Српска православна црква

Рука светог Јована Крститеља и Малтешки Ред – Позадина трагичних догађаја у Црној Гори

Сведоци смо великих притисака на српски народ у Црној Гори, али често нисмо свесни праве позадине таквих притисака. Да ли је у позадини доношења „Закона о слободи вероисповести“ у Црној Гори и припрема за отимање највећих светиња хришћанског света, које се налазе у митрополији Црногорско-приморској – Руке светог Јована Крститеља, Честице Часнога Крста и Филермоске иконе Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука? Светиње које су преко Реда малтешких витезова доспеле у Русију, након октобарске револуције пребачене су у Београд, по избијању другог светског рата у Цетињски манастир, да би их 1951. југословенски официри за безбедност пребацили у трезор Историјског музеја на Цетињу. Преносимо текст Валерија Николајевича Новосколцева који показује да Ватикан и Ред малтешких витезова имају интерес да се један овакав закон у Црној Гори донесе.
Jovan Krstitelj

Рука Светог Јована Крститеља; фото: ruskline

Одлучна „офанзива“ црногорских власти на Црногорско-приморску митрополију Српске православне цркве неминовно нам даје повод за размишљање: ко стоји иза бивших комуниста и атеиста?

И ту се морамо присетити приче првог председника Црне Горе (1990-1998) Момира Булатовића о томе како му је Малтешки ред понудио 100 (!) милиона долара за повратак великих хришћанских светиња у Рим (Рука светог Јована Крститеља, честица дрвета Животворног Крста и Филермоска икона Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука).

Момир Булатовић, према сопственим речима, у то време није знао какве светиње целог хришћанског света има Српска православна црква.

Подсетимо се да су ове велике светиње хришћанског света биле у Римском царству пре заузимања Цариграда од стране крсташких католика 1204. године. Затим су их превозили крсташи, прво на Крит, а потом на Малту, где је смештен Малтешки ред.

1798. године Наполеон је заузео Малту, а Малтешки витезови су затражили заштиту од руског цара Павла Петровича, који је пристао да прихвати титулу великог мајстора Малтешког реда. Цар је планирао да претвори Малту у провинцију Руског царства и створи морнаричку базу на острву како би осигурао руске интересе на Медитерану.

Романови су од Малтешког реда 1799. добили десницу светога Јована Крститеља као и икону Богородице, Одигитрију (путеводитељку) Филермска и делић Часнога крста… Данас се налазе у Црној Гори. Малтешки ред, како се сазнаје, никада није имао намеру да их тражи назад. Поклоњене су давно, а сада се налазе „на добром месту“… Према информацијама самога Малтешког реда, он је 1993. присутан на нашим просторима. Основао је „Малтешку добротворну организацију Југославије“ (МДОЈ) која делује у Зрењанину. У међувремену, има испоставе у војвођанским местима Оџаци, Кикинда, Нови Бечеј, Торда. 1

1799. године велике хришћанске светиње пренете су у Русију, а 12. октобра 1799. свечано су донесене у цркву Палате Гатчина. Потом су пребачене из Гатчине у Ст. Петерсбург, где су смештене на двору Велике цркве Зимског двора.

У знак сећања на овај догађај, годину дана након преноса светиња, Свети Синод руске Цркве је 12. октобра 1800. године установио годишњу прославу преноса из Малте у Гатчину дела дрвета Светог крста Господњег, Филемерове иконе Мајке Божје и десне руке Јована Крститеља. Овај празник Руска православна црква свечано прославља 25. октобра (12. октобра по Јулијанском календару).

У јануару 2006. пред референдум о независности у Црне Горе, председник Филип Вујановић посетио је Ватикан, а пријем код папе обезбедио је Суверени ред малтешких витезова, који већ вековима трагају за највреднијим светињама у хришћанству – иконом богородице Филермоске, честицом Часног крста и руком Јована Крститеља. Један од завета овог реда, изузетно утицајног у Ватикану, је да своју заштитницу, икону Филермосе и друге реликвије изгубљене пре осам векова на Малти преузму. Поставило се питање шта би Ватикан и Малтешки ред могли од црногорских власти да траже заузврат? 2

Након убиства цара Павла, његов син, цар Александар I, који се попео на престо, да би се измирио са Британијом, одрекао се титуле великог мајстора Малтешког реда и наредио да се малтешки крст уклони из руског грба.

Од 1852. до револуције, по налогу цара Николаја Првог светиње су превожене једном годишње (на дан празника) из Зимског двора престонице у Гатчину до Палачке цркве. Одатле се одвијао многољудни Крстни ход до катедрале Павловског у Гатчини, где су светиње биле изложене 10 дана како би им се поклонио православни народ. Затим су се мошти враћале у Санкт Петербург у царску зимску палату.

Након револуције, од октобра 1917. године, светиње су остале у Гачини. Октобра 1919. године, због напредовања Црвених, под водством ректора катедрале Гатчина Павловског протојереја Јована Богојавленског и генерала Н.Н. Јуденича, светиње су одвежене у Ревел, а потом их је генерал Јуденич превезао кроз Шведску у Данску, где их је предао Великој кнегињи Олги Александровној. Велика кнегиња Олга Александраровна из Данске је светиње превезла у Београд.

Богородица Филермоса

Пресвета Богородица Филермоса у Плавој капели на Цетињу; фото: Википедија

У октобру 2013. године у Црној Гори је оформљен Ред малтешких витезова, након што је на церемонији у цркви Светој Јована, на Његушима, у тај Ред примљено седам Црногораца. Инаугурацију су уз свештенике канонски непризнате Црногорске православне цркве обавили малтешки витезови из Холандије и са Малте. Малтешки ред признао је Црну Гору одмах након референдума 2006. и исте године су успостављени дипломатски односи, а следеће године амбасадор Реда је предао акредитивна писма председнику Црне Горе, а црногорски амбасадор Великом мештру. Формирање Реда малтешких витезова у Црној Гори поново подгрева питање да ли се малтешки витезови и на овај начин приближавају својој заштитници – икони Филермоси која се чува на Цетињу, а која је, како се тврди, припадала њиховом Реду. Ред малтешких витезова има континуитет од половине 11. века до данас. Реч је о специфичној међународној организацији – јединој држави на свету која нема своју територију, али одржава дипломатске односе са 105 земаља, између осталих и са Црном Гором. 3

Митрополит Антоније (Краповицки), председавајући Синода владика Руске православне цркве ван Русије, привремено је предао Светиње краљу Југославије Александру I Карађорђевићу. 1951. југословенски официри за безбедност реквизовали су десну руку Јована Крститеља и друге светиње у трезору Државног историјског музеја на Цетињу. Све до 1993. године, светиње су се сматрале заувек изгубљенима. Нашли су их у цетињском манастиру Црне Горе. 4

Било како било, тренутне црногорске власти немају никакве везе са Светињама.

Честица часног крста

Честица часног крста; Фото: СПЦ

„У Црној Гори се не оснива Ред малтешких витезова, односно никаква његова подружница, како су ових дана јавили медији. Свако може да оснује неки ред као невладину организацију, али то нема никакве везе са аутентичним Редом малтешких витезова, чији смо једини чланови из Црне Горе принц Никола Петровић и ја, казао је за Портал Аналитика др Антун Сбутега, витез Малтешког реда и бивши амбасадор Црне Горе у Ватикану.“ 5

И несумњиво, чим црногорске власти започну „експропријацију“ светиња Црногорско-приморске метрополије, Малтешки ред ће одмах затражити повратак светиња која му припадају по руском закону. А појачавање овог захтева, сопственим финансијским средствима, биће више него убедљиво.

Мала Црна Гора је вијековима била у сени моћне Италије, са којом блиске везе нису ослабиле ни под једним политичким режимом. Приморски градови Котор и Бар одувек су били средишта утицаја Католичке цркве у Црној Гори.

Власници три хришћанске светиње које се чувају на Цетињу, и то Филермоса, честица Светог крста и десна рука Јована Крститеља нијесу ни држава Црна Гора, нити је то хришћански свијет, већ Митрополија црногорско приморска, каже у интервјуу за ЦдМ протојереј-ставрофор Велибор Џомић, и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. 6

Дакле, из прве руке сведочимо „припреми за продају“ у Црној Гори, обухваћеној лажним законом о религији.

Валериј Николајевич Новосколцев, извршни директор Међународне хришћанске фондације за руку светог Јована Крститеља (Београд, Србија)

За Расен превео: Мирко Стефановић

Извор: Десница святого Иоанна Крестителя и Мальтийский орден

Додаци тексту:
  1. Девет векова Малтешког реда
  2. О улози Малтешког реда за пријем Филипа Вујановића код папе пред референдум за независност Црне Горе.
  3. О формирању реда малтешких витезова у Црној Гори
  4. Како сам открио Филермосу!
  5. Реаговање др Антуна Сбутеге поводом формирања Малтешког реда у Црној Гори
  6. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић о хришћанским светињама на Цетињу
Сродни текстови:

Крсташке пљачке Цариграда
Црна Гора као Венеција војводе Драшка
– Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
– Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца
– У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком
– Проглас краља Николе Петровића Његоша Црногорцима поводом анексије БиХ
– Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
– О приморским Србима
– Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

 

Зашто Црква не да муслиманима да буду Срби?

„Црква не да муслиманима и католицима да буду Срби. То је узрок нашег братоубилаштва.“

Горе написано је једно од најчешћих општих места у свим расправама о српском ендемском, нејединству и неслози која нас изједа. Једини проблем је што нема везе с истином. Црква није никада издала било какав документ којим одриче право иновернима да се национално осећају и изјашњавају Србима. Црква није политичка установа, а нација јесте политичка категорија. Елем, за СПЦ није проблем да се ико, био он црнац, Еским, Кинез или сами Турчин крсти и постане њен део. Лично позанјем православног монаха, потомка члана османске дворске свите и православног Персијанца, свршеног богослова. Блаженопочивши отац Сава, монах ковиљски, био је Новозеланђанин. Морамо ли се подсећати Емира Кустурице и Махмута Бушатлије? Црква брине о православнима, а не о Србима свих вера, јер она је управо Црква – заједница верних с Богом и силама небеским.
Срби муслимани

Сцена из филма “Нож“

Ко онда не признаје муслимане (и римокатолике) за Србе?

Народ.

Како су, уопште, настали муслимани на овим просторима? Доласком турског окупатора, преласком на ислам могло се сачувати или стећи нешто привилегија, понекад глава, жена, дете или кућа, а и каријера се у војсци или администрацији једино тако дала тећи. Баштиници трбухоугодија као животног идеала или латинске максиме Patria est ubicumque est bene, одрекли су се хришћанства и прихватили ислам. Тим чином, нису само променили вероисповест, што је данас интимно питање сваког човека, већ су се политички идентификовали с окупатором. Сјединили су се с турским, исламским убицама. Прешли су на страну освајача и стали у фронт против сопственог народа. Многи су учествовали у злочинима. Бивши рођаци, чак браћа постадоше део освајачке државне управе. Удружише се с онима који су нас поробили. И то из личног, најчешће, материјалног интереса. Не само у давној прошлости, већ и у Првом и Другом српском устанку и балканским ратовима муслимани су се борили против српске војске. О масовном прилажењу усташама је већ све написано.

Није ли ово легитиман разлог за презир? Какво поверење и солидарност или осећај јединства с новим муслиманима је тадашњи Србин могао да осећа? Вековима су они верни православљу остајали у положају раје, кулучили, бивали читлучени, трпели право прве брачне ноћи, данак у крви и разне друге неправде. Обнова цркава и манастира била је забрањена. Звоно није смело да звони. У Софији постоји лепа црква ротонда, близу председничке палате, сазидана је у удубљењу, јер је морала да буде нижа од Турчина на коњу (sic!).

Срби нису смели да носе оружје, да се лепо облаче, морали су да се помере с пута ако би се мимоилазили с муслиманом… О радостима набијања на колац или распродаје деце у робље по Египту и Анадолији зар треба говорити?

Дакле, у срцу сваког Србина, ислам је у нашим крајевима символ крваве турске окупације и издаје наших саплеменика. Зато Срби Муслимане не маре, не верују им и тешко их прихватају као део свог народа.

Меша Селимовић

Меша Селимовић

То је емотивна реакција, потпуно разумљива, јер је предање о изгубљеном царству остало живо и у данима најтеже патње, а те су патње биле огромне. Неко се, да би их избегао, потурчио, а неко је трпео, издржавао, робовао, али опстао у српству и православљу. Како сад од њега очекивати да Турчина или потурчењака узме и осети за брата?

Ипак, време лечи и најболније ране. Данас ми знамо за примере многе муслиманске интелигенције одушевљене за српску националну идеју из времена аустрисјке окупације Босне и Херцеговине. О томе доста пише професор Салих Селимовић који наводи истакнуте умне муслимане српског националног осећања какви су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

Као разуман човек, ја схватам да су потомци потурчених Срба своју нову веру заволели и да не могу, чак и кад би знали да су пореклом Срби, прећи у православље из национално политичких разлога, јер је православље вера, а не нација. То их, ничим не спречава, да уколико желе буду Срби муслиманске вере.

И ми Срби ваља једно да рашчистимо. Православље није допуна српском националном идентитету, није обележје српства, него је вера, много важнија од било ког националног и политичког осећаја или ентитета. То је вера у живог Бога, који ће нас, ако достојни будемо, узети у своје царство и живот вечни. Човек има право да верује или не верује по свом унутрашњем осећају. Не треба никога терати у цркву и православље. Истина је откривена, ко има уши да чује нека чује, а ко има очи да види нека види. свако ће дати свој одговор у дан Суда. Нација је земаљска категорија. У царству Божјем нација неће бити, као ни многих других идентитета који су нам овде, на земљи, важни.

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак – Лети пјесмо!

Када је ово речено, сасвим је јасно да Србин може бити било које вере или без вере. И такав, он може бити политички врло користан и добар Србин. Ако би Србија успела да пробуди српство у овдашњим, рашким муслиманима, то би одмах елиминисало могуће жариште и средствопритиска на државу у рукама страних сила од утицаја и интереса. Када би се тај процес прелио и у Босну корист би била вишеструка.

Зато, морамо потиснути оправдани бес због средњевековне издаје и почети систематичне, озбиљне напоре у науци, образовању, култури, медијима, политици, на друштвеним мрежама… за враћање српског националног осећаја код овдашњих муслимана. Ту не треба жалити ни средства и привилегије. Ваља преписати турски модел, па и личним интересом мотивисати поједине угледне муслимане да се јавно одреде као Срби, што би могло, дугорочно, покренути један ток.

Озбиљне државе озбиљно планирају. Уместо финансирања педера, лезбијки, људскоправашких јакобинаца, родних феминисткињаи осталих сорошоида, ваљало би финасирати овај национални пројекат од кључног значаја. Иако ће многом читаоцу идеја изгледати неизводљиво, уверен сам да није тако, јер у политици нема коначних решења, околности се мењају, а прегаоцима Бог даје махове.

Остоја Симетић

Извор: Српски Културни Клуб

Митрополит дабробосански Нектарије (Круљ) о усташама

Храбри митрополит дабробосански, г. Нектарије Круљ, један је од великодостојника Српске православне цркве који су дали значајан допринос у борби за истину о усташким злочинима.

Саборна црква у Сарајеву прије Другог свјетског рата

На суђењу католичком свештенику др Драгу Дујмушићу (по коме је Римокатоличка црква назвала новоотворени студентски дом у Сарајеву), митрополит Нектарије Круљ дао је исказ и тиме показао како се не либи да, уместо било које идеологије, изношење истине замени опортуним циљевима.

Митрополит Нектарије Круљ

Митрополит Нектарије Круљ

„Кад су усташе провеле свој програм, онда су приступили терору који ће културна хисторија славенска напосе жигосати као некршћанско, нечовјечно и некултурно дјело, какво повијест није забиљежила на својим страницама ни код најезде Вандала и других барбарских народа.

Ова некултурна дјела грозно појачава и та околност, што су при извршивању њиховом у знатном броју учествовали и многи римокатолички свећеници, а моралну подршку су им давали чак и неки бискупи и виши хоџе.

Тако на примјер у Тузли је напријед споменути римокатолички свећеник др. Дујмушић један од најгласнијих савјетника и помагача усташа, који као замјеник усташког котарског повјереника у Тузли даје свему директиву … И у другим мјестима наше епархије с малом изнимком римокатолички жупници су руководили насиљима против Срба … Као посљедња етапа у програму усташа је да остатак преживјелих православних преведе у римокатоличку вјеру.

Тако при свршетку дошао је у Брчко велики број католика под именом усташка војница, њима се придружио велики број мјесних муслимана. Одмах по доласку затворили су велики број одличних Срба и злостављањем присиљавали да приме католичку вјеру.

Потом су пустили ове Србе с налогом да позову и остале Србе, да потпишу изјаву да и они „добровољно“ желе прећи на католичку вјеру. А пошто се нико није одазвао, покупили су све мушкарце па их страшно испребијали и у Гуњу преко Саве отјерали. Овом злостављању присуствовао је Већеслав Монтани, котарски предстојник и бивши члан Управе града Београда. По затвору људи, женама је поручено да дођу на потписе за прелаз на римокатоличку вјеру.

И жене у страху за животе својих људи, долазиле су и готов образац потписивале да ‘драговољно и оне и њихови мужеви и дјеца прелазе на римокатоличку вјеру’. Након тога жене су с писмима вадиле своје мужеве из вагона у којима су били затворени у Гуњи.“

Извор: Србин.инфо

Посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

У једном од најтежих тренутака српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). Рођен је у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици,. После завршене Призренске богословије бива послат у Русију, где завршава Духовну академију, монаши се и бива рукоположен у чин јеромонаха. Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војсци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција. После смрти патријарха Димитрија 1930. године епископ Варнава изабран је за новог српског патријарха. 

Патријарх Варнава

Посебну пажњу патријарх Варнава је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. и 1937, године много писао и говорио о опасностима комунизма и римокатоличког прозелитизма. Убрзо након ових иступа патријарх је мистериозно тешко оболео и умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Одмах се сумњало се на тровање, а то је и обдукцијом доказано. И поред саопштења ванредног Сабора СПЦ у којем се наводи да је патријарх отрован, и поред изјаве доктора који је вршио обдукцију. до данас се узрок његове смрти званично води као непознат.

Патријархова посланица о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.

Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

+Патријарх Варнава

 

Приредио: Расен

Тајанствене смрти српских владика у Бечу и другде

Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено завршили свој многонапаћени живот. Довољно је погледати књигу епископа Саве Шумадијског „Српски jерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске.

Сава, епископ шумадијски; Српски јерарси од деветог до двадесетог века

Свети Теодор Вршачки

Иначе, умирали су „напрасно“ патријарси српски и у другој престоници државе која је владала над Србима – у Цариграду, као што је то био случај са патријархом Викентијем (Стефановићем) 1758. године, али се то чешће дешавало у Бечу. Турци се нису много „стидели“ да над нашим епископима јавно изврше смртну казну, чак су им и живима драли кожу као што је случај са св. Теодором Вршачким 1594. или са митрополитом Пајсијем Будимљанским 1654. године, док је у Аустроугарској царевини такав варварски начин убијања био неприкладан. Да напоменемо и то, да и понашање наших епископа у самом Бечу није било понекад баш по бечком „бонтону“. Тако Гаврило, касније епископ славонски, који је био у пратњи патријарха Арсенија Чарнојевића 1706. „у току богословске расправе са римокатолицима физички је напао Петра Бакића, потоњег бискупа ђаковачког (1716-1748), који је вређао православне и неповољно се изражавао о Православној Цркви.“

О смрти српских патријараха и сумњи да су били отровани већ је писано у српској историографији. Тако је Милутин Јакшић написао рад “Јесу ли патријарси Арсеније III и Арсеније IV отровани?“, Сремски Карловци 1922.

Неколико података по писању еп. Саве Шумадијског:

  • 1706. патријарх Арсеније III Чарнојевић – „је изненада умро у Бечу“.
  • 1708. митрополит крушедолски Исаија (Ђаковић) – „Бавећи се црквено-народним пословима у Бечу, митрополит Исаија је изненада умро.“
  • 1790. митрополит карловачки Мојсије (Путник) – „Бавећи се у Бечу где је дошао… да издејствује да српски народ добије учешће у грађанским правима… изненада је умро.“

За Германа Опачића, Епископа бачког, се не каже да је напрасно умро, већ је “после краће болести, преминуо у Бечу 18. јануара 1899. године.“

Да је постојала сумња да овакве смрти нису природне, и да су епископи знали да се у Бечу “лакше умирe“ доказује и случај Јефтимија, митрополита софијског, који се 1633. бавио у Марчанској епархији. Њега је бечки двор у споразуму са папским нунцијем позвао на “консултацијe“ у Беч, али митрoполит Јефтимије “није хтео онамо ићи без јаке пратње Срба“.

У књизи епископа Саве не налазимо да је над неким епископом по пресуди суда била извршена смртна казна, али зато има много сумњивих смртних случајева епископа за које се верује да је власт у Аустроугарској била умешана. Гаврило Предојевић је био eпископ марчански само две године. Да се он не постави за епископа здушно се борио загребачки бискуп Бенко Винковић, јер је имао намеру да народ у Марчанској епархији преведе на римокатолицизам. Цар Фердинанд III је Гаврилу наредио да пође у Рим и онде исповеди латинску јерес, да би био рукоположен за унијатског епископа. Гаврило је пошао, али не у Рим, већ у Пећ, где је рукоположен од Пећког патријараха Пајсија. Ипак, после две године је умро. Настала је велика узнемиреност у народу. После Гаврила, народ је сложно тражио да се постави архимандрит ман. Гомирје Василије, опет Предојевић. Народној жељи је удовољено, али Василије је већ 1648. завршио живот. Постоји мишљење да је отрован.

Епископ Гаврило (Мијакић) је знао да епископи марчански не пролазе добро, и да им је живот кратак, па је помислио да ће се накаквим компромисом извући. Није отишао у Пећ на рукоположење, већ је 1663. пошао мученик у Молдавију. Пошто је имао велике невоље у својој епархији, нарочито од загребачког бискупа Петра Петретића, пошао је и у Рим да тражи милост, али милости није нашао. Цар Леополд је на његово место поставио унијатског епископа Павла Зорчића. Пошто еп. Гаврило није мировао окован је и послат у Грац у затвор. У току тамновања се упокојио.

Арсеније Теофановић постао је Епископ костајнички, зринопољски, глински, дубички, јасеновачки, северински и марчански 1750. Царица Марија Терезија му је под претњом казне наредила да ову титулатуру избрише и тражила да се ограничи само на “костајнички“. Као и многи други “умро je напречац 15. маја 1753. Сматра се да је био отрован.“

Да се у аустроугарској царевини није само умирало овако мистериозно, доказује пример Еврема (Јефрема) Митрополита пожешког кога је «побожна» римокатоличка светина убила у селу Куле, близу Пожеге. Могло би се рећи да је живот архијереја Српске цркве био на простору Аустроугарске био континуирана мука, зној, па и крв, био је стална борба за одбрану Вере од унијатства.

Историјски период живота православних у Аустроугарској био је обележен датумима, углавном трагичним, али гледајући из ове перспективе, и славним, датумима страдања народа и његових епископа за Веру православну. Аустроугарска је уклањала архијереје, правила им непремостиве тешкоће, постављала оне које народ није желео, гледала да их искомпромитује у очима народа… и све је то било мало успешно у напорима да православни пређу на унију или римокатолицизам. Дешавало се неретко да Аустроугарска уклони једног доброг архијереја, а да на његово место дође још бољи! Ако је Беч био престоница Аустроугарске, он се може назвати и престоницом српског страдања од римокатоличке Европе.

Видели смо да је приличан број епископа, почевши од патријарха Арсенија Чарнојевића, тамо завршио свој многострадални живот. Беч је град у коме је чак основано и постојало друштво са најморбиднијим могућим именом: “Друштво за католичење Срба“. Беч, културна престоница Европе, је заиста имала некада чудно-смешне идеје. Мада, колико год ово сада нама изгледало смешно, епископима Српске цркве је у своје време значило огроман терет и невољу. Митрополит дабробосански Сава Косановић је подлегао у неравноправној борби са овим “друштвом“ и његовим истомишљеницима. Наиме, морао је да да оставку на место митрополита, човек који је живот свој посветио одбрани своје пастве од агресивног римокатоличког прозелитизма.

Ко ће испричати и ко ће набројати све муке и невоље које су наши достојни архијереји, свештенство и народ поднели ради одбране Вере. Могло би се рећи да је живот Срба у Аустроугарској једна непрекидна рана, која симболично почиње смрћу првог патријарха на простору Аустроугарске Арсенија Чарнојевића, а завршава се смрћу последњег српског патријарха који је живео на овом простору, Лукијана Богдановића. После тога почиње нова “епизода“ у животу наше Цркве, али та епизода која траје до данас није нимало срећнија за саму Цркву.

Патријарх Лукијан Богдановић

Карловачки патријарх Лукијан изабран је једногласно за Епископа будимског 1897. а за патријарха аутономне Карловачке митрополије изабран је 1908. у својој 41. години живота. Ипак, његова управа Карловачком митрополијом није дуго трајала. Мада се п. Лукијан и раније отворено борио за права православних у Аустроугарској, највећи сукоб је настао пошто је угарска влада имала намеру да патријархово седиште премести из Карловаца у Будимпешту. Овај предлог је био неприхватљив јер је подразумевао уклањање патријарха и средишњих црквених власти из средине народног живота, међусобно отуђење народа и црквених власти, као и лакше манипулисање Црквом од стране угарске владе. Пошто п. Лукијан није прихватио овакав предлог, како каже еп. Сава Шумадијски: “…угарска влада је, изгледа, одлучила да га онемогући или чак и физички уништи… Приликом лечења патријарх Лукијан је 1. септембра 1913. нестао у Бад Гаштајну. Његови посмртни остаци пронађени су у реци, али тек крајем месеца октобра, и то тридесет километара од Бад Гаштајна.“

Шта се десило после смрти патријарха Лукијана? Почео је Први светски рат у коме је агресивна Аустроугарска хтела да покори и анектира читаву Србију. Међутим, десило јој се зло и наопако, па је као поражена страна изгубила већину територија на којој су до тада живели Срби. Великим делом, српски народ је ушао у нову државу, која је названа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, “бечки синдром“ није мимоишао ни ову краљевину без благослова Божијег. Опет је Ватикан играо улогу, и опет су појединци губили живот на тајанствен начин. Овде пре свега мислимо на патријарха Варнаву (Росића) који је у току борбе Српске цркве против конкордата са Ватиканом умро “под још увек неразјашњеним околностима“.

Ни у следећем периоду, који са историјским варијацијама, до данас траје, српски епископи нису били нимало срећнији. После Беча и конкордатског периода, нову социјалистичку Југославију повео је бечки ђак, бравар који је добар део свога живота провео у Бечу – наравно, мислимо на Јосипа Броза. Да «бечка школа» има утицаја и на ову државу, нисмо морали много да чекамо да се покаже. Мада је патријарх Викентије (Проданов) важио за попустљивог човека, није био довољно попустљив колико је то требало комунистима. “Умро је под врло загонетним околностима, убрзо после редовног заседања Светог архијерејског сабора на коме није призната тзв. ‘Македонска православна црква’. У сваком случају, његова смрт није била природна“, каже еп. Сава. То се десило 1958.

Човек који је преживео сусрет са Антом Павелићем, а није му се покорио, велики светитељ наше цркве је и Варнава (Настић). Клеветан, малтретиран, затваран, неподржан од патријарха Германа и црквених тела када му је било најтеже, велики беседник и духовник који је ућуткан и био затворен у четири зида под сталном присмотром службе државне безбедности, епископ Варнава је рођен у САД-у и као такав, његов случај би могао да буде отежавајућа околност у пријатељским односима социјалистичке Југославије и САД-а. Његова вишегодишња агонија завршена је 1964. у Беочину, «где је умро под врло чудним околностима 12. новембра.» Упокојио се после посете зубару, па се сумња да је отрован.

Патријарх Павле

Патријарх Павле завршио је свој живот на најбољој клиници у земљи, али у јавности се ћутало о томе како је дошло до тога да заврши на клиници, што опет рађа сумњу. Истовремено, његови последњи дани личили су на ону шалу “како Пироћанац испраћа свог оца на самрти“: – Пошто је отац на самрти, Пироћанац пали прву свећу. Свећа догори, а отац и даље жив. Тужан, пали другу. Није то мали трошак. Свећа догори, а отац и даље жив. Нестрпљиви Пироћанац, који има утисак да ће га татково оклевање финансијски уништити, палећи трећу свећу говори оцу: “Тато, молим те, сконцентриши се!“. Није тајна да се некима журило да се изабере нови патријарх, поред још живог патријарха. То питање постављано је и на Сабору. Опет је Ватикан “ни крив, ни дужан“ скренуо пажњу на себе, јер се у време око упокојења п. Павла покренуло питање око доласка папе у Ниш на прославу 1700 година Миланског едикта. Требало је за то вешта и ефикасна организација. Чак је и председник републике, Борис Тадић, баш у те дане посетио папу Рацингера у Риму. Патријарх Павле отишао је на ВМА пошто су попуцале инсталације у купатилу у Патријаршији и ошурио се водом кренувши на купање. Иако се говорило да је људски фактор у питању, никада јавност није чула за истрагу поводом тога. Изгубивши свест, преживео је, али не још дуго. Његов пратилац, монах Давид (Перовић) није имао времена да поведе рачуна о расветљивању овог случаја јер је после тога вртоглавом брзином напредовао од монаха преко ђакона, свештеника… до Епископа крушевачког. А можда би требало да се пронађе ко је одговоран? Барем да се сазна да није и надлежни водоинсталатер учио свој занат у Бечу, као онај бравар.

Ако бисмо проанализирали све ове смрти за које се сумња да нису природне, можемо рећи да је Беч у сваком случају нудио смрт многим архијерејима. Постављан је избор: да ли желиш духовну смрт тако што ћеш прихватити унију са папизмом и издати хришћанство, или више волиш телесну смрт, оставши православни хришћанин. Нису сви епископи одолели чарима Беча. Да споменемо само несрећног Епископа пакрачког Петронија и Великоварадског и јегарског Јефрема (Бањанина). Овој двојици није било угодно у бечким тамницама, већ су примили унију и пред папом исповедили римокатолицизам. Како папа Иноћентије XII није био толико издашан према овим одступницима од православне вере, они су (ваљда, сетивши се своје душе) побегли од њега вративши се православљу.

Патријарх Иринеј, такође је одлазио у Аустрију и Беч. Епископ Иринеј Бачки је чест посетилац. Били су и у Загребу. Да ли су бечка клима и кухиња остале исте или не, они нам могу рећи. Ипак, не треба их пуштати саме, јер је функција епископа у СПЦ функција високог ризика, те може да им се понуди једна или друга смрт – телесна или духовна. Мада је стање римокатолицизма другачије од онога у ранијим вековима, пре би се рекло да је Ватиканским концилом 1965. вук длаку променио, али ћуд никако.

Данас је Аустрија држава у којој је све мање римокатолика. По неким статистикама 40.000 људи годишње у Аустрији напусти римокатоличку “цркву“. Ипак, иако је ова “црква“ у којој “благодат“ делује по примитивним рационално-механичким законима, изгубила сваки ауторитет над својим верницима, она не престаје да жуди за освајањем нових територија. Данас се њен прозелитизам огледа у потреби корпоративног сједињења са другим верским заједницама. Док се представници папизма кроз екуменизам труде да релативизују Истину Јеванђеља, под мотом: “Све је то исто. У праву су и православци и римокатолици, на свој начин.“ или: “Због тужног раздељења, криви смо и једни и други“, дотле се успостављају све чвршће друштвене везе са православним јерарсима, ваљда са надом да “тиха вода брег рони“.

Тачно је да данас у Бечу не постоји “Друштво за католичење Срба“, али постоји једно слично друштво под именом “Про ориенте“. Функције су им идентичне.

*Текст по подацима из књиге “Српски јерарси“ блаженопочившег Епископа шумадијског Саве који се пре неколико година изненада упокојио.

Припремила екипа ФБ странице Православље живот вечни

Извор: Православље Живот Вечни

Прочитајте још:

Зашто је убијен патријарх србски Варнава

Убиство патријарха Лукијана (Богдановића) 1913. увертира за Први светски рат

Зашто је убијен патријарх србски Варнава

У ноћи између 23. и 24./11.7.1937. године је преминуо свештеномученик Патријарх србски Варнава (Росић). Иако је Свети архијерејски сабор СПЦ већ наредних дана, 7.8/25.7. 1937. издао саопштење о тровању као узроку смрти, како је сматрао и св. Владика Николај и цела црквена и народна јавност, како је потврдио и руски лекар који га је прегледао, до данас се тај узрок сматра незваничним, док је званични – непознат. У његову част ћемо у следећих неколико чланака објавити текстове о овом великану Светосавља који је незаслужено заборављен и запостављен.

Патријарх Варнава

„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“

– Изјава СА Сабора СПЦ од 25. јула/7. августа 1937.

“Овде први пут изјављујем, јер пре рата нисам смео, да је патријарх Варнава отрован! То знам јер сам са мојим асистентима обдуковао покојног патријарха Варнаву и неопозиво утврдио да је патријарх Варнава отрован.

– Проф. др. Ксенофон Шаховић (Милош Мишовић – Српска црква и конкордатска криза, Слобода, Београд 1983.).

Патријарх Варнава (Росић)

У једном од најтежих периода српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). У свести српског народа патријарх Варнава је остао упамћен као велики мученик. Митрополит скопски Јосиф је о њему записао следеће: „Oн је носио целу нашу прошлост у себи. Та прошлост говори ко смо и да смо умели бити упорни како, рекао бих, само Србин може бити, да умемо бити истрајни, да умемо са препуним срцем љубави према своме народу жртвовати се када треба за народ, за веру у Христа.“

Патријарх Варнава је рођен у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици, од оца Ђорђа и мајке Крсмане. У младости је често походио манастир Свете Тројице. Основну школу завршава у родном граду са одличним успехом. Године 1892. уписује Призренску богословију. После завршене богословије бива послат у Русију, где у Санкт Петербургу завршава Духовну академију. Ту се и монаши и убрзо бива рукоположен у чин јеромонаха.

Одмах по доласку у Србију бива послат у Цариград где врши велику мисионарску делатност. Потом бива постављен за епископа у Јужној Србији (данашња Македонија), где је имао великог успеха у епископском раду.

Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција.

После рата бива постављен на место митрополита скопског где столује све до 1930. године. Те године је преминуо патријарх српски Димитрије и било је потребно изабрати новог првојерарха СПЦ.

Најозбиљнији кандидати су били митрополити дабробосанки Петaр, црногорско-приморски Гаврило и скопски Варнава. Већином гласова за другог патријарха обновљене српске патријаршије је изабран митрополит Варнава. Интронисање је извршено у београдској Саборној цркви и у Пећкој Патријаршији. У својој приступној беседи патријарх Варнава је рекао: „Трон српске патријаршије издваја се од свих других патријаршија обзиром на његову славну историјску прошлост и ону улогу коју је патријаршијски трон имао у животу српског православног народа, у животу свих хришћана на Балкану, обзиром на ону силну и моћну средњевековну Србију на челу које су стајали благочестиви наши владари, архијереји, архиепископи, митрополити, патријарси.“ Делатност патријарха Варнаве је обележена великим градитељским подухватима. Пошто је седиште српске патријаршије пренето из Сремских Карловаца у Београд, било је потребно изградити нову зграду српске патријаршије. То је за време његове првојераршке делатности и урађено. Значајно је и поменути да је патријарх Варнава покренуо иницијативу за подизање храма Св. Саве.

Године 1931. је на његову иницијативу донесен нови Устав Српске православне цркве. Хиротонисао је осам епископа који су доцније постали велика светила наше Цркве.

Био је велики пријатељ краља Александра Карађорђевића и веома га је погодила његова погибија у Марсеју. Посебну пажњу је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. овако писао о опасностима комунизма: „Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова ‘наука’ нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, ‘јер лаковерни свет гута лепе приче’. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља.“

Конкордатска криза у времену патријарха Варнаве изазвана је потписивањем споразума између Југословенске владе и Ватикана. Конкордат је Римокатоличкој цркви давао посебне повластице на уштрб СПЦ. Поводом овога питања патријарх Варнава је сазвао два ванредна Света архијерејска сабора. Закључак и једног и другог сабора је био да је конкордат неприхватљив. После тога влада ступа у отворени рат са СПЦ. Баш у то време патријарх је мистериозно тешко оболео. Сумњало се на тровање. Овоме је допринела чињеница да су и два брата патријарха Варнаве умрла исто од тровања, као и да су два патријархова послужитеља нестала тога дана. Међутим, ни до дан данас није званично утврђено да ли је патријарх Варнава отрован.

Забринут народ је са свештенством одржао два молитвословља за патријархово здравље. Литија после другог молитвословља је била забрањена од стране власти. Ипак, народ је одлучио да се она одржи. Жандарми су народ и свештенство почели да ударају пендрецима псујући им мајку српску (били су већином Хрвати) и кидали свештеницима одежде. Тешко повређен је био епископ Шабачки Симеон. Тај догађај је доцније назван „крвава литија“.

У јеку борбе око конкордата патријарх Варнава умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Вест о упокојењу патријарха болно је одјекнула у свим српским градовима и селима. Народ је непрекидно долазио да се поклони остацима патријарха Варнаве који су били изложени у Саборној цркви. Сахрана је обављена пет дана после смрти патријарха у малој цркви Светог Саве на Врачару. Под великим притиском после смрти патријарха, влада Милана Стојадиновића је повукла спорни потпис са документа о конкордату.

Патријах Варнава се својим великим радом и мученичком жртвом уписао у ред највећих српских духовних и националних јунака. Преподобни Јустин Ћелијски је о њему рекао: „Мистерија Божанских речи кружи око личности Патријарха Варнаве: Он је умро, и умревши родио многи род, јер је родио и препородио род Српски за нова еванђелска прегнућа и постигнућа, за нове светосавске подвиге и подухвате. (…) Пре годину дана, ми смо на данашњи дан послали небу нашу савест – душу Патријарха Варнаве. Тајанственим смислом догађаја, он је постао савест наша. То смо сви ми осетили, нарочито на дан његове смрти. Да, на дан његове смрти прогледале су све очи наше душе и у мртвом Патријарху угледале Новог Христовог Бесмртника.“

Будимир Кокотовић

Извор: Глас са Цера

Зашто је убијен патријарх Варнава?

Атентат и убиство Краља Александра у Марсељу 1934. године је историјски догађај који памтимо као почетак југословенског урушавања Србије, увод у геноцид над српским народом у Другом свјетском рату. Али, мали број Срба памти, нема чак ни историјску асоцијацију, убиство патријарха Српске православне цркве Варнаве (Росића), 23. јула 1937. године, у афери југословенско-ватиканског конкордата. Уморство тровањем српског патријарха, врхунац је политике југословенског антиправославног пира, и почетак новог погрома Српске православне цркве и српског народа у 20. вијеку.

Три године прије Другог свјетског рата и распада Краљевине Југославије, док се хрватски клеронационалисти наоружавају за успоставу независне државе, док се спрема распарчавање Србије, југословенска Влада потписује, а Скупштина изгласава, двије деценије припреман конкордат са Ватиканом. Од Видовданског устава 1921. године, изгласаног тијесном већином, управо прегласавањем на вјерском основу, било је више предлога за остваривање конкордата. Већ 1924. године је покушавано да се између Ватикана и Југославије склопи Конкордат. Влада Милана Стојадиновића, образована јуна 1935. године, затекла је припремљен текст конкордата, који је, у договору са Ватиканом припремила влада Бошка Јевтића. Југословенски министар правде, римокатолик, Људевит Ауер, потписује конкордат у Риму 1935. године.

Црквени Сабор је 11/24. новембра 1936. године тим поводом саопштио да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској цркви бити из ње искључен ако гласа за конкордат, а свештеник који подржи конкордат лишен чина. На дан када је Народна скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937.године, Црква је заказала литију, која је била забрањена од министра унутрашњих послова – римокатоличког свештеника Антуна Корошеца. Упамћена као Крвава литија, због бруталне силе којом је жандармерија насрнула на њене учеснике, у којој су претучени епископи и свештеници, најавила је пропаст српско-југословенског државног вавилонског пројекта, као и теже ропство Српске цркве и народа у новој вавилонској тамници.

Патријарх Варнава, писаном и живом ријечју, и свим средствима грађанског протеста, се супроставио политичком плану југословенског прозелитизма, полажући на крају и живот свој за Цркву и отачаство. Већ прве године по устоличењу (1931), патријарх Варнава је у Васкршњој посланици изнио антиримокатоличке ставове, што је радио и у наредном периоду, критиковањем ватиканског прозелитизма у православном свијету. Поред многих саборских саопштења, указивања на духовну и политичку погубност конкордата, најзначајније свједочанство је патријархов говор на дочеку православне нове 1937. године.

Предсједник Владе је забранио објављивање патријарховог говора, а из скраћене верзије текста објављеног у “Политици“ није се могло закључити да је патријарх био против конкордата. Патријархова посланица је илегално штампана и дијељена као летак, под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“. И од тада до данас, по југословенском усуду аутоцензуре, посланица патријарха Варнаве се, како у националним и вјерским тако и у другим гласилима, објављује у скраћеним верзијама.

Када сам први пут прочитао посланицу патријарха Варнаве нијесам имао недоумица о узроцима патријархове смрти. Послије такве ријечи тешко је било избјећи чашу отрова у тадашњој Србији, умреженој у југословенко-ватикански, и систем свих могућих тајних и јавних друштава жуте, црвене и црне интернационале. Попут ријечи византијских светих царева и патријараха, посланица патријарха Варнаве против југословенског конкордата спада у незамјенљива православна богословска али и политичка штива; као анализа историјских, геополитичких односа православља и римокатоличанства на Балкану; а прије свега као историјски примјер пастирског свједочења православног опредјељења и пута – подвига и жртве незамјенљивих личности епископа и свештеника Српске Цркве, страдалих у револуционарном пламену Другог свјетског рата и јасеновачком геноциду.

Саопштење

Да је патријарх Варнава умро од последица тровања свједочи саопштење ванредног Сабора СПЦ који се састао 25. јуна/8. јула:

„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“

Доказ о тровању као узроку патријархове смрти је и трагична судбина патријархове два рођена брата, који су из Пљеваља дошли у посјету болесном брату, а који су се по повратку у Пљевља нагло разбољели и послије једномјесечног боловања умрли, због чега су били спријечени да присуствују сахрани брата.

Говор и посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.

Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

Огњен Војводић

Извор: Васељенска тв

Прочитајте и како је убијен српски патријарх Лукијан Богдановић: Убиство патријарха Лукијана Богдановића 1913. увертира за Први светски рат