронађен палиндром стар 1500 година

У древном граду Неа Папос на југозападу Кипра археолози су у лето 2011. током ископавања агоре открили амајлију стару око 1.500 година. Реч је о археолошком пројекту „Агора Папоса“, који се спроводи под вођством универзитетске професорке Евдоксије Папуци-Владике. (Агоре су, иначе, служиле као окупљалишта (тргови) у античком свету.).

: Амајлија са иконографијом и палиндромом, Неа Папос; фото: Lost-history.com

Неа Папос је у неолиту било светиште богова плодности, а у античком свету најчувеније и најважније светилиште Афродите, грчке богиње љубави. Кипар је легендарно родно место богиње Афродите и трагови њеног култа датирају од пре 12 векова пре нове ере, када јој је подигнуто прво светилиште, до рановизантијске ере. Налазиште на Папосу садржи остатке вила, палата, позоришта, тврђаве и гробља.

ИКОНОГРАФИЈА СА ЈЕДНЕ СТРАНЕ

Амајлија је двострано украшена, величине око 3,49 цм са 4,12 цм. Са једне стране приказано је неколико интересантних митолошких цртежа: На дну се налази мумија која лежи на броду умотана у завоје (представа египатског бога Озириса).

Према египатској митологији, Сет, бог олуја, нереда и насиља, убио је Озириса, а затим га затворио у сандук и бацио у реку Нил. Пошто га је богиња Изис оживела, Сет га је раскомадао и бацио назад у реку. Изис је сакупила све делове, саставила тело, умотала га у завоје и чамцем послала у подземље. Тако је Озирис постао бог мртвих и подземља..

Изнад мумије је цртеж Харпократа, бога тишине и ћутања, који седи на столици. са десном руком подигнутом до уста, и скиптаром у левој руци. Десно од Харпократа је цртеж Кинокефалона, митског створења са пасјом главом, које такође држи шапу поред уста, имитирајући Харпократов гест. (7 најмистериознијих археолошких налаза на Земљи). Између Кинокефалона и Харпократа налази се змија, чија је глава окренута ка Харпократу, лево и десно од Харпократа су полумесец и звезда, а ту су и цртежи птице (вероватно петла) и крикодила.

ПАЛИНДРОМНИ НАТПИС СА ДРУГЕ СТРАНЕ

На другој страни амајлије налази се натпис од 59 слова грчког алфабета, који може једнако да се чита и уназад, што га чини палиндромом. Он гласи:

ΙΑΕВ
ΒΑΦΡΕΝΕΜ
ΟΥΝΟΘΙΛΑΡΙ
ΚΝΙΦΙΑΕΥΕ
ΑΙΦΙΝΚΙΡΑΛ
ΙΘΟΝΥΟΜΕ
ΝΕΡΦΑΒВ
ΕΑΙ

Превод натписа „ΙΑΕW ΒΑΦΡΕΝΕΜ ΟΥΝΟΘΙΛΑΡΙ ΚΝΙΦΙΑΕΥΕ ΑΙΦΙΝΚΙΡΑΛ ΙΘΟΝΥΟΜΕ ΝΕΡΦΑΒW ΕΑΙ“ гласи: „(Јахве) Бог је носилац тајног имена, кога Реов лав чува у свом светилишту.“. Три слова на самом дну, ΕΑΙ, су стиснута и тешко их је прочитати.

„Истраживачи су пронашли сличне палиндроме и на другим местима у античком свету“, пише Јоаким Шлива, професор на Институту за археологију Јагелонског универзитета у Кракову у Пољској, Његов чланак недавно је објављен у часопису „Истраживања о античкој уметности и цивилизацији“ (Studies in Ancient Art and Civilization). Шлива напомиње да је писар направио две мале грешке приликом писања овог палиндрома: у два случаја написао је „ρ“ уместо „v“.

Палиндроми су имали велико значење приликом састављања магијских формула различитих врста и намена, због устаљеног мишљења да реч губи своја магијска својства када се напише наопако. „Амајлије попут ове пронађене у Новом Папосу прављене су с циљем да заштите своје власнике од опасности и штете“, изјавила је Папуци-Владика у изјави за „Live Science“.

: Кинокефалон из Нирнбершке хронике (1493)

: Манастир Панагија Малеви у близини Триполија на Пелопонезу: фото: Википедија/Christina Kekka

ХРИШЋАНСКО И ПАГАНСКО

Када је током 5. века уништено Западно римско царство, Источно римско царство наставља да се развија и постаје оно што се често назива Византијским царством. Кипaр је током 5. и 6. века био у саставу Византије у којој је званична религија у то време било Хришћанство, али је још увек била веома заступљена и многобожачка традиција.

Ова амајлија доказује да су људи на Кипру практиковали традиционалну многобожачку веру много дуже него што се раније мислило, рекла је Папуци-Владика. Она напомиње да грађевина која се назива „Тезејева кућа“ има мозаик са паганским елементима који је реконструисан тек у 7. веку. „Изгледа да су хришћанска и паганска веровања коегзистирала на Пафосу у време када је амајлија била у употреби“, рекла је Папуци-Владика за ‘’Live Science’’.

НЕОБИЧНА ИКОНОГРАФИЈА

Упркос тој коегзистенцији, амајлија има неколико необичних карактеристика које указују да њен творац није у потпуности схватио митолошке ликове који су приказани.

„Мора се рећи да је приказ прилично неквалификован и схематски. Иконографски се заснива на египатским изворима, али ове изворе творац амајлије није у потпуности схватао,“ пише Шлива у чланку.

На пример, уместо што седи на столици, Харпократ треба да седи на лотосовом цвету, са састављеним ногама, каже Шлива. Поред тога, псоглави Кинокефалон не би требао да имитира Харпократа. У класичној верзији, Кинокефалон се обраћа Харпократу са шапама подигнутим у знаку обожавања“, додаје Слива. „Не можемо наћи објашњење за гест Кинокефалона са подигнутом десном шапом на устима, на начин као код Харпократа.“

Још чудније је то што Харпократ и Кинокефалон имају укрштајуће линије на својим телима, што сугерише да је древни уметник мислио да ове фигуре требају бити мумификоване заједно са Озирисом. Док Кинокефалон може бити приказан са завојима мумије, Харпократ не би требао да их има. Мумијски завоји „немају оправдања у случају Харпократа,“ закључује Шлива.

Да је палиндром као форма наставио да се развија у Византијском царству показују бројни сачувани изрази, од којих је најпознатији „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν!“ (Сперите своје грехе, а не само своје лице!), израз сакралног садржаја који се најчешће везује за имена, цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и византијског цара Лава шестог (886-912).

Текст и преводи
Далибор Дрекић и Сања Бајић

Извори и литература
– Studies in ancient art and civilization XVII, Jagiellonian University, Krakow 2013.
– Joachim Śliwa, Magical amulet from Paphos with the ιαεω- palindrome, Jagiellonian University, Krakow 2013.
– LiveScience.com

ИГРА РЕЧИМА / МАГИЧНИ КВАДРАТИ / ПАЛИНДРОМИ

Старогрчки магични квадрати

Још у шестом веку п. н. е антички Грци су користили стил записа на споменицима који садржи речи једнаке дужине груписане у хоризонталне линије, при чему су неке речи растављали да би добили жељену форму. Таквим стилом добијани су квадратни облици са акростихом. Током петог века п. н. е при гравирању су додаване водоравне и усправне линије како би унос слова у фигуру био што равномернији – што подсећа на данашње укрштене речи.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Solvogn.jpg

Сунчева кочија из Трундхолма, бробзано доба (1800. до 1600. пре нове ере); фото: Википедија

Магични квадрат бројева помиње се у грчким записима из 1300. године пре нове ере, а 550. године п. н. е. Платон у „Држави“ говори о магичном квадрату 27. реда. У свом делу „Генерација душе у Тимеју“ 100. године п. н. е. Плутарх пише о броју 729 као броју сунца, а 130. године магични квадрат у својим радовима описује Теон из Смирне.

Обуд, Мађарска

Магични квадрат Сатор

Велика старост варијанти палиндромног магичног квадрата „Rotas opera tenet Arepo sator“ и његова обрнута варијанта „Sator Arepo tenet opera rotas“ написаних грчким писмом остављају места сумњи у досадашња тумачења и преводе овог „латинског“ израза („Сејач Арепо с муком задржава кола“).

Данас превладавају мишљења да је изворни квадрат био „rotas“ зато што је измишљен у језику у којем се пише с десна на лево. Да је било обрнуто, израз из квадрата не би дао исправну интерпретацију читањем помоћу бустрафедона.

Очигледно је да је читава историја Европе, и античког хришћанског света, на много начина повезана са овим графитом.

Најстарији пример формуле, нађен на једном малоазијском амулету, датира из 4. или 5 века пре Христа.

У рушевинама античког хеленског, а потом и римског граничног града Дура-Европос у данашњој Сирији пронађена су три примера из времена пре 256. године када су град разорили Перзијанци.

Из другог или трећег века датира квадрат ископан на локалитету виле римског гувернатора Паноније у околини данашње Будимпеште.

Грчки манускрипт из 12. века

: Дура-Европос

: Дура-Европос

: Дура-Европос

Коптски квадрати

Коптски пергамент (музеј у Каиру) писан грчким писмом из 4. или 5. века, пронађен у гробници близу Фараса, у нубијској пустињи у Египту садржи нешто измењену варијанту квадрата (сатор, асоре, тонен, орене, ренел – није палиндромни, него је симетрични).

Поред њега нађена су још два симетрична квадрата, један грчки („Алфа Леон Фоне Анер“) и један коптски („Псан Аго Нон“).

α λ φ α
λ ε ω ν
φ ω ν η
α ν η ρ

Грлки магични квадрат „Алфа Леон Фоне Анер“, фарас, Египат

Ѱ α ν
α ʋ ω
ν ω ν

Коптски квадрат „Псан Аго Нон“ Фарас, Египат

Сличну „Сатор“ формулу садржи и коптски графит нађен на зиду надгробног споменика у Хермополису у месту Туна ел-Гебел.

Σ Ι Κ Α
Υ Δ Ω Ρ
Κ Ω Π Η
Α Ρ Η Σ

Рани грчки магични квадрат

Бронзана амајлија из VI века пореклом из Мале Азије (Берлински музеј) садржи најранији пример квадрата „сатор“ (остали старији примери представљају квадрат „ротас“), а такође и најранији пример квадрата са јасним хришћанским мотивима.

Од деветог до једанаестог века квадрат је кориштен у дуборезним сликама са древним хришћанским мотивима у Кападохији (данашња Турска) и данас се може видети у десетак тамошњих цркава (Гореме, Ортахисар, Ихлара…).

У рукопису „Аритмологија“ из 1655. године немачки језуита и учењак Атанасије Кирчер наводи запис обраћања Исусу Христу помоћу речи „садор“, „аладор“, „дане“, „адера“, „родас“ сложених у форму магичног квадрата.

Далибор Дрекић

(Преводи палиндрома: Далибор Дрекић)

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ИГРА БРОЈЕВИМА / МАГИЧНИ КВАДРАТИ / МИТОЛОГИЈА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА / ТРАДИЦИЈА

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје

Према теорији колективне подсвести швајцарског психолога Карла Густава Јунга, темељни ниво људске подсвести садржи наслеђене обрасце или архетипове. Та колективна подсвест, заснована на старим општељудским идејама и симболима, заступљена је у митовима и легендама свих народа.

: Свемирски крст на новцу из Тракије и Људеје

: Српски годишњи календар из Тршке цркве; Фото: Перун Вид

Велико паганско тројство, које чини небо (представљано кругом), земља (које представља квадрат или ромб) и човек (представљан крстом), у нешто измењеном облику пренето је из старих религија у хришћанство. Стога се може говорити о континуитету симболичког приказивања елемената овога тројства.

Многи стари словенски записи јављали су се у форми палиндрома у облику квадрата, круга, звезде петокраке или шестокраке, а чак је и стара словенска азбука од 49 слова приказивана у азбучном квадрату 7х7.

Словенски симбол плодности

Симболика крста у српској и словенској традицији и веровању од предхришћанског времена до данас уско је повезана са симболиком квадрата. Крст је најчешће заступљен унутар квадрата као симбол деобе времена и простора на четири једнака дела. На тај начин представљане су четири стране света, четвороречје, четири годишња доба, небо, подела целокупне васионе итд. Звезде су, на пример, представљане распоређене у четири небеска квадрата, према јасним астрономским и астролошким карактеристикама.

Симбол ромба и квадрата, поред остала два симбола (круга, и крста), преставља основу општељудске симболике. Ромб или косо постављен квадрат подељен крстом на четири мања ромба или квадрата испуњена са по једном тачком био је древни словенски религиозни симбол плодности.

Овај ритуални и магијски знак, често називан свастиком, заступљен је на везовима, словенских. првенствено, женских народних ношњи. Словени су најчешће исписивани знакове и симболе на дну керамичких посуда, на различитим алатима и оруђима и предметима верског карактера.

Према речима Б. А. Рибакова, најстарији трагови овога знака из 4. миленијума пре нове пронађени су у области Црног Мора. Примери су нађени и на територији Златне Увале (Золотой Балки), унутар насеља из другог века пре нове ере до другог века нове ере; уписани на олтару нађеном у огњишту на подручју Доњег Дњепра; а чак и на посуђу Вучедолске културе из бронзаног доба.

Шудиковски Квадар и Тршка црква

Интересантан пример симболике квадрата на нашем подручју представља „Шудиковски Квадар“, пронађен у подножју Бихора у Црној Гори. То је предантички камен квадратног облика са натписом који наликује винчанском писму.

У зидове Тршке цркве (девети век) поред Жагубице узидани су камени блокови старог прехришћанског светилишта. На њима су урезани натписи, међу којима и приказ старог српског годишњег календара представљеног у квадрату. Према структури овог календара може се претпоставити да је време његовог настанка између седмог и осмог века.

У народној магији Срба квадратни облик се употребљавао у различите сврхе. Тако се нпр хлеб са уцртаним магијским формулама и геометријским облицима, најчешће квадратима користио за лечење од беснила после уједа пса.

Квадрат у хришћанству

Како је предхришћанска геометријска симболика подједнако заступљена и у хришћанству, уз представе Христа и светаца често долазе и божански симболи (кружни нимб, троугао, конкавни ромб или конкавни квадрат). Тако је нпр. у приказу Христа из цркве Св. Архангела у Пећи обожена моћ представљена кругом и ромбом, а на икони „Свете Тројице“ из XVI века у манастиру Дечани „Христ је приказан са округлим нимбом, Свети Дух – голубица је у конкавном ромбу и квадрату а БогОтац са кружним нимбом у коме је двоструки ромб.“

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина
Живојин Андрејић, Шакасте гривне
Јован И. Деретић, Античка Србија
Петко Николић, Стећци. лаж и богумили

Сродни чланци:

ИГРА РЕЧИМА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Сотад Маронејац, Александријска школа и језичке игре

У античкој Грчкој налазимо једне од најстаријих примера палиндромног израза. Као први писци палиндрома наводе се припадници Александријске школе, песник Сотад Маронејац (Σωτάδης Μαρωνείτης 3. век п. н. е.), пореклом из трачке Маронеје и његови следбеници „Сотадисти“.

Флијак, флијачка античка фарса; фото: Википедија

Користећи у текстовима разне технике употребе речи, Сотад и сотадисти су помоћу опсцених пародија и сатиричних поема смело и агресивно нападали македонског краља Египта Птомолеја II Филаделфа (Πτολεμαῖος Φιλάδελφος, 309–246 п. н. е.) и његове следбенике.

Сотад је стварао стихове у форми дволичног палиндрома, чије је обрнуто читање давало супротно значење. Зато се ова врста стихова понекад и назива сотадичким стиховима („Σωτάδεια ᾄσματα“), а варијанта јонског тетраметра којом је писао назива се „сотадејон“.

Писао је на јонском дијалекту, пре свега, сатиричне, погрдне и еротски обојене љубавне песме зване „Флиакес“ („Φλύακες“) или „Кинаидои“ („κίναιδοι“), које су биле рецитоване уз пратњу мимичког плеса. У песмама је исмевао ликове из грчке митологије, попут оних из Хомерове Илијаде. Сличан стил користио је пре Сотада песник Пирес из Милета,

Према Плутарховим речима, превелика слобода којом се изражавао донела је Сотаду велике невоље. Поводом венчања фараона Птоломеја са сопственом сестром Арсиноом (Αρσινόη) написао је погрдне и клеветничке стихове, због чега је био ухваћен и затворен у тамницу.

Сматра се да од Сотада потиче израз „Забадаш своју оштрицу у грешну рупу!“, употребљен у Плутарховом делу „Образовање деце“ ((Plutarch, 46-119 г. „De educatione puerorum“, 14).

Плутарх наводи да је Сотад у затвору остао веома дуго, али према грчком реторичару и граматичару Атенеју Наукратити (Ἀθήναιος Nαυκρατίτης, 2. век), Сотад је убрзо потом побегао из Александрије на острво Каунус.

Фараон је у потеру за њим послао свог адмирала Патрокла, који га је недуго затим ухватио и у оловном ковчегу бацио у море.

Сотадички тетраметар (сотадејон)

: Птоломеј II са сестром Арсиноом; фото: Википедија/MatthiasKabel

: Јоан Стобеј: Антологија моралних израза

Фрагменти у преписима

Сотад је имао много имитатора међу грчким и латинским песницима међу којима су и Ксенарх, Александар Етолијанац, Квинт Еније (Quintus Ennius 239-169 п. н. е.), Луције Ације (Lucius Accius, 179-86 п. н. е.), а чак је извесни грчки свештеник Арије оптужен од стране Атанасија да је писао песме у „сотадичком стилу“.

На жалост, до данас је сачувано само неколико редова оригиналних Сотадових текстова.Наводи стихова садржани у „Антологији моралних израза“ („εκλογών αποφθεγμάτων υποθηκών“) које је стоички филозоф Јоан Стобеј (Ίωάννης Στοβαῖος, 5. век) наводио из грчких трагедија сматрају се непоузданим.

Два кратка прегледа стихова нађена су у Квинтилијановим текстовима (Marcus Fabius Quintillianus, од око 39. до око 100.), а Квинт Еније је превео неколико песама ове врсте и укључио их у своју књигу сатира под именом „Сота“ („Sota“).

Атенеј Наукратита помиње коментаре о Сотадовом раду од стране његовог сина Аполонија и Каристија из Пергама (2. век п. н. е.), Забележено је да је Сотад намеравао да препева и целу Илијаду у форми палиндромног стиха.

Далибор Дрекић

Литература:

Strabonis, Geographica 1453. (Firmin Didot Parisiis, 1853.),
Marcus Valerius Martialis – Epigrammatum, 1607. (in English, 1897 edition),
Harold N. Fowler, A history of ancient Greek literature, 1902.
Symbolica Aegyptiorum sapientia 1647.
The history of Egypt under the Ptolemies 1838.
John WilliamDonaldson, The theatre of the Greeks; a series of papers relating, 1811-1861
A classical dictionary of Greek and Roman biography, mythology and geography 1894.
A new and copious lexicon of the Latin language 1838.
Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Том 3,
William Smith, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1867.
Википедија – Sotades