Двор краља Милутина у Приштини

ПОДЕЛИТЕ

Судећи према повељама, у Приштини, су имали двор тројица српских владара: Милутин, Стефан Дечански и Душан, можда и Урош, а свакако и обласни господар Вук Бранковић у временима око косовске битке. Владарски двор налазио се крај реке Приштевке источно од тадашњег језера, на данашњем потезу Сарајиште, односно између Чарши-џамије и Сахат-куле.

Краљ Милутин, Приштина

Двор Краља Милутина у Приштини (Спиридон Гопчевић – Стара Србија – Македонија)

Средњовековна Приштина

Приштина почиње играти значајнију улогу у Средњем веку, када од почетка XIV века постаје важно урбано средиште. Била је често боравиште краљева и архиепископа и обласних господара. Са првим радовима у копаоничком, новобрдском и јањевском руднику ту је подигнут двор краља Милутина.

Судећи према повељама, у Приштини, су имали двор тројица српских владара: Милутин, Стефан Дечански и Душан, можда и Урош, а свакако и обласни господар Вук Бранковић у временима око косовске битке. Међу првим српским градовима она је у средњем веку имала јаку колонију Дубровчана, који су држали у закупу царину и имали индустрију за чишћење сребра из Новог Брда и Трепче. Владарски двор у Приштини налазио се  источно од језера, крај реке Приштевке. 

Милутинов двор

Милутин је на историјску сцену ступио 1267. године, када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Он је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом VIII о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника, уместо старијег сина и угарског зета Драгутина.

На челу византијске делегације налазио се будући унионистички патријарх, хартофилакс Јован (XI) Век (васељенски патријарх 1275-1282), али је већ у самом старту дошло до размимоилажења у ставовима две стране, која је оличена у Пахимеровом згроженом опису српског двора у условима непримереним царским навикама Византинаца. Ситуација на краљевом двору у Србији је описана речима:

„И све је код њих било припросто и сиромашно“

У том опису Драгутинова супруга, угарска принцеза Катилина седи у старој хаљини и преде.

Друго посланство је долазило у Србију на Милутинов двор више пута између 1297. и 1299. године. Предводио га је познати византијски државник, филозоф и књижевник Теодор Метохит, који је у Србију о томе оставио спис у којем је до детаља описао своје последње путовање и пријем на краљевом двору марта 1299. године:

Стефан Милутин Урош 2

Краљ Милутин (А. Јовановић 1852); фото: Википедија (бојено)

„Водили су ме не малобројни млади племићи, свечано опремљени, отуда послати да ми укажу почаст – како је обичај. Читава церемонија и пролазак беху врло елегантни, са пуно уважавања и кићености, показујући и обзнањујући становништву долазак племенитог посланства највећег господара и, с обзиром на најважнији [посао] неупоредивог у односу на друга раније. И сам краљ се веома био накитио и читаво тело празнично оденуо, претрпавши се драгим камењем, бисерјем и нарочито златом – колико је год могао. Цео двор бљештао је од свилених и златом везених тканина… и читав овај, што би се  рекло, призор беше по угледу на царску и, колико је могуће било, ромејску племенитост“.

Одушевљење дочеком и средином додатно је појачано храном која им се служила у великим количинама („у тој мери да би можда достајало не само за нас већ можда и да нас је двапут толико“) и начином на који је послужена:

„у златним и сребрним тањирима и посудама“.

Треба бити обазрив приликом коришћења списа византијских историчара јер преувеличавања могу ићи на обе стране – у негативну и позитивну. И као што је Јован Век могао да стање на српском двору приказује горим него што јесте, тако је и Теодор Метохит могао да слика ситуацију бољом и на тај начин себи и посланству даје на значају, већем него што су у том тренутку имали.

Међутим, и поред свега тога, разлике између Урошевог и Милутиновог двора су више него велике и оне су одраз знатног привредног успона који је Србија доживела у другој половини XIII века.

Значајна државна проширења и повећања прихода омогућила су Милутину да свој владарски двор са скромног претвори у раскошан и велелепан двор по узору на византијски са све етикецијом, церемонијалом и другим карактеристикама које су га красиле. Милутин није само владарски двор уредио по византијском моделу, већ је то учинио и са државом.

Поред двора у Приштини, Милутин је имао резиденције у Неродимљи (у близини данашњег Урошевца, на Косову). у Сврчину (на острву некадашњег Сврчинског језера), и, недалеко одатле, раскошни двор у Паунима. Пети Милутинов двор био је у Штимљу. Дворови су постављени један близу другог, око језера на Косову. У њима су одседали и Милутинови наследници.

Краљ Стефан Дечански радо је столовао у Приштини одакле је, 1325. године, писао Дубровчанима да му пошаљу “митровдански данак”.

Краљ Милутин

Јован Аргиропулос предаје медицину у болници краља Милутина (1448 ): фото: Википедија

Цар Душан и цар Јован Кантакузин

Стефан Душан је користио локацију у области Приштине као свој владарски двор пре него што се на крају преселио у околину Скопља. Византијски цар Јован Кантакузин бележи да је у лето 1342, идући из Скопља за Приштину на састанак са краљем Душаном, стигао „у неки крај који се због лепоте зове Паун“:

„Неки крај који се због лепоте зове Паун (на грчком Таон), и ту код неутврђеног села по имену Приштина, састане се са краљем, који је стигао са супругом“. 

Кантакузин је у својим мемоарима Приштину описао као велико неутврђено село у коме стоји краљевски дворац. Према његовом опису, Двор је био ограђен, имао је капију кроз коју се улазило у велико двориште у коме су гости одјахивали с коња. Уз ограду дворишта налазиле су се коњушнице, просторије за псе и ловачке соколе. Ту су се, такође, налазили и станови за многобројну послугу. У двору је било и великих одаја за државне саборе, суђења, свечаности и гозбе.

Цар Душан

Крунисање цара Душана (детаљ слике Паје Јовановића ; фото: Википедија

Кантакузин је затекао у заседању савет од 24 најугледнија достојанственика који су заповедали царском војском. Гост српског краља боравио је у посебном логору под шаторима, ван двора.

Постоји и запис према којем Цару Душану 1351. године, “доидоше в нашем царству в Приштине властеле и грађане столнога града Котора” па им он, повељом, потврди жупу Грабељ и друге крајеве.

Цар Урош, је марта 1365. године, у Приштини издао своју до сада последњу познату повељу којом је синовима севастократора Бранка Младеновића потврдио ранији посед над Косовом и Дреницом.

Двор Вука Бранковића

Вук Бранковић је по доласку из Охрида 1372. године, одлучио да се са породицом пресели у Приштину, коју му је поклонио кнез Лазар, после узимања овог града од Мрњавчевића.

Вук се са супругом Маром и децом најпре уселио у бивши дворац краља Милутина у којем су становали и Мрњавчевићи. Међутим, како је овај дворац био доста оронуо, Вук је изградио нови дворац на брегу према Грмији,

Била је то по опису Дубровчана једна лепа и пространа зграда у коју се сместила Вукова породица и неопходна управа. Двор је по угледу на византијске дворове био опремљен теписима, завесама и бројним украсима. У близини двора биле су баште и воћњаци, а изграђена је и једна војна постаја.

Приштина у бици на Косову

Владарски двор у Приштини је пре Косовске битке био главно место Вука Бранковића. У овом двору он је 20. јануара 1387. године издао повељу од осамнаест тачака, којом потврђује уобичајене повластице Дубровчанима.

„Они Дубровчани који су се забаштинили по мојим градовима ти да зидају град и да га чувају, а они који су гости и нису се забаштинили њима је дата слобода да сами изаберу.“

Косовска битка, Косовски бој, Битка на Косову, Бој на Косову

Икона Српске православне цркве о Боју на Косову; фото: Википедија

У косовском окршају, 28. јуна 1389. године, Приштина је имала важну улогу у снабдевању и безбедности позадине главнине турске војске. Турски хроничар XV века, Мула Мехмед Нешри, тврди да је турски султан Мурат стигао у Приштину “уочи битке 27. јуна до завидела и утаборио се северно од града”.

После битке, 28. јуна поподне, дозволом Бајазита пренето је тело погубљеног кнеза Лазара са ратишта и сахрањено у саборној цркви која се, изгледа, налазила на месту где је данас Пиринас-џамија. Скоро три године касније, половином фебруара 1391. године, дозволом Бајазита, тело кнеза Лазара је пренето у Раваницу.

Непосредно после боја на Косову пољу у Приштини издаје повељу господин Костадин Драгаш којом потврђује свом „суроднику“ војводи Дмитру дар Хиландару.

Бранковићи и Лазаревићи

Приштина је после косовске битке остала престоница Бранковића. У њој је Вук још неко време потписивао повеље. све док се лета 1392. године није обавезао да плаћа данак Турцима и пусти турске чиновнике у градове. Тако су у Приштини, поред деспотових, били и турски чиновници. То двовлашће трајало је све до коначног пада под Турке 1455. године.

Вук Бранковић

Једини сачуван портрет Вука Бранковића, са фреске у охридској цркви Богородице Перивлепте; фото: Википедија

Приштина је током прве половине XV била велико дубровачко седиште што потврђује број судских колегија

Господин Ђурђе Бранковић борави у Приштини, 1406. године.

Још за живота деспота Стефана, 1421. године, у Приштини господина Ђурђа, борави турски кадија.

На дворском витешком тркалишту у Приштини, 1435. године, о Божићу, витезови су у  пуној опреми са копљима покушавали да дохвате једну рукавицу постављену на врх мотке.

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић је бавећи се на Косову као конзул доказивао да су Сврчин и Пауни један те исти двор, односно, Сврчин је дворац у Паунима. С њим се сагласио и Сима Ћирковић:

„јединствен комплекс: Сврчин на острву, а Пауни на обали језера. Код Прелаза је било место на коме су били повезани, али данас не знамо како, скелом или дрвеним мостом или покретним мостом“. 

Косово, опис земље и народа

Пошто краљ Милутин понова учврсти своју власт и над јужним делом Косова, пренесе он на Косово и средиште свога краљевства; а средиште самога Косова постаде Приштина, где се тада и Липљанска епископија пренесе (у Грачаницу). Од тога доба Липљан поче да губи, а Приштина да добија све више значаја.

Приштина

Сахат-кула у Приштини; фото: Википедија/ Zana Begolli

У Приштини су од тада често становали владари – Немање. Душан у једној листини од 1340. године вели да је боловао у Приштини, а помиње се да су се Душану поклонили у Приштини изасланици, властеле и грађани града Котора, коме је потврдио повеље које су му дали и његови предходници. Године 1365. издао је у Приштини цар Урош повељу манастиру Хиландару. Године 1387. бавио се у Приштини владалац Косова поља Вук Бранковић, где су му се те године а 20. јануара поклонили дубровачки посланици Никола Гундулић и Јаков Бавжелић, којима је потврдио старе повластице дубровачке; а 1392. године, дакле после косовске битке, Вук је у Приштини написао ону повељу којом се оглашује за вазала Бајазитова. После 1403. године, када је деспот Стеван Лазаревић последњи пут покушао да очува независност Србије, помиње се у једној повељи: Бранко кефалија приштевски и то је ваљда последњи српски градоначелник у овоме граду. Бар он се последњи помиње. У то доба владала је Косовом породица Бранковића. У Дреници је била баштина Бранковића и после смрти Душанове они су завладали великим делом Косова и држали су у својим рукама три важна града: Приштину, Вучитрн и Звечан. Мурат II затим освоји Приштину да се још једном на кратко време поврати Ђурђу Бранковићу и опет 1455. године потпадне коначно под власт Турака…

У данашњој чаршији под многим и многим кућама провирују старе зидине које се нарочито при откопавањима налазе. Старији путници наилазили су на трагове старих грађевина али, како је дошао у Приштину вилајет, те се куће почеле нагло да дижу, оборено је све. У многим кућама има и данас камења из старих грађевина, има га и са натписима, који су, дабоме, пропали.

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић са кавазима (тјелохранитељима) 1912.

Тако је пропао један од најдрагоценијих споменика који се врло дуго држао. То су двори краља Милутина. На месту где је данашњи конак (сарај) познаје се да је кадгод била врло велика грађевина од које се неки сводови под земљом и сад налазе. Налазе се још и остаци зидова над земљом а и у авлији конака траг неких сводова ваљада од “доњих подрума”. У целини је и добро очувана остала је једна од оних кула које су ваљада биле на угловима двора. То је четвртаста кула висока око 15 метара, на врху продужена минаретом од дасака. Данас та кула служи као сахат-кула а то је и учинило да се све до данас сачува. Сад је већ у пројекту да се зида нова сахат-кула те ће се и овај остатак дворова Милутинових разрушити…

Старији путници, који су затекли више трагова од старих дворова, опредељују и облике те грађевине. Пре двадесет и више година, док није железница везала приштински трг искључиво за Солун, развале су се те грађевине још толико држале да је под њима био скадарски пазар тј. Шкодрани су тада, са дугим и претовареним караванима слазили у Приштину и по неколико месеца држали под зидинама дворова свој пазар. И све док није за вилајет затребало зидање пространих и великих конака, ти су се дворови увек држали.

Нешто је ипак чудновато. Стара сахат-кула, као једини сведок бивших Милутинових дворова уједно је и сведок тога, да то није толико стара грађевина. У сахат кули има каменова који су из неке друге, старије грађевине…

Бранислав Нушић, Београд, 1902.

Украс 1

Конзулат, Приштина

Српски конзулат у Приштини почетком 20. века

Произилази да се. Владарски двор у Приштини налазио на обали језера покрај реке Приштевке. То је место на данашњем потезу Сарајиште, односно између Чарши-џамије и Сахат-куле. 

Основу града представљала је група кућа и колиба подигнутих око краљевског двора, који се налазио у средишту данашњег града, око и иза нове палате Народног одбора Косова и метохије.

Двор је срушен када су Турци 1448 коначно заузели Приштину (према Евлији Челебији порушен је после косовског боја) и од његовог камена су сазидана суседна Џамија Султана Бајазита,

Сахат кула је једини преостали аутентични део некадашњег двора краља Милутина. Кули извидници тј Пиргу је измећу два светска рата дозидан сат са кућиштем у српском црквеном стилу. Данас је то један од симбола града и налази се у дворишту Прве Приштинске Гимназије.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Спиридон Гопчевић, Стара Србија – Македонија, 1890.
Бранислав Нушић, Косово, опис земље и народа, Београд 1902.
Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд, 1986.
Живојин Андрејић, Још једном о несталим косовским средњовековним језерима, Сврчин и Јањево, и дворовима српских владара, архиепископа и епископа, Центар за митолошке студије Србије / Рача / Крагујевац, 2015.
Живојин Андрејић – Средњовековна Кнежевина Морава – земље и жупе – VIII-XII век, Центар за митолошке студије Србије / Рача / Крагујевац, 2016.
Живојин Андрејић – Српски средњи век, , Центар за митолошке студије Србије / Рача / Крагујевац, 2020.
Божидар В. Зарковић – Урбане прилике у време краља Милутина, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 55, 2021.
Стојан Новаковић, „Немањићке престонице Рас-Пауни-Неродимља“, Глас СКА 88,
Београд, 1911
Повеље о земљама и задужбинама Косова и Метохије 4 – Почетак дечанске хрисовуље
Душан Т. Батаковић – Нова историја српског народ, Наш Дом, београд
Реља Катић – Српска медицина од IX до XIX века, Београд, 1967.
Миладин Стевановић – Вук Бранковић јунак или издајник

Сродни чланци:

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?
Чедомиљ Мијатовић и потрага за благом Немањића
Нико у средњовековној Србији није изгубио живот због верских убеђења
Предање о Косовском боју и археолошке чињенице
Породичне везе Немањића са царевима Бугарске

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на страници Краткословље.

Поделите


Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.