Срби Карашовани из румунског Баната

Карашовани (Крашовани, или Крашовање, Карашевци и Корошевци) су Срби који живе у у жупанији Караш-Северин у румунском делу Баната, Име су добили по реци Караш у Банату, која се помиње још 1285. године.

Насељавање Крашована је извршено из области око реке Тимок, српско становништвом које је са собом донело торлачки говор. Њихова селидба се историјски смешта негде око 1370. године када становништво бежи од турског погрома.

Историја српскохрватског језика Ивана Поповића открива елементе који се односе на источнословенске језике у крашованском дијалекту, којих нема ни у једном другом јужнословенском дијалекту. 

На основу овога, он сматра да Крашовани нису потомци предака који су дошли са југа, већ реликтно становништво велике јужнословенске сеобе у Банату у 7. веку. Ова идеја стога ствара континуитет између Словена који су овде вероватно још живели у 10. веку и касније познатих Крашована.

О католицима који су говорили словенски језик у насељу Карасова први пут извештавао шибенски исусовац Марин Добројевић 1619. године, а затим 1626–31. фрањевачка мисија коју је предводио Марко Бандини.

Аустријски царски ревизор Ерлер је у свом извештају из 1776. године констатовао да је у месту Карашова и још шест околних села становништво српско, али римокатоличке вере. Мислио је на етничку групу Крашована, који су име добили по свом средишту Карашову.

Иван Иванић у својој студији „О Буњевцима“ (Суботица, 1894.) наводи: „И у Банату има Срба католика. То су Срби Крашовани који станују у Крашо-Северинској жупанији, а у трокуту између Вршца, Лугоша и Оршаве, у томе мору румунском, има их 20.000 душа. „

По попису из 1896. године живели су Крашовани, њих 7692, у следећим ердељским местима: Крашово (3310), Јаблча (503), Нермет (673), Лупан (876), Рафник (726), Водник (473) и Клокотић (1131).

Карашовани су током 17. и 18. века били под јурисдикцијом босанских фрањеваца и на основу тог верског елемента појавиле су се у Хрватској тезе о хрватском пореклу Карашована.

Ове претпоставке немају ни лингвистичко, ни етнографско, ни географско, ни историјско, нити било какво друго научно утемељење, осим већ добро познате формуле: српски језик ‘+ католичка вероисповест = Хрват. Ова формула је дала велике резултате у 19. и 20. веку у Босни, Далмацији, Славонији, Крајини, Војводини и на другим просторима Балканског полуострва, не само међу Србима католичке вероисповести, него и у асимилацији, Чеха, Словака, Мађара, Русина, Немаца, Италијана, који у некој генерацији прихвате Српски језик као матерњи.

Занимљиво је да су се у првој половини 20. века, поред католичких празника и постова, поштовали и православни. Карашовани су између два светска рата прослављали црквене празнике: Ђурђевдан, Св. Илију, Св. Петку и друге, и то по православном календару. Они су се и у 17. веку држали старог тј. православног календара. Крашовани као и православни Срби славе крсну славу, а они кажу „славење“ или „славање“

У више мађарских извора из 19. века ова етничка група називана је Србима. 

Њихов говор је проучио бугарски филолог Љубомир Милетић, који је посетио Карашово 1898. године. Према Милетићевој студији, дијалекат Крашована никако није бугарски, већ пре подсећа на онај који се говори на обалама реке Ресаве у Србији. Његов је закључак да су Карашовани Срби католичке вероисповести. Студија је објављена у „Archiv für slavische Philologie“ 1903. године.

Ову тезу је потврдило и касније истраживање Емила Петровићија, који је додао да се нису могли одвојити од јужнословенског блока пре 15. века.

Етнограф Јован Цвијић је закључио да се припадници заједнице Карашована били „веома стари досељеници пореклом из Црне Реке који су покатоличени“. 

У својој српскохрватској дијалектологији објављеној 1958. године, Павле Ивић је порекло Крашована сместио у доњу долину реке Тимок.

Језик којим говори је чист косовско-ресавски дијалекат најсроднији говору Срба из Свињице Тај је говор некарактеристичан за Банат, односно за Србе који живе у овом делу Баната и који говоре екавском варијантом штокавског дијалекта. 

Говор Карашевана је најсроднији говору Срба из Свињице. Главне карактеристике су;

• очувани рефлекс полугласа, као друге вредности се јављају гласови е и а, а местимично се јавља и глас и
• под нагласком се чува затворено е, а изван нагласка је јат обично дао и
• глас е и предњи назал су се спојили у отворено е
• чува се самогласно л, при чему се често испред њега развија полуглас
• на крају речи се такође чува самогласно л
• чувају се меки палатални плозиви тј и дј
• делимично јотовање лабијала (с’бље), али не и у трпном придеву (димено)
• африкати ч и џ се изговарају умекшано
• глас џ се чува ретко на почетку речи испред вокала
• јавља се африкат ѕ (дз), обично у почетној групи ѕв- (ѕвезда, ѕвоно)
• чува се и гласовни скуп -ст који није претрпео промену у звучности нпр. грост (грозд)
• чува се ч испред р, уз развијање секундарног вокала нпр. черешње (трешње), черево (црево), чрн (црн)
• постоји само један акценат, стари кратки нагласак који је повучен с последњег слога
• инструментал једнине мушког и средњег рода има архаичан наставак -ам
• користи се католичка номенклатура у духовном речнику због утицаја свештеника из Хрватске (нпр. криж уместо крст), мада није неуобичајено наћи и очувану православну номенклатуру

Након пада Чаушескуовог режима, румунска влада је доделила посебан статус мањине и привилегије Србима у земљи. Тако је 1989. године основана „Демократска заједница Срба и Карашована у Румунији“ (рум. Uniunea Democratică a Sârbilor si Caraşovenilor din România).

Данас Карашовани живе у општинама Карашево и Лупак. Крашовани су већином католичке вероисповести, а говоре карашованским дијалектом српског језика. Има их укупно око 5.000, од чега се већина изјашњава као Срби, а свега око 200 као посебна етничка групација.

Према румунском заводу за статистику из 2013. у општини Карашево 93,12% становништва пријавило се да матерњи језик којим говоре је српски, 4,85% румунски, 2,03% неки други; 84,60% становништва изјаснило се као Срби, као Роми 4,47%, Румунима 4,41% и остали 0,49%. Према вероисповести већина становништва су римокатолици 92,54%.

У општини Лупак се изјаснило 93,38% становништва као Срби, као Румуни 5,32%, Немци 0,52%, Роми 0,23% и остали 0,48%. Према вероисповести већина становништва су римокатолици 95,3%.

Народни живот, нношња и обичаји

Школе су основане у селима Карашова већ 1720-их. Наставни језик током првих двеста година био је „илирски“ језик који су користили фрањевци, а уџбеници су штампани и на њиховом дијалекту. Године 1900, 73% њих је знало да чита и пише, што је било два до три пута више од просека округа у то време.

О Крашованима су се бринули фрањевци до 1785. године, а затим световни свештеници. У 19. веку већину њихових свештеника и даље су чинили банатски Бугари, Словаци и Мађари. 

Као и становници румунских села у планинама, и Карашовани су се првенствено бавили сточарством, а села су имала „ложе“ које су се налазиле не већим надморским висинама, у којима су дуже време живели старији чланови породице, а средња генерација само током летњих радова. Такође су имали значајан узгој воћа. Изнајмљивали су подруме у суседним градовима, тамо складиштили воће и одатле га носили на пијацу.

Материјална култура Красована почетком 20. века није се много разликовала од културе Румуна који су живели у њиховој околини.

Двориште је било од улице одвојено високим каменим зидом, а велика, капија била је покривена ћерамидом или црепом. Кућа је била изграђена на високом, неклесаном темељу од камена или речног камења, који је служио и за изравнавање разлика у нивоу тла. Зидови су били грађени од листопадног дрвета. Празнине су биле испуњене маховином, зидови су били премазани блатом и кречени. Кућа је обично била подељена на два дела: дневну собу са два прозора и кухињу без прозора. Дим је одвођен димњаком у облику скраћене пирамиде, обложеним црепом. Њихови воћњаци били су окружени каменом, дрвеном или оградом од живе ограде.

Мушка одећа била је отприлике иста као и код Румуна: црни филцани шешир са широким, подигнутим ободом (свечана верзија је имала црну траку и металну копчу), ткана кошуља до колена са дугим и широким рукавима, малим, геометријским шарама на крагни и манжетнама, углавном црним везом, и порцеланским дугмадима, каиш ширине три или четири прста, направљен од мешавине црвене и друге боје вунене пређе, кожна торба  ширине 15 цм за посао или путовања, украшена кожним апликацијама и месинганим ексерима, прслук без крагне који су од белог платна сашили локални сељачки кројачи, са низом порцеланских дугмади. За разлику од Румуна, њихове домаће хаљине нису биле засукане пуном дужином на листовима, већ је крај био раширен.

Женска одећа разликовала се од одеће околних Румунки по неколико карактеристичних елемената. Носиле су кошуље сашивене у три дела, са хоризонталним украсом од траке у облику крста који се састојао од три члана на рамену рукава и три или четири квадратна, шарена украса од ланеног ткања повезана са њим одоздо. Имале су дебеле, правоугаоне, црне домаће кецеље са шареним пругама на обе ивице. Косу су плеле у две плетенице, већу на потиљку и мању на врху главе. Носиле су шарене мараме које су се испупчивале попут рогова са обе стране. Мараму су претходно плеле косом и нису је скидале чак ни ноћу. За разлику од румунских девојака из региона, девојке нису користиле боју за лице. Жене су носиле све терете, чак и колевку, на главама.

Познате личности:

Тодор Бирта, српски трговац
Мартин Филипон, српски адвокат, политичар и национални радник
Франчиск Ђураса, румунски адвокат
Михај Радан, румунски политичар и професор
Михај Радан, румунски лингвиста
Слободан Гера, румунски политичар

Извор: Википедија

Сродни чланци:

Крашовани: Банатски Срби католицић
40 археолошких локалитета потопљено због подизања бране на Ђердапу
Трајанов мост – 1000 година највећи на свету
Црква Св. Николе на Поречкој ади код Доњег Милановца