Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. Овом приликом преносимо један од чланака који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Потом следи чланак „Име Србин научно необјашњиво“, објављен исте године.

СРПСКО ИМЕ (Нови живот, 1926.)

ПРАСРБИЈА

Такозвани баварски географ из IX века пише: „Zeruiani, чија земља је толико велика да су из ње као што се тврди  произашли сви словенски  народи.“

Прокопиос из VI века пише: „Некада имали су Словени и Анти заједничко име. Звали су се Спори, вероватно због тога јер живе далеко разбацани и заузимају пространу земљу.“

Из ових двају текстова многи су закључивали, да је српско име прастаро словенско име, које је било заједничко свим Словенима, док су живели у заједничкој праотаџбини. У истини из ових текстова није могуће повући тако далекосежни закључак.

Што се тиче баварског географа није потпуно јасно, да ли израз „Zeruiani“ у истини значи Срби. Могло би значити „Северјани“, могло би бити покварено „Сармати“, могло би бити још која друга покварена реч, а највероватније изгледа да је уистини хтео означити „Србе“. Само сигурно то није. Осим тога потпуно је нејасан извор ове његове вести.

Што се тиче Прокопија, израз Спори могао би уистини да буде погрешка преписивача из „Сорби“ или „Серби“, као што је то закључио Јанко Шафарик, а после њега и многи други. Свакако је тај израз мистериозан јер народ Спори, иначе је непознат, а ако је у истини постојао у давнини народ са таквим именом, морао би бити познат и из других извора. Израз Спори свакако је искварен, најлакше га је исправити са Срби, али, најпосле, то је само комбинација за коју немамо доказа.

Нидерле мисли, да је ова вест Прокопија само вештачка комбинација. Грчком историчару било је познато, да постоји између различитих словенских народа и племена, који се појављују под именом Словени, Анти, па и под другим именима, извесна етнографска заједница, па је комбиновао заједничко порекло од једног народа, коме је дао вештачко име: Боспори, као живећи на Босфорском мору. Скраћено Боспори је Спорои или Спори. И то је могуће мада не баш врло вероватно.

За хипотезу, да су се Словени у праотаџбини звали Срби немамо дакле стриктног историјског доказа, имамо само два велика текста са којима се може доказати извесан, мада не велики степен ове вероватности. Тако се представља ствар ако посматрамо ове текстове искључиво саме, друкчије се представља ствар ако гледамо на њих са ретроспективом, тј. са ових векова, у којима се почиње пред нама откривати слика Словенства, те се појављује српско име код различних словенских народа. Ако гледамо са овог гледишта, добију ови текстови баварског географа и Грка Прокопија пуно више снаге.

СЕВЕРНИ СРБИ

Први пут помињу се Срби у историји код истинског географа Вибиуса Секвестра, у VI веку, који пише: „Albis Germanie Suevos a Cerveciis dividit – „Лаба дели Свеве од Цервиција“. Израз Cerveciis сигурно значи Срби, јер Србе налазимо на Лаби потпуно сигурно у првој половини седмог века. Даље јасан је израз Свеви. Обично се то тумачи „Швабе“ и онда 6и се рекло: Лаба дели Швабе од Срба.

Према томе у то време германске Швабе становали би на левој обали Лабе, а десну заузимали би Срби. Тешкоћа је у томе, да је из других извора познато, да су Швабе у то време становали прилично далеко од Лабе. Србе налазимо брзо за тим историјски утврђено на левој обали Лабе, па нису могли у току од неколико деценија прећи Лабу, одгурнути Швабе, колонизирати велику пространу земљу те се на њој населити.

Многи словенски слависти израз Свеви тумачили су због тога као „Слави“ а онда би се рекло: „Лаба дели Србе од Словена„. Срби станују на левој обали Лабе, а на десној обали народи који носе заједничко име Словени. Поново је тешкоћа у томе, да су народи познати под именом Срби становали на десној обали Лабе до Одре, где се налазе још и данас, а главна снага Срба била је баш на десној обали Лабе.

Најпосле за нашу расправу није главно како објаснити ове изразе. Главно је факт да Вибиус Секвестер познаје Србе на Лаби. У осталом ову тешкоћу могуће би било објаснити тако да латински географ није имао намере па није ни могао описати тачну етнографску границу. Он је само хтео рећи, да тамо негде на северу, на реци Лаби, њеним притокама, граница је између Шваба и Срба. При томе је граница могла бити далеко на западу од Лабе.

630. године словенски владар Само поразио је Франке и после тога – пише немачки кроничар Фредегар – да се „српски кнез Дерван који је словенског народа те је пре био подложан Францима, ступио на страну Сама“. Питање је, где је владао тај српски кнез Дерван. Сигурно није био владар над јужним Србима, јер се из целе везе види, да се односи на догађаје у садашњој Немачкој. Словени, који су живели на Истоку линије Лаба Солава, до Карла Великог били су потпуно независни од Немаца. Срби на Истоку од Солаве били су фактички од Немаца подјармљени тек године 927. Дакле сама примедба не може се односити на Србе, који су живели између Солаве и Одре. Може да се односи само на оне Словене, који су живели на западу од Солаве, у крају, који је у то време био под влашћу Немаца.

Ми имамо потпуно сигурне доказе, да су Словени, и то у већим масама, становали далеко преко Селаве у садашњој западној Немачкој. Ту имамо доказ да су се они Словени звали Срби или бар да је над њима владао српски кнез Дерван. После тога северни Срби више од сто година се не помињу и то не може да нас изненађује. Ми имамо само изворе немачких летописа а они нису писали у научне сврхе, они бележе друге народе само кад ови долазе у сукоб са Немцима. У такав сукоб дошли су за време Карла Великог 782 године Срби, који су становали између Солаве и Лабе, напали су Турингију и по њој силно пустошили. Карло Велики био је заузет на другим странама, па није предузео против њих одлучне мере.

805 године син Карла Великог краљевић Карол, напао је Србе преко Солаве и у овим борбама пао је српски кнез Милидух; поносни српски кнез, како га назива кроника. Немци су против Срба основали две туриншке граничне крајине са средиштем у Ерфурту и у Халштату. 830 године водио је рат са Немцима српски кнез Тунгло, 839 године пао је у тешкој борби са Немцима кнез Чемислав негде у близини Лајпцига, 874 године гранични гроф Ратулф победио је Србе, али дефинитивно Срби између Солаве и Лабе били су подјармљени тек 928 године а и после тога они су се још бунили против Немаца.

Из свих историјских података можемо закључити следеће: Српско име било је на северу, у садањој Немачкој широко распрострањено, али оно није строго локализовано на једно племе или народ. Од Карла Великог Срби у строгом значењу становали су између Солаве и Лабе. Словенска племена, која су становала на левој обали Солаве и по Турингији, која су много раније била подјармљена од Немаца, сигурно су била етнографски врло близу са оним Словенима, који су становали између Солаве и Лабе, па и код њих се помиње да је владао српски кнез Дерван. Словени на десној обали Лабе, северно од чешких планина, између Лабе и Одре, појављују се под именом Милчана, а етнографски били су истог народа са Србима. Северно и источно од Милчана становали су Лужичани, код којих се не помиње српско име, а Милчани и Лужичани су били у тесној сродности са Србима. Остаци Милчана и Лужичана сада се називају Србима, свој језик српски, своју народност српска итд. Српско име код њих је дубоко укорењено.

Богославски мисли, да Лужичани некада нису били Срби. Кад су Срби изумрли, Немци су почели Лужичане називати „Wenden Serben“. Од старих Срба пренело се на њих име и остало до данас. Ова комбинација је немогућа. Немогуће је да се тако дубоко укорени име, које им је било касније, за време ропства дато од победиоца. Српско име морали су имати већ одавна, али за време борби са Немцима појављују се под својим локалним, именом, јер су имали своју државну организацију.

Северно од Срба становала су племена, о којима расправљају слависти да ли су припадали српској или лутичанској групи, као Стодорани или Хавелани, Морачани, Спревљани итд. Свакако су ова племена морала бити у тесној етнолошкој вези са Србима и отворила су прелаз ка Љутичанима у правом смислу, Ратарима, Доленцима, Хижанима, и Чреспењанима, који су творили савез Љутичанске републике.

Српско име је било дакле најсилније учвршћено између Солаве и Лабе, српска су била и племена даље на истоку и на западу и на северу, мада се појављују под својим племенским и политичким именима. Осим тога налазимо српско име тесно локализовано на извесним местима. На десној обали Лабе помиње се први пут 944 године жупа Сербиште сада Зербст. Овај крај добио је име од Срба. Код племена Житица на Лаби постојао је град Zurbici, које име исто тако долази од Срба. Даље се је Крајина на обалама Солаве до чешке границе звала Strowe. Ово име забележено је већ године 800. У каснијим документима зове се Zurba, Swurbelant, Sworbia. И ово име без сумње долази од Срби, Србија.

Имамо дакле српско име тесно локализовано на извесним тачкама, имамо српску државу између Солаве и Лабе, имамо племена Милчане и Лужичане, који за време ратова са Немцима нису у државној вези са Србима и појављују се под својим именом, а српско име је без сумње код њих и онда било укорењено. Даље налазимо српско име и српске кнежеве такође на левој обали Солаве.

Земље северних Срба биле су за оно време снажно војнички утврђене и имале су велики број тврђава и утврђених градова. Баварски географ набраја број градова по различним словенским земљама и тако примећује, да су Лужичани имали градова 30, Срби градова 50, Милчани градова 30, Гломачи 14, Морачани 11, Нелетићи 5. Дакле и сразмерно мали крајеви имали су велики број градова, што сведочи о снажној војничкој организацији.

ЈУЖНИ СРБИ

Кад се први пут појављује српско име на Балкану, оно се не појављује као име етнографске групе, народа или племена са одређеним географским и етнографским границама. Оно се појављује фиксирано на извесним тачкама.

Константин Порфирогенит пише о Србима да су дошли из велике или беле Србије, која се зове Бојка, а њихови суседи су Франци и велика некрштена Хрватска. Они су дошли на Балкан и замолили цара Ираклија да им да земљу. Цар им је дао земљу у близини Солуна. Али ова земља није им се допала, па су се вратили натраг ка Дунаву. Само мали део је остао код Солуна и основао варош Серблије. Кад су остали Срби дошли до Дунава, покајали су се, па су преко царског намесника у Београду замолили цара да им да другу земљу. Цар им је онда одредио Захумље, Конавље и Травунију, која је земља била опустошена од Авара и без становништва. Тамо су се населили и основали своју државу под кнезом Михаилом Вишевићем. А непокрштени Срби живе још сада код реке Висле у крају који се зове Дицике.

Разуме се да је и ово причање врло конфузно, нејасан одјек старих традиција, те је изазвало најразличније коментаре и комбинације. Константин је знао да се српско име налази у близини Солуна, српска држава под Михаилом Вишевићем постојала је на Приморју, у Захумљу, Конављу и Травунији, чуо је одјек старе традиције да су Срби дошли са севера, негде са реке Висле. Могуће да је чуо да се Срби налазе на северу као велики и снажан народ.

Српско име налазило се дакле према овој традицији у околини Солуна и на Приморју, у садашњој јужној Далмацији и Херцеговини. Осим тога српско име налазимо још на многим другим тачкама. Ptolomaios и Peutingerska мапа, дакле извори из другог до трећег столећа по Христу помињу руску станицу Сербином, Сербитион, Сервитио, на Сави, на путу између Сирмија и Салоне, Плиниус помиње „Serretes“ на Драви. Сличност имена је фрапантна и из тога би следовало, да су неке српске групе већ у то време продрле преко Карпата до Саве и Драве. Свакако словенска колонизација на југ почела је да се разлива много раније него у другој половини VI века. Али из ових сличних израза не можемо још конструисати доказе.

Потпуно сигурно налазимо Србе на различним тачкама Балканског полуострва већ у почецима словенске колонизације. На граници Македоније и Тесалије налазила се насеобина Серблиа или Сербија, садашњи Серфиџе. Из повеље цара Василија из 1020. године се види, да је тамо постојала самостална српска покрајина са српском бискупијом. На различним тачкама налазимо фиксирано српско име у Грчкој, као насеобину Сербу у Аркадији, Сурпи и Сервохиа у Тесалији, Сербианика у Коринту, Серебиани у Берату, Сербиана код Јањине, Сербота у Месени, Сербеика у Лакедемону, итд.

Нидерле, који наводи ове случајеве, мисли да су то фрагменти српског народа, који су се у току велике сеобе отцепили од српског дебла и залутали далеко на југ. Ова теорија је неодржива, јер се не слаже са словенском етнографијом и лингвистиком, па и историја не зна за такво мешање појединих племена. Могући су случајеви касније колонизације и насељавања ратних заробљеника, на који начин су се стварале енклаве једног племена или народа међу другим племеном или народом. Али у случајевима, где имамо већ из првих векова врло сличне податке, да су се налазили Срби на територији других словенских племена, не можемо ове Србе сматрати као фрагменте српског народа, који су се као енклаве утиснули међу друга словенска племена.

Даље имамо податке да су се Срби налазили и у Бугарској. Исто тако већ у седмом веку појављују се Срби у малој Азији, у околини Никомедије и Никеје. Постојала је бискупија Гордосрба чије се име налази већ у старом списку грчких бискупија од св. Епифанија из VII века. Много касније, у почецима XIII века налазимо у Малој Азији забележено име „Сервохорија“ – српска покрајина. Име Гордосрба – Велика Србија и српска покрајина сведоче најбоље да је број Срба у Малој Азији био прилично велики. Ови Срби касније су играли знатну улогу у борбама Грка са Арабљанима. Ови Срби могли су у Малу Азију доћи вероватно из околине Солуна или из Грчке.

Српско име налазимо дакле на Балкану локалисано на различним тачкама и код различних словенских племена. Ово име налазимо на Доњем Вардару, на реци Бистрици, на различним тачкама у Грчкој, налазимо га чак у Малој Азији, а пре свега на Јадранском Приморју, на обали од Неретве до Котора и у унутрашњости ове земље.

Ми не налазимо српско име као име једног словенског племена, које је са осталим племенима дошло на Балкан. Ово име налазимо код различних словенских племена. Словени Конавља и Травуније сигурно већ онда били су дијалектички различни од Словена на доњем Вардару и на Бистрици и од лакедемонских племена Милинаца и Језераца, или од оних Словена који су касније добили бугарско име. Ово српско име сувише је старо и сувише распрострањено, да би могли све случајеве, где се налази, изјаснити као каснију колонизацију. Исто тако не можемо објаснити да су се фрагменти српског народа некада тако цепали од свог дебла и мешали са другим племенима, а онда целе векове сачували своје име. То је загонетка, коју досадашње теорије нису могле објаснити.

Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)

приредио: Далибор Дрекић

Сродне објаве:

Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома