Стеван Раичковић – Повратак
Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 – Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик. Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен. Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспировесонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.
У облацима; фото: pixabay
Раичковићева поезија је аутентична слика његовог бића. Отмена и достојанствена, она је израз песникове отмености и достојанствености, јер, вели Тин Ујевић, ко нема стила у животу, не може да га има ни у литератури, како нема великога песника без достојна човека. Поезија сама бира свога песника, а не песник поезију. У случају Стевана Раичковића чини нам се да раскола нема: постигнута је потпуна равнотежа између два изузетна бића, бића поезије и бића песника. (…)
У чему је тајна Раичковићевог открића Највероватније у доследности, аскетској доследности, и својој опсесији и својој визији. Пре свега у томе. Успоставивши основицу и стожер своје поезије, Раичковић је одмах на почетку одредио и свој пут. Све је у његовој поезији смирено, у равнотежи, без ерупције и бура, осенчено благом и болном резигнацијом. Све што се догађа, догађа се изнутра, у самим суштинама. – Слободан Ракитић
Повратак
Она има руке од траве.
Она има глас од ветра и жита.
Она има око од кише.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има груди од руже.
Она има колено од белутка.
Она има кук од снега и рибе.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има смех од лишћа.
Она има ход од воде и песка.
Она има кожу од протегнутог лабуда.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има косу од мојих прстију.
Она има мозак од мојих година.
Она има слух од мојих корака.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Елемент који је заједнички великом броју песама Стевана Раичковића је, свакако, то што је перспектива из које се гледа на неку појаву, неку ствар или неко биће повезана са душевним стањем самог лирског субјекта, са оним што се старински називало расположење, песникова емоција. Захваљујући томе, у поезији овог песника ћемо сретати врло разнолике перспективе из којих се обликује лирски опис. – Радивоје Микић, Мотивација песме.
