Загреб

Наредба о укидању ћирилице донета 1914. године

У склопу опште хистерије против Срба, која се после Принциповог атентата ширила целим подручјем јужне Аустроугарске, а највише на простору Босне, Далмације, Славоније и Хрватске, на удару је било све српско. Најчешће под оптужбом за шпијунажу хапшени су, затварани и убијани виђенији Срби – свештеници, учитељи, председници друштава, власници радњи… Пљачкана је и уништавана српска имовина, забрањен је рад српских друштава, затворене су српске школе, забрањена је ћирилица, забрањена је српска застава, укинута је крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче.

Наредба о укидању ћирилице на простору Хрватске и Славоније, издата у Загребу 03. октобра 1914. године; фото: Национална и свеучилишна књижница

Преносимо вам текст наредбе Хрватско-славонско-далматинске земаљске владе о укидању ћирилице у „јавним нижим пучким школама“ краљевина Хрватске и Славоније, донете трећег октобра 1914. године. Наредба је објављена у Новостима бр. 270 (05. октобар 1914.).

Пошто је одлука закаснила и за наступајућу 1914/15. годину уџбеници су већ одштампани и „разаслани“, уредбом се одређује да се „они имаду одмах замијенити латиницом штампаним почетницама и рачуницама…“

Додајемо и обавештење које стоји на истој страни овога броја Новости, а односи се на јавне, званичне објаве у којима је такође укинута ћирилица:

Укидање ћирилице у јавним објавама; фото: Национална и свеучилишна књижница

Ћирилица је такође забрањена и у Босни, а пракса њене забране настављена је и у каснијем периоду. По уласку Аустроугарске војске у Србију скидани су и уништавани јавни натписи на ћирилици и замењивани латиничним. Сачувано је више уредби о забрани ћирилице у Србији, као и фотографије на којима аустроугарски војници скидају ћириличне натписе и замењују их латиничним.

Борба против ћирилице, започета 1914. године траје читав век и посебно је била изражена у периоду трајања Титове Југославије, када је кроз институције наметана латиница. Добро је познат такав пример забране ћирилице у свим документима и публикацијама Југословенске Народне Армије. А колико су појединци, институције и установе у Републици Србији данас уистину српски најбоље можемо да видимо у њиховом односу према ћирилици.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Национална и свеучилишна књижница

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Штампарство код Срба у Загребу

За развој штампарства код Срба у Загребу од великог је значаја покретање књижевног листа „Српски забавник“ који је од 5. јануара 1884. године излазио сваког 5, 15. и 25. дана у месецу под уредништвом Душана Рогића.

Штампарство

Почетак штампарства у Загребу везује се за боравак у њему историчара Павла Ритера Витезовића (1652-1713), који је својим радом овај град претворио у средиште хрватске књиге и културе. Њему претходи долазак исусоваца у Загреб 1606. године. Тада је уочена потреба да се у граду оснује штампарија, коју су исусовци набавили 1664. године, али је она радила слабо и на крају је завршила у оставама бискупског двора на Каптолу. Њу је Витезовић открио и она му је поверена на коришћење од 1695. до 14. јуна 1706. Ту је 1696. штампао своју књигу „Кроника алити сзпомен всзега сзвиета“.

Након одласка Витезовића у Беч, у Загребу делује низ страних штампара. То није подстакло Србе да и они отворе своју штампарију. Тек после Велике сеобе Срба 1690. у аустријску државу, српска јерархија отпочиње борбу да им царска власт одобри отварање своје штампарије. Таква дозвола тада није добијена. Тек на крају 18. века Срби су у Бечу дошли у посед једне штампарије, чији је власник био Стефан Новаковић. Он је био принуђен да је, услед материјалних тешкоћа, брзо прода Пештанском универзитету. Штампарство код Срба је свој прави замах остварило тек у 19. веку, када су отворене многе српске штампарије на подручју Јужне Угарске, а и у Кнежевини Србији.

Штампарство код Хрвата доживело је преокрет у време Илирског покрета захваљујући др Људевиту Гају, који је 28. децембра 1852. обелоданио оглас у којем је обзнанио да је отворио „Народну књигарницу“. Том приликом штампао је проглас у којем се каже: „Прво и особито мјесто заузимат ће вазда у народној књигарници народна југославенска књижевност и уопћена дјела славјанским језиком излазећа или на славјанство спадајућа“.

У то време Срби у Загребу су се користили услугама хрватских штампара, код којих излазе и нека дела српске књижевности. Повремено појављивање ћирилицом штампаних књига у Загребу у педесетим годинама 19. века не представља неко посебно изненађење.

За развој штампарства код Срба у Загребу од великог је значаја покретање књижевног листа „Српски забавник“ који је од 5. јануара 1884. године излазио сваког 5, 15. и 25. дана у месецу под уредништвом Душана Рогића.

Душан Рогић, рођен је у Срему, у Шимановцима, 3. септембра 1855. године, а матурирао је у Сремским Карловцима, 24. маја 1877, филозофски факултет завршава у Загребу посветивши се у почетку новинарству. На крају првог броја уредништво се обратило јавности посебним чланком. У натпису се истиче да се у Загребу већ дуже време осећа потреба за једним српским књижевним листом и то из два разлога: први је да се тиме „даје видљив знак о српскоме животу“, а други да се преко овог листа однегује српска читалачка публика.

Године 1897. Рогић је отпуштен из службе из политичких разлога и прелази у Србију где ради као привремени учитељ. Пред Први светски рат губи му се траг у Пироту где је службовао у тамошњој гимназији. Штуре податке о његовом животу највише дознајемо из листа који је уређивао у Загребу до 1885. године, када обуставља његово излажење.

У броју 1, 5. јануара 1884, Рогић објављује своју трагедију у пет радњи под именом „Златица“, а садржај се односи на народносне размирице Срба и Хрвата у Троједници. Занимљиви су и текстови М. Рогуља о Српској цркви у Загребу, Написи о српским беседама и концерту у Загребачком позоришту када је наступила Олга Василијевић и Поселу Српског певачког друштва у Загребу, о беседи у Загребу на којој је учествовао глумац Никола Симић.

Захваљујући марљивом истраживању Станише Војновића добили смо и неке драгоцене податке о друштвеном животу загребачких Срба о којим је јављао својим читаоцима Душан Рогић.

Штампарство код Срба у Загребу обнавља се оснивањем прве српске штампарије коју је отворио Павле – Паја Јовановић, и која је почела да ради 25. маја 1892. године. Он је рођен у Земуну, 9. фебруара 1849, а умро је 22. маја 1897. Школовао се у Земуну, Београду, Карловцима, Загребу и Осијеку. По свршеној гимназији отишао је у Цирих, где је свршио филозофске науке. По повратку у земљу био је наставник у Земуну од 1873. до 1879. године. Одатле је премештен у Петрињу, где је службовао две године, а затим је премештен у сарајевску гимназију. Ту је основао лист „Требевић“. После напуштања Сарајева враћа се у Петрињу, где остаје све до 1884. године, када долази у Загреб. Запавши у материјалне тешкоће, Јовановић је штампарију продао загребачком трговцу Петру Николићу, ставивши је тиме у службу „Привредниковог“ покрета. Када се она нашла пред банкротством, њен управни одбор понудио је „Привреднику“ да је преузме.

Најутицајнији српски лист у Загребу био је „Србобран“, лист за политику, народну просвету и привреду. Излазио је уторком и недељом, а штампан је у штампарији Ф. Фишера. „Србобран“ је почео да излази септембра 1884, и излазио је све до 1914. Убрзо је по утицају постао сличан новосадској „Застави“. Лист је задржао свој углед све до 1914, када је због избијања Првог светског рата забрањен. Од 1902. до 1907. излазио је под називом „Нови Србобран“. Покренуо га је Павле Јовановић, организатор Српске самосталне странке, који је био и његов први власник и уредник, као и оснивач прве српске штампарије у Загребу. У некрологу у „Србобрану“ за Јовановића је речено: „Душа је народна дихала незнано српском мишљу, али она није била облагорођена познавањем елемената српске народности“. Па даље: „Четрнаест година новинарског рада Павла Јовановића било је четрнаест година најтежега тамновања за српски народ“.

У доба излажења „Србобрана“ десили су се многи судбоносни догађаји српске, балканске и европске историје. Аустрија је постала двојна монархија, укинута је Војна крајина, окупирана је Босна и Херцеговина, Србија је постала краљевина, 1903. је угашена лоза династије Обреновић, вођени су Руско-јапански и Други балкански рат, гроф Куен Хедервари је отишао из Хрватске, на изборима је победила Хрватско-српска коалиција. Сви ови догађаји, огледали су се и у „Србобрану“, који је у том раздобљу променио више уредника. Догодило се и неколико антисрпских демонстрација у Загребу у којима је страдала имовина српске цркве и грађана.

Србобран – илустровани календар за 1901. годину, Издавач: Српска штампарија у Загребу

Од других српских листова који су излазили у Загребу, треба поменути шаљиви лист „Врач погађач“, чији је уредник био Сима Лукин Лазић. Излазио је у Загребу 1896-1902, а после у Новом Саду. Једно време у Загребу, где му је уредник постао Јово Миодраговић…

Као орган Српског привредног друштва „Привредник“, од 1898. до 1914. излазио је у Загребу и лист „Привредник“, чији је власник био Савез српских земљорадничких задруга. Од 1910. до 1914. излазио је у Загребу, сваког 20. у месецу и лист „Слободна мисао“, гласник хрватских и српских слободних мислилаца, под уредништвом Зденка Веснића, као орган Српске народне радикалне странке. Под уредништвом Стијепа Кобасице излазио је у Загребу од 1911. до 1912. „Сремски гласник“. Појавило се у периоду од 1903. до 1919. и „Српско село“, лист за село, чији су уредници били Буде Будисављевић и Адам Прибићевић…

Један од најчитанијих југословенских револуционарних часописа пред Други светски рат био је загребачки „Вихор“, у којем су сарађивали и др Анте Тресић-Павичић, Алекса Шантић, Даворин Трстењак, Васа Стајић, Владимир Черина, Иво Андрић, Антун Барац, Димитрије Митриновић и Данко Анђелковић.

Како се политички живот Срба у Хрватској све више усмеравао ка Хрватско-српској коалицији, тако је „Србобран“ постајао све важнији политички лист Срба у Троједници. Важну улогу у потврђивању српског народа и његове привреде и културе одиграо је и календар „Србобран“, који је излазио у Загребу од 1892. до 1914. Замишљен као забавник, бавио се темама и из других крајева у којима је живео српски народ, па је тако вршио политичку мисију у многим средиштима Српства. Таква политика уредништва сведочи у којој су мери загребачки Срби били свесни улоге коју су изборили у реформисаној Аустро-Угарској монархији, посебно после развојачења Војне крајине.

Да би остварио своје намере да по сваку цену наметне нагодбу са Мађарском, бан Левин Раух је сменио готово цео српски део чиновничког апарата. Међу отпуштенима се нашао и др Јован Суботић који напушта Загреб и прелази у Нови Сад, где покреће лист „Народ“. На конференцији која је одржана 14. августа 1881. основана је Самостална српска странка. Како је она без свог листа имала мале изгледе да се развије и окупи присталице, одлучено је да се покрене нови лист. То је најпре схватио др Милан Ђорђевић, некадашњи уредник новосадске „Заставе“. Учен, вредан и проницљив, лако је уочио које ће последице имати укидање Војне границе и бројније укључивање Срба у политички живот Хрватске. Било му је јасно да српски листови у Угарској неће бити у стању да заступају интересе Срба у Хрватској, јер су они били заузети сопственом проблематиком.

Стога је 1882. одлучио да у Руми покрене политичке новине под именом „Српски глас“. Кроз њих је желео да одбрани угрожене српске интересе, „свом одлучношћу, ал` и оним достојанством које приличи ствари за коју на браник ступамо“. Ђорђевић је „национално ослобођење Срба прогласио за основну мисао програма свог листа, помоћу којег је хтео да укорењује поуздање у сопствене снаге, да јача вољу која би била кадра да извојује слободу, али и да је сачува када до ње дође“.

Занимљив је књижевни фељтон загребачког „Србобрана“, који је верно осликао интелектуалну зрелост Срба у Хрватској и њихових предводника. У првом броју листа објављен је став, да „с браћом Хрватима, с којима нас везује најуже племенско сродство и с којима на једном прагу и огњишту дијелимо зло и добро – узгајаћемо искрене братске осјећаје, те ћемо се истјецати у слози и љубави за част и спас миле нам домовине – мајке Срба и Хрвата“.

Лист је покренут новцем српских грађана из Хрватске, у првом реду трговаца Николе Гавеле, поседника Милана Станковића и барона Јована Живковића. Тај књижевни фељтон се озбиљно и с љубављу бавио проблемима народног живота у Горњој крајини, истоветно појавама у животу Крушевца или Крагујевца. Политичка оријентација „Србобрана“ била је национална интеграција целог Српства. У Загребу је др Лаза Костић, по позиву хрватске владе преводио на српски Дерубург Хенрикова „Пандекта“ 1893, која су штампана накладом земаљске владе у штампарији Игн. Граница. Тај податак сведочи о већ стеченом високом нивоу српског грађанства.

“Босанска вила“, година 8, број 25, 15.12.1893.

Трговац Петар Николић је 1879. године стекао у Загребу „Обртницу трговца с умјетним творевинама“. У хрватској историографији наведен је податак да је Еуген Фердинанд Боте отворио почетком шездесетих година прву хрватску издавачко-уметничку трговину, а да је најопсежнију издавачку делатност развио трговац Петар Николић. Он је за своје олеографије ангажовао хрватске и српске сликаре, а своја издања је слао у све јужнословенске земље. Те репродукције, изведене за оно време у прворазредној олеографској техници, махом историјске садржине, одиграле су велику улогу у буђењу хрватског и српског историзма. Оне су утицале на подизање опште историјске свести, па су тако имале директну везу са савременим политичким тренутком.

Многобројним огласима и плакатима Николић је рекламирао своју фирму која се налазила у Илици 7, у кући српске православне црквене општине. Од хрватских уметника узео је Вјекослава Караса (1821-1858), Влаха Буковца (1855-1922), Отона Ивековића (1869-1939), Целестина Медовића (1857-1920) и Ферда Кикереца (1845-1893). Од српских сликара определио се за Пају Јовановића (1859-1957), Ђорђа Крстића (1851-1907) и Уроша Предића (1875-1953), у оно време најпопуларније српске сликаре. Николићева издања позитивно су оцењена у готово свим важнијим новинама и часописима у Загребу.

Дејан Медаковић

Текст је део фељтона овог аутора објављеног у “Вечерњим новостима“ 2004. год.

ИСТОРИЈА

Српски заробљеници у Загребу 1914.

“Илустровани лист“ су хрватске илустроване новине које су излазиле за вријеме Првог свјетског рата, а које су биљежиле догађања везана за рат и објављивале фоторепортаже. Новине су излазиле суботом од јануара 1914. до децембра 1918. године, када мијењају назив у “Освит“. У броју 41. од 10. октобра 1914. “Илустровани лист“ на насловној страни доноси слику српских заробљеника у Загребу, а на једној од страна и причу о томе, коју вам преносимо у цијелости.

Цивилне српске заробљенике из пограничних села у Србији и заробљене српске официре воде у загребачки посадни затвор.

СРБСКИ ЗАРОБЉЕНИЦИ У ЗАГРЕБУ

Све чешће сретамо у Загребу групе заробљених српских јадника што их под бајунетом тјерају у њихова одредишта, дакако у затвор. То су већином жене, старци и дјеца, догнани с пријека са границе, да не сметају војску у њеном дјеловању. Такови транспорти броје и до 50 глава. Разумије се, да у Загребу сваког таквог ухапшеника, особито ако носи пуштене хлаче и шубару, сматрају комитом, па је публика силно разочарана изгледом тих тобожњих комита. Ти су људи тако јадна изгледа, да прије побуђују самилост, но срчбу. Ваља наиме знати, да прави српски комите, затечени на дјелу, буду на лицу мјеста стријељани, ради тога све што може бјежати, бјежи пред војском, а што остане отпрема се на сигурно мјесто.

Дакако да се у знатижељном опћинству, које прати улицом те транспорте, чују разне примједбе: “To су ти вражи Влахи!“ – добацује један грађанин – “требало би их обесити!“.

“Ах, кај обесити, ем згледију прије как’ богци нек как раубери“ – упада нека шестичанка.

Уапшеници међутим ступају шутећи, погнуте главе, са оно мало имовине што им је остало иза пожара, на леђима. Сви они ступају тешко и забринуто иза оружника, а на лицима им се види страх и тјескоба пред неизвјешношћу. Сигурно се надају најгорему, ма да им се, нијесу ли криви, ништа неће догодити. У једној таквој групи нашло се и седам српских официра. Све су то стројни и лијепи људи. Види им се, тешко снашају ропство, они, који су вични владати и заповиједати. Главу су погнули, но лица су им отворена и пркосна.

Бог зна, шта се догађа у душама тих људи, заробљених од оних, које су највише мрзили. Они ступају страга, иза цивилних заробљеника. Не побуђују самилости, јер у њиховим тврдим војничким лицима и одорама нема ништа јадна, што би могло побудити самилост. Дакако да многа кумица, која има сина на ратишту гласно грди и проклиње заробљенике, могуће увјерена, да су баш ово они, који су њеног сина изранили шрапнелама.

Приредила: Сања Бајић

ИСТОРИЈА

Београд и Загреб 1941. кроз објектив немачког војника / ВИДЕО

Представљамо вам два кратка историјски драгоцена филмска материјала које је снимио војник Вермахта 1941. године током путовања по Балкану. Снимци Београда и Загреба 1941. године показују огромну разлику у односу немачких окупационих власти према ова два града и два народа. У тој разлици исказан је сав гнев једне политике, којом је један град гажен, а други мажен, сва нечовечност једног пројекта по комe је кажњаван српски народ.

Београд – Загреб 1941.; фото: Јутјуб снимак

На основу ова два јединствена историјска снимка са почетка Другог светског рата које је направио немачки војник, можемо видети огромну разлику у односу немачких окупационих власти према ова два града и два народа. У тој разлици исказан је сав гнев једне политике, којом је један град гажен, а други мажен, сва нечовечност једног пројекта по комe је кажњаван српски народ.

На снимку из Београда видимо стравичне сцене уличне атмосфере, рушевине зграда, ратну штету, оштећења и страхоте проузроковане немачким бомбардовањем града. Немачки војници чувају ратне заробљенике који раде на рушевинама.

Видимо и званична саопштења немачких власти за грађане Београда. Једно од њих се односи на снајперски напад на немачке војнике и саопштење команданта немачког Вермахта да ће се у случају даљих напада узети таоци који ће бити убијени.

Други плакат је инструкција свим Јеврејима да се 19. априла у 8 ујутро морају пријавити градској полицији, те да ће они који не изврше ту наредбу, такође, бити убијени.

У неколико наврата види се и сцена згаришта са димом, што код гледаоца изазива појачан доживљај разарања и ратног ужаса. На овом снимку се види и уништена железничка инфраструктура, као и порушени мост на Дунаву.

Београд 1941.

Загреб 1941.

За разлику од снимка Београда, снимак из Загреба одаје идиличну атмосферу, уз приметну опуштеност пролазника. За разлику од Београда, у коме је у то исто време замро сваки цвркут птица, овај снимак изражава потпуну супротност коју посебно дочарава сцена голубова на улици.

Овде видимо насмејане пролазнике, како Загрепчане, тако и немачке војнике, нормално одвијање саобраћаја, уопште једну обичну свакодневну градску атмосферу.

Другим речима, видимо град у коме присуство немачке власти не ремети уобичајен градски темпо. Град у коме су ти исти војници који су донели зло и бомбе Београду, дочекани са одушевљењем од стране хрватских грађана, град у коме су Немци дочекани слављем на улицама као ослободиоци, за разлику од Београда кога су ти војници окупирали у пуном смислу речи, од чега се српски народ у целини није опоравио до данашњег дана.