У магли

ПОДЕЛИТЕ
Мој је живот магловит, и кад год настану дуге јесенске кише с намрштеним, мутним небом и блатавом земљом, мене обузме неодољива туга и немио, потајан бол који ме силно и немилосно раздире. Тада ме душа заболи и срце зажели да се уклони негдје далеко, далеко испод овог суморног, тешког неба.
https://pixabay.com/photos/wolves-forest-wintry-loneliness-1341881/

Вук у магли; фото: pixabay

Већ трећи дан а киша једнако пада, и по брдима се погоне сиве, поцијепане маглуштине. Моју душу савладао тешки јад: ни свијетла, провидна дана, ни мирне, слатке ноћи. Она се увија под невидљивим теретом, плаче и цвили, и узалуд се напреже да каљаве путове, суморна брда и ожалошћене планине претвори у сами сјај и љепоту.

Јауче и цвили душа моја, а киша непрестано ромори по крововима, слијева се кроз олуке и у једноликом шумењу облијева ледене, изумрле путове. Свијетле се и бистре локве, и негдје се у даљини чује раздраган дјечји кикот, који се разлијеже кроз каљаве и упрскане улице, изумирући у кућама што су се укочиле од влаге и студени, па као да ће сад заплакати.

Киша једнако лије и шушти потмуло, падајући на разглибану земљу, а душа моја, пуна бола и туге, јеца и уздише, проклињући и сам дан рођења. Око мене магла, свукуд магла, ледена, влажна магла! Мрак у души, мрак у срцу, мрак и недогледан јад и невоља на све стране!

И у те доцне, јесенске дане, кад отпочну пљуштати бескрајне кише, јави ми се пред очима Циганка, моја биједна и јадна Циганка! Свело, уплакано лице и крупне, црне очи, пуне јада и чемера, засвијетле необичним сјајем кроз влажну, јесенску сумаглицу.

Мене обузме и запљусне опојним мирисом оно прво свјеже и слатко осјећање живота и уживања, и сузе, саме од себе, потајно избијају на очи. Жалосна и изнемогла моја Циганка све ближе и ближе примиче се мени, и ја слушам јаук и лелек њезин који претрзавају очајни узвици клетве и заклињања:

„Не остављај ме! Не остављај ме, живота ти, јер се ти нећеш никад вратити у отаџбину, којој си све дао а она те је презрела и немилостиво одгурнула! Не остављај ме, поведи ме собом!“

И ми се сустигосмо у магли. Дркћући као преплашено срнче, приђе ми и приви се уза ме, па грчевито зајеца:

– Брате, брате, не остављај ме! – задрхта слатко и меко њезин глас, и она се, још јаче дрхћући, припи уза ме. Не остављај ме, свега ти на свијету!

Силно је и снажно стегнух и загрлих, и осјетих како ме кроз танку бјелину топло додирују обле груди и све јаче распаљују узаврелу крв, а спојене усне дрхте, пламте и миришу страсним разблудним мирисом. Са свију крајева склопила магла, па хуји и подрхтава. Мирно.

Глува, дубока тишина на све стране. Ништа се не креће, ништа се не чује до нашег испрекиданог јецања и леденог, магленог шумења. Много срећни и много, премного биједни, стајали смо нијеми, непомични, стезали се и грлили, а око нас је треперила магла и шумио студен вјетар, носећи собом неоклен из даљине освјежаван мирис свелог цвијећа, јабука и крушака.

Истријезнисмо се и кренусмо на пут кроз маглу. Она једнако прича да је срећна и набраја безазлено којекакве лудорије из прошлости.

– Ја сам срећна, много, премного срећна! – непрестано се умиљава и улагује.

– Ја сам несрећан, много, премного несрећан.

Она се учини као да то не чу, па настави још живље:

– Је л де да смо ми срећни, много, премного срећни?

–Јест, ми смо несрећни, много премного несрећни!

– Види како се магла разилази и проређује по брдима, види како се сунце милостиво указује осмјехивајући се на нашу срећу…

– И голему, преголему несрећу – додадох и несвјесно је одгурнух од себе.

– Види тамо далеко оних нијемих брда како се дижу, обасјана и освијетљена – тамо је земља, лијепа и добра земља која ће те раширених руку дочекати, јер и ти њу неизмјерно волиш и увијек о њој говориш и сањаш. Разведри се, јер путујемо у земљу снова твојих!

– Намрачимо се и стегнимо срца, јер ћемо убрзо приспјети у земљу гдје ће нас дочекати мраз и сува, оштра зима са леденим, страховитим вјетровима и подмуклим бурама.

– Не говори тако! Разведри се и раздрагај кад око нас све мирише и предише мекоћом и слатком, заносном топлином.

– Јест, јест, све око нас цвили и плаче, проклињући и сам дан постанка. Зар не чујеш како вјетар дува преко наших влажних и ожалошћених планина и оштро шушти кроз увале и гудуре, спуштајући се с брда и цвилећи у тужном шуштању и хујању по овој мртво освијетљеној равни?

Магла опет поче склапати и обузимати нас са свију страна. О, како је нешто страхобно и језиво долазило отуд из нијемих и мрачних продола планинских, хујило кроз маглу и обузимало нас свом снагом. Ми смо дрктали осјећајући се далеко од људи и обична живота, осамљени, спојени и сливени уједно с тим планинама и магловитим, укоченим брдима.

– Магла! Опет зар магла? – прошапта она дркћући, припи се уза ме и заплака се.

– Магла, магла, магла и недогледан јад и невоља на све стране! – јаукнух болно и дивовском је снагом стегох на груди.

Симболистичка лирска проза Кочићева објављена је у првом годишту београдске Политике. I/1904, бр. 259, а затим ушла и у III књигу Кочићеву „С планине и испод планине“ (Београд, 1905). У листу је имала карактеристичан мото:

IIch liebe die Wolken, ich
libe die Nacht,
Denn Wie die Wolken, kann
ich Weinen
Und Wie die Nacht ist meine
Welt.

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 – Београд, 27. август 1916)
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%9B_%D1%83%D1%99%D0%B5_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%91%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B.jpg

Петар Кочић (Слика Јована Бијелића); фото: Википедија

Српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа. Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.

Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића.

Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије.

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи (1912.)
Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Кочићеве Јелике и оморике
Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама
Кроз свјетлост
Кмети
Пјесма младости

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Поделите


Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.