Најчешћи вид властеоског одевања у Србији у средњем веку свакако је дуга тесно скројена хаљина типа кавад (кавадион), са краћим или дугим уским рукавима, која се копчала напред и могла имати пришивене златоткане траке на оковратнику и целом дужином.
Смрт Ане Дандоло, фреска у манастиру Сопоћани, црква Свете Тројице; фото: Википедија
Међу најранијим примерима властеоских ликова приказаних у каваду свакако су дворјани у сцени смрти краљице Ане Дандоло у Сопоћанима. Властелин, приказан одмах до епископа, у плавој је одећи са златним појасом око струка, а крај њега је још један племић у дугом црвеном каваду једноставног кроја и дугих рукава, такође опасан појасом.
Хаљина је са бочних страна, до половине дужине од рамена до струка, порубљена златном траком, као и око вратног изреза. До њега је властелин у црвеној доњој хаљини са златним наруквицама, који има и плаву горњу хаљину, са страна расечену од пазуха наниже, вероватно врсту плашта који се носио преко кавада.
Најранији српски властелински портрет налази се у Кучевишту, где је војвода Дејан представљен управо у каваду порубљеним украсним златотканим тракама.
У српском народу још живи предање о старцу коме се пре боја на Косову указала визија онога што долази, али га велможе нису послушале. Реч је о старцу Мирићији, себру из средњевековног града Беле Стене код Ваљева.
Предање каже да се њему, након Маричке битке 1371. године, у бесаним ноћима више пута указивала пропаст српског царства. Између јаве и сна најпре му се указала страшна битка између две српске војске, како у пуном галопу јуре једна према другој, а испред њих двојица највећих велможа, Никола Алтомановић, господар ужичке области, и кнез Лазар Хребељановић који је владао областима Поморавља и Подунавља. Поље испод града Ужица, прекривено маглом, пролама се од тутњаве коња, звекета хладног челика и самртних крикова. А онда злосутна тишина. Видео је кнежеве витезове где усијаним железом ослепише жупана Николу и одведоше га на замонашење.
Божија порука
Друго сновиђење било је још грозоморније: страхотна тама надире са истока, а из ње извиру небројене војске под једним барјаком и обележјем – полумесецом. Невиђена сила судара се са знатно мањом војском Лазара, кнеза српског. Видео је Мирићије погибељ оба владара, Лазара и Мурата, сагледао унапред несрећу обезглављене српске земље.
А на Бадње вече усни старац нешто чудновато, само лице Божије које му рече: „Иди мој Мирићије, чедо безгрешно, те прокажи силницима што се око земље отимају, оглушују о законе Моје, а вас обичне, сирото стадо Моје, стављају у искушење да не сагледате несрећу која долази, на коју вас упозоравам, иди и казуј им што Ја теби показах. Ако се вери и памети дозову и измире се као браћа, може се избећи пропаст коју си видео по милости Мојој. Казуј да сам те Ја послао. Ја, који сам једном био међу вама и опет ћу доћи да коначно пресудим, раздвојим верне и неверне, грешне и безгрешне… Иди у планине, Мирићије! Пости две године, а онда на очи силнима изиђи, те им ово кажи!“
Мирићије послуша и оде у испосништво на Сувобор. У зиму 1373. врати се и крену ка кнежевском Крушевцу. Успут је свраћао у манастире, казивао монасима своја виђења, ноћивао у себарским селиштима и њима казивајући исто. Предање даље каже да Мирићија нису послушале ни велможе, а ни кнез Лазар, те да га је жупан Никола бацио у тамницу прогласивши га Лазаревим уходом.
Поновљене грешке
Након неког времена обистинило се Мирићијино предсказање. Две српске војске сударише се под Ужицем и погибе пет хиљада људи. Кнез заповеди да се заробљени жупан ослепи усијаним железом и натера у монаштво.
У јуну 1389. деси се косовска пропаст, погибоше оба цара, а Србија утону у петовековну таму. Негде тих дана пао је у постељу, па убрзо и преминуо старац Мирићије.
Током археолошких истраживања средњовековног Рудника на локалитету Дрење-Којовача откривена је намена велике грађевине, са два улаза, која је сачувана у зони подрума, са уклесаним каналима за дренажу. Просторија је служила за складиштење робе, у првом реду течности, а највероватније вина. Овакав објекат до сада није истраживан у Србији. Дубровачки трговци су доносили на руднички трг тканине, со, вино… а откупљивали метал, кожу, восак, крзна, стоку… Са друге стране у историјским изворима је забележено да су и на Руднику постојали виногради.
Локалитет Дрење-Којовача, Рудник; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Северни и западни зид објекта на локалитету Дрење; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Фрагменти живописа, локалитет Дрење; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Екипа на крају истраживања; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Насеље под именом Рудник први пут се помиње у дубровачком писму из 1293. године. Највећи процват и успон доживео је у XIV и XV веку, када је био један од најзначајнијих рударских и трговачких средишта у земљи.
Средњовековни Рудник се састојао од већег броја мањих насеља која су била формирана око рударских окана и топионица. Главни трг се налазио на простору археолошког налазишта Дрење које се истражује од 2009. године у организацији Музеја рудничко-таковског краја и Филозофског факултета у Београду, а финансира средствима Министарства културе Републике Србије. Руководиоци истраживања су др Дејан Радичевић са Филозофског факултета и Ана Цицовић из Музеја рудничко-таковског краја.
Ископавања су спроведена на пет локалитета. Рударство је утицало да буде подигнуто урбано насеље и отворен трг. У самом насељу које се простирало између две православне цркве налазиле су се приватне куће, зграде у којим се обављала администрација, радње трговаца и занатлија, католичка црква.
Рудник је као и друга рударска насеља, постао средиште снажне трговачке размене. Захваљујући промету између рударских насеља у унутрашњости српских земаља и градова на јадранској обали, код локалног српског становништва, а пре свега властеле, будила се жеља за богатијим и лепшим животом.
На локалитету Дрење-Имање Никића истражен је стамбени објекат који је био украшен живописом и свакако био понос рудничког властелина. Такав живопис до сада није посведочен у средњовековним објектима профаног карактера, док паралеле имају у црквеном сликарству високог квалитета.
Крај десете кампање археолошких истраживања на Руднику открио је намену објекта који се истражује на локалитету Дрење-Којовача од 2017. године. У питању је велика грађевина, са два улаза, која је сачувана у зони подрума, са уклесаним каналима за дренажу. Просторија је служила за складиштење робе, у првом реду течности, а највероватније вина. Аналогије смо пронашли у Шпанији и Италији, где су сачувани и представљени јавности средњовековни подруми за вино.
Канали за дренажу су карактеристични за просторије где се очекује изливање течности. У зидове објекта су уклесане просторијице које су се користиле за чување робе, а служиле су као хладњаци. Овакав објекат до сада није истраживан у Србији. Дубровачки трговци су доносили на руднички трг тканине, со, вино… а откупљивали метал, кожу, восак, крзна, стоку… Са друге стране у историјским изворима је забележено да су и на Руднику постојали виногради.
Досадашња истраживања на Дрењу, осим изузетних грађевинских објеката који сведоче о квалитету и богатству у средњовековном Руднику, изнедрила су покретне археолошке налазе, од којих су поједини јединствени на нашим просторима и представљају предмете од изузетне културно-историјске важности за српски народ.
Печатњак кнеза Лазара
Типар кнеза Лазара; Фото: Музеј рудничко-таковског краја
Тако је 2015. године откривен типар (печатњак) из времена владавине кнеза Лазара. Представа на централном пољу и натпис око ње јасно сведоче о томе да је типар припадао кнезу Лазару. Највероватније је био намењен за отискивање печата којим је кнежев службеник, односно орган државне управе, оверавао документе административне и пословне природе. Обликом одудара од свих познатих средњовековних типара, а садржај печатне легенде такође је необичан и јединствен. Кнежева титула у натпису указује на то да је израђен након 1378/1379. године, од када је кнез Лазар за своју канцеларију, па и за Српску цркву, имао ранг општесрпског владара. У земљу је типар доспео највероватније након Косовског боја, у време угарских похода на Србију, који су погодили и рудничку област.
Бронзани тегови за прецизно мерење
Последњим ископавањима на истом локалитету откривен је још један изузетан археолошки налаз. У питању је комплет бронзаних тегова за прецизно мерење, највероватније племенитих метала, злата и сребра. Сет се састоји од 6 тегова различитих пречника који се уклапају један у други.
Резултати истраживања су презентовани 2015. године на изложби у Горњем Милановцу, која је због великог интересовања гостовала у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду и Народним музејима у Крагујевцу, Аранђеловцу и Неготину, Дому културе на Руднику, а у региону у Музеју града Будве и Музеју Херцеговине у Требињу.
За Расен: Археолог Ана Цицовић, виши кустос Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца
Иако је средњевековна Србија била верска тј. Православна држава, у њој је владала верска толеранција какву Европа и свет тада нису познавали. У свим историјским изворима везаним за српски средњи век (уз све мане које носи феудализам тог доба), нигде нећете пронаћи податак да је неко у Србији изгубио главу због свог верског уверења и то у време када у западној Европи почиње да се рађа верска фанатичност крсташких ратова, као и најжешћи режим римокатоличке инквизиције која је мучила и спаљивала људе.
Остаци средњовековне српске престонице Скадар; фото: Википедија
Услед огромне експанзије Православља, нарочито ступањем на сцену светородне династије Немањића, наши владари и наш народ су се толико уподобили нормама и обичајима православног хришћанског морала да је то довело до тога да је Србија постала најтолерантније и најслободније друштво средњег века. То се све дешавало у време који многи називају ”мрачним” средњим веком током кога су у Европи спаљиване вештице и убијани људи због другачијих уверења.
Често ћете, додуше, наћи сасвим неистините и преувеличане приче о прогону богумила из Немањићке Србије. Наиме када се богумилска јерес из Бугарске проширила на Србију у 12. веку (проповедајући устанак против Ромесјког царства, одбацивање Цркве и било какве друштвене хијерархије), српски Велики жупан Стефан Немања (1166-1196) је био принуђен да заштити своју државу и црквени поредак од таквог погубног утицаја, који је постао нарочито популаран међу словенским народима.
Међутим, у свим изворима и страним и домаћим нигде нећете наћи податак да је неко од богумила изгубио главу у Србији због свог учења. Шта је Стефан Немања урадио са богумилима? Једноставно им је дао избор да се или врате на Православље и одрекну својих погрешних учења, или да они који то нису хтели, слободно напусте његову државу. Нико од богумила није страдао у Србији. Најстрашнија казна која је над богумилима извршена била је телесне природе и извршена је тако што су појединим њиховим епископима осмуђене (тј. спаљене) браде — што је у средњем веку представљало велику срамоту. У свим другим земљама богумили су немилосрдно убијани.
Римокатоличка црква је такође имала своје слободно присуство и деловање у Србији, почев од Барске надбискупије из 11. века и Дубровчана, до одредби у Душановом законику које су гарантовале Римокатолицима који се затекну у Србији пуну верску слободу. Једино им је било забрањено ширење римокатоличке вере међу Православним Србима и прозелитизам.
За то време је, рецимо, на територији Дубровачке републике истребљено Православље, док су у Угарској или Млетачкој републици, Православни Срби били изложени страшном притиску да промене веру који никада није престао.
Такође, у то време у западној Европи почиње једна крвава историја насилног наметања римокатолицизма и рађања протестантизма. Рецимо у Француској су Катари или Албижани сви побијени у 13. веку или витешки ред Темплара је потпуно истребљен по налогу папе, док опет у средњевековној Србији тога није било ни у назнакама.
Шишевски манастир је православни средњoвековни манастир у близини села Шишево, Република Македонија. Налази се високо изнад стене у кањону Матка на десној страни реке Треске.
Погчлед на манастире Св. Николе у Шишеву и манастир Св. Андреја у кањону Матке; фото: Википедија
Манастир Свети Никола Шишевски је смештен на својеврсној спљоштеној тераси стене изнад десне обале вештачког језера Матка на реци Треска. Терен је неприступачан за моторна возила, а до њега се може доћи само пешице из три правца: од моста на реци Треска и села Матка (пола сата хода); од села Шишево (један сат); од врха планине Водно (2 сата и 30 минута). Од града Скопља је удаљен 18 километара, а од села Шишево око 3 километра. Преко пута манастира и преко самог језера, пружа се предиван поглед на манастир Светог Андреје.
Тачан датум изградње манастира Свети Никола није познат. Међутим, постоје докази да је манастир саграђен или обновљен 1345. од стране свештеника Ненада и других ктитора. У једном спису који је нађен у манастиру, записано је да је изградњу помогао Краљевић Марко. Имајући ово у виду, као и чињеницу да је оснивач оближњег манастира преко пута језера посвећеног Светом Андреју био брат краља Марка, Андријаш, може се закључити да Шишевски манастир датира из друге половине 14. века.
Живописао га је 1630. године Калист Кожухар. Када је оближњи манастир Св. Николе у Нуру запустео, многи предмети из њега пренети су у овај. Нови иконостас направио је 1645. године јеромонах Онуфрије. Манастир је запустео 1725. године. Обновљен је почетком 19. века и поново запустео крајем истог столећа.
Стефан Србин први је познати српски композитор. Из периода од краја XII до краја XIV века није сачуван ниједан српски музички запис, тако да нисмо у могућности да реконструишемо најстарије српске мелодије. Литургијске песме забележене у рукописима без нотације „кројене“ су — преношене усменим путем.
Песме Стефана Србина забележене су касновизантијском неумском нотацијом. Различите титуле: протопсалт (први певач десног хора), доместик (солиста и управитељ хора), кир (господин), приписиване су уз Стефаново име изнад његових пет до сада откривених литургијских песама на српскословенском и грчком језику. На основу упоредне мелодијско-ритмичке анализе ових песама установљено је да се ради о истом аутору. Стефанова најзначајнија и најдужа песма је „Ниња сили небесније с нами невидимо служет“. Пева се уместо херувимске песме на литургији пређеосвећених дарова у време великог поста.
Једини запис ове музички и уметнички веома вредне песме налазио се у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду (бр. 93), познатом и као „псалтикија“. Драгоцено је да је композитор и музички писац Коста П. Манојловић снимио још 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа укључујући и ову песму насловљену „твореније доместика кир Стефана Србина“ (Архив САНУ, VII/433), јер је рукопис изгорео 1941. приликом немачког бомбардовања Београда. Испод, а затим и изнад црквенословенског текста српске редакције црвеним тушем забележен је и грчки текст ове песме, што сведочи да је певана на два језика. Ова једногласна песма први пут је изведена у цркви Св. Софије у Охриду, поводом Дванаестог међународног конгреса византолога (1961).
У Стефановим творенијима, ствараним у византијској традицији, приметна је својеврсна изградња мелизматичних одсека са поступним узлазним и силазним мелодијским кретањем, ненаметљивим понављањима, широким амбитусом мелодије, квинтним скоковима и карактеристичним ритмичким мотивима. Захваљујући овим мелодијско-ритмичким карактеристикама и уравнотеженој комбинацији одсека постигнут је изузетан склад који оставља дубок уметнички утисак и на извођача и на слушаоца. Четири друге Стефанове композиције — причасне песме на грчком — забележене су у дванаест рукописних зборника из XIV—XVI века. Мањи број рукописа је сачуван у појединим грчким библиотекама, док већина потиче из скрипторије молдавског манастира Путна у Румунији. Ови зборници садрже литургијске песме — највећим делом мелизматичне — најпознатијих византијских и молдавских аутора које су се истицале својим уметничким квалитетима. Међу њих су сврстана и дела Стефана Србина која су на тај начин добила антологијско значење.
О Стефану Србину доста је писано у земљи и у иностранству. Нажалост још увек немамо поузданих података о његовом животу и деловању. Ћорђе Сп. Радојичић је пронашао три рукописа која је исписао „Степан доместик“, „Стјефан доместик у граду Смедереву“ и „Стјепан дијак“ средином и у другој половини XV века, за Лазара и Гргура Бранковића, синове деспота Ћурђа. Сматрао је да су композитор „кир Стефан Србин“ и „Стефан доместик“ иста личност. Луција Цернић је пронашла још два рукописа, такође из XV века, које је писао „Стефан доместик“. А. Е. Пенингтон је, међутим, изразила сумњу да су „кир Стефан Србин“ и „доместик Стефан“ у граду Смедереву иста личност, пошто у пет рукописа које је писао „Стефан доместик“ нема неумске ногације. Андрија Јаковљевић сматра да је Стефан Србин живео у периоду између 1360—1430, међу грчким монасима у неком од манастира на Атосу, можда у Хиландару.
У време кир Стефана Србина деловали су и други српски и византијски музичари. Дела јеромонаха Исаије Србина и Николе Србина налазимо у зборнику с краја XV века за који претпостављамо да потиче из манастира Матејче у Скопској Црној гори (рукопис бр. 928 Народне библиотеке у Атини). Неколико византијских аутора били су на известан начин повезани са Србијом. To cy чувени Јован Кукузељ, затим Јован монах, Јоаким монах — обојица из харсијанитског манастира у Цариграду, Мануил Раул и Мануил Хризафис. Тако се слика о литургијском музичком животу у средњовековној Србији постепено употпуњава сабирањем низа песама српских и византијских музичара који су бележили своја творенија неумским писмом. Ови музички записи сведоче о монасима — уметницима који cy y тешким временима турског продирања на Балкан својим делима допринели обогаћењу литургијског и духовног живота у манастирима (највећим делом светогорским). Шире посматрано, те древне мелодије својом лепотом и снагом представљају сведочанства наше старе музике и културе.
Савремени српски композитори (Војин Комадина, Душан Радић, Вук Куленовић) користили cy y својим инструменталним делима мотиве из песама Стефана Србина. Стефан Србин је недавно добио своје заслужено место у водећој светској музичкој енциклопедији The Grove’s Dictionary of Music, vol. 18, London 1980, стр. 93.
Др Димитрије Стефановић
Сто најзнаменитијих срба (Принцип, Београд, 1993, стр. 74-76)
Име властелина Остоје Рајаковића остало је забележено само на једном натпису. И поред тога, садржај његовог надгробног натписа и ликовна представа која се налази уз натпис откривају, или бар наговештају више података о овом властелину него што би се само на основу једног историјског остатка могло очекивати.
Црква Богородице Первилепте у Охриду, у којој је сахрањен Остоја Рајаковић; фото: Википедија
Надгробни натпис Остоје Рајаковића налази се уз надгробну фреску у аркосолију нартекса цркве Богородице Перивлепте у Охриду (данас Св. Климент). Он гласи: „Престави се раб божии Остоја Рајаковић, погуслом Угарчик и суродник кралиа Марка, зет жупана Ропе, лето 1379, месеца октомвриа и…“ Још је Константин Јиречек, на основу овог натписа, Остоју Рајаковића повезао са Угарчићима, породицом из Невесиња и Љубомира. Према сачуваним подацима у дубровачким документима Угарчићи се спомињу као власи у Љубомиру.
Остоја Рајаковић је вероватно у ове крајеве дошао још у доба Царства. Претпоставља се да је био један од припадника хумско-требињске властеле која је добијала поседе у новоосвојеним деловима Македоније у време Душановог ратовања. Не може се утврдити где се налазио Остојин баштински посед, али орођавање са породицом Андрије Гропе, као и место где је сахрањен, упућују на то да је био лоциран у близини Охрида. Веома садржајан натпис повезује овог мистериозног властелина са владарском кућом Мрњавчевића и кућом жупана Андрије Гропе. О врсти сродства са краљем Марком не може се рећи ништа подробније, док натпис експлицитно каже да је био зет жупана Гропе.
Поред овог постојало је и друго тумачење натписа, по коме је за део натписа „погуслом Угарчик“ изведена једна веома духовита, али исконструисана и натегнута хипотеза. Фридрих Реп који је писао о надгробном натпису, извео је закључак да је с обзиром да у натпису уместо Гропа пише Ропа, на исти начин изостављено и једно слово Б испред Угарчић. Уметнувши то слово настало би бугарчић, што би по Репу, Остоју Рајаковића сврстало у интерпретатора бугарштица песама. Израз „погуслом“ Реп је директно довео у везу са гуслама као народним инструментом, чиме би Остоја Рајаковић при том био и гуслар. Даље, у својој расправи, Фридрих Реп даје своје коначно тумачење натписа при чему је Остоја Рајаковић „ein Sanger von Helden lieden zur Gusle“. O произвољности и домишљатости без основе у тумачењу овог натписа беспредметно је даље расправљати.
Остоја Рајаковић пред ликом Бодородице Перивлепте, црква Св. Климента у Охриду; фото: Википедија
Анализи фреске самог Остоје Рајаковића, историчари уметности посветили су у својим истраживањима охридског сликарства доста места. Фреска представља Остоју Рајаковића у молитиви пред ликом Богородице Перивлепте. Упада у очи веома реалистично приказана младолика фигура властелина са израженим индивидуалним карактеристикама портрета, као и начин сликања који је идентичан са сликарском обрадом живе властеле.
Посебна пажња у осликавању портрета поклоњена је ношњи Остоје Рајаковића. На њој су веома заступљени утицаји западњачког начина одевања, иако је властелинска одора у основи скројена по византијском узору. Западни утицаји у ношњи овог властелина могу се тумачити његовим захумским пореклом. Родбинска повезаност са краљем Марком и жупаном Андријом Гропом, после Вукашинове смрти господарем Охрида, издижу Остоју Рајаковића међу најугледније властелине охридске области. С обзиром на Гропино ктиторство храма Богородице Перивлепте у којој је насликана фреска Остоје Рајаковића, може се претпоставити да је он био подложен новом господару Охрида, а родбинском везом чвршће повезан са њим. По гусларским песмама, Остоја је још називан и Грчкић.
Ево шта је о лику Остоје Рајковића забиљежио Станислав Краков у свом пропутовању кроз Стару Србију, о чему је оставио запис у својој књизи “Кроз јужну Србију“, објављеној у Београду 1926. године:
Властелин Остоја Рајаковић
“Један од најлепших и најјаснијих споменика наше прошлости у Охриду, лик српског властелина Остоје Рајаковића, рођака Краљевића Марка, сачуван је у цркви Св. Климента. У нартексу цркве лево у једној ниши стоји још од 14. века на зиду фреска Богородице са малим Христом. Крај Богородице је и лик великаша Рајаковића. Властелин има дуге косе, руке удивљено подигнуте и његова раскошна одежда извежена је белим орловима. Изнад фреске пише: ‘Престави се раб божји Остоја Рајаковић сурдоник Краља Марка, зет жупана Гропе лета 1379. октомбрија 10. Вас же мољу братија моја љубимаја на престоле молите се за ме ко Господу’. Било је у овој цркви још наших споменика, али су их Бугари однели или уништили. Лик властелина Остоје, стоји скривен у тамноме углу, натпис је почађао од многих воштаница, те су га Бугари сматрали за безопасног, ако су га уопште и приметили.“
Литература:
Марко Шуица, Немирно доба српског средњег века, Београд 2000. Станислав Краков, Кроз јужну Србију, Београд, 1926.
У близини села Врмџа (12 км од Сокобање), у долини речице Паклеш, налазе се зидине старог Врмџанског града за кога мештани кажу да је “латински”. Град је из римског доба и настао је у периоду између IV и VI века, највероватније у време владавине цара Јустинијана. Град се касније помиње у XIV веку као станиште властеле. Разорен је у XV веку (1413. г).
Атаром села Врмџа, у подножју планине Ртањ на 500 метара надморске висине, прелива се мозаик заталасаних њива и околних шума богатих печуркама, јагодама, купинама, дрењинама, лековитим биљем. Ту је и Врмашко језеро је, по казивању старих људи настало после страшне провале облака, данас окружено недирнутом природом и богато рибом. Недалеко од језера, испод брда, налази се врело Врмашке реке која ка селу тече кроз дивну клисуру, а кроз центар села протиче и друга речица – Оравица. У селу је и Црква свете Тројице, а у њеној близини најстарија сеоска школа у Југоисточној Србији, изграђена давне 1834.
У средишту Врмџе је Латин град, висока стена попут штита, настао у доба цара Јустинијана (IV до VI век) и представља утврђени логор који је бранио стари поплочани пут „Царски пут“, који је ишао према Бугарској. Поуздано се зна да су га Византинци обновили 530. године и доградили у складу са развојем технике.
Подигнут је ради одбране овог дела византијске територије од продора Авара и Словена. Разорен је 1416. године и то је све што се о њему зна у антрополошко-демографском погледу. Грађен је на неприступачним стенама и Турци нису могли никако да га освоје. Према народној традицији заповедник града био је Грујица, синовац Старине Новака.
У 14. веку Врмџа се помиње као утврђено станиште богатих српских властелина који су трговали са Дубровником.
У XV веку је настало бурно време са доласком Турака када је султан Муса 1412. Освојио Болван, Сталаћ, Липовац и Врмџу чију је посаду истерао изван зидова тако што јој је пресекао довод воде.
Турци се нису дуго задржали јер их је војска деспоте Стефана истерала, потукла на граници са Бугарском и убила самог султана Мусу. Данас су видљиви врло скромни остаци овог града.
Према једној легенди, Турци су потплатили једну бабу да им каже како да освоје град. “Баба их научи да нађу коња, ајдира и да му девет дана не дају да пије воду, па да га поведу око града. Где коњ почне ногом копати, ту да копају, јер су ту водоводне цеви и да пресеку воду. Истовремено баба поручи заповеднику града да ће бити побеђен, но да поткују коње наопако и да кроз тајни пролаз напусте град и тако се извуку из опсаде. Ови то и учинише. Кад су Турци видели трагове, помислише да је у град стигло појачање, али када у град уђоше затекоше све пусто.
Остала су два зида старог утврђења и многе тајне. Мештани ће вам рећи да су међу остацима тврђаве налазили римске цигле са бројевима, делове копаља, ковани бакарни новац, људске кости. Са Латин града пуца видик на воћњаке, на реку опасану вијугавим редом врба и топола, на врмџанске куће са црвеним крововима и на прекрасни моћни Ртањ.
Веома мали број људи је чуо за Солотник, још мање га је видело… Солотник је на висини до 900 метара, налази се између Таре и Поникава, на Шанику који је географски део Поникава
Солотник; фото: Wikipedija
У Србији не постоји страшније и одбојније место од Солотника.
Солотник (Кулина или Кулинград) је утврђење код села Солотуше, удаљено 10km јужно од Бајине Баште на обронцима Таре. Смештено је на каменој узвишици која се стрмо спушта у Солотушку реку, тако да му је са севера, запада и истока немогуће прићи и једини могућ прилаз се налази на југу односно југоистоку.
Утврђење се не помиње у историјским изворима због чега га је немогуће прецизније датирати, али је извесно да је подигнуто у средњем веку (XIII или 14. веку) да би осигуравало пут који је повезивао Ужице (Ужички Град) и Вишеград, али у његовој непосредној околини има остатака насеља из доба Келта и Римљана, што би могло указивати на континуитет утврђења на овом простору. Данас је махом у рушевинама, од којих се одржао бедем правоугаоне основе са остатком улаза, а на целом простору за сада нису извођена археолошка истраживања.
Солотник има основу неправилног четвороугла приближних димензија 26m x 20m са бедемима дебљине од 1m до 2m, а сама утврда је заштићена сувим шанцем. У њега се улази преко мостића који води до улазне полигоналне куле која је висока 12m. На другом (североисточном) крају утврђења се налази четворострани Донжон. У унутрашњости се налази омањи двор/касарна у чијем је подруму смештена цистерна за воду.
Данас су од Солотника остале махом само рушевине. Улазна кула је срушена пред Други светски рат, тако да од ње данас скоро и да нема остатака. Још увек се држи бедем у висини од око 7m на месту четвоространог Донжона који се налазио у североисточном углу утврде на који се надовезују много нижи остаци бедема у висини од око 3m. У самој унутрашњости града назиру се остаци вишеспратних зграда и цистерне за воду.
Помиње се да су га основали стари Келти пре доласка Срба. Ово место има типичан амбијент паганских некропола! Солотник делује више пагански него Средњевековни српски град!
Солотник
Како до Солитника
За оне који не познају ове крајеве треба много распитивати, треба питати много људи ако желите да видите Солотник!
Од Бајине Баште према Ужицу, долазите у село Пилица одакле скрећете у село Солотуша, асфалтним путем. Затим распитивати. Из села Солотуша треба се попети на врх, на Пеарски превој где имате широк макадамски пут, а затим на првом скретању десно два километра ка Солотнику.
Монахиња Јефимија, прва српска песникиња, душа Богом надахнута, рођена је око 1350. године под именом Јелена, као кћи угледног ћесара Војихне, у држави цара Душана. Пошто је због службе њен отац боравио на двору, Јелена је запамтила цара и сјај његове владавине. Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје деспотица. Њен живот у Серу, престоници ове српске области коју Јован Кантакузин назива „великим, дивним градом“, крунише рођење сина.
Јефимијин диптих, Хиландар
Срећа младе деспотице трајала је кратко, колико и живот њеног детета. По смрти „младог младенца“ који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац. Страшне трагедије, које су у низу и за врло кратко време задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу…
Обичаји времена у коме је живела, али и стремљења њене душе опхрване неизмерним болом, определила су је да крене путем монашког живота. С монашком ризом, деспотица Јелена добија ново име – Јефимија.
Окрутна с једне, судбина Јефимији, удовици и прогнанику, с друге стране великодушно дарује ново уточиште и великог заштитника – кнеза Лазара, на чијем двору у Крушевцу отпочиње нови живот. Најважнија Јефимијина мисија отпочеће после још једне велике и страшне трагедије српског народа: Косовског боја, када Србија остаје без владара, војске и властеле, а Турци у својој најезди почињу да харају, убијају и скрнаве цркве и манастире. Јефимијина мудрост и речитост коју хвали Константин Филозоф „ва многих глаголаних и вештех мудрејша сушти“, била је од неизмерне помоћи кнегињи Милици, која је као Лазарева удовица морала да преузме владавину над Србијом у ситуацији када су, уз Турке, и готово сви суседи имали своје претензије и планове.
Јефимија је Милици (која се такође замонашила добивши име Јевгенија) помагала у тешким и одлучујућим државним питањима. Своју мудрост, чак неустрашивост, Јефимија је показала у два историјска подухвата. Са кнегињом Милицом, када две нејаке жене, православне монахиње, одлазе на двор турског султана Бајазита у Сер, да стану у одбрану младог Стефана Лазаревића, будућег српског деспота, кога су његови супарници оклеветали за издају, не би ли се домогли престола. Истовремено, на иницијативу Јефимије, успеле су да од Бајазита измоле мошти велике православне светитељке Свете Петке, и пребаце их из Трнова у Србију.
У овом чину огледа се велика мудрост Јефимијина, јер се Света Петка код српског народа сматрала заштитницом земље и свих усева које земља даје. Себрима, који су после косовске трагедије и сталних ратова бежали са земље, присуство моштију велике светитељке дало је нову наду и охрабрило их да се земљи врате и оживе опустела поља и винограде. Тако је у овој, само наизглед верској, акцији Јефимија показала лице мудрог дипломате, брижног за будућност свог народа и земље.
Сву снагу материнске љубави коју није могла да пружи своме сину, Јефимија је даровала младом Стефану Лазаревићу, који ју је у својој повељи назвао „деспотицом, госпођом и – мајком“. Последње дане свог земаљског живота Јефимија је са кнегињом Милицом (Јевгенијом) провела у манастиру Љубостињи (задужбини кнегиње Милице) у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња чији се мужеви нису вратили са Косова.
У памћењу српског народа Јефимија живи кроз три поетска записа који се данас читају као поезија и који спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су у ствари „приношенија“ или дарови.
Туга за младенцем Угљешом је први сачувани књижевни запис деспотице Јелене – монахиње Јефимије, изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем. Тада је живела у Серу на своме двору, а њен мали син био је сахрањен у Хиландару у гробу њеног оца, ћесара Војихне. Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој душе манастиру је послала ову иконицу. До дана данашњег чува се у Хиландару.
Јефимија, диптих
ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ
Мале иконе по велики дар, које имају пресвети лик господњи и пречисте богоматере, а њих велик и свет муж дарова младому младенцу Угљеши Деспотовићу, Његову неоскрвњену млађахност преставише у вечне обитељи, а тело у гробу преда се, кога изделаше праоци преступљења ради. Удостоји, господе Христе, и ти, о пречиста богомати, и мене јадну свагда о разлучењу душе моје да се бринем, које угледах на онима који су ме родили и на рођеном од мене младенцу, за којим жалост непрестано гори у срцу моме, по обичају матерњем побеђена.
Завеса за царске двери, рад Јефимије, крај XIV века; фото: Википедија
Друго врхунско књижевно остварење, намењено Саборној цркви у Хиландару, Јефимија је извезла на завеси за царске двери. Запис на хиландарској завеси извезла је као монахиња 1398/99. док је живела са својом сродницом кнегињом Милицом, тада већ монахињом Евгенијом. Завеса је од црвеног свиленог атласа (144 x 118 цм). На њој је златном и сребрном жицом извезена композиција на којој Исус у архијерејској одежди служи служби са Св. Василијем Великим и Св. Јованом Златоустим. Поред књижевне вредности ова завеса за царске двери у Хиландару има велики значај и за српски уметнички вез.
Јефимија – Завеса за царске двери: фото: Википедија
ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ
Од прљавих усана, од мрскога срца, од нечистог језика, о Христе мој, и не одгурни мене, рабу своју, ни јарошћу твојом, господе, изобличи мене у часу смрти моје, ни гневом твојим казни мене у дан доласка твога, јер пре суда твога, господе, осуђена сам свешћу мојом; ниједна надежда није у мени за спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих. Зато те молим, незлобиви господе, ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светоме храму пречисте твоје матере и надежде моје, Богородици Хиландарској, јер веру примих удовичину, која ти принесе две лепте, господе, тако и ја ово принесох, недостојна раба твоја о владичице, Јефимија монахиња, кћи господина ми ћесара Војихне, који лежи овде, негда деспотица. И приложи се ова катапетазма храму пресвете Богородице Хиландарске године 6000 и 970 (= 1398/99), индикта 8.
И ко ће је однети од храма пресвете Богородице Хиландарске, да је одлучен од јединосушне и неразделиме Тројице, и да му је супарница пречиста Богомати Хиландарска у дан страшног испитивања, амин.
Јефимија – Похвала кнезу Лазару; Покров за мошти кнеза Лазара, 1402.
Највећи песнички домет Јефимија је остварила у делу “Похвала кнезу Лазару“, у коме песникиња велича Лазара као „новог мученика“ који је својим страдањем на бојном пољу остварио два подвига: „оставио је пропадљиву висоту земаљског господства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“. Песникиња моли кнеза Лазара, али и све свете ратнике, да помогну Лазаревим синовима који су кренули у борбу против Тимур Ленка (Тамерлана). У последњем делу своје „Похвале“, Јефимија захваљује мртвом кнезу на његовој доброти. Онога који ју је као странкињу примио и „изобилно исхрањивао“, моли да поново исхрани и утиша „буру љуте душе и тела мојега“. У своје последње стихове које је извезла на покрову, Јефимија је заправо уткала слику великих несрећа и деценија глади које су снашле њен народ.
ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ
У красотама света овог васпитао си се од младости твоје, о нови мученичке кнеже Лазаре, и крепка рука господња међу свом господом земаљском крепка и славна показа те. Господствовао си земљом отачаства свог и у сваком добру развеселио си уручене ти хришћане. И мужественим срцем и жељом за благочашће изашао си на змију и противника божанствених цркава, расудивши да је неотрпимо за срце твоје гледати хришћане отачаства твога да буду овладани од Измаилћана. Ако ли ове не постигнеш, да оставиш пропадљиву висину земнога господства и да се обагриш крвљу својом, и да се сјединиш с војницима небеснога цара. И тако две жеље постигао си: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога. И сада не остави у заборав вазљубљена ти чеда, које сироте си оставио преласком твојим. Јер од како си стекао блаженство у небесном весељу вечном, многе невоље и страдања обузеше вазљубљена ти чеда, и у многим невољама живот проводе, јер су овладани од Измаилћана, и треба нам свима помоћ твоја. Зато се молимо, моли се општем господару за вазљубљена ти чеда и за све који с љубављу и вером служе њима, јер бригом многом спутана су вазљубљена ти чеда. Они који једу хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоје добро у заборав ставише, о мучениче. Но иако си прешао из живота овог, невоље и страдања чеда твојих знаш, и као мученик смелост имаш ка господу. Преклони колена пред господом који те је венчао (венцем мучеништва), моли да вазљубљена ти чеда проводе богоугодно многолетан живот у добру, моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству твоме, моли да победитељ бог победу пода вазљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, на невидиме и видиме непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби похвалу и благодарење даћемо. Сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима помоли се Богу који те је прославио: извести Ђорђа, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија, и четрдесет мученика севастијских не остави, а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војују чеда твоја вазљубљена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од бога помоћ. Дођи на помоћ нашу, где да си. На моја мала приношења погледај и у много уброј ово, јер не по заслузи теби похвалу принесох, но по сили малога ми разума. Зато и мале награде очекујем. Но ниси тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, малоподатљив био у пропадљивом и маловечном. Колико више у непролазном и великом, што си примио од Бога. Јер телесно туђу мене међу туђим исхранио си изобилно. А сада двоструко молим: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети.
Извори: Пројекат Растко, Википедија, Ризница српска
Пиротски или Момчилов град је зидано војно утврђење подигнуто поред реке Нишаве на издвојеној стени код узвишења Сарлах у данашњем Пироту. На месту данашњег града налазила се кула мотриља која се помиње у III веку. У XII веку град се помиње под именом Атруби. Под називом Пирот први пут се помиње у XIV веку.
Пиротски град – фото: Википедија
Чине га три спојене целине: Горњи, Средњи и Доњи град.
Горњи град је подигнут током последњих деценија XIV века, у време владавине кнеза Лазара. Према народном предању, подигао га је велможа Момчило о којем нема много података, осим да је живео у 14. веку и учествовао у бројним византијским грађанским ратовима где је стекао титулу деспота. Период његовог деспотовања није трајао дуго јер је погинуо 1345. године. Не постоје поуздани подаци о томе да ли га је подигао Момчило или лично кнез Лазар, због страха од турске најезде.
Горњи град је издуженог полигоналног облика са правоугаоним кулама, а у оквиру северног бедема, на врху стене подигнут је донжон. Лица бедема и кула су од ломљеног притесаног камена са уметнутим уломцима античких опека.
Средњи град изграђен је у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића. Има елипсоидни облик и степенасто се спушта на подножје издвојене стене. Бедеми Средњег града изграђени су од ломљеног камена у неправилном слогу, са језгром од трапанца.
Доњи град, који је изграђен у равници, као неправилни правоугаоник имао је три капије: Нишку, Стамбол и Књажевачку, а неопходна одбрана ојачана је зиданим воденим каналом. У Нишкој капији Доњег града пронађена је мермерна плоча са натписом: „Војни командант Рахим-паша обнови овај град 1804”.
Османлије су успеле да освоје град, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије. Историчари верују да је баш тај догађај био повод за Косовски бој.
Током прве половине XV века град се налазио на простору српско-османлијских сукоба, тако да се повремено налазио у поседу српских деспота Стефана и Ђурђа, након чега је трајно прикључен Отоманској империји.
Српско средњовековно утврђење је релативно малих димензија и састојало се од цитаделе брањене предутврђењем. Касније му је, највероватније у XVIII веку, дограђен слабији бедем са пушкарницама на простору према реци.
Утврђење је било у војној употреби све до прве половине XX века, а данас се убраја међу споменике културе од великог значаја.
Још један српски православни цртани филм намењен нашој омладини! У данашњем свету, када деца кроз цртане филмове и едукацију добијају највише утицаја са Запада, ово је идеалан начин да наша деца и омладина уче о правим стварима и вредностима.
Окупите вашу децу и њихове другаре и заједно погледајте, сигурни смо да ће те уживати. Учитељи и учитељице, ево идеје да наша деца науче нешто ново и занимљиво о српској историји и православљу. Уживајте у филму о нашем Растку Немањићу – Светом Сави!
Живимо у модерном добу, свету информатике, видео игрица препуних насиља, лажних јунака, виртуалног света и поремећеног система вредности. Деци која тек формирају своју личност и систем вредности, то је једини реални свет на основу кога стварају обрасце свог будућег понашања и одређивања шта је позитивно а шта не, које су вредности друштвено прихватљиве а које не, шта је добро а шта је зло.
И све је у реду док погрешни примери и системи вредности не доведу до тога да повреде друге и на крају сносе последице за погрешна понашања и изборе.
Који пример им се нуди, међуљудски односи без присуства саговорника – посредством порука, фејса, вибера… Који је циљ свега, прикупити што више, бити први по сваку цену,уловити што више Покемона, што више се забављати-лудовати, имати све нај, пара, аутомобила, материјалних добара.
За примере трајних вредности које уздижу човека изнад равни животиња, нема места, није у тренду, окарактерисали су их као застареле и давно превазиђене.
На срећу још има људи који знају да то није тако и то желе да пренесу и млађим покољењима. Међу њима је свакако и ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ у ОШ „Бубањски хероји“ у Нишу, који је као одговор за негативна друштвена кретања у чијем су се вртлогу нашла деца, припремио и први српски православни цртани филм о Растку Немањићу – Светом Сави, који и ми преносимо како би га видело што више деце.
Позовите свој децу да заједно са њима одгледате овај филм и покажете им да живот има и своје позитивно право лице, и поуке које ће им помоћи да у својим будућим животима знају које су праве вредности и праве одлуке. Филм погледајте у дну странице овог текста.
Аутор анимиране приче о принцу је Дејан Јовановић, вероучитељ ОШ “Бубањски хероји” Ниш.
Свака част вероучитељу Дејану Јовановићу који је подарио деци Србије овај образовани цртани филм, камо среће да је више оваквих образованих цртаћа.
Аутор, ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ у ОШ „Бубањски хероји“ Ниш.
Као и у ранијем периоду, у XV веку у Србији се није правила разлика између државне и владаочеве благајнице, која се назива кућа. Држава, још увек примитивна, посвећујући једино пажњу одбрани од непријатеља споља и одржавању поретка изнутра, покривала је своје потребе највећим делом дажбинама поданика у природним производима.
Новац Стефана Немање
У средњем веку у западној Европи, па и у нас, порези и дажбине не сматрају се као обавезе које појединац дугује држави него као нека врста закупа на земљи, на којој се и од које се живи. Према том схватању, појам потпуне слободе не слаже се са давањем пореза и дажбина, због чега племићи, обично, не дају порезе и дажбине него потчињено становништво.
Право на прибирање пореза и дажбина има владалац као – врховни господар земље, а то право преноси он и на иматнике и поседнике земаља, јер власништво земље доноси собом и право администрације, суђења и побирања прихода са дотичне земље. Сви приходи теку у „кућу“ или ризницу владаочеву, којој стоји на челу протовестијар, какав беше у почетку владе Стефана Лазаревића „дом Јован“.
Финансијски извори из којих су владаоци, пред крај XIV и у XV веку, покривали дворске и државне потребе беху разноврсни. У првом реду ваља поменути приходе с владалачких домена, које се зову „мероп’шине„. Становништво тих домена давало је владаоцу десетак од жита, вина, воска, меда, стоке, крупне и ситне, плаћало је таксе за употребу пашњака, шума, млинова и фуруна, давало је работе „велике и мале“ лично и са стоком.
У раније доба приходи од владалачких домена беху велики и, можда, најзнатнији. Доцније, поклањањем домена цркви и властели, смањени су владаочеви приходи с домена. Једино је, изгледа, нови владалац, као и на западу, добивао неку накнаду у поклонима када 6и властели као сизерен потврђивао њихове дојакошње правине.
Известан приход имали су владаоци од заштите Јевреја који су, као и на западу, плаћали владаоцу извесну таксу.
Регална права доносила су владаоцу у XV веку такође лепе приходе. То је право на ковање новца, право на приход од руда и право на побирање царина. Изгледа да су приходи од ковања новца опали за време слабе владе цара Уроша, када су поједини великаши почели ковати свој новац. У XV веку, за владе деспота Стефана и Ђурђа, приходи од ковница новца повећали су се, јер нема примера да су поједини великаши за њихове владе ковали свој посебан новац.
Велик приход имали су деспоти од рудника. У Угарској давана је владару осмина од племенита метала (урбура). Међутим, не зна се тачно колико су рудари давали српским деспотима. Али, како је рударство за њихове владе било веома интензивно, свакако су приходи од рудника били велики, како се то, у осталом, види из казивања Бертрандона Брокијера и Ивана Капистрана.
Стари данци дубровачки за слободу трговања по унутрашњости прешли су, у другој пол. XV века, на босанске краљеве. То су били т. з. „српски доходак“, који се, у износу од 2000 перпера, плаћао о Митрову дне, и стонски од 500 перпера, који се Србима у Србији плаћао о Ускрсу, а онима из Босне на дан Св. Влаха.
Као и на западу, и у нас је регално право владаоца било отварање нових тргова и царинарница. Најглавније царине, које се зову и доходак, биле су унутрашње и пролазне (мимоходне, на западну tranziturae). Оне су се плаћале највише на трговима, на важним пролазним и саобраћајним местима, на бродовима и т. д.
Као и раније, примао се у име царине десетак од вредности робе. Царина се обично наплаћивала онде где је вршена измена производа, а наиме на трговима, како би се лакше могао вршити надзор над трговцима. Цариници су трговачку робу која улази у државу пописали, а Царина би се наплаћивала на оном тргу где је роба Продана. Царину на сву робу платио би трговац само у случају ако је с робом хтео прећи српску границу.
Новац краља Драгутина
Новац краља Милутина
Новац краља Милутина
Новац краља Радослава
Новац Стефана Душана
Новац Стефана Душана
У царинским односима Дубровника према српској држави опажа се код Дубровчана тежња да по сваку цену спрече увођење каквих новотарија. Тако, напр. у једном писму краљу Урошу I кажу Дубровчани: „коумерка да држимо кралевства ти оу законје господина ни отца ти“. У привилегији цара Стефана Душана за Дубровчане од 1349. истиче се да Ће Дубровчани плаћати царине по закону, како су их плаћали и раније.
За време деспота помињу се тргови у Плани, Руднику, Параћинову Броду, Новом Брду и т. д. Правила се даље разлика између великих и малих тргова. На великим продавала се скупа, а на малим незнатнија роба (мала коупла).
С обзиром на казивање Константина Философа да је деспот Стефан дао Београду нарочите трговачке повластице, рекао бих да је Београд, а можда и Смедерево, имао т. з. jus stapulie, по коме је роба, донесена из Угарске и преко Угарске, морала бити истоварена само у Београду одн. у Смедереву и ту продавана. Тако су страни трговци морали своју робу продати на велико у привилегованим варошима, а сву корист од трговања на мало уступити домаћим трговцима. Свакако се онда и царина од увезене чохе и других тканина наплаћивала не по мери дужине него по комаду.
Као и на западу, српски деспоти давали су царине и дажбине на трговима под закуп, и то највише Дубровчанима. Тако напр. царине шетоњску (код Браничева) и планску држао је Дубровчанин Живулин Станишић, добивши, 1399, разрешницу од кнегиње Милице и синова јој да је своја дуговања подмирио. Царину у Руднику држао је под закуп Дубровчанин Мароје Лебровић, а новобрдску Дубровчанин Тудро Мласковић и нешто доцније Бенко Гундулић. Рудничку царину продао је деспот Стефан Дубровчанима за 600 литара сребра. Бранковићи издали су на поч. XV века под закуп своје царине у Трепчи и у Приштини Дубровчанину Богиши.
Поред царине, помиње се у Приштини и ковница новца (цека). Помињу се даље царине побрешка, сребрничка, за тим у Бовану код Алексинца. Закупци царина, по истеку и исплати царина, добивали су од деспота исправе којима се утврђивало да су своје обавезе према деспотима у свему испунили.
Као и раније, деспоти су приходе од појединих царина уступали високим црквеним достојанственицима, црквама и манастирима. Тако, напр. 1423 митрополит београдски Исидор примио је од рудничке царине 40 литара сребра. Деспот Стефан уступио је, 1427, лаври св. Атанасија на Светој Гори 20 литара сребра годишње од новобрдске царине и мимоходну царину у Петрусу. Деспот Ђурађ Смедеревац дао је истој лаври св. Атанасија 80 литри сребра од прихода новобрдске царине у накнаду за изгубљене метохије које су прешле у турске руке.
Право расписа и убирања пореза припада деспоту као врховном господару земље. Порези беху редовни и ванредни. Редовни су се купили сваке године, а ванредни у особитим приликама. Непосредан порез на баштину био је соће који се давао у новцу и у природним производима. Плаћао се у два пута годишње.
У приморју давали су сељаци, у XV веку, по једну перперу од огњишта у име соћа, а у дубровачком и дукљанском приморју по један дукат од куће. Није јасно да ли је и у држави деспота побиран стари источно-римски данак на главу, димнина, или је он остао ограничен само на јужне крајеве који су, у доба деспота, пали били у турске руке.
Даљи приходи владалаца беху разноврсне дажбине поданика, које се зову „побирице мале и велике“, а које се изреком набрајају у једној повељи кнеза Стефана Лазаревића од 1395 г. Између ових истакнућемо оброк, намет за плаћање жупских чиновника, за тим приселицу, обвезу поданика да три пута годишње приме на стан и храну деспота и његову пратњу.
Напредовање Турака и тежак положај деспотовине између Турске и Угарске беху изазвали потребу увођења нових пореза. Новим порезима требало је, с једне стране, плаћати данак Турцима, а с друге појачати војну снагу земље.
Новац цара Уроша I
Новац краља Вукашина
Новац кнеза Лазара . ковница Ново Брдо
Новац деспота Стефана Лазаревића
Новац деспота Стефана Лазаревића, фото Народни музеј у Београду
Већ је Вук Бранковић после боја на Косову разрезао порез на своје поданике, од кога се плаћао данак Турцима („турска плата“, „телос царев“).
Кнегиња Милица и синови јој, Стефан и Вук, разрезали су такође 1395. порез за покриће турскога данка. Обвезу плаћања овога пореза распрострли су и на манастирске поданике, ослобађајући их од свих работа малих и великих „разве работе великога господара која кје прит на всу земљу српску“.
Господин Ђурађ с мајком Маром и братом Лазарем ослобађа поданике манастира св. Павла свих обвеза „разве телоса царева“. Господин Ђурађ Вуковић ослобађа 1414. поданике истога манастира свих дажбина и обвеза, па и војштатика, „разве тоурске плате“. За време деспота Стефана данак турски износио је 40.000, а за владе деспота Ђурђа Смедеревца 50.000 дуката.
У погледу војног уређења имао је деспот Стефан пред собом пример суседне Угарске, са којом је, од поч. XV века, био у тесним и интимним везама. У Угарској је, наиме, краљ Лудвиг Велики увео, 1351, за потребе војне нови порез деветак (попа). Тежаци су дужни били давати деветак од производа својим господарима, а ови су за то, према прописима, дужни били опремити прописан број војника.
Земљевласник могао је своје поданике ослободити од ове дажбине само уз пристанак владаоца. За владе краља Сигисмунда одлучио је земаљски сабор у Темишвару, 1397, да је сваки „племић и земљевласник дужан опремити на сваких двадесет поданика једног лако оружаног коњаника . Првобитно ванредне природе, војни порез постао је, за владе краља Сигисмунда, сталан порез.
Војни порез у Србији, који је завео деспот Стефан, звао се „вопиштатик“ или „оунче лјетние“. Тај се порез плаћа „да се тјемзи огправлја воиска“. Војни порез, који се покадшто назива и „ноужда“, био је општи. Плаћала су га и манастирска села, чиме је имунитетско право манастира било знатно сужено.
У даровној повељи лаври св. Атанасија на Светој Гори ослобађа деспот Стефан манастирска села свих обвеза и дажбина „кромје нужде господствоу ми“. Интересантна је даровна повеља деспота Стефана истој лаври од 1427 г. Ту се села манастирска ослобађају од свих дажбина сем војног пореза (кромје лјетних оунги). Манастирска села дужна су, даље, поћи ва војну дужност ако би деспот лично пошао у рат; дужна су, даље, ићи на војску с крајишким (пограничним) војводом и оправљати београдску тврђаву.
Имајући у рукама велике приходе од рудника и уведавши нови војни порез, стекли су деспоти моћно оружје за сузбијање сепаратистичких тежњи велике властеле. Угушење устанка војводе Николе Зојића и Новака Белоцрквића показује јасно колико је деспот Стеван био снажан да без велике муке сузбије сваки покушај отпора.
Тим се уједно и тумачи да је владалачка власт у XV веку далеко јача него што је била у XIV веку, чак и за доба цара Стефана Душана. Стари српски државни сабор, састављен од световне и духовне властеле, губи свој ранији значај. Деспоти, Стефан и Ђурађ, свршавају важне државне послове већином самостално. Тек доцније, непосредно пред пад деспотовине, за слабе владе Јелене, удовице деспота Лазара, истичу се видније поједини великаши, а особито велики војвода Михаило Анђеловић.
Шта се може рећи или претпоставити о средњовековном часовнику у Студеници?
Слика 1. Јужни портал Богородичине цркве (стрелицом је означено место сунчаног часовника)(лево); сунчани часовник (десно, горе); детаљ часовне скале са секторима за 6. и 7. час (десно, доле) (фото. М. Тадић), Манастир Студеница
Сунчани часовник је уклесан 4 метра изнад земље, у углачаном блоку сиво-белог мермера који је узидан уз јужни портал Богородичине цркве (сл. 1, лево). Часовна скала је полукруг радијуса r = 21 cm, подељен на 12 приближно једнаких часовних сектора, од којих последња три недостају (сл. 1, десно, горе). Нема ни бацача сенке, водоравне шипке која је некада полазила из центра полукруга.
Бројчаник чине словне ознаке, јер у старословенском писму није било посебних ознака за бројеве. Словне ознаке, висине 20-27 mm, иду азбучним редом, с тим да се прескачу слова Б и Ж, а у улози шестице je убачен знак у облику преокренутог латиничног слова (сл. 1, десно, доле) који је коришћен у XII/XIII веку (у то време, на пример, настало је Мирослављево јеванђеље у коме је исписивана иста ознака за шестицу).
Док је сунчани часовник био комплетан (са бацачем сенке), сенка водоравног штапа је прелазила преко сектора и својим правцем показивала доба дана. Сунчани часовник Богородичне цркве манастира Студенице, и сви часовници тога типа, карактеристични за европски средњи век, нису показивали часове званичног темпоралног часовног система него су сами собом диктирали посебан часовни часовни систем – ликовно темпорални часовни систем. За људе европског и српског средњовековља та несагласност била је небитна.
Линије студеничког часовника су изубане, а бројке недоследно усмерене (сл. 1, десно, доле): уклесао га је аматер, како би смо данас то рекли. А ко је то могао бити?
Знамо ко није – то нису мајстори који су вајали камене украсе тог портала, нити је то неко од „обичних” смртника, протомајстор га не би пустио да му аматерским радом „квари” углачану мермерну фасаду. Био је то неко ко никога није требао питати за дозволу (великодостојник), неко ко је видео света (у то време, светски путник = ходочасник), многе цркве и на њима сунчане часовнике. Дошао је, погледао јужни портал, и одредио место сунчаном часовнику. Од протомајстора је узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето, попео се на већ постојећу скелу, исцртао и уклесао часовну скалу, и на крају између два горња блока поставио водоравну шипку.
Ко је могао бити тај „неко”, тај први српски часовничар? Знамо ко је био последњи часовничар српског средњег века, то је био српски монах Лазар који је у Москви направио први механички часовник 1404. године. Монах Лазар је у Москву дошао из манастира Хиландара. У Хиландарском типику се први пут помиње реч „час” у смислу егзактне јединице за мерење времена у оквиру дана, а испред улаза у арсану хиландарског утврђења Хрусија (старог манастира Светог Василија) откривен је стари сунчани часовник „студеничког” типа. Хиландар ‒ Хиландарски типик ‒ Хрусија ‒ Студеница ‒ ходочасник ‒ великодостојник ‒ сунчани часовник, сви ти називи и појмови асоцирају само на једног човека, Светог Саву. Свети Сава је стигао је из Хиландара у Студеницу 1207. године, надгледао и лично учествовао у осликавању Богородичине цркве, а онда је једном приликом од протомајстора узео шестар, лењир и писаљку, чекић и длијето… и тако је настао студенички часовник, најстарији сачувани српски и јужнословенски часовник.
Односи са суседном Бугарском имали су кључни значај за Српску државу у средњем веку. Те везе, некад пријатељске, често супарничке, развијале су се од настанка Српске државе у IX и X столећу. Србија се дуго налазила у подређеном положају у односу на тада врло моћно Бугарско царство. Ипак, забележено је и да су 864. године Срби у својим планинама зауставили и поразили бугарске трупе и да су заробили Владимира, сина цара Бориса. Бугари су жестоко опустошили српске земље 924. године, након чега је Србија једно време била бугарска област – све док се није ослободила под кнезом Чаславом Клонимировићем.
Крунисање цара Душана, слика Паје Јовановића на којој су приказани српски и бугарски патријарх који стоје иза цара Душана (1900); фото: Википедија
И друга српска држава – Дукља одржавала је блиске везе са Бугарском. Дукљански владар Јован Владимир се оженио кћерком цара Самуила – Косаром. Његов даљи потомак краљ Бодин је у време побуне Бугара против Византије, чак био проглашен за бугарског цара, под именом Петар(1072. године).
Изузетан интензитет односа између Србије и Бугарске посебно је видљив у доба Немањића. Немањићи су у готово свакој генерацији успостављали брачне везе са бугарским владарским породицама. Избројали смо четири Бугарке које су биле удате „у Немањиће“, као и четири Српкиње удате за бугарске владаре. О тим брачним везама не знамо много. На жалост, средњовековни српски документи, а нарочито црквене „хагиографије“ владара, ретко или никако не помињу њиховe бракoве или супружнике. Понекад познајемо детаљније и њихову судбину, као и потомство, некада је име супружника све што је историја сачувала, а некада ни толико.
Повратак моштију Светог Саве
Било је, вероватно, у тим средњовековним везама, као у сваком браку – и љубави, и радости и туге, било је оданости, а и неверства – понекад и буке и беса, развода. О свему томе мало знамо. До нас нису допрле љубавне заклетве, нити приче о очијукању и љубакању у предвечерње сате, о усхићеним погледима, о стиску руке, нити заклетве о вечној, доживотној верности. Немамо љубавну поезију каква је у то доба стварана у срцима и грлима трубадура, тамо на југу Француске. Све то морамо сами дочарати, док се подсећамо давних брачних веза између српских и бугарских владарских породица.
Српски краљ Стефан Владислав, унук великог жупана Немање и син Стефана Првовенчаног, био је ожењен Болеславом, кћерком знаменитог бугарског цара Јована Асена II, једног од најмоћнијих владара свога доба на Балкану. Владислав је дошао на престо Рашке уз подршку таста из Бугарске, збацивши свог старијег брата Стефана Радослава (1234. године). Користећи своје везе у тазбини, Владислав је успео да из бугарске престонице Трново, пренесе у Србију, у манастир Милешева, мошти свога стрица, Светог Саве. Архиепископ Сава се, наиме, разболео и умро 1226. године приликом посете двору у Трнову, па је на лицу места био и сахрањен. Међутим, након смрти моћног таста, Владислав губи подршку међу српским племством. Био је приморан да преда власт млађем брату – Урошу I. У браку са Бугарком Болеславом, Владислав је имао два сина – жупане Стефана и Десу, као и једну кћи.
Једна сестра Стефана Владислава, односно кћи Стефана Прововенчаног, чије име није познато, била је удата за бугарског севастократора Александра, брата цара Јована Асена II. Њен син, севастократор Калојан, подигао је цркву Бојану близу Софије, са чувеним фрексама из 1259. године. У натпису ове цркве Калојан помиње да је „унук светаго Стевана краља Српскаго“.
Бугарски цареви – „упола Срби“
Једна друга српска принцеза непознатог имена била је мајка бугарског цара Константина, чији се портрет такође налази у цркви Бојана. Наиме, кћи великог жупана Стефана Немање (непознатог имена) била је удата за бугарског великаша Тиха Асена. Њихов син – односно Немањин унук – који се звао Константин Тих Асен, био је две деценије бугарски цар (1257-1277). У једној повељиКонстантина Тиха помиње се „св. Симеон Немања, деда царства ми“, а и византијски хроничари говоре о њему као „упола Србину“. У Константиново доба у Бугарску су упали Монголи и опустошили целу земљу. Једном приликом је цар Константин Тих пао са коња и сломио ногу. То су искористили његови непријатељи, побунили се и убили га. Његов син Михаило Асен није успео да обезбеди очево наслеђе, него је и сам био убијен 1300. године.
Смрт Константина Тиха је имала и једну посредну последицу на власт у Србији. Неколико година касније, српски краљ Драгутинје у лову такође пао са коња и сломио ногу. Протумачивши незгоду као Божију казну и сетивши се несретне судбине свог рођака у Бугарској након лома ноге, Драгутин је решио да избегне сличан крај. На сабору у Дежеву, 1382. године, добровољно је уступио власт млађем брату Милутину, задржавши само титулу краља и неке области на северу Србије.
Теодора Бугарка – мајка цара Душана
И краљ Стефан Урош II Милутин је, у низу својих брачних веза (био је ожењен најмање пет пута, а можда и више), склопио брак 1284. године са Аном, кћерком цара Георгија I Тертера. Овај цар је био куманског порекла и владао је у време слабљења Бугарске као регионалне силе. Изгубио је власт 1292. године. Након тога је до смрти (1308. године) живео на двору свога сина – цара Теодора Светислава. Краљ Милутин је променио жену чим су се променили његови политички интереси. Након што је решио да склопи мир са византијским царемАндроником II Палеологом, Милутин је 1299. године отерао Бугарку Ану и оженио се са царском кћерком –Симонидом, која је тада имала само осам година. Ана Тертер се у другом браку удала за византијског племића Михаила Дуку.
И кћерка краља Милутина – Ана (или Неда) – била је удата за бугарског владара – цара Михаила Асена IIIШишмана. Kao и већина бугарских царева тога доба, Михаило није постао владар 1323. године по праву наследства, него силом и коришћењем свог положаја господара Видина. Основао је последњу царску династију Бугарске. Брзо након ступања на престо, слично краљу Милутину, Михаило Шишман се развео од своје супруге – Српкиње, да би се оженио једном византијском принцезом. Касније је и заратио са Србима, али је у чувеној бици код Велбужда, 1330. године, изгубио и престо и главу. Овом битком, у којој се по ратничким способностима посебно истакао краљев син –Стефан Душан, Србија се потврдила као најзначајнија сила на Балкану тога доба.Милутинов (вероватно ванбрачни) син и нежељени наследникСтефан Урош III Дечански (Милутин је, наиме, престо наменио млађем сину Константину, док је старијег сина – Дечанског – покушао да ослепи, након што је овај дигао побуну), био је у првом браку, око 1293. године, ожењен Теодором, кћерком бугарског цара Смилца. Теодора је била мајка најмоћнијег српског владара – цара Душана (умрла 1322. године). Смилец, деда цара Душана, био је бугарски великаш. Дошао је на царски престо 1292. године. Био је ожењен кћерком византијског севастократора Констанина Палеолога (брата византијског цара Михаила VIII Палеолога). Према томе, цар Душан је посредством своје бабе, бугарске царице и византијске принцезе, имао додатни основ да претендује на царски престо Византије. Стефан Дечански и Теодора су, поред Душана, имали још једног сина – Душицу, који је умро млад у Цариграду, у време прогонства његовог оца Стефана Дечанског.
У „Краљевству Словена“ дубровчанина Орбина, приповеда се како је „У бици био рањен и оборен с коња цар Михајло. Али пошто га нису тада препознали, касније га је нашао један српски коњаник межу онима који су се због рана били склонили у шуму, где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. Кад је био доведен пред краља Стефана, овај му је рекао да га је праведни суд божији довео до тога. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: ‘Нека се испуни воља божја’. Изрекав то издахне“.
Убијеног Михаила Шимана је краткотрајно наследио његов и Анин/Недин син (односно унук краља Милутина) Јован Стефан, који је претходно са мајком живео у избеглиштву у Србији. Међутим, већ након годину дана, бугарска властела се побунила, збацила Јована Стефана са власти и довела на престо његовог рођака Јована Александра. Јован Стефан је са мајком поново побегао у Србију, а затим даље – у Дубровник, па у Италију, где је и умро око 1373. године. Имао је два брата – Шишмана и Михаила. Њихова мајка – Ана Немањић је дуже живела у изгнанству у Дубровнику (1337-1346). Њен син Шишман је такође умро у Дубровнику, а сахрањен је у бенедиктинској опатији, на Локруму.
Душанова љуба
Следећу српско-бугарску брачну везу склопио је Стефан Урош (IV) Душан, након обарања и убиства свога оца,Стефана Дечанског Као врло практичан човек и владар, несклон сентименталностима, Душан је „заборавио“ на интересе свог брата од тетке, бившег бугарског цара Јована Стефана. Уместо тога, одлучио је да поправи односе са источним српским суседима, па је склопио савез са новим царем – Јованом Александром, који је дошао на власт исте године када и Стефан Душан. У склaду са обичајима, овај савез је учвршћен браком Стефана Душана са царевом сестром – Јеленом, склопљеним о Ускрс 1332. године. ЦарДушан је, према томе, имао веома блиске везе са бугарским владарима: и мајка и супруга су му биле Бугарке. Тако се значај бугарских веза за Србију потврђује и у биографији најмоћнијег од српских средњовековних владара.
Царица Јелена је била жена јаког карактера. Појављује се скоро редовно на фрескама, достојанствено приказана уз свог супруга, краља, а касније цара, који је очигледно за њу био јако везан. У једном дубровачком писму, помиње се „велика љубав“ Душанова према Јелени. Додуше, брак је првих година помутила чињеница да Јелена није могла свом краљевском супругу да роди наследника – што је био главни задатак који је имала свака „снаха“ у владарској породици. Запостављање овог „задатка“ повлачило је за последицу развод. У једном моменту, оваква судбина је запретила и браку Душана и Јелене. Наиме, након пет година чекања, Душан је изгубио стрпљење, па је 1336. године преко Дубровника отпослао емисаре по Европи, неби ли себи пронашао нову младу. Избор је пао на принцезу Елизабету, деветнаестогодишњу нећаку аустријског војводе Отона и кћерку покојног немачког краља Фридриха Лепог. Брачни преговори су далеко одмакли, али су ненадано и завршени. У једној аустријској хроници наводи се да је млада принцеза била толико ужаснута могућношћу да се уда за „шизматика“ (тј. православца), па макар он био и моћни краљ Србије, да је пала у постељу и недуго затим умрла (октобра 1336. године). Можда разлог смрти аустријске принцезе баш и није оно што је записао католички опат у својој хроници. Но изгледа да је неуспех ове замисли имао повољно дејство на везе измеђуДушана и Јелене. Наиме, већ наредне, 1337. године, рођен је насленик – последњи од Немањића– мали Урош (каснији цар Урош).
Стефан Дечански
Краљ Драгутин, Фреска из Ариља
Краљ Милутин, Фото: Википедија
Цар Душан и царица Јелена са младим царевићем Урошем на средњевековној фресци
Хребељановићи и Бугари
Након Душановог крунисања за цара „Ромеја и Срба“, Јелена постаје царица (1345. године).Јеленин брат Јован Асен, који је живео на српском двору, истовремено је проглашен за деспота што је, према византијском царском церемонијалу, била титула одмах испод царске, коју су добијали најближи цареви сродници (други деспот је постао Душанов полубрат Симеон). НаконДушанове смрти (1355. године), царица Јелена је владала једним делом територије Српског царства, око града Сера. Ускоро се замонашила, узевши манастирско име Јелисавета (око 1359. године). Јелена је, изгледа, посредовала у женидби свога сина, цара Уроша. Сина је 1360. године оженила влашком принцезом Аном, свастиком бугарског наследника престола, цара Јована Страцимира. Тако је и последњи Немањић склопио брак који је бар делимично био последица бугарских веза.
Јелена је живела је довољно дуго да доживи распад моћне државе коју нејаки Урош, није био у стању да одржи. Умрла је 7. новембра 1374. године као великосхимница Јевгенија. Њен брат, деспот Јован Комнен Асен, умро је пре ње, око 1363. године. Управљао је градовима Албаније: Валона, Канина, Берат. Јованова кћи Комнина, била је удата за Зетског владара Балшу II Балшића.
Бугарско-српски бракови, фото: Порекло
И следећа династија српских владара – породица кнеза Лазара Хребељановића – успоставила је блиске односе са бугарским царевима. Кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице по имену Драгиња(или Драгана) удала се, око 1386. године, за цара Јована Шишмана, последњег бугарског владара у Трнову. После освајања Трнова, Јован Шишман је постао турски вазал. Погинуо је ратујући у турској војсци против влашког војводе, у познатој бици на Ровинама (1395), у којој су нашли смрт и два знаменита српска великаша: краљ Марко („Марко Краљевић“) и господин Константин Драгаш. Цар Јован Шишман и Драгиња су имали више деце: Александра, Фружина, Керацу, Асена. Њихов син Александар је одведен у Малу Азију, где је примио ислам и добио од султана Бајазита I једну област на Црном Мору. Касније је био управник Смирне. Погинуо је 1418. године у устанку неке исламске секте. Тако се, под далеким азијским небом, сетно завршила прича о потомству из бугарско-српских владарских бракова.
Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака непроцењиве српске историје, осим хировитости југословенског монарха и дубоке привржености масонима који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.
Жрнов
Некада се на месту где данас поносно стоји споменик Незнаном јунаку на Авали чврсто уздизао средњовековни град-тврђава Жрнов или Жрнован. Где су данас остаци Жрнова, за који више од половина Београђана чак не зна ни да је постојао?
Давне 1934. године краљ Александар Карађорђевић, брутално га је уништио, сравнивши га са земљом, занавек га пославши у заборав. Зашто?
Археолози тврде да је Жрнов, град на највишем врху Авале, био једно од шест најважнијих утврђења Србије, као и да је златно доба имао у време Српске деспотовине, а да је подигнут на захтев деспота Стефана Лазаревића. Наводно је изграђен на темељима старе римске осматрачнице, а име је добио по жрвњу који је служио за млевење руде налажене у подножју брда.
Жрнов из XIX века (цртеж Феликса Каница); фото; Википедија
Жрнов из XIX века (цртеж Феликса Каница); фото: Википедија
Остаци Жрнова пре рушења; фото: Википедија
Жрнов средином XV века бива обновљен и под Турцима добија име Хавала што значи сметња, препрека, па одатле и назив једине београдске планине Авала.
Авала је за Османлије представљала „праву разбојничку кулу, оловом покривену са које су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили“. Временом, утврђење губи било какав стратешки значај, и негде од XVIII препуштено је зубу времена.
Премда непроцењив за српску историју, краљ Александар је решио да минира остатке града како би се подигао комплекс споменика Незнаном јунаку по нацрту чувеног вајара Ивана Мештровића. Краљ је Мештровићева изузетно ценио, те је њему била препуштена не само градња неколико капиталних споменика који су украсили ондашњи Београд, али и предратну Краљевину Југославију.
Авала са развалинама на врху (Вића Малетић, из књиге В. Карић – Србија, опис земље и народа 1887.); фото Расен/архива
Жрнов
Жрнов
Мештровић је те „кобне“ 1934. године добио одрешене руке, новац и моћ да споменик изгради по својим сопственим естетским и симболичким критеријумима. Интересантно је да његово решење, иако првобитно представљено као оригинално дело, у ствари представља измењену копију гробнице персијског цара Кира.
Београдска чаршија била је затечена и шокирана, међутим бројни апели јавности нису уродили плодом, те је без иједног логичног оправдања, Жрнов без трага нестао 19. априла пре 79 година. Интересантно је да је уочи последњег минирања старе тврђаве откривен слој из римског раздобља, где су пронађени цистерна с питком водом као и пећ за печење хлеба.
На новопеченим рушевинама фотографисао се сам краљ, а по који камени остатак пренет је у подавалско село Бели Поток.
Жрнов
Женов, поглед одозго
Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака београдске историје, осим хировитости југословенског монарха и дубоке привржености масонима који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.
О чему се, наиме, ради? Краљ Александар и Мештровић били осведочени масони, а српска престоница Београд је у време краљевине Југославије сматрана је значајним упориштем светске масонерије. Наводно је управо по њиховом налогу саграђен маузолеј на највишој тачки Авале, на врху са истакнутом пирамидом, главним масонским обележјем.
У прилог овој претпоставци иде и податак да је церемонију отварања споменика југословенски монарх отпочео држећи сребрни чекић у руци, који спада међу основне симболе и алатке код масона.
Жрнов
Нешто логичније, али недовољно јако објашњење за вандалски чин рушења старог града јесте краљева манијакална опсесија југословенством које је симболизовано у „Каријатидама“ – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије. Симбол српства – град Жрнов морао је да уступи место споменику новог светског поретка, и Александар је као југословенски, а не српски краљ то оберучке прихватио.
Основе комплекса свечано су отворене на Видовдан 1934. године, а читав је завршен тачно четири године касније, што краљ Александар није ни доживео, страдавши у атентату у Марсељу.
За крај, преносимо интересантан закључак из књиге „Жрнов, српски Авалон“ историчара Радована Дамјановића: „Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то, једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!?„
Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.
Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.
Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.
Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491
