Војводина

Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

 

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа. Пејин то објашњава:

Српска Војводина 1848. године

Захваљујући хришћанским Словенима у Панонији, 1001. године, Мађари, за владе Стевана Првога прихватају хришћанство и ударају темеље држави која ће одиграти значајну улогу у историји овог дела Европе. Успостављање мађарске државе, спречило је развој српских држава у Банату, Бачкој, Барањи и Срему и њихово уједињење са средишним српским областима.

Једино је Срем, повремено, улазио у састав српске средњевековне државе за време краља Драгутина Немањића (1284—1316), а према неким изворима и за време цара Душана Немањића (у четрнаестом столећу). (1)

Пејин наводи да су већ тада Мађари све крајеве насељене Србима звали на свом језику Raszuorsuag – што значи: Србија. У време турских освајања део Срба из планинских предела Балкана бежи у Мађарску. Пејин то бележи овако:

Доласком балканских Срба у Подунавље, дошло је до њиховог мешања са српским старинцима… Причају се исте приче и певају исте песме. Јунаци који су живели у Подунављу, које знамо из Вукових песама, кроз десетерац, постају јунаци и придошлих Срба, а јунаци новодошлих Срба, такође кроз десетерац, постају блиски старинцима.

Правосалвна црква одиграла је велику улогу у стварању брзог стапања једнородног народа у целину. (2)

1. Јован М. Пејин, Срби и Мађари, НИП „Комуна“, Кикинда, 1996, стр. 10.
2. Јован М. Пејин, Срби и Мађари, НИП „Комуна“, Кикинда, 1996, стр. 12.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

Леополд II (1747-1792) био је владар из династије Хабзбурга, прво велики војвода Тоскане од 1765. до 1790, а затим и цар Светог римског царства од 1790. до своје смрти. Такође носио је титуле надвојводе од Аустрије, краља Угарске и краља Чешке.
Леополд Други

Леополд Други као цар Светог римског царства

Царство је у тренутку Леполдовог ступања на престо већ било уплетено у рат против Османског царства у савезу са Русијом. Свиштовским миром, који је потписан 4. августа 1791. године, царство је поново султану препустило Београд и централну Србију. 

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године.

Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:

„Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.“

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)