Словени

Српски идентитет – словенски, православни и светосавски

Христијанизација је била дуг и добрим делом болан процес. Привођење хришћанству је било понекад драговољно, а понекад насилно. С друге стране, потискивање и одбацивање старе вере је текло недоследно и по начинима неуједначено – понекад је обрачун с њом био суров, а понекад стрпљив и компромисан.

Српски идентитет кроз миленијуме

Словенска митологија, под којом подразумевамо свеукупност митолошких представа древних Словена (Прасловена) од прадавнине до времена њиховог културног и језичког јединства, односно до краја првог тисућлећа наше ере, иако фрагментарно очувана, сведочи о развијености старог словенског Пантеона и веровања.

До пре десет векова је међу словенским народима постојала целовита и у многоме за све јединствена митолшко-религиозна основа и представа о свету и животу, чувана и развијана од прасловенске давнине. Премда се не може говорити о јединственом Пантеону Западних и Балтичких, Источних и Јужних Словена, подударности и сличности у њиховим разликама су више него очигледне.

Данас су нам, између осталих, са више или мање појединости, позната и божанства највишег ступња божанства ниже равни и њихова улога у обредним, правним, привредним и војним појавама одређених етничких и племенских заједница

БОЖАНСТВА НАЈВИШЕГ СТУПЊА

– Перун, Хорс, Дажбог или Дабог, Стрибог, Симаргл, Мокош, Велес, Сварог и Сварожић, Рујевит, Поревит
– Троглава божанства: Триглав и Тројан,
–  Божанства са четири лица: Поренут, свевидећи Световид – Вид,
–  Богови одређених годишњих доба: Јарило (Јаровит, Герувит, лат.), Купало, Кострома,
–  Божанства друштвених појава: Радогост (Радхошт),
–  Божанства производних сила природе: Припегала,
–  Божанства младалачке раздраганости: Лада, Љељо,
–  Божанства претка заштитника: Чур,

БОЖАНСТВА НИЖЕ РАВНИ

–  Божанства судбине и коби (Суд, Усуд; Доља, Лихо),
–  Божанства истине и лажи (Правда, Кривда),
–  Божанства болести и смрти (Нав, Морена),
–  Божанства рађања и живота (Род, Жива),
–  Божанства грознице и узрујаности (лихорадки),
–  Божанства оваплоћења смрти (мари, мора),
–  Родословни хероји (Киј, Шћек, Хорив),
–  Митски преци (Чех, Лех, Крак),
–  Митолошка бића (Див),
–  Чудовишта змајолике природе,
– Личности из предања и прича (Баба Јага, Баш-челик, горски, водени и морски цар, шумска мајка),
–  Духови дома (домовие),
–  Духови дрвећа (лешие),
–  Русалке,
–  Виле,
–  Духови у животињском обличју (медвед, вук) и бројна ванприродна бића.

Све је то, наравно, налазило места у старом словенском календару, а много је, уз разумљиве преинаке, али и без њих, унето и у прихваћени хришћански календар и смештено уз хришћанске празнике, па и уз оне најглавније.

Верска нетрпељивост, иза које су, по правилу, поготову кад је реч о Словенима, стајали други разлози и побуде, доносила је ратове, покоље, разарања светилишта, рушење идола. Православна црква је у том погледу била толерантнија, што се посебно огледа у мудром деловању светога Саве, чијим су просветитељским умећем премошћена два недовољно успела претходна покрштавања Срба.

Османлијска најезда и њено вишевековно завојевање наших крајева уназадили су Српску православну цркву и народ је, уз оскудно и недовољно учено свештенство, у основи чувао хришћанска уверења и припадност, упркос разним недаћама и сеобама које су за последицу имале кидање многих нити и токова народног живота.

Испречујући се и одолевајући Османлијама и исламу, Срби су чували и неговали своје традицијско наслеђе, налазећи у томе потврде своје историјске прошлости, етничке свести, верских особености и културне самобитности. У склопу тако чуваног наслеђа узајамно су прожимани хришћански наук и древна предачка веровања и обичаји, из чијих су се дотицаја изнедривали, љупки и дирљиви у својој наивној чистоти, оплемењени садржаји са људском димензијом живота и веровања.

Отуда Срби празнују Рождество Христово као Божић, са бадњаком и сламом, као и многим очигледним обележјима култа предака, што је несумњиви знак очуваности прадавних веровања.

Свети Сава

Урош Предић – Свети Сава благосиља српчад; Народни музеј у Београду

Обрезање Христово се у народној маси и не помиње, него се тога дана празнује Српска Нова Година.
Богојављење се светкује као Водокршће или Водица, што је такође заостатак из словенске древности,
Сретење се светкује као сретање зиме и лета,
Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца,
Лазарева субота се светкује као Врбица,
Вазнесење се светкује као Спасовдан, са свим јасним отисцима светковине старог божанства Перунова, као што се они разазнају и у празновању Илиндана.
Свети Власије је добио атрибуте Велеса, бога стоке, а
Свети Ђорђе је добио атрибуте пролећног Јарила.
Рођење Св. Јована Претече се живописно славило као Ивањдан, уз очуване остатке летњег словенског празника Ивана Купала,
Преображење се славило као преображавање природе, и сл.,

Многи хришћански светитељи добили су више или мање измењене народске биографије. Уза све то, сачувана је и слава или крсно име као највиши знак етничке и хришћанске особености.

Строги теолози Запада, наводни верски чистунци, на основу овога су наше светосавско православље означили као „словенско двојеверје“. Да се под овом оптужујућом назнаком скрива права побуда, а из историје знамо како је мрачно њено лице, види се из тога што њиховом чистунству ни најмање не смета то што су се, са знањем и благословом Свете Столице у Риму и њеног верског поглавара, дешавале и дешавају многе ствари које су не само несаобразне него и дубоко противне основним хришћанским законима и начелима.

За неупутан и недоличан рад српски народ има пословицу која гласи: Залудан поп и јариће крштава, а на десетак минута хода од Свете Столице и дан данас се, уз највеће хришћанске празнике, изводи стока код цркве, где свештеници благосиљају магарце, муле, козе, као и кућне љубимце – псе, мачке и папагаје, па и мајмуне. И сад, сточна слава или говеђа богомоља код Срба је „двојеверје“, а њихова работа – чисто хришћанство! Наше поворке крстоноша или бела недеља са прерушеним учесницима су пагански заостатак, а њихове процесије и бучни карневали и машкаре, које настоје уновчити као туристичке атракције, треба да важе као богоугодне радње, итд.

Примећујући духовито да се не може тврдити да историја почиње са Новгородом, јер је пре тога морао постојати бар један град да би Новгород добио назвање које има, Борис Ребиндер – показујући убедљиво да су „цивилизовани“ народи, који су написали светску историју, то јест Грци, Римљани и, у наше време, Немци, увек представљали Старе Словене као опасне запуштене варваре, који, по њима, нису знали ништа друго до да заподевају кавгу“.

Не улазећи даље у историјско и верско лицемерје, желимо само да нагласимо да су, на исти начин као и Срби, и остали европски народи, градећи своје обичаје, настојали да своју животну свакодневицу обогате лепотом и значењима који изражавају исконску људску тежњу да се што садржајније траје испод звезда.

Али, и да тиме завршимо, словенски народи, а поглавито Срби међу њима, учинили су то темељније, продуховљеније и то богатство свог наслеђа очували целовитије. Српски обичајни календар то најбоље потврђује.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Српски и словенски називи за дане у седмици

Док су словенски народи у целини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог наслеђа, чиме се у свакодневном саобраћају служе и данас, дотле су остали  народи  Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству.
Захарије Орфелин

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

Старе цивилизације које су имале седам дана у недељи биле су вавилонска и стара јеврејска. Римљани, с друге стране, у периоду Републике нису користили седмодневну концепцију, већ осмодневну. Међутим, у веку који је следио увођењу јулијанског календара, осми дан је почео да нестаје. Константин је на даље недоумице о томе колико недеља траје ставио тачку – одредио је 321. године да ће њу чинити седам дана.

Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae), уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris) и субота Сатурну (dies Saturni).

Отуда хришћанска Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици:

недеља – дан кад се не ради (не дела) тј. Празнични дан иза којег, у смислу првог, следи
понедељак – дан по недељи. Од недеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поретку редних бројева:
уторак – други (втори) дан од недеље
Среда је у том низу, уместо редног одређења „трећи, именована као средњи дан у недељи, или средина седмице.
четвртак – четврти
петак – пети.

Ови називи дана, заједнички свим Словенима, као и назив суботе, сведоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини.

За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међуречја.

Као што је код Словена постојала безимена недеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“. Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Стари Словени су седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову, богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.

Миле Недељковић

 

 

Извор: Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Древност словенског календара

Док су се Стари Словени увелико управљали према свом календару, имајући у њему уведене и празнике властитих божанстава, за то време нити је постојао хришћански календар, нити су били утврђени празници у њему, а такође ни рачунање времена од Христова рођења. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. С обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Први који је дошао до замисли да се године рачунају од Христова рођења, и то узео за почетак нове, хришћанске, ере, био је римски монах, а папски архивар, Дионисије Мали (Dionisius Exiguus, око 556), за кога се каже да је био Скит пореклом. Он је 525. године предложио одбројавање година од Христова рођења, што је по њему прозвано Дионисијевом ером. Међутим, такво рачунање времена се почело прихватати тек од VIII-X века.

Пада у очи да назнака о скитском пореклу Дионисијевом намерно замагљује његову етничку припадност. У време Дионисија су Скити одавно сишли са историјске позорнице, последњи одблесак њихове државе је на Криму у II веку, после чега им се затире етничка самосталност и они се утапају у друге народе који су живели на подручју које су настањивали, а у којем су словенски народи били најзаступљенији.

Када је пре пола века Ненад Ђ. Јанковић предао Српској академији наука рукопис књиге „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“ (1951), на крају је, с обазривошћу научника, али и са убеђењем истраживача који верује у своју тезу, додао завршну напомену, оделивши је с три звездице:

„Ништа се поуздано не зна како је народ некада знао који је дан у недељи или месецу, али неки примитивни календари морали су постојати… а и пре примања хришћанства морало се унапред некако знати кад ће бити младина или пун месец, када ваља почети неки посао или прославити неки празник“.

У том тренутку свеколико наше фолклорно наслеђе, древни календари сачувани у новијем добу и усмена календарска традиција нису били довољно убедљива потпора на којој би се могло закључити да календарска знања Срба сежу у словенску прадавнину, јер из те прадавнине није било веродостојних доказа за такву тезу.

„Црте и резе“ на старим глиненим судовима

Још пре примања хришћанства, а самим тим и писмености, (863. године), Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност, тврдио је црноризац Храбар, у свом запису из десетог века. 

Међутим, убрзо су се ове пророчке Јанковићеве речи обистиниле, а потврдили су их са два значајна открића руски археолози Тихонова и Хвајко. У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, пронађено је 1958. године старо словенско светилиште, у чијем су олтару сачуване две глинене посуде II-IV века на којима је утиснут словенски календар тога времена, а у селу Ромашки, јужно од Кијева, у налазишту је био крчаг из IV века, на којем је такође сликописан календар. Откриће без поговора: Лепесовка се налази на древном руском подручју које су настањивала племена Волињана, од VII века позната под именима Дулеби и Бужани, а Ромашка је била насеље старог племена Пољана.

Овим открићима је истовремено потврђено да је тачан запис црнорисца Храбра из X века, који је сведочио да су пре примања хришћанства Словени писали „чертами и резами“ и по њима гатали и огледали будућност.

Дионизије Мали

Дионизије Мали, детаљ из средњовековног рукописа војводе Берија

Пронађени календари у Лепесовки и Ромашки су имали својеврсне „црте и резе“, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Руски археолог и историчар Борис Александрович Рибаков их је недвосмислено одгонетнуо. На календару у Лепесовки је година подељена на дванаест раздела, са уочљивим симболима ватре и сунца, на основу чега се закључује да су древни Словени имали соларни календар, са јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солстиција, са дванаест месеци у којима су послови и дани усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначење датума „паганских“ празника. На представи календара у Ромашки су у тачном поретку наведене светковине русалија, празници Јарила, Ивана Купала, те дан бога Перуна (знак муње).

Значи, Стари Словени су имали утврђен и исписан, календар. И то у II веку. С обзиром на то да је настајање и усклађивање календара врло сложен и спор процес, мирне душе се, на основу налаза у Украјини, може рећи да су наши древни преци имали развијена календарска знања пре више од две хиљаде година.

Рабош, Календар

Рабош, Смолен

Миле Недељковић

 

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Називи месеци код Срба и других словенских народа

О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове. 

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају.

Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.

Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:

љути – време опаких међава и љутих мразева,

големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова,

межник – време размеђавања зиме и пролећа,

бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,

сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,

протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,

летник – време пролећног отопљавања,

жарки – време жега и припеке,

груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,

грјазник – време блата и каљуга услед падавина,

студен – време хладне и зимоморне позне јесени,

снежањ – време снега и сметова,

просинац, просинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;

березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,

биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,

липењ – дани миомирисног цветања липе,

трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,

црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,

вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,

жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;

дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,

изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,

червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,

зарев – време ревања или рике јелена;

сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив

березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),

серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,

гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,

гроздобер – време бербе винограда,

вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);

каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,

коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,

свадебник – време свадбовања.

Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски  и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.

Миле Недељковић

 

 

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Да ли је венетска култура = српска култура?

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе. Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retia (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatia (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture). Између 10. и 6. века п.н.е. становници ових простора у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година потом називају их Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п.н.е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија (Plinius, Tacitus, Procopius) помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini, Anti), која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњи југ, у Малу Азију.

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п.н.е. Херодот у 5. веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti). Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п.н.е.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!

Од 21.09.2012. до 23.09.2012. у Сава Центру одржала се научна конференција под називом: „Ка изворишту културе и науке“. Овај научни скуп организовали су Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.
Конференција

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

На овој научној конференцији обелодањена су за званичну „историју“ „забрањена“ открића о пореклу Словена, конкретније нас Срба на овим просторима, где се и зачела цивилизација, тако да Срби нису дошљаци на Балкан како тврди званична „историја“, већ смо на њему живели и битисали од вајкада! На овој валидној научној конференцији поред многих гостију и предавача предавања су имали и светски признати научници попут италијанског историчара Ђанкарла Томацони Тицијана и Руса Анатолија Кљосова, ДНК Генеолога. Само су наши „научни“ радници овај научни скуп одмах у старту прогласили „ненаучним“.

Познато је да су наши званични „историчари“ и припадници САНУ, до сада омаловажавали обновитеље наше Србске историјске школе којој је циљ да раскринка лажну и наметнуту историјску слику о нама Србима, да би обелоданили ону истинску, на бази валидних историјских докумената и списа. Не само да су их омаловажавали, већ су их исмејавали и правили чудацима, лудацима, историјским „романтичарима“, све те борце за историјску истину о Србима као што су историчари и палеолингвисти: историчар Јован И. Деретић, палеолингвиста Слободан Филиповић, палеолингвиста и историчар Радован Дамјановић, затим Божидар Митровић, Слободан Јарчевић и остали. Ови наши борци за обнављање историјске истине и свести о нама Србима уредно су позивали наше званичне историчаре на организованим научним скуповима да присуствују и да, ако имају аргумент против, да га кажу, да се сучеле супротна мишљења и сагледају нова открића. Међутим, они су све то игнорисали и исмејавали, а у ствари избегавали.

Ево сада када је организован и овај међународни научни скуп са историјском теметиком, на коме су присуствовали страни научници, руски научник Анатолиј Кљосов и италијански историчат Ђанкарло Томацоли Тицијано, они и тај скуп проглашавају „ненаучним“, а самим тим и ове признате стране научне раднике, што је велика дрскост и некултура! Све је то одраз немоћи, ароганције, неспремности на дијалог. Да научни радници неких других народа имају попут нас Срба овакву хиљадугодишњу историју у континуитету, они би се поносили тиме и писали о томе, стварали научна дела и студије. Међутим, код нас Срба то није тако, све је супротно. Наши званични „историчари“ и даље се држе лажне и наметнуте историјске слике о свом сопственом народу, наметнуте берлинским конгресом још у 19-ом веку, што је јединствена појава у свету, и тиме показују да су антисрбски настројени и да су највећа прекрека обнове историјске србске свести и истине!

Али ево шта каже и тврди Ђанкарло Томацоли Тицијано, италијански историчар:

Ђанкарло Томацоли Тицијано

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан

Све је више доказа да је у Европи управо, на Балкану настала цивилизација – изјавио је у Винчи за Правду Ђанкарло Томацоли Тицијано, учесник научног скупа који су организовали Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

Ова научна конференција дала је, како је истакнуто, „персоналне доказе о томе како је уништаван траг непрекидности словенске дуготрајности на овим просторима“, да би се Срби који хиљадама година живе на простору Балкана приказали као народ који је Албанце, односно Илире у 6. веку потиснуо у планине. Српска цивилизација која се, како је рекао Томацоли, приписује грчкој и римској култури јесте заправо староседелачка. Овај италијански историчар дешифровао је линеарно А и Б писмо са Крита – помоћу старословенских језика и тиме доказаo да је критска култура словенска, а не грчка.

Председник Организационог одбора конференције Божидар Митровић наглашава да је одговорност за фалсификовање српске историје и на српским медијима.

Винча

Ритон, Беловода Винча; Фото: Правда

– Штампа и телевизија су били један од историјски најмоћнијих инструмената брисања српске и словенске историје, некад моћнији од инквизиције и читавих армија у рату појмовима, где је и придев српски/словенски био непожељан и забрањен, не само у време нациста, већ чак и у наше време (када и Народна библиотека Србије није хтела да откупљује књиге које су имале тај сунаслов) – рекао је Митровић и додао:

– Ми нисмо позвани ни намерени да држимо моралне придике, да осуђујемо или рехабилитујемо, већ само покушавамо да забележимо и констатујемо како је брисана и уништавана историја највећег етноса у Европи, јер се највећа крађа у историји човечанства (а то је крађа историје Словена до VI века) не може обележити само у форми научне конференције. У светом окружењу преантичких артефаката Лепенског вира и Винче, средњовековних фресака са огромног православног пространства и азбуке различитих епоха, која се, ево и пред нашим очима, прогања и уништава на улицама престонице српског, православног, слободно можемо рећи азбучног народа.

У оквиру конференције одржан је округли сто „о прогону уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји“.

Кустос Музеја примењене уметности Душан Миловановић изразио је песимизам у погледу утицаја конференција на јавно мњење у Србији, с обзиром на то да су српски медији обавештавани из САНУ и са Филолошког какултета да није реч о озбиљној конференцији.

– Обавестили су нас да су добили позиве и да им је речено да није реч о научној конференцији. Ми морамо организовати петицију, то је наш инструмент, то је наше оружје – рекао је Миловановић. Протест због омаловажавања конференције изразио је Кљосов са Универзитета Сан Дијего у Калифорнији, који је 12 година предавао на Харварду и који јер својим истраживањем ипсолун хромозома дао свој допринос тези да су Срби староседеоци на Балкану.

Део скупа била је и изложба Непрекидност уметности Лепенског вира и Винче са мноштвом материјалних доказа о присуству “СлоВена” на овом простору од Лепенског вира и Винче.

Д. Башовић

извори: Правда, ЋирилицаНебојша

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија

ДНК Генеалогија нам пружа праве одговоре, валидне научне одговоре, о пореклу нација и скупине народа, они имају већу тежину од лингвистике, археологије, антропологије, историје. Укратко, ради се о проучавања ДНК, која нема везе са генима, већ са Y-хромозомом као јединим носиоцем сперматозоида, другим речима, посматрају се конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, тако да свако од нас носи одређен маркер у својој ДНК, илити слику мутација у мушком полном Y-хромозому. Тај маркер је у мушком потомству неистребљив. Заправо, једино се може истребити, ако се истреби само потомство.
Анатолиј Кљосов

Сусрет представника Расена са Анотолијем Кљосовим приликом мећународна научна конференцији „Ка изворишту културе и науке“ 2012. године

Ко су Аријевци?

Аријевци су у ствари народ и Род за које се користио термин и назив „Словени“ будући да су они сами себе називали Аријевцима, не Словенима, што је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима, а историјске детаље о томе чућете од Кљосова. Иначе, кад већ говоримо о Словенима, Словени као народ не постоје, тај назив: „Словени“ користио се као збирно име за језичко сличне народе (Руси, Пољаци, Чеси, Срби, Словаци итд…). О томе можете нешто више чути од нашег непревазиђеног палеолингвисте и одличног познаваоца митологије, Слободана Филиповића, у једном делу следећег видео прилога: „Аријевци – Срби»„.

Откуд воде порекло источни Словени рода R1a1, у ствари Аријевци, које је проучавао Кљосов, где им је била Пра-Постојбина?

Пра-Постојбина свих Аријеваца са својим заједничким претком био је Балкан, како нам открива Кљосов, тачније Србија, Косово и Метохија! Босна и Македонија!

Аријевци, тај Један Јединствени Род (Данас Срби, Руси, Украјинци итд…) насељавали су те просторе још пре 12.000 година!

Временом, део Аријеваца је из разних разлога о којима Кљосов говори, почео да се расељава на друге просторе по Планети Земљи, тако да се после 200 и нешто покољења, односно пре 4500 година, део Аријеваца преселио на источно-еевропску равницу, на тим просторима појавио се тада предак данашњих савремених Руса, Белоруса, Украјинаца, то је род R1a1.

Дакле, ко смо ми Срби?

Ми смо Аријевци, Аријевски Род, народ који је од увек живео у својој Пра-Постојбини! Србији, Косову и Метохији!!

*****************

Са руског превела Сава Росић
Руски весник, бр. 21, 2008

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије…

Уверени смо да ће ово научно-популарно излагање у правом смислу речи сензационалног проблема, професора А. А. Кљосова, изазвати доста расправе. Посебну одбојност ће изразити они људи којима је мрска историја не само руског народа, већ и читавог словенства.

Неразумевање ће изрећи и поједини богослови који се у својим погледима ослањају углавном на Стари Завет. Са њима је, наравно, тешко расправљати, а ми то и не намеравамо. Мислим да ни богослови, ни истраживачи ДНК-генеалогије не могу докраја појмити Промисао Божји. Једно је јасно: Господ нас приближава Истини, али нико нема право да је присваја за себе.

Анатолиј Кљосов

Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија

Анатолиј Алексејевич Кљосов» је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. У СССР-у је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс.

Анатолиј Кљосов

Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија. Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси. Није баш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истраживања очекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити!

А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чуде, зар не?

Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година и постепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању руку „доступним средствима“, и одједном се решење нађе – сложићете се, то није тако честа појава. А то питање је – „порекло Словена“. Или – „порекло полазне словенске заједнице“. Или, ако хоћете, „тражење индоевропске прапостојбине“.

И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога нису изношене. Вероватно, све што год је могуће. Проблем је у томе што нико није знао које од њих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор неће изненадити ако као одговор на његове закључке и судове одјекне хор гласова – „па то је било познато“, „о томе су и раније писали“. Таква је људска природа. А да тај хор упитамо – па где је онда прапостојбина Словена? Где је прапостојбина „Индоевропљана“? Одакле су се појавили? Онда више хора неће бити, већ ће бити неслагање – „питање је сложено и замршено, одговора нема“.

Али најпре – неколико одредница како би било јасно о чему се ради.

Одреднице и појашњења. Историја питања

Под Словенима ћу у контексту њиховог порекла подразумевати Прасловене. И, како ће се видети из даљег излагања, тај контекст је нераскидиво повезан са „Индоевропљанима“. Последње је чудовишно незграпан термин. Реч „Индоевропљани“ је просто изругивање са здравим разумом. Заправо постоји „индоевропска скупина језика“ и историја тог питања је таква да је пре два столећа откривена одређена сличност између санскрита и многих европских језика. Та скупина језика је и названа „индоевропском“, у њу улазе готово сви европски језици, осим баскијског, угро-финских и туранских језика. Тада нису били познати разлози из којих су се Индија и Европа одједном обрели у истој спрези, а ни дан-данас није баш да се знају. О томе ће такође бити речи касније, и без Прасловена се ту није могло.

Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.

Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Али је било апсурдно када су саме носиоце „индоевропских језика“ почели називати „Индоевропљанима“. То јест, Летонац и Литванац су Индоевропљани, а Естонац није. Ни Мађар није Индоевропљанин. Рус који живи у Финској и говори фински – није Индоевропљанин, а када пређе на руски, одмах постаје Индоевропљанин.

Другим речима, језичка, лингвистичка категорија је пренета на етничку, чак у суштини генеалошку. Изгледа да су сматрали како бољег избора нема. Онда га можда није ни било. Сада га има. Премда су то, строго говорећи, лингвистички термини и, говорећи једно, лингвисти подразумевају друго, док се трећи збуњују.

Испада да ништа мање збрке нема ни када се враћамо у древна времена. Ко су „Индоевропљани“? То су они који су у давнини говорили на „индоевропским“ језицима. А још пре тога, ко су били? Па били су „Протоиндоевропљани“. Тај термин је још неспретнији: то је као кад бисмо древне Англосаксонце називали „Протоамериканцима“. Они Индију нису ни видели, и тај језик се још није ни образовао, и тек ће се хиљадама година касније преобразити и улити у скупину индоевропских, а они су већ „Протоиндоевропљани“. То је као кад бисмо кнеза Владимира називали „протосовјетским“. Премда је и „индо“ такође лингвистички термин и код филолога нема непосредне везе с Индијом.

С друге стране – да се схвати и саосећа, то може. Па, није било другог термина за „Индоевропљане“. Није било назива за људе који су у та далека времена образовали културну везу с Индијом и ту културну и, у сваком случају, језичку везу проширили на читаву Европу.
Чекдер, како то није било? А Аријевци?
Е, о томе ћемо мало касније.

Још о терминима. Из неког разлога је допустиво да се говори о старим Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није. Сместа се чује – не, не, старих Словена није било. Премда би свима требало бити јасно да се ради о Прасловенима. Какво је то двојно мерило? Хајде да се договоримо – говорећи о Словенима, имам у виду наше претке који су живели хиљадама година пре нас, а не савремену „етнокултурну заједницу“. Ваљда морају имати некакво име? Ваљда не незграпно „Праиндоевропљани“? Нити „Индоиранци“, је л` да? Нек онда буду Словени, Прасловени. И Аријевци, али и о томе ћемо касније.

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

Сада – о којим се то Словенима ради? Словени се традиционално деле на три скупине – Источне Словене, Западне и Јужне. Источни Словени – то су Руси, Украјинци, Белоруси. Западни Словени – Пољаци, Чеси, Словаци. Јужни Словени – то су Срби, Хрвати, Босанци, Македонци, Бугари, Словенци. Овај списак није исцрпан, можемо се присетити Сорба (Лужичких Словена) и других, али је идеја јасна. Та подела је у суштини заснована на лингвистичким критеријумима по којима се словенска скупина индоевропских језика састоји из источне, западне и јужне подскупине, с отприлике истом поделом по земљама.

У таквом контексту су Словени – „етнокултурне заједнице“, што укључује и језике. У таквом виду су се, сматра се, формирали до VI–VII века наше ере. И словенски су се језици, према подацима лингвиста, разишли пре око 1.300 година, опет отприлике у VII веку. Али генеалошки побројани Словени припадају сасвим различитим родовима, и историје тих родова се сасвим разликују. Зато су Западни и Источни Словени као „етнокултурне заједнице“ – донекле различити појмови. Једни су махом католици, други – православци. Језик се приметно разликује, а има и других „етнокултурних“ разлика. А у оквиру ДНК-генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хромозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка хаплоскупина, најзад.

Ето, стигосмо до појма „предачка хаплоскупина“, или „хаплоскупина рода“. Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому. И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то је род R1a1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до 70%. А у древним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%. Закључак гласи: термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су „Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК-генеалогији – треће. Хаплоскупина, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених језика није било. У том погледу је припадност роду, хаплоскупини – првобитна.

Пошто припадност хаплоскупини одређују сасвим конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да свако од нас носи одређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив, он може бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквих случајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај маркер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има икакве везе с њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље могу повезати са „сојем“. Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.

Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Како ће бити показано у овом истраживању, чланови рода R1a1 на Балкану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто поколења избили су на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода R1a1, укључујући и аутора овог чланка. Петсто година касније, пре 4.000 година, они су, Прасловени, стигли до јужног Урала, а четристо година касније кренули су у Индију, где сада живи око сто милиона њихових потомака, пре 3.500 година, чланова истог тог рода R1a1. Рода Аријеваца. Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“ хаплоскупине R1a1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови лако се откривају. Истоветни словенским. Још један талас Аријеваца, с истим хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем хиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански Аријевци.

Најзад, још један талас представника рода R1a1 кренуо је на југ и допро до полуострва Арабија, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт, Уједињени арапски емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тестирања ДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и хаплоскупином R1a1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите како хоћете, али је суштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала похода древних Аријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих похода – пре 4.000 година.

Дакле, говорећи „Словени“, у даљем истраживању имаћемо у виду источне Словене, људе из рода R1a1, у терминима ДНК-генеалогије. Наука све донедавно није знала како да их у „научним терминима“ означи. Који их објективни, мерљиви параметар обједињава? Питање заправо није ни постављано тако. На основу огромне масе података које је лингвистика прикупила, упоредне анализе језика – то су извесни „Индоевропљани“, „Аријевци“, дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им бреза, јасен, буква, познати су им вуци, медведи, познат им је коњ. Сада се сазнало да су то људи управо рода R1a1, коме припада до 70% становништва савремене Русије. А даље на запад, према Атлантику, удео аријевског, словенског рода R1a1 стално опада и код житеља Британских острва износи свега 2–4%.

Хаплогрупа 1 – Европа

То смо питање расправили. А „Индоевропљани“ – ко су онда они?

Из горе наведеног неминовно следи да „Индоевропљани“ – то и јесте древни род R1a1. Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога долази на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења људи истог тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивање индоевропске скупине језика, пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова наречја, и појављивање „иранских језика“ индоевропске скупине, пошто то и јесу аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, „ирански језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – онда не „после“, већ су постали исход доласка Аријеваца, у другом хиљадулећу пре наше ере.

А како сада на „Индоевропљане“ гледају савремене науке? Код њих су „Индоевропљани“ нешто попут слонопотама*. „Индоевропљани“ су у савременој лингвистици и помало у археологији – древни (по правилу) људи који су потом (!), хиљадама година касније (!), дошли у Индију и некако извели тако да се санскрит, књижевни индијски језик, обрео у истој лингвистичкој спрези с основним европским језицима, осим баскијског и угро-финских језика. И још осим туранских и семитских, који у индоевропске језике не спадају. Како су то они, Европљани, извели, како су се и откуд обрели у Индији и Ирану – лингвисти и археолози не објашњавају. Штавише, у „Индоевропљане“ убрајају и оне који у Индију нису ни долазили и канда са санскритом везе нису имали, али су језик, изгледа, ширили. Келте, на пример. Али при томе расправљају ко су били Индоевропљани, а ко – нису. Примењују се најразличитији критеријуми, све до облика посуђа и врста шара на њима.

Још једна потешкоћа – пошто и многи ирански језици спадају у индоевропске, исто из многима непознатих разлога, онда се често уместо „индоевропски“ каже „индоирански“. Што је још горе, „Индоевропљане“ често називају „Индоиранцима“. И допуштају се чудовишне конструкције како су, на пример, „на Дњепру у давнини живели Индоиранци“. То треба да значи да су они који су живели на Дњепру хиљадама година касније произвели потомке који су дошли у Индију и Иран и некако извели тако да су језици Индије и Ирана у одређеној мери постали блиски многим европским језицима – енглеском, француском, шпанском, руском, грчком и многим другим. Зато су ти древни људи који су хиљадама година пре тога живели на Дњепру – „Индоиранци“. Да полудиш! Штавише, говорили су „на иранским језицима“! А при томе су се најстарији ирански „индоевропски“ језици појавили у другом хиљадулећу пре нове ере, док су они на Дњепру живели пре 4.000–5.000 година. И говорили на језику који ће се тек појавити кроз више стотина, па чак и хиљада година.

На аријевском су говорили, драги читаоче. Али је међу лингвистима просто страшно да се то спомиње. Те се и не спомиње. Код њих то није уобичајено. Биће да нису добили наредбу. А сами се не усуђују.

А ко су „Протоиндоевропљани“? Па то је нешто попут протослонопотама. Биће да су то они који су били преци ових који су били преци ено оних који су хиљадама година касније дошли у Индију и Иран и извели тако да… и тако даље. Ево како то лингвисти замишљају. Постојао је известан „ностратички језик“, јако давно. Смештају га у прошлост између 23.000 и 8.000 година, неко у Индију, неко у Средњу Европу, неко на Балкан. Не тако давно је у англофонској литератури израчунато да је у научним изворима предлагано 14 разних „прапостојбина“ „Индоевропљана“ и „Протоиндоевропљана“. В. А. Сафронов их је у фундаменталној књизи „Индоевропске прапостојбине“ набројао 25 – седам у Азији и 18 у Европи. Тај „ностратички“ језик (или језици), на коме су говорили „Протоиндоевропљани“, распао се пре око 8.000–10.000 година на „индоевропске“ језике и друге, неиндоевропске (семитске, угро-финске, туранске). И „Индоевропљани“ су тако понели своје језике. У Индију су, истина, доспели хиљадама година касније, али су свеједно „Индоевропљани“.

И то смо расправили. Истина, лингвисти још увек нису расправили. Они истичу – „премда се порекло индоевропских језика проучава интензивније од других, оно и даље представља најтежи и најпостојанији проблем историјске лингвистике… Иако историја питања траје преко 200 година, стручњаци још нису успели да одреде време и место индоевропског порекла“. Ту опет искрсава питање прапостојбине. Управо трију прапостојбина – прапостојбине „Протоиндоевропљана“, прапостојбине „Индоевропљана“ и прапостојбине Словена. Са прапостојбином „прото“ ствари лоше стоје, зато што лоше стоје са прапостојбином „Индоевропљана“. Сада се мање-више озбиљно разматрају три кандидата за прапостојбину „Индоевропљана“ или „Протоиндоевропљана“. Једна варијанта – Предња Азија или, конкретније, турска Анатолија, или још конкретније, област између језера Ван и Урмија, нешто јужније од границе бившег СССР-а, у западном Ирану, то јест западном Азербејџану. Друга варијанта – јужне степе савремене Украјине-Русије, у крају такозване „курганске културе“*. Трећа варијанта – источна или Средња Европа или, конкретније, долина Дунава, или Балкан, или северни Алпи.

Доба ширења „индоевропског“ или „протоиндоевропског“ језика такође остаје неодређено и варира од пре 4.500–6.000 година, ако се као његови носиоци прихвате представници курганске културе, до пре 8.000–10.000 година, ако су његови носиоци – житељи Анатолије. Или још раније. Присталице „анатолијске теорије“ сматрају да главни аргумент у њену корист представља то што је ширење пољопривреде по Европи, Северној Африци и Азији започело из Анатолије негде пре 8.000–9.500 година и пре око 5.500 година стигло до Британских острва. Присталице „балканске теорије“ користе исте аргументе о ширењу пољопривреде, истина од Балкана према Анатолији.

То питање ни дан-данас није решено. Постоји мноштво аргумената за и против сваке од три варијанте.

Ствари исто стоје и у погледу прапостојбине Словена. Пошто нико досад није повезивао Словене (Прасловене), Аријевце и Индоевропљане, а тим пре није између то троје стављао знак једнакости, то је прапостојбина Словена – посебно и такође нерешено питање. То питање се у науци разматра већ преко триста година, али сагласности, чак ни оне минималне, нема. Опште је прихваћено да Словени излазе на историјску позорницу тек у VI веку наше ере. Али то је већ ново доба. А нас занимају Стари Словени, или Прасловени, рецимо пре најмање три хиљаде година. А с тим ствари уопште лоше стоје.

Понеки сматрају да се „прапостојбина Словена“ налазила у области Припјата и Средњег Дњепра. Други мисле да је „прапостојбина Словена“ била територија од Дњепра до Западног Буга, коју су Словени заузимали пре две-три хиљаде година. А где су Словени пре тога били и да ли их је уопште било – то питање се сматра „у овој етапи нерешеним“. Трећи претпостављају да су прапостојбина Словена, као и „Индоевропљана“ уопште, биле степе на југу садашње Русије и Украјине, али то четврти с негодовањем одбацују. Пети мисле да прапостојбина „Индоевропљана“ и прапостојбина Словена ипак треба да се подударају, зато што су словенски језици врло архаични и стари. Други исправљају: не „Индоевропљана“, већ једне од њихових великих скупина, самим тим наговештавајући како је морало бити различитих „Индоевропљана“. А каквих то – обично се не објашњава.

Повремено се спомиње извесна „индоиранска заједница“ која је, ко зна зашто, говорила на „балтичко-словенском прајезику“. Од тога човек већ добија вртоглавицу. Понекад се наводе некакви „црноморски Индоаријевци“. Откуд одједном да су „индо“ а уз Црно море, то се не објашњава. Лингвисти кажу да је тако уобичајено.

Укључују антропологију и кажу да су Словени у том погледу блиски алпској зони – савремена Мађарска, Аустрија, Швајцарска, Северна Италија, Јужна Немачка, северни Балкан, што значи да су се Прасловени кретали са запада на исток, а не обрнуто. Међутим, антрополози и археолози не могу да наведу време тог кретања, пошто Словени своје мртве обично нису сахрањивали већ спаљивали, што је научнике лишило материјала током две и по хиљаде година. Појединци мисле да је расељавање дуж територије Источне Украјине везано за ширење курганске археолошке културе, што значи с истока на запад. Готово једнодушно се мисли да је становништво андроновске културе било „индоиранско“ по својој језичкој припадности, да су на Јужном Уралу, у Аркаиму*, живели „Индоаријевци“, а изградили су га опет „Индоиранци“. Сусрећу се изрази „индоиранска племена на путу пресељавања у Индију“. То јест, она су већ била „индоиранска“, премда се тамо још нису преселила. То јест, како год хоћете, чак до апсурда, само да се реч „Аријевци“ не користи. Најзад, „паранаучна“ литература запада у другу крајност и тврди да су „Словени-Руси били праоци малтене свих европских и дела азијских народа“, и „од 60% до 80% Енглеза, северних и источних Немаца, Швеђана, Данаца, Норвежана, Исланђана, 80% Аустријанаца, Литванаца – то су асимиловани Словени, Словени-Руси“.

Ситуација је отприлике јасна. Можемо да пређемо на суштину мог излагања. Тим пре што „најнапреднији“ историјско-лингвистички научни чланци, признајући да питање места и времена настанка „индоевропског“ језика остаје нерешено, позивају да се изађе изван међа археологије и лингвистике и у решавање питања укључе „независни подаци“ који ће помоћи да се на проблем баци поглед са друге стране и начини избор између основних теорија.

Што ја и чиним у овде представљеном истраживању.

Хаплогрупа I2 – Словени

ДНК-Генеалогија уопште, и Словена посебно

Суштину ДНК-генеалогије и њене основне поставке не једном сам раније описивао:

http://www.lebed.com/2006/art4606.htm
http://www.lebed.com/2007/art5034.htm
http://www.lebed.com/2007/art4914.htm

Овога пута прелазим право на ствар и само ћу напоменути да у ДНК сваког мушкарца, и то у његовом Y-хромозому, постоје одређени одсечци у којима се постепено, једном у неколико нараштаја, у нуклеотидима нагомилава једна по једна мутација. То нема везе са генима. И уопште, ДНК садржи свега 2% гена, а мушки полни Y-хромозом – још мање од тога, гени тамо чине ништавни део постотка.

Y-хромозом је једини од свих 46 хромозома (тачније 23, које носи сперматозоид) који се преноси са оца на сина и даље сваком наредном сину у временском низу од десетина хиљада година. Син добија од оца исти онакав Y-хромозом какав је он добио од свог оца, плус нове мутације, ако их је било приликом преношења са оца на сина. А то се ретко дешава.
А колико ретко?
Ево примера. Ово је мој словенски хаплотип, род R1a1, са 25 маркера:

13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
16 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16

Свака бројка представља одређени редослед блокова нуклеотида у Y-хромозому ДНК. Он се зове алел и показује колико пута се тај блок понавља у ДНК. Мутације се у таквом хаплотипу (то јест случајна измена броја блокова нуклеотида) одвијају брзином од једне мутације на око 22 нараштаја, то јест у просеку једном у 550 година. Који ће се алел следећи изменити – нико не зна и не може се предвидети. Статистика. Другим речима, ту се може говорити само о вероватноћи таквих измена.

У својим ранијим причама о ДНК-генеалогији наводио сам примере на такозваним хаплотиповима са 6 маркера – малим, поједностављено. Или их још зову „бикини-хаплотипови“. Али је за тражење прапостојбине Словена потребно знатно прецизније оруђе. Зато ћемо у овом истраживању користити хаплотипове са 25 маркера. Пошто у Y-хромозому сваког мушкарца има 50 милиона нуклеотида, хаплотип с његовим бројкама се у принципу може по вољи настављати, ствар је само у техници одређивања редоследа нуклеотида. Хаплотипови се одређују са највећом дужином од 67 маркера, премда технички границе нема. Али и хаплотипови са 25 маркера представљају врло велику резолуцију, такве хаплотипове чак ни научни чланци не разматрају. Вероватно је ово први такав.

Хаплотипови су изузетно осетљиви на порекло, говорећи о генеалошким родовима. Уместо словенског R1a1 узмимо, рецимо, угро-фински род, N3 у систему ДНК-генеалогије. Типичан хаплотип тог рода са 25 маркера изгледа овако:

14 24 14 11 11 13 11 12 10 14 14 30
17 10 10 11 12 25 14 19 30 12 12 14 14

Он има 29 мутација у поређењу са горе наведеним словенским! То одговара разлици од преко две хиљаде нараштаја, то јест заједнички словенски и угро-фински предак живео је пре више од 30.000 година. Иста слика добија се ако се упореди, на пример, са Јеврејима. Типичан блискоисточни хаплотип Јевреја (род J1) је овакав:

12 23 14 10 13 15 11 16 12 13 11 30
17 8 9 11 11 26 14 21 27 12 14 16 17

Он има 32 мутације у односу на словенски. Још је даљи од Угро-Финаца. А међусобно се разликују за 35 мутација. Све у свему, идеја је јасна. Хаплотипови су врло осетљиви приликом поређења са представницима разних родова. Они одражавају сасвим различите историје рода, порекло, миграцију родова. Ма какви тамо Угро-Финци или Јевреји! Узмимо Бугаре, браћу. До половине њих има варијације ево оваквог хаплотипа (род I2):

13 24 16 11 14 15 11 13 13 13 11 31
17 8 10 11 11 25 15 20 32 12 14 15 15

Он има 21 мутацију у односу на горе наведени источнословенски хаплотип. То јест, оба су словенска, али је род други. Род I2 води порекло од другог прапретка, миграциони путеви рода I2 сасвим су другачији од R1a1. Тек касније су се, већ у нашој ери или крајем претходне, сусрели и образовали словенску културно-етничку заједницу, а потом су и писменост спојили, и религију. А род је углавном други, премда 12% Бугара припада источнословенском, R1a1 роду.

Веома је важно што се по броју мутација у хаплотиповима може израчунати када је живео заједнички предак скупине људи чије хаплотипове разматрамо. Нећу се овде задржавати на томе како се тачно врше израчунавања, пошто сам то недавно објавио у научној штампи (линк је на крају чланка). Суштина је у томе да је, што је више мутација у хаплотиповима скупина људи – тим древнији њихов заједнички предак. А пошто се мутације одвијају сасвим статистички, несређено, с одређеном просечном брзином, онда се прилично поуздано израчунава време када је живео заједнички предак скупине људи истог рода. Даље ће бити наведени примери. Да би било разумљивије, навешћу просто поређење. Дрво хаплотипова је пирамида која стоји на врху. Врх је доле – то је хаплотип заједничког претка рода. Основа пирамиде, на самом врху – то смо ми, савременици, то су наши хаплотипови. Број мутација у сваком хаплотипу – то је степен растојања од заједничког претка, од врха пирамиде до нас, савременика. Кад би пирамида била идеална – биле би довољне три тачке, то јест три хаплотипа у основи, за израчунавање растојања до врха. Али су у стварности три тачке недовољне. Искуство показује да је десетина хаплотипова са 25 маркера (значи, 250 тачака) довољна за задовољавајућу процену времена до заједничког претка.

Хаплотипови Руса и Украјинаца рода R1a1 са 25 маркера добијени су из међународне базе података YSearch. Носиоци тих хаплотипова су наши савременици који живе од Далеког Истока до западне Украјине, и од северних до јужних крајина. И на тај начин је израчунато да је заједнички предак руских и украјинских Источних Словена, рода R1a1, живео пре 4.500 година. Та бројка је поуздана, проверена је унакрсним израчунавањем на хаплотиповима различите дужине. И, како ћемо се сада уверити, та бројка није случајна. Опет подсећам да су појединости прорачуна, провере и преиспитивања дате у чланку наведеном на крају. И ти прорачуни су рађени на хаплотиповима са 25 маркера. То је већ врхунска пилотажа ДНК-генеалогије, ако ствари назовемо правим именом.

Испоставило се да је заједнички прасловенски предак, који је живео пре 4.500 година, имао ево овакав хаплотип у својој ДНК:

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Ради поређења, ево мог хаплотипа:

13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
16 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16

Код мене се, у поређењу са прасловенским претком, накупило 10 мутација (издвојено масним). Ако се сетимо да се мутације одигравају једном у отприлике 550 година, онда ме од претка дели 5.500 година. Али, ми говоримо о статистици, и за све на један круг испада 4.500 година. Код мене се накупило више мутација, код неког другог мање. Другим речима, свако од нас има своје индивидуалне мутације, али је за све хаплотип претка исти. И он, како ћемо видети, као такав опстаје у готово читавој Европи.

Дакле, предахнимо. Наш заједнички прасловенски предак на територији савремене Русије-Украјине живео је пре 4.500 година. У рано бронзано доба или чак енеолиту, прелазу из каменог доба у бронзано. Како бисмо замислили размере времена, то је знатно пре изласка Јевреја из Египта, по библијским предањима. А тај излазак се, ако се држимо тумачења Торе, одиграо пре 3.500–3.600 година. А ако не узимамо у обзир тумачења Торе, што наравно није строго научни извор, онда можемо истаћи да је заједнички предак Источних Словена, у овом случају Руса и Украјинаца, живео 1.000 година пре ерупције вулкана Санторин (Тера) која је уништила минојску цивилизацију на острву Крит.

Сада можемо започети склапање редоследа догађаја наше најстарије историје. Прасловени су се пре 4.500 година појавили на средњоруској висоравни, и то не просто некакви Прасловени, већ управо они чији потомци у наше време живе, и има их на десетине милиона. Пре 3.800 година су Аријевци, потомци тих Прасловена (и који имају истоветан предачки хаплотип, како ће касније бити показано) саградили градину Аркаим» (његов садашњи назив), Синташту и „земљу градова“ на Јужном Уралу. Аријевци су пре 3.600 година напустили Аркаим и прешли у Индију. Заиста, градина коју сада зову Аркаим, постојала је, према подацима археолога, свега 200 година.

Стоп! А откуд то знамо да су то били потомци наших предака, Прасловени?

Како откуд? А R1a1, маркер рода? Он, тај маркер, прати све горе наведене хаплотипове. Значи да се на основу њега може одредити у који род спадају они који су отишли у Индију.

Узгред, ево још података. У недавном раду немачких научника установљено је девет фосилних хаплотипова из Јужног Сибира и испоставило се да међу њима осам припада роду R1a1, а један је монголоид, рода С. Датирани су у раздобље пре између 5.500 и 1.800 година. Хаплотипови рода R1a1 су, на пример, овакви:

13 25 16 11 11 14 X Y Z 14 11 32

Овде су недешифровани маркери замењени словима. Јако личе на горе наведене словенске хаплотипове, поготово ако се има у виду да ти древни људи носе још и индивидуалне, случајне мутације.
Данас удео Словена-Аријеваца хаплоскупине R1a1 у Литванији износи 38%, у Летонији 41%, у Белорусији 40%, у Украјини од 45% до 54%. У Русији Словена-Аријеваца има у просеку 48%, на рачун високог удела Угро-Финаца на северу Русије, али на југу и у средишту Русије удео Источних Словена-Аријеваца достиже 60–75%, па чак и више.

Хаплогрупа I2 – Балкан

Хаплотипови Индуса и доба када је живео њихов заједнички предак

Одмах се ограђујем – намерно пишем „Индуса“ а не „Индијаца“ зато што Индијци већином спадају у домородце, Дравиде, поготово Индијци на југу Индије. А Индуси су махом носиоци управо хаплоскупине R1a1. Било би погрешно написати „хаплотипови Индијаца“, пошто Индијци у целини припадају најразличитијим родовима ДНК-генеалогије.

У том смислу је израз „хаплотипови Индуса“ сродан изразу „хаплотипови Словена“. У њему је присутан одраз „етнокултурне“ саставнице, али то и јесте једно од обележја рода.

У свом раном раду о хаплотиповима Словена и Индуса ( http://www.lebed.com/2007/art5034.htm ) већ сам писао како се испоставило да они, Словени и Индуси, имају истог заједничког претка. И једни и други у великом броју припадају роду R1a1, само што је код Руса таквих 50–75%, а код Индуса – 16%. То јест, Руса из рода R1a1 има 40–60 милиона мушкараца, а код Индуса – сто милиона. Али сам у том раду описивао само врсту хаплотипова, и то оних кратких. Сада, годину дана касније, већ можемо одредити када су то живели заједнички преци Источних Словена и Индуса.

Ево предачког хаплотипа Индуса истог тог рода, R1a1:

13 25 16 11 11 14 12 12 10 13 11 31
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Практично је исти као и хаплотип прапретка Словена. Издвојене су две мутације, али фактички тамо мутација нема. Ту је четврта бројка слева код Словена 10.46 те је заокружена на 10, док је код Индуса 10.53, заокружено на 11. Заправо је то једно те исто. Исто је и са просечном мутацијом, делови јединице. Старост заједничког претка Индуса износи 3.850 година. То је 650 година мање него код Словена. Пошто се предачки хаплотипови код Индуса и Словена практично подударају, и словенски хаплотип је 650 година старији, јасно је да су то Прасловени дошли у Индију, а не обрнуто. Строго говорећи, то нису били Прасловени већ Праиндуси, али су они били потомци Прасловена.

Ако се саставе сви хаплотипови Словена и Индуса, чим су по свој прилици од истог претка, онда разлике сасвим нестају. Заједнички предачки хаплотип Словена и Индуса је:

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Он је истоветан хаплотипу заједничког претка Словена. Заједнички предак Словена и Индуса живео је пре 4.300 година. Предак је прасловенски, он је старији. Кроз 500 година Словени ће саградити Аркаим, а 200 година касније отићи у Индију, и Индуси ће започети одбројавање од свог заједничког претка, опет прасловенског. Све се слаже. Данас удео Индијаца рода Аријеваца, R1a1, у читавој земљи износи 16%, и заузима друго место после најраширеније индијске „домородачке“ хаплоскупине Н1 (20%). А у највишим кастама хаплоскупина R1a1 заузима готово половину. На томе ћемо се мало подробније зауставити.

Као што је познато, друштво се у Индији дели на касте и племена. Четири су основне касте или „варне“ – брахмана (свештеника), кшатрија (ратника), вајшија (трговаца, земљорадника, сточара) и шудри (радника и слугу). У научној литератури се оне деле на „индоевропске“ и „дравидске“ касте, и у свакој од њих постоје три ступња – највиша каста, средња и најнижа. Племена се деле на индоевропска, дравидска, бурманско-тибетска и аустралијско-азијска. Како је недавно установљено, читава та мушка популација у Индији може се поделити на десетак-петнаестак основних хаплоскупина – монголоидну С, иранско-кавкаску G, индијске H, L и R2 (које се осим у Индији крајње ретко срећу), блискоисточну J1, средоземну (и блискоисточну) J2, источноазијску O, сибирску Q, источноевропску (аријевску) R1a1, западноевропску (и азијску) R1b. Узгред, претежна већина европских Рома, који су, као што се зна, пре 500–800 година дошли из Индије, има хаплоскупине H1 и R2.

Основни део обеју највиших каста, индоевропске и дравидске, састоји се из представника аријевске хаплоскупине R1a1. Њих има 45% у највишој индоевропској касти и 29% у највишој дравидској касти. Остали чланови највиших каста су носиоци индијских хаплоскупина R2 (16% односно 10%), L (5% односно 7%), H (12% односно 7%) и осталих – јединице постотака.

Насупрот томе, у племенима претежу источноазијска хаплоскупина О (53% код аустралијско-азијских, 66% код бурманско-тибетских и 29% код „индоевропских“ племена) и „домородачка“ индијска Н (37% код дравидских племена). То се у принципу слаже са древним токовима миграције који су описани ниже. Најстарији ток, пре 45.000–20.000 година, на исток из Северне Месопотамије – Западног Ирана, поделивши се код Памира-Хиндукуша-Тианшана, довео је будуће Дравиде, источне Азијце и аустралијско-азијске народе на југ, у Индију, а будуће Сибирце, западне Азијце и Европљане – на север и на запад. Тек хиљадама година касније је други талас Дравида дошао у Индију са Блиског Истока, доневши са собом умећа пољопривреде у настајању, заједно са хаплоскупином J2 које највише има у највишој касти Дравида – 15% (у највишој касти Индоевропљана – 9%). И најзад, носиоци хаплоскупине R1а1 стигли су пре 3.500 година у Индију са јужног Урала под називом Аријеваца. Под тим називом су ушли у индијски еп. Занимљиво је да је и сам систем индијских каста исто створен пре око 3.500 година.

Дакле, опет понављамо. Словени и Индуси имају истог заједничког претка рода R1a1, који је живео пре 4.300 година, а предак самих Словена, с истим хаплотипом, живео је нешто раније, пре 4.500 година. Његов потомак је кроз 650 година започео генеалошку линију код Индуса, с одбројавањем од пре 3.850 година (то је доба када је живео заједнички предак Индуса, вид. горе), управо од доба почетка Аркаима. R1a1 – то су и били Аријевци који су дошли у Индију. А када су дошли и шта их је тамо довело – испричаћу ниже, а пре тога ћемо видети када су живели заједнички преци рода R1a1 у читавој Европи. Затим ћемо сачинити општу слику где су живели пре свих, то јест где је била њихова прапостојбина, и куда и када су се из прапостојбине кретали. Већ их сасвим основано можемо назвати Аријевцима, уместо безличног R1a1, а тим пре уместо неспретног „Индоевропљани“ или „Протоиндоевропљани“. Аријевци су они, драги читаоче. И ничега „индоиранског“ у њима није било, наравно, све док нису стигли у Индију и Иран. Ни језик нису добили из Индије или Ирана, већ су, напротив, свој тамо донели. Аријевски. Прасловенски. Санскрит. Или протосанскрит, ако хоћете.

О Словенима, Прасловенима, Аријевцима и „индоевропљанима који су говорили на иранским језицима“. Зашто је реч „аријевци“ некима толико страшна

Гледамо Велику совјетску енциклопедију. Читамо:

„Једино оправдана и сада у науци прихваћена јесте примена термина „Аријевци“ само на племена и народе који су говорили на индоиранским језицима“.

Гле само – тако одважно и директивно раскрстити са сопственим прецима.
И даље – „У лингвистици се аријевским називају индоирански језици“.

А заправо су управо наши преци-Аријевци донели језик у Иран, и хиљадама година касније, већ у наше доба почињу да га сматрају иранским. А пошто постоји велика школа иранских језика, онда су аријевске почели да сматрају иранским, побркавши узрок и последицу.

Ирански језици спадају у индоевропске, и датирају се овако – најстарији, од другог хиљадулећа пре н.е. до 300–400. године пре н.е., средњи – од 300–400. године пре н.е. до 800–900. године н.е., и нови – од 800–900. године н.е. до данас. То јест, најстарији ирански језици се датирају тек ПОСЛЕ одласка Аријеваца у Индију и Иран, и више од 1.000 година ПОСЛЕ живота прасловенског претка (пре 4.500 година). Он, наш предак, никако није могао да говори на иранском језику. На аријевском је говорио, аријевски језик су његови потомци кроз 1.000–1.500 година и донели у Иран. А западноиранска скупина језика појавила се тек око 500. г. пре н.е.

Тако су Аријевци и Прасловени залагањима наших научника постали безлични „Индоевропљани“, а аријевски, старословенски језици су постали „индоирански“. И то је политички коректно. И кренули су већ сасвим фантастични пасажи, прихваћени у научној литератури, како су „на Дњепру живела племена која су говорила на иранским језицима“, како су „Скити говорили на иранским језицима“, како су „житељи Аркаима говорили на иранским језицима“.

На аријевским су говорили, драги читаоче, на аријевским. Исти су и старословенски језици. Наша прича говори и о томе. Према индијским ведама, управо су Аријевци дошли у Индију са севера, и тe њихове химне и предања леже у основу индијских веда. И, настављајући даље, управо је руски језик (и њему сродни балтички језици, на пример, литвански) најближи санскриту, а Европа је од руског и балтичких језика на дохват руке. Значи да „балтичко-словенски језици“ и јесу основ „индоевропских језика“, зар не? То јест, исти су и аријевски језици, ако ствари назовемо правим именом.

Тако је, то нико и не оспорава. Али, знате, некако је неправилно толику част Словенима указати. „Индоевропски језици“ – то је политички коректно, а извесни безлични „Индоевропљани“ је тим пре политички коректно, Словени – није нарочито политички коректно. А тек Аријевци – то је, знате, бременито.

А зашто је бременито?

А ево како то одређује Велика совјетска енциклопедија: „Већ од средине XIX века појам „Аријевци“ (или „Аријци“) примењиван је за одређивање народа који су припадали индоевропској језичкој заједници. Таква употреба термина је била раширена у расистичкој литератури (поготово у фашистичкој Немачкој), која му је придавала тенденциозни и анти научни значај“. Па, у томе како смо горе израчунавали податке о раздобљима живота Аријеваца није било ничег расистичког. Зато нећемо нацистичку Немачку увлачити овамо.

А зашто је још бременито?

Видите, Аријевци, то је страшњикаво. То су још грађани у доба ГУГБ НКВД* СССР-а знали, а поготово службеници те организације. У то време је постојало упутство Тајног политичког одељења под називом „Аријевци“ које је ту реч повезивало с оптужбама за стварање и пропаганду фашистичких организација у СССР-у. Како пишу извори из тог времена, оптужбе су већином изношене против представника совјетске интелигенције – предавача средњошколских и високошколских установа, књижевних радника издавачких кућа. Тако је у „аријевском случају“ ухапшена и осуђена скупина сарадника који су се бавили издавањем речника страних језика. Све у свему, о томе се може много говорити. Како истиче доктор историјских наука А. Буровски, „покушајте да заустите о Аријевцима у стручним заједницама – и уважене колеге ће се сместа напети, стегнути… Сумњива је то тема, лоша. Боље је да се том темом уопште не бавите, мирније је. А ако се већ бавите, онда не треба извлачити никакве закључке“.

Али ћемо ми извући, и то не један.

Дакле, постало је јасно да род R1a1 у ДНК-генеалогији представља Аријевце, који су и наши преци, Прасловени, исти су и „Индоевропљани“. Свој аријевски језик, исти је и прасловенски, донели су у Индију и Иран пре 3.500–3.400 година, то јест 1.400–1.500 година пре наше ере. У Индији је напорима великог Панинија углачан у санскрит пре отприлике 2.400 година, близу почетка наше ере, а у Персији-Ирану су аријевски језици постали основ скупине иранских језика, од којих се најстарији датирају у друго хиљадулеће пре наше ере. Све се слаже.

Ето шта значи када лингвисти немају у рукама датуме живота и миграције Аријеваца, између осталог, на територији савремене Индије и Ирана. Отуда је њима, Аријевцима, а потом и свим другим – житељима руске равнице, Придњепровља, области уз Црно и Каспијско море, јужног Урала – свима је додељено звање „Индоевропљана“, и тим пре да су „говорили на иранским језицима“, сасвим обрнуто од истине.

Ето откуд се ти неспретни „Индоевропљани“ појавише. Заправо су и без икакве тамо Индије или Ирана имали аријевске језике, по читавој руској равници и све до Балкана. Они су, Аријевци, језик донели у Европу, они су га донели и у Иран и Индију. Од Индије све до Европе пружа се једна иста скупина језика – аријевских. А њу узеше и назваше „индоевропска“, „индоиранска“, „иранска“. И што је сасвим несхватљиво, наши људи, наши преци, Прасловени, постадоше „Индоевропљани“, па чак и „Иранци“. „Житељи Дњепра који су говорили на иранским језицима“. Како вам то звучи?
Време је да филолози-лингвисти заведу код себе ред. Ми ћемо им, стручњаци за ДНК-генеалогију, помоћи.

Прасловени или Аријевци у Европи и изван њених граница. Прапостојбина Словена, Аријеваца, „индоевропљана“

Па, у ком смеру се кретао аријевски, прасловенски ток – на запад, у Европу, или обрнуто, на исток? По регионима – пре више или мање од 4.500 година? У Индију, како смо видели – мање, од 4.500 до 3.850 година. Значи да се ток са територије садашње Русије кретао на исток.

А западно?

И ево ту наша прича излази у сасвим неочекивани, такорећи, ракурс. Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали. Али пре око 6.000 година започела је Велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је, по мишљењу археолога, исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.

И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине (трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере.
Немачка – исти хаплотип са 25 маркера као код Источних Словена, пре 4.800 година.

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Сада оних који га поседују (већ с мутацијама) у Немачкој има у просеку 18%, али у појединим областима достиже трећину. Већина осталог становништва Немачке има „балтичку“ хаплоскупину I1 (24%) и „западноевропску“ R1b (39%).

Норвешка – исти хаплотип, предак је на територији савремене Норвешке живео пре 4.300 година. У Норвешкој сада удео R1a1 у просеку износи од 18 до 25% становништва. Углавном су балтичке I1 (41%) и западноевропске R1b (28%) хаплоскупине.
Пошто је код свих осталих Европљана рода R1a1 хаплотип прапретка на одговарајућим територијама исти, то више нећу спомињати. Само ћу наводити када је прапредак (исти је потомак балканских R1a1) живео.

Шведска – пре 4.250 година. Изгледа да је за освајање северних територија – Норвешке, Шведске – било потребно време, неколико векова, 500–600 година. Укупно међу савременим Швеђанима има 17% потомака Прасловена, рода R1a1. Углавном су балтичке I1 (48%) и западноевропске R1b (22%) хаплоскупине.

Пређимо на Атлантик, на британска острва. Ту је читава скупина територија на којима одвајкада живе потомци Аријеваца, R1a1. Они по броју нипошто не доминирају у односу на други род, R1b, чији су типични представници Келти и који су ту дошли пре 3.500–4.000 година. Али на острвима има и доста потомака Аријеваца.

У Енглеској је заједнички предак савремених носилаца R1a1 живео пре 4.800 година, као и у Немачкој. Али је у Енглеској и на британским острвима уопште релативно мало потомака Словена, од 2% до 9% за сва острва. Тамо сасвим доминирају западноевропска R1b (71%) и балтичка I1 (16%) хаплоскупина.

У Ирској – пре 5.200 година. Из неког разлога су ирски хаплотипови најстарији у Западној Европи и на Британским острвима. Или је насељавање заиста било рано, или су стари Ирци срећније но други опстали. Али сада у Ирској нема много представника хаплоскупине R1a1, највише 2–4% становништва. Тамо три четвртине припадају западноевропској хаплоскупини R1b. За освајање северне, хладне и планинске Шкотске затребало је време. Заједнички предак тамошње подружнице рода R1a1 живео је пре 4.300 година. Број потомака Прасловена у Шкотској опада са севера на југ. На северу, на Шетландским острвима, има их 27%, и та бројност опада до 2–5% на југу земље. У просеку их је око 6% у читавој земљи. Остали – од две трећине до три четвртине – имају западноевропску хаплоскупину R1b.

Почнимо да се крећемо на исток.

Пољска – заједнички предак R1a1 живео је пре 4.600 година. Код руско-украјинског становништва – пре 4.500 година, што се практично поклапа у границама прецизности прорачуна. Чак ни четири поколења за такве рокове не представља разлику. У савременој Пољској има у просеку 57% потомака Прасловена, а у појединим областима до 64%. Остали имају углавном западноевропску R1b (12%) и балтичку I1 (17%) хаплоскупину.

У Чешкој и Словачкој је заједнички прасловенски предак живео пре 4.200 година. Нешто касније него код Руса и Украјинаца. То јест, ради се о расељавању на територију савремене Пољске, Чешке, Словачке, Украјине, Белорусије, Русије – све у границама буквално неколиких поколења, али пре више од четири хиљаде година. У археологији је таква прецизност датирања сасвим незамислива. У Чешкој и Словачкој има око 40% потомака Прасловена рода R1a1. Остали имају углавном западноевропску R1b (22–28%), балтичку I1 и балканску I2 (укупно 18%) хаплоскупину.

На територији савремене Мађарске заједнички предак R1a1 живео је пре 5.000 година. Тамо сада има до четвртине потомака Прасловена-R1a1. Остали имају углавном западноевропску R1b (20%) и укупну балтичку I1 и балканску I2 (збирно 26%) хаплоскупину. Све у свему, ситуација је јасна. Додаћу само да је у европским земљама – Исланду, Холандији, Данској, Швајцарској, Белгији, Литванији, Француској, Италији, Румунији, Албанији, Црној Гори, Словенији, Хрватској, Шпанији, Грчкој, Бугарској, Молдавији – заједнички предак живео пре 4.500 година. Ако ћемо сасвим тачно – онда пре 4.525 година, али толиком прецизношћу овде намерно не оперишем. То је заједнички предак рода R1a1 за све побројане земље. Заједнички европски предак, такорећи, не рачунајући горе приказани балкански регион, прапостојбину Прасловена, Аријеваца, „Индоевропљана“.

Удео потомака Словена-Аријеваца у тим земљама варира од 4% у Холандији и Италији (до 19% у Венецији и на Калабрији), 10% у Албанији, 8–11% у Грчкој (до 25% у Солуну), 12–15% у Бугарској и Херцеговини, 14–17% у Данској и Србији, 15–25% у Босни, Македонији и Швајцарској, 20% у Румунији и Мађарској, 23% на Исланду, 22–39% у Молдавији, 29–34% у Хрватској, 30–37% у Словенији (16% за Балкан у целини), али истовремено и – 32–37% у Естонији, 34–38% у Литванији, 41% у Летонији, 40% у Белорусији, 45–54% у Украјини. У Русији, како сам већ споменуо, Словена-Аријеваца има у просеку 45%, на рачун високог удела Угро-Финаца на северу Русије, али на југу и у средишту Русије удео Источних Словена-Аријеваца достиже 60–75%.

Хаплотипови предака свугде су исти. А и зашто би били другачији? Пошто је то исти род, R1a1. Није значајно то што је предачки хаплотип исти, значајно је то што из хаплотипова савременика ИСПАДА да је исти. То значи да је методологија анализе и обраде хаплотипова исправна, статистика довољна, подаци су поновљиви и поуздани. Ето шта је крајње важно. Пређимо на Северне Карпате у суседству Мађарске. О њима сам већ писао. Али вреди поновити да је заједнички предак рода R1a1 у Буковини живео пре 6.000 година. Касно камено доба, са прелазом у енеолит. Подсетићу да је Буковина – стари назив предела на североистоку Карпата, на додиру Украјине и Румуније, са стране Украјине – Черновицка област. Град Черновци и јесте историјско средиште Буковине. У оквиру археологије – део територије трипољске културе. То и јесте енеолит.

Ето, пронашли смо оне који су тамо живели у доба енеолита. Научни радови саопштавају – порекло трипољске културе није одређено, у њеном основу су била неолитска племена, то јест племена епохе касног каменог доба које је трајало до пре око 5.000 година. А ДНК-генеалогија је одредила. Прасловени су тамо живели. Аријевци. „Индоевропљани“. Наши преци. Род R1a1 коме припада до три четвртине Руса.

У научним књигама пише да су рани житељи трипољске културе, који су тамо живели пре најмање 5.000 година, били „истиснути одатле миграцијом ‘Индоевропљана’“ пре око 4.000 година. Али видимо да то није тако. Прасловени и јесу ти најранији житељи, две хиљаде година пре рока који уважени научници наводе. Исти су и „Индоевропљани“, само што тада није било ни трага ни гласа од било каквих „Индоевропљана“, потомци тих Прасловена су отишли у Индију тек две и по хиљаде година после описиваног раздобља њиховог живота у трипољској култури.

И ето, пронашли смо прапостојбину Прасловена, исти су и Аријевци. То је Балкан. Динарски Алпи. А шта је онда са Кавказом, Анатолијом, Блиским Истоком, полуострвом Арабија као могућим прапостојбинама Аријеваца рода R1a1, Прасловена? Да, хајде да погледамо.

Јерменија. Заједнички предак рода R1a1 живео је пре 4.400 година.

Мала Азија, полуострво Анатолија. Историјска раскрсница путева између Блиског Истока, Европе и Азије. То је био први или други кандидат за „индоевропску прапостојбину“. Међутим, заједнички предак R1a1 тамо је живео исто пре 4.500 година. Јасно је да та прапостојбина, судећи по хаплотиповима, не може бити у Анатолији. Дакле, и Источни Словени, и Јермени, и Анатолијци – сви имају или истог заједничког претка, или су им преци временски међусобно врло близу, у границама неколиких поколења.

Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарамсина (2236–2200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208 година).

Хаплотипови рода R1а1 на полуострву Арабија (земље оманског залива – Катар, Уједињени Арапски Емирати). И још на Криту

Називи тих земаља неуобичајено звуче у погледу рода R1a1, али су наши преци, или потомци наших предака, и тамо били у давна времена, и савремени носиоци R1a1 у тим крајевима носе њихове Y-хромозоме. Заједнички предак на полуострву Арабија живео је пре 4.000 година, како је одређено по хаплотиповима. Тај датум добро се слаже са 4.400–4.500 година до заједничког претка у Јерменији и Анатолији, ако као разумну прихватимо варијанту смера тока Аријеваца из Средњеруске равнице преко планина Кавказа и даље на југ, у Арабију. Другим речима, миграциони талас се кретао из Европе, сачувао доба живота заједничког претка на Кавказу и у Малој Азији и већ на измаку домета стигао до Арабије, померивши доба живота заједничког претка за 400–500 година.

Тако да прапостојбина Аријеваца, Прасловена, „Индоевропљана“ није у Арабији нити у Малој Азији. То је Европа, Балкан.

Хаплотипове рода R1a1 су у Арабију у принципу могли донети робови, допремљени у те крајеве пре 4.000 година. Али је већ на историчарима да на то питање одговоре. У литератури је објављена серија хаплотипова са острва Крит. Узети су од житеља висоравни Ласити, на којој су се по легендама њихови преци спасли у време ерупције и експлозије вулкана Санторин пре 3.600 година, а остали хаплотипови прикупљени су на суседној територији префектуре Хераклион. Време живота заједничког претка на Криту израчунали смо на неколико различитих начина, али је резултат исти – пре 4.400 година. Поштовања вредних 800 година пре експлозије вулкана Санторин.

Та бројка одговара просечном времену европског расељавања рода R1a1.
Али, вратимо се јужном Уралу и зауставимо се подробније. Тамо су врло загонетне странице историје.

Јужни Урал – Индија, Иран

Дакле, рано бронзано доба. Аријевци стижу на јужни Урал. Пре 3.800 година подижу градине Синашту, Аркаим (савремени називи) и читаву „земљу градова“. О тим градинама и погребним курганима у њиховој околини, о архитектури и занимањима њихових житеља много је писано, нећемо понављати. Истакнимо само да су на крхотинама посуђа у Аркаиму пронађени знаци свастике – традиционалног „сунчевог знака“ Аријеваца. И у андроновској области су пронађени гробови, а посмртни остаци у њима показују хаплоскупину R1a1, род Аријеваца, Прасловена. У смислу да Словени и они у гробовима имају заједничког претка, рода R1a1.

Главна загонетка је у томе што је Аркаим постојао свега двеста година. Отприлике на размеђу XVI–XVII века пре наше ере, пре 3.600 година, житељи га напуштају, покупивши имовину и животне потрепштине и оставивши мало предмета, за ред величина мање него што археолози обично проналазе, и одлазе незнано куда. Крај историје.

Заправо се зна куда. О томе необориво сведочи ДНК-генеалогија.

Северна Индија (Кашмир)

На северу Индије су све саме хаплоскупине R1a1. Укупно 16% житеља Индије чине носиоци хаплоскупине R1a1. То је сто милиона мушкараца. Половину највиших каста Индије чине носиоци хаплоскупине R1a1. Предачка хаплоскупина Индуса иста је као и код Источних Словена. Предак те хаплоскупине у Индији живео је пре 3.650 година, у Русији-Украјини – пре 4.500 година. Аријевци су Аркаим напустили пре око 3.600 година.

Је ли то довољно?

У реду, ево још. Аријевци су имали моно хаплоскупину, само R1a1. Зато је у Индију и донета само R1a1. У самој Индији је мноштво других хаплоскупина којих изван Индије готово да и нема. Напред је већ описано како се пре 35.000 година миграциони ток код планина Памира, Тианшана, Хиндукуша поделио, и они који су у Индију дошли са југа, кренули су својим путем. Е па, на том путу и даље у Индији били су изоловани и створили доста сопствених, изразито индијских хаплоскупина. Међу њима су H, L и R2. Да су то Индијци пренели своје R1a1 ван граница Индије, о Европи да и не говоримо, R1a1 би неизоставно пратиле те изразито индијске, локалне хаплоскупине. А њих нема ни у Русији у целини, ни у Источној Европи, ни у Западној Европи, изузев једино код Рома. Јасно је да је то хаплоскупина R1a1 дошла у Индију, а не да је изашла одатле. Узгред, приликом кретања на југ Индије узраст хаплоскупине R1a1 опада. Предак R1a1 јужноиндијског племена Ченчу живео је пре 2.900 година – 600 година после доласка Аријеваца у Индију.

Овде треба споменути да је Индија од Јужног Урала – директни најкраћи прелазак на југ. Кашмир је практично испод Јужног Урала, треба само превалити Киргизију и Таџикистан. Прелази постоје, само што су на висини од километар-два. Тамо дуж прелаза и дан-данас стоје рушевине древних тврђава, остаци огранака Великог свиленог пута који је тамо настао 1.500 година после аријевског похода у Индију. Узгред, на једном од тих прелаза се и налазе насеља малобројне народности Ишкашим, а две трећине њених мушких представника припада R1a1. То наводи на размишљање.

Дакле, Аријевци су из Аркаима отишли у Индију пре око 3.600 година. Зашто су то учинили? Зашто им је то требало?

Одговор на то постаје јасан ако погледамо историју глобалних катастрофа. Пре 3.600 година дошло је до једне од највећих ерупција у историји човечанства – ерупције вулкана Санторин, исти је Тера, у Егејском мору. Та експлозија збрисала је са лица земље минојску цивилизацију на острву Крит. Експлозија вулкана избацила је у атмосферу 60 кубних километара (!) пепела, што је довело до наглог и дуготрајног пада температуре на читавој Земљи. О томе сведоче годови на дрвећу у Европи и Северној Америци. То је четири пута више пепела него у чудовишној експлозији вулкана Кракатау 1883. године.

Сунце се дуго времена практично није видело. Ту експлозију су пратила снажна тектонска померања која су се осетила на читавој планети.

Максимално прецизно датирање ерупције, одређено методом угљениковог изотопа С-14, дало је време од пре 3.615+-15 година, по годовима дрвећа – пре 3.628–3.629 година, по узорцима леда – пре 3.644+- 20 година. Ако узмемо просек свега тога, испада пре 3.630 година.

Највероватније то и јесте управо оно време када су Аријевци напустили Аркаим.

Постаје јасно зашто су Аријевци у индијским ведама толико пажње посвећивали одсуству излазака сунца и дугим ноћима. Управо то је почетком прошлог века и довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио да ти описи Аријеваца наводно представљају услове живота на Арктику. Одатле и потиче позната али погрешна „арктичка“ теорија појављивања како Аријеваца тако и читавог човечанства. Аријевцима који су толико пажње посвећивали одмереном животу, задатом од вишњих сила, толико пажње ритуалима, што се види из њихових гробова, постало је нелагодно. Та крајња нелагодност приказана је у „Махабхарати“, у Аријевцима толико својственом приповедачком, алегоријском облику.

Такви су узроци и историја преласка Аријеваца у Индију. По мишљењу неких стручњака, део Аријеваца је већ из Индије кренуо на запад, у Источни Иран, и зато су управо источноирански језици ближи „индоевропским“. Али је већина Аријеваца највероватније прешла у Иран непосредно из Средње Азије, где су живели најмање 500 година, и отишли у Источни Иран почетком другог хиљадулећа пре наше ере, пре 3.900–3.800 година. То се сасвим уклапа у концепцију аријевских језика, како се она разматра у овом истраживању. Уклапа се и то да се главнина аријевске хаплоскупине R1a1 налази у Источном Ирану и чини око 20% становништва Ирана, које претежно има блискоисточну хаплоскупину I2. На западу Ирана је удео аријевске хаплоскупине R1a1 минималан и износи свега 3%. Тако да су све приче о Старим Словенима „који су говорили на иранским језицима“ лишене сваког основа. Није било знатне непосредне везе Старих Словена са западним Ираном. Само с источним, и с Индијом. Зато су западноирански језици толико млади, датирају од средине првог хиљадулећа пре наше ере.

Ето тако ДНК-генеалогија ставља на своја места и спаја у јединствен систем раштркане и сукобљене одломке сазнања из историје, антропологије, лингвистике, који су наизглед чинили систем.

Закључак

Ово истраживање је омогућило решавање читавог низа загонетки које су остајале загонетке десетинама а понекад и стотинама година. И то никако не зато што аутор има толика знања, већ зато што је њему – и нама – сада на располагању ново оруђе, ДНК-генеалогија. Испоставило се да је могуће пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или народи, као што се дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије. Хаплотипови и хаплоскупине се не асимилују. Њих је могуће само физички истребити, али се тако нешто за читав народ не дешава често. Хаплоскупине и хаплотипови тврдоглаво продиру кроз било какве асимилације, кроз хиљадулећа, и не само што продиру, пружајући нам знак свог постојања, већ и омогућавају да се израчуна време када су њихови преци живели.

Аутор би желео да посебно истакне како он никако не умањује значај археологије, лингвистике, антропологије, нити покушава да их замени. Аутор се ослања на горостасе у тим и другим областима знања.

Јасно је да се раздобље живота древних предака рода R1a1 отприлике подудара и са датирањем одговарајућих археолошких култура на путу миграција рода R1a1, и са датирањем насеобина методом угљениковог изотопа С-14, а ако су та датирања унеколико ранија, то је лако објаснити тиме што ни издалека сви могући преци нису преживели.

Наравно, јавља се искушење да се истакне или чак подвуче како датуми живота заједничких предака у читавој Европи, пронађени у овом истраживању помоћу ДНК-генеалогије, већином спадају у време пре 4.200–4.800 година, то јест у III хиљадулеће пре н.е., и то се запањујуће поклапа са подацима историчара. Како они пишу, управо у то време се „завршила индоевропеизација Средње Европе од стране земљорадничких племена Индоевропљана“. Истина, не „Индоевропљана“, већ Аријеваца, хаплоскупине R1a1. Они који су кренули на исток постали су Прасловени, они који су кренули на запад – постали су… све у свему, они немају заједнички назив. Неко их зове збирним именом Келти, неко – Баски. Удео R1a1 је на Британским острвима минималан, често од нуле до 4%. На северу Шкотске – до четвртине. На северу, у Скандинавији – око 20%, с порастом градијента ка истоку, све до три четвртине у Русији, до две трећине у појединим областима средње Азије.

Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски језици“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“ – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели „народи који су говорили на иранским језицима“. Словени су тамо живели, Прасловени, Аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан.

То су наши непосредни преци. И ево сада можемо рећи да их нисмо заборавили.

Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија
Преузми текст

Литература

1. Гамкрелидзе, Т.В. и Иванов, В.В. Индоевропейский язык и индоевропейцы. Тбилиси, 1984, т. I, II.
2. Клёсов, А.А.. Основные положения ДНК-генеалогии (хромосома Y), скорости мутаций, их калибровка и примеры расчетов. Вестник Росийской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, № 2, стр. 252–348.
3. Клёсов, А.А. Се – Человек. Вестник Росийской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, № 2, стр. 237–251; Бостонский Альманах «Лебедь», № 477, 28 мая 2006 г.
4. Клёсов, А.А. Хинди-Руси Бхай Бхай с точки зрения ДНК-генеалогии, или откуда есть пошли славяне. Бостонский Альманах «Лебедь», № 531, 10 июня 2007 г.
5. Клёсов, А.А. Иосиф и его братья, или взрослые игры с молекулярной генеалогией. Бостонский Альманах «Лебедь», № 515, 25 февраля 2007 г.
6. Клёсов, А.А. Происхождение евреев с точки зрения ДНК-генеалогии. Заметки по еврейской истории, №1 (92) – №7 (98), январь – июль 2008.
7. Клёсов, А.А. Откуда появились славяне и «индоевропейцы» и где их прародина? Вестник Российской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, No. 3, Август 2008, стр. 400–477.
8. Махабхарата. Заключительные книги XV–XVIII. Российская АН, Серия «Литературные памятники», Санкт-Петербург, «Наука», 2005.
9. Сафронов, В.А. Индоевропейские прародины. Горький, 1989, 272 стр.
10. Чайлд, Г. Арийцы. Основатели европейской цивилизации. Москва, Центрполиграф, 2005.
11. 25-маркерные гаплотипы – база данных YSearch http://www.ysearch.org/haplosearch_start.asp?fail=2&uid=&haplo=R1a1&region=&submit=Search
12. Гаплотипы Буковины – http://www.familytreedna.com/public/HungarianBukovinaSurnames
13. Atkinson, Q.D. and Gray, R.D. How old is the Indo-European language family? Illumination or more moths to the flame? In: Phylogenetic Methods and the Prehistory of Languages. Cambridge: The McDonald Institute for Archaelogical Research, 2006, pp. 91–109.
14. Barac, L., Pericic, M., Klaric, I.M., Janicijevic, B., Parik, J., Rootsi, S. and Rudan, P. Y chromosome STRs in Croatians. Forensic Sci. Internat. 138, 127–133 (2003)
15. Barac, L., Pericic, M., Klaric, I.M., Rootsi, S., Janicijevic, B., Kivisild, T., Parik, J., Rudan, I., Villems, R. and Rudan, P. Y chromosomal heritage of Croatian population and its island isolates. Europ. J. Human Genetics 11, 535–542 (2003)
16. Bouakaze, C., Keyser, C., Amory, S. and Crubezy, E. First successful assay of Y-SNP typing by SNaPshot minisequencing on ancient DNA. Int. J. Legal Med. 121, 493–499 (2007)
17. Cadenas, A.M., Zhivotovsky, L.A., Cavalli-Sforza, L.L., Underhill, P.A. and Herrera, R.J. Y-chromosome diversity characterizes the Gulf of Oman. Eur. J. Human Genetics, 18, 374–386 (2008)
18. Chandler, J.F. Estimating per-locus mutation rates. J. Gen. Genealogy, 2, 27–33 (2006)
19. Cinnioglu, C., King, R., Kivisild, T., Kalfoglu, E., Atasoy, S., Cavalleri, G., Lillie, A.S., Roseman, C.C., Lin, A.A., Prince, K., Oefner, P.J., Shen, P., Semino, O., Cavalli-Sforza, L.L. and Underhill, P,A. Excavating Y-chromosome haplotype strata in Anatolia. Hum. Genet. 114, 127–148 (2004)
20. Сordaux, R., Aunger, R., Bentley, G., Nasidze, I., Sirajuddin, S.M. and Stoneking, M. Independent origins of Indian caste and tribal paternal lineages. Current Biology, 14, 231–235 (2004)
21. Gkiasta, M., Russell, T., Shennan, S., and Steele, J. Neolithic transition in Europe: the radiocarbon record revisited. Antiquity 77, 45–62 (2003)
22. Gray, R.D. and Atkinson, Q.D. Language-tree divergence times support the Anatolian theory of Indo-European origin. Nature, 426, 435–439 (2003)
23. Innes, J., Blackford, J., and Rowley-Conwy, P. The start of the Mesolithic-neolithic transition in north-west Europe – the polynological contribution. Antiquity 77, No. 297 (2003)
24. Johnson, А. Solving Stonehenge. The New Key to an Ancient Enigma. Thames & Hudson, 2008, pp. 288.
25. Kivisild, T., Rootsi, S., Metspalu, M., Mastana, S., Kaldma, K., Parik, J., Metspalu, E., Adojaan, M., Tolk, H.-V., Stepanov, V., Golge, M., Usanga, E., Papiha, S.S., Cinnioglu, C., King, R., Cavalli-Sforza, L., Underhill, P.A. and Villems, R. The genetic heritage of the earliest settlers persists both in Indian tribal and caste populations. Am. J. Hum. Genet. 72, 313–332 (2003)
26. Klyosov, A.A. Origin of the Jews via DNA Genealogy. Proceedings of the Russian Academy of DNA Genealogy, 1. 54–232 (2008)
27. Martinez, L., Underhill, P.A., Zhivotovsly, L.A., Gayden, T., Moschonas, N.K., Chow, C.-E. T., Conti, S., Mamolini, E., Cavalli-Sforza, L.L. and Herrera, R.J. Paleolitic Y-haplogroup heritage predominates in a Cretan highland plateau. Eur. J. Human Genetics, 15, 485–493 (2007)
28. Nasidze, I, Ling, E.Y.S., Quinque, D., Dipanloup, I., Cordaux, R., Rychkov, S., Naumova, O., Zhukova, O., Sarraf-Zadegan, N., Naderi, G.A., Asgary, S., Sardas, S., Farhud, D.D., Sarkisian, T., Asadov, C., Kerimov, A. and Stoneking, M. Mitochondrial DNA and Y-Chromosome variation in the Caucasus. Ann. Human Genetics, 68, 205–221 (2004).
29. Pericic, M., Lauc, L.B., Klaric, A.M. et al. High-resolution phylogenetic analysis of southeastern Europe traces major episodes of paternal gene flow among Slavic populations. Mol. Biol. Evol. 22, 1964–1975 (2005)
30. Qamar, R., Ayub, Q., Mohyuddin, A., Helgason, A., Mazhar, K., Mansoor, A., Zerjal, T., Tyler-Smith, C., and Mehdi, S.Q. Y-Cromosomal DNA variation in Pakistan. Am. J. Hum. Genet. 70, 1107–1124 (2002)
31. Regueiro, M., Cadenas, A.M., Gayden, T., Underhill, P.A. and Herrera, R.J. Iran: tricontinental nexus for Y-chromosome driven migration. Human Heredity, 61, 132–143 (2006)
32. Sahoo, S., Singh, A., Himabindu, G., Banerjee, J., Sitalaximi, T., Gaikwad, S., Trivedi, R., Endicott, P., Kivisild, T., Metspalu, M., Villems, R. and Kashyep, V.K. A prehistory of Indian Y chromosomes: evaluating demic diffusion scenarios. Proc. Natl. Acad. Sci. US, 103, 843–848 (2006)
33. Sengupta, S., Zhivotovsky, L.A., King, R., Mehdi, S.Q., Edmonds, C.A., Chow, C.-E. T., Lin, A.A., Mitra, M., Sil, S.K., Ramesh, A., Rani, M.V.U., Thakur, C.M., Cavalli-Sforza, L.L., Majumder, P.P., and Underhill, P.A. Polarity and temporality of high-resolution Y-chromosome distributions in India identify both indigenous and exogenous expansions and reveal minor genetic influence of Central Asian Pastoralis. Amer. J. Human Genet. 78, 202–221 (2006)
34. Weale, M.E., Yepiskoposyan, L., Jager, R.F., Hovhannisyan, N., Khudoyan, A., Burbage-Hall, O., Bradman, N. and Thomas, M. Armenian Y chromosome haplotypes reveal strong regional structure within a single ethno-national group. Hum. Genet. 109, 659–674 (2001)
35. Wells, R.S., Yuldasheva, N., Ruzibakiev, R., Underhill, P.A. et al. The Eurasian heartland: a continental perspective on Y-chromosome diversity. Proc. Natl. Acad. Sci. US, 98, 10244–10249 (2001)
36. Wiik, K. Where did European men come from? J. Genetic Genealogy, 4, 35–85 (2008)

Бостонски алманах „Лабуд“

http://www.lebed.com/2008/art5375.htm
http://www.lebed.com/2008/art5386.htm

извор: Scribd, AcademiaНебојша

Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. У претходном чланку пренели смо први од два текста који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Текст који следи објављен је исте године под називом „Име Србин научно необјашњиво“.
Словени на сабору

Словени на сабору

Српско име је у почецима словенске историје било широко распрострањено код северних и код јужних Словена. Из тога можемо закључити, да је то име престаро те су га Словени донели са собом из своје праотаџбине. Друкчије не можемо  објаснити, како да је то име тако широко распрострањено код различних словенских племена и народа тако дубоко укорењено, да се на пр. сачувало на врло интензиван начин код Лужичких Срба до данас, а код Балканских Срба име се сачувало у многим случајевима кад је на оним местима већ пропала српска народност.

Ово име није локалисано на једно име или народ; српско као и хрватско име, па и име Ободрита налази се код различних словенских народа. Можемо приметити, да се још и нека друга племенска имена која се налазе код северних Срба, налазе и код јужних Срба и то не само име Морачани, које је географско, него и такво име као што је Сузли.

Ову загонетку, да се српско и хрватско име у најтешњој међусобној заједници у почецима историје налази тако широко распрострањено код различних племена, можемо објаснити само на један начин. Србин и Хрват некада, у словенској праотаџбини, нису били један од словенских народа који се из праотаџбине заједно са другим Словенима ширио према западу и југу.

Име Срба означавало је код старих Словена још у словенској праотаџбини војничку организацију, војничку касту, војнике и неку врсту племства, који су из праотаџбине водили словенску колонизацију у различним правцима, освајали нове земље, продирали напред на непријатеља, а за њима се разливала остала маса словенског народа различних племена.

Да разумемо ову теорију, или хипотезу, морамо одлучно прекинути са оном теоријом која је некада владала, па делимично влада још и данас, о демократском уређењу и мирољубивом расположењу старих Словена. Некада су нас учили да су стари Словени били миран земљораднички и демократски народ, који је живео у племенској и родовној организацији без чврсте власти над собом и без војничке организације.

Кад су се ови Словени размножили у својој земљи те нису имали довољно простора, узео је један део своје мотике и справе, стоку и живину те се мирно иселио у другу земљу и почео је да обрађује. Ова теорија о демократизму старих Словена потпуно је лажна и неисторијска, она је апсурдна, и противи се утврђеним историјским фактима.

Сигурно су и стари Словени као и сви други народи почели да се развијају и размножавају по родовима и племенима. Али о овој племенској организацији ми не знамо ништа; она је почела да пропада још у праотаџбини, а на новим земљама налазимо од ње још само незнатне остатке.

А и кад се код Словена у почецима историје помињу племена, то у ствари нису у многим случајевима крвна племена, него само већи или мањи делови војничке организације, веће или мање војничке чете, које су се могле састојати из различних племена и родова. Тако на пр. оних седам племена, о којима легенда о св. Димитрију говори да су напала Солун, по моме мишљењу, уистину нису била крвна племена, него војничке формације, које су могле бити помешане из различних племена.

Старе словенске државе нису се развиле на племенској основи на тај начин да је једно најснажније племе развило своју власт над суседним племенима. Племенска организација уколико је после сеобе народа код Словена још постојала, ниуколико није утицала на формацију државе. У многим случајевима могла је бити само сметња за развитак државе, као што налазимо случајеве код формирања различних словенских држава. Старе словенске државе развиле су се, као што су се развиле уопште и све друге државе, из војничких организација.

ИСТОРИЈСКА ПРАОТАЏБИНА СЛОВЕНА налазила се приближно између средњег Дњепра и Горње Висле, па и преко Дњепра и Горње Висле. Већ у овој праотаџбини почеле су се развијати војничке организације и ове организације звале су се Срби. Име Србин етимолошки је необјашњиво, сви покушаји који су се чинили остали су без повољних разултата. Али име само сигурно је словенског порекла. Овде није место да расправљамо о узроцима, који су проузроковали, да су се развијале ове организације ратника. Сигурно се то чинило на сличан начин, као што је био случај код свих других народа најстаријег и старог, па и новијег времена. Све државе на свету развиле су се из војничких организација, од старог Египта, Асирије и Вавилона, па до модерних држава. Исти је био случај са Индијом, тако се развила некада персијска држава, римска, па и германске државе.

На формирање ових војничких организација утицали су различни узроци. Могао је бити случај, да је неко сродно, па и потпуно туђе племе, које је имало мало земље и неплодну земљу, напало друго племе или народ те га подјармило. Нужда и недостатак приморало је известан број људи, да су силом напали друге људе, савладали их и над њима господарили. Освајачи морали су се силом држати на власти, они су се вежбали непрестано оружјем, па су тако могли владати над великом масом, која је била неорганизована и ненаоружана.

Тако видимо да је постала на пр. франачка и бугарска држава. Римска држава постала је на чисто разбојничком начелу. Нека разбојничка банда населила се на висинама над Тибром, тамо се утврдила и из утврђења чинила пљачкашке походе у суседне крајеве. Пљачка је доносила приходе, организација се све више ширила и учвршћивала, док није постала тако снажна, да је могла подјармити сва италијанска племена. Таква организација могла се развити међу народом и на тај начин, да је извесна земља или известан народ био непрестано изложен нападима суседа, па се у одбрану почела развијати војничка формација, а та формација је најпосле потпуно завладала над домаћим крајем, ширила своју власт све даље и уништила стару родовну и племенску организацију.

За нас је свеједно како и из којих узрока су се развијале у праотаџбини ове војничке организације, главно је да су се развијале. Могуће је да је део Словена за неко време дошао под власт Трачана, Келта, Германа или Фина. Пејскер је доказивао са великим научним материјалом, да су у прастаро време Словени живели под влашћу Туранаца и да су од њих добили почетке свог државног уређења. Врло могуће, да је део Словена у праотаџбини уистину дуже и краће време био подјармљен од Туранаца.

Из каснијег времена имамо доказе да су Казари неко време владали у Кијеву. Кнезу Олегу одговарају кијевски правци: Некада смо плаћали порез Казарима. Кијевски кнежеви носили су титулу Каган. Још митрополит Иларион назива у свом посмртном говору кнезу Владимиру св. Владимира „Кагана“.

Даље имамо велику вероватност да су ирански Скити неко време владали над делом Словена. Исти случај је био са иранским Сарматима. И Германи, Бастарни, Готи итд. у извесно време владали су над делом Словена.

Римски историчар Тацит прича, да су Словени врло храбри и живе у непрестаним борбама са Финима. Из извесних историјских реминисценци можемо закључити, да су се водиле борбе између Словена и Келта. Многобројна и силно храбра тракијска племена потискивали су Словени непрестано све више од севера према југу, истерали су их преко Карпата у Подунавље, преко Дунава на Балкан, а најпосле потпуно уништили.

Ми не смемо замишљати праотаџбину Словена као неко слободно демократски уређену и пацифистичку земљу, коју је свако могао да гази ко је хтео. То је била врло лепа и плодна земља Европе, која је сигурно изазивала апетите суседа. Али Словени не само да су одбијали суседе, него и ако су у извесном крају подлегли, они су се поново ослобађали, па су непрестано ширили даље своје етнографске границе.

НА ЈУГУ била је граница између шумског и степског појаса терен непрестаних борби између Словена и иранских а касније туранских народа, која борба је закључена тек у најновије време са потпуном победом Словена. Од најстаријег времена прелазили су народи из Азије у црноморске степе, покушавали да продру из степа даље на север, који пут су подјармили део Словена, а много пута Словени су из шумског поља продирали у степе. Тако знамо да су Скити владали над неким Словенима (Скити Орачи), за Скитима долазили су Сармати, Хуни, Огри, Авари, Половци, Печењези, Татари.

На североистоку Словени су почели продирати већ врло рано све даље и освајати финске земље. Традиције на ове борбе сачуване су у причи о Светославовом походу на Волгу. За време цара Владимира у садашњој великој Русији постојале су већ словенске кнежевине Муром и Твер. Али главна експанзија Словена ишла је према западу и југу. Пред собом су потискивали германска и тракијска племена.

Етнографија Словена показује, да се колонизација Словена вршила врло мирно и полагано. У овој етнографији дијалект прелази полагано у други дијалект, нигде нема оштрих граница. Словенство се преливало из праотаџбине, као да се вода излива из суда и тече даље капља за капљом. Али ова колонизација није се могла вршити тако мирно, јер је било потребно освојити нове земље на којима је живело старо становништво, врло борбена немачка, тракијска и друга племена. Пред овом масом словенског народа морао је ићи неко, ко је водио борбу, освајао нове земље и иза кога се разливала мирно и симетрично словенска колонизација земљорадничког и пастирског народа.

Ми уопште не можемо објаснити стару словенску историју и пресељавање Словена, ако не узмемо, да су већ у праотаџбини постојале војничке организације, које су продирале све даље, освајале земље и омогућавале словенску колонизацију. Као што је на пр. поход Светослава на Волгу отворио пут словенској колонизацију на Оку, Каму и Волгу, тако су походи у друге стране отворили пут другим колонизацијама.

Кад су се Словени населили на новим земљама, појавиле су се брзо пред нама словенске државе и то нису никакве демократске државе основане на племенском уређењу, то су чисто војничке државе, са војничким кнезом на челу, војничком организацијом и подложном народном масом. Ове војничке организације звале су се Срби.

Најбројније српске чете ишле су у оним правцима где је било потребно сломити највећи отпор противника – према западу у средњу Немачку и преко Карпата на Балкан. На новим земљама највише Срба населило се као гарнизони на границама против непријатеља. Тако је било на Балкану – највише Срба и најкомпактније су становали на југу, на граници против Римљана у Далмацији, Арнаута и Грка. Војници Срби настанили су се као гарнизони пре свега на пограничним и стратегијским местима.

Витезови Арконе предвођени Световидом

Исто тако на северу највише Срба населило се на Лаби и преко Лабе продирали су даље у средњу Немачку. Кад су Срби између Солаве и Лабе поражени могуће да је се део Срба повукао натраг међу Милчане и Лужичане и тамо учврстио српско име. Разуме се да у новој отаџбини на тако огромним просторима није могла више да се сачува компактност ове војничке организације, уколико она није пропала још у праотаџбини. Поједини делови Срба изгубили су везу међу собом, сачували су свој војнички карактер, из њих се развило племство код словенских народа и витештво, али иначе потпуно су се асимиловали племену и народу међу којим су живели.

У позадини остало је мање Срба и због тога се брже изгубило српско име. Срби су остали као гарнизон по већим средиштима и посаде на великим трговачким путевима. Али они Срби како су били малобројни изгубили су своје име те примали име племена међу којим су живели. Из ових српских гарнизона почеле су се на појединим тачкама развијати нове војничке формације које су почеле да организују нове словенске државе.

У Кијеву је постојала организација Рус, која је чувала ово важно трговачко средиште и велики трговински пут од Црног мора по Дњепру до Северног мора. Друга већа посада била је у Новгороду. Из ових формација почела се развијати руска држава. За нас је у том случају потпуно свеједно одакле име Рус, да ли је то од једног варјашког поглавара, који се са својим људима придружио овој војничкој организацији и ступио у њену службу, а можда и над њом завладао, или је традиција створила Рурика као праоца Руса.

У историји имамо много случајева, да се из имена једног народа фабрикује праотац овог народа. У сваком случају, Варјаги су играли у почецима руске државе знатну улогу у кијевској војничкој организацији, али исто тако потпуно је немогуће причање Нестора о доласку Рурика и његове браће. То је само реминисценца на велику улогу, коју су Варјаги играли у Кијеву. А кијевска држава и војничка организација сигурно су постојале и пре доласка Варјага.

У Пољској појављује се географско име Пољани на оном месту где се почела формирати држава. Код Пољана или Пољака одмах кад се појављују у историји, постојала је војничка организација, која је била носилац државне идеје. Из ове војничке организације развило се пољско племство. Многи пољски историчари мисле, да се пољско племство развило на тај начин, што је над домаћим словенским народом завладало неко друго племе или народ. Вероватније је и потпуно се слаже са стањем ствари ако узмемо да је пољска лехитска организација остатак и наставак старе српске организације.

Кад су Срби прелазили преко Карпата, један део Срба у Карпатима добио је име Харфада – Хрвати. То име би добио од тракијских Карпи преко доњогерманских Бастарна, који су у трећем веку пре Христа почели да се селе из Немачке. Становали су дуго времена у Карпатима и најпосле ишчезли на доњем Дунаву. То је било врло борбено и велико немачко племе. Део Срба је могуће дошао у тешње односе или за неко време чак под власт Бастарна, који су их звали Хрвати. Тако је код дела Срба ишчезло српско име те је било замењено са именом Хрвати. Али на Балкану још дуго је живела традиција да су Хрвати и Срби једно исто и често се замењивало једно име са другим.

Име Ободрити долази од бодар – храбар. То би били они Срби који су били најбодрији, нека врста јуришних чета, које су продирале напред, чувале прелазе и у новој отаџбини заузеле најважније стратегијске тачке на доњој Лаби и на ушћу Мораве у Дунав.

Имена као Миличани, Сузли могла су бити имена појединих мањих српских одреда. Ако погледамо фронт у коме су продирали Словени из своје праотаџбине, видимо да се потпуно слаже са овом теоријом. На крајњем десном крилу на доњој Лаби стоје Ободрити. Цео фронт од садашње немачке Старе Марке до чешких брда заузимају Срби. На Карпатима сачувала се још традиција на Хрвате, на оне хрватске гарнизоне, који су остали за Карпатима после сеобе Словена и то код руских, пољских и чешких племена.

У Чешкој племе Чех, односно српска дружина која је у средњој Чешкој полагано напустила српско име и добила друго име Чех од „част“ – или да је то било име једног племена, или да је било ономатопоетично име, проширило је своју власт над осталим племенима која су живела међу Судетима и развила се чешка држава. Даље, на југу Немци и Мађари прекинули су географску везу између Словена.

На југу Хрвати поставили су своје гарнизоне на границама против Немаца, тако на северној граници на горњем току Муре код Леобна (Лубно), између Двине и Крке, где су основали словеначку кнежевину. Хрватски гарнизони налазили су се вероватно још под другим словенским крајевима, а у највећем броју населили су се између Раше и Цетиње, дакле на линији како су продирали против Римљана.

Даље од Хрвата заузели су фронт Срби преко целог полуострва а поставили своје гарнизоне на све стратегијске тачке. На крајњем левом крилу од Срба стоје поново Ободрити на ушћу Мораве у Дунав, као да чувају прелаз преко Дунава и стратегијски важну моравску долину.

Помоћу ове теорије уклоњене су све тешкоће које иначе постоје. На никакав други начин не можемо објаснити ову распрострањеност и локализирање српског и хрватског имена. А са претпоставком, да су Срби првобитно били војничка словенска организација, све се лако објашњава. Треба само отклонити ову немогућу теорију о словенском демократизму и примити теорију да су код старих Словена постојале војничке организације. Ми знамо да су ове организације постојале код свих словенских народа у почецима њихових држава, па имамо пуно основа претпоставити, да су се оне развијале много раније, још у праотаџбини, и да су оне водиле словенску колонизацију и освајале оне крајеве. Без ове претпоставке, да су такве организације постојале, сеоба Словена остаје нам неразумљива.

Српско име, 1926.

приредио: Расен

РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци

Поводом обележавања 200 година од Првог српског устанка проф. Божидар Митровић је изнео доказе истинитог значења речи «Словени» – КолоВени (Сунца Род) и истинити назив Винчанске цивилизације – РасСија.

РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци

Професор Руске академије Божидар Митровић, доктор правних наука, истражујући античке изворе права и фреске Србски чудотворци, Св. Сава Српски и Св. Цар Лазар Српски у Архангелском сабору Московског Кремља, открио је истинско значење речи «Словени». Име професора Митровића је Божидар, али је било потребно (како је говорио његов официјални опонент професор Михаил Ринг, када је овај српски научник штитио докторску дисертацију „Рекламационо право“ на Правном факултету МГУ им. М.В. Ломоносова) имати не само име Божидар, већ и истински Божији Дар, да би дешифровао античку графему, из које је прочитана реч «Словени». Али, професор Митровић скромно напомиње, да је за то било пре свега неопходно знати историју државе – СЕРБиЈА и историју Св. Саве, састављача првог грађанскогог кодекса Србије, Русије и Бугарске, који је под називом «Кормчја књига» био проглашен у XIII веку.

У свим књигама, уџбеницима и каталозима о Русији и Московском Кремљу указано је, да је Архангелски сабор Московског Кремља изградио италијански архитекта или «архитекта из Италије», иако је тај храм подигнут у периоду од 1505. до 1508. године (XVI век), а Италија оформљена три века после тога – 1861 године (XIX век). То није само логичка, него и груба историјска грешка. Ми немамо право да садашње геополитичке појмове примењујемо при разматрању најстарије историје.

РасСијски (руски) цареви Иван III и Иван IV (Грозни – непријатељам словенским) руководили су се идејом обједињења свих рассијских земаља. Због тога је руски цар позивао у Русију за градњу Архангелског храма архитекту не из Италије (пошто Италије уопште није било), већ из Венеције. До дана данашњег у северном делу Апенинског полуострва очувала се област Венето и град Венеција. У Венецији, и у та средњевековна времена живео је народ, који су други народи називали „венети“ или „венди„.

Но сам себе тај народ је називао „РасСени“ како у том периоду, тако и у периоду до Римске империје, када су РасСене (РасСијане) други народи звали – Етрусские. Они су се називалi Венети, или Венди (Винди).

Владало је мишљење да то потиче од словенског божанства Вида и словенском мировозрењију – погледу на свет, које је било обједињено у “Словенским“ Ведама (введењију – уводу у знање).

Основ тог мировоззрењија била је АзБоукеВид (одакле и потиче реч Бог) – Посланица (која велича дохришћанско словенско божанство Вида којег нам дарује Сунце) у виду акростиха, прва слова, којег су и тада и данас чинила азбуку која оличава почетак почетка њиховог – нашег језика, одакле је такав поглед на свет и добио назив „језичество“:

Аз ЈаБуке БогВеди ВидГлагољу ГоворимДобро ДоброЕст ЈеЖивете Живети …….

АзБоука сама по себи је потврда да су Словени имали своје писмо и пре Ћирила и Методија јер је очигледно да они као хришћани не би величали прехришћанско божанство.

Професор Митровић тврди: «Мудри руски народ, као колективно сећање у форми назива сопствене државе запамтио је истину о најстаријој цивилизацији, име које је не Винчанска цивилизација већ -РасСија». Централни део сербске средњовековне државе имао је назив Рашка (Раска – руска, како нас исправно учи Св. Николај Велимировић).

1389. године сербска војска штитила је у бици на Косовом пољу од турске армије не само хришћанство, Европу и сербски народ, него и свети за све СлоВене град Рас.

Иако Срби битку нису изгубили, Турци су у току следећег века запосели Сербију и друге сербске земље. СЕРБиЈА је обновљена 1804. године, с почетком Првог сербског устанка под вођством Ђорђа Петровића (Карађорђа).

Сербија – то није само назив државе, то је најстарија заклетва свих русса «Серб и ја» (Србин сам и ја), а и свих Срба, која открива античку историју Русије.

На жалост Први сербски устанак био је угушен од Турака. Иако је после Првог уследио и Други сербски устанак, и Сербија је изменила име на Србија.

Услед значајног финансирања од стране Аустрије (Вуку Караџићу је ,,помогао“ Словенац Јернеј Копитар, по налогу из Беча, од стране царице Марије Терезије) измењена је сербска (рассенска) АзБука, уведено правило: «пиши како говориш», тако да су нажалост од тада Серби изгубили могућност да читају своје античке па и средњевековне рукописе, између осталог и Законоправило («Први» грађански кодекс Сербије, Бугарске и Русије), које је носећа колона (стуб) моста између времена садашњег и античке прошлости СлоВена.

Питање је зашто Јернеј Копитар није тад ,,реформисао“ и свој словеначки језик, већ само наш црквено-словенски, који је био врло сличан словеначком, вендском и осталим словенским језицима. Одговор се сам намеће: Словенци су тако задржали своју историјску и лингвистичку везу са вендским језиком, а Срби су изгубили…

Тако се сада нажалост дешава да неки словеначки лингвисти тврде да је словеначки језик старији од српског, што је резултат ,,реформе“ српског језика.

У свим савременим енциклопедијама света постоји објашњење појма «Винчанска цивилизација», која је названа по сеоцету поред Београда. Радивоје Пешић је систематизовао елементе азбуке, који су нађени у Лепенском виру, и словне знаке, који су нађени на археолошким налазиштима Винчанске цивилизације. Он је упоредио винчанску АзБуку с етрусским писмом и са савременном српском азбуком и установио, да је реч о истом писму.

Али многи продужавају да ћуте о тим фактима, јер је у нацистичкој Германији постојало Вендско оделење, које је, како пише А. А. Гугнин у књизи «Литература лужичких Срба XX века» (Москва: «Индрик», 2001), тајно наредило нацистичкој штампи да «избегава било каква саопштења и факте о Лужичким Србима, забрањивало се чак и употребљавање самог етнонима Лужички Срби (Sorben, Wenden)». Давно је дошло време да се ослободимо од нацистичких забрана и схватимо, да су Серби и Венди – синоними.

Архангелски сабор Московског Кремља оличава идеју русске државотворности. На перви поглед врло је необично, да се у том храму маузолеју руских царева на стубовима где су насликани предци русских царева налазе фреска Сербски чудотворци, на којој су насликани ликови светог Саве Сербског и његовог оца Преподобног Симеона, у мирском животу Стефан Немања – велики кнез Сербии, који је поново објединио део сербских земаља на Балкану!!!

Они су несумњиво, чудотворци, пошто су ослободили српске земље от разарајућег цезарепапизма Ватикана, и обновили законе етрусско-римске, написане у давна времена под утицајем етрусске писмености. По једном мишљењу «појављивање лика светог Саве Сербског, како са са љубављу зову у Русији, се објашњава не само династичким везама и личним поштовањем Иваном Грозним српског светца, већ је у првом реду израз признања делатности св. Симеона и св. Саве као узора за русску државотвнорност».

То није сасвим тачно: Свети Сава Сербски и Стефан Немања нису узор за руску државотворност, већ су сама руска државотворност, или, тачније речено, део те државотворности. И то никако не може бити понижавајуће ни за Светог Саву Српског и Стефана Немању ни за српски народ и државу, независно од многобројних жртва које је српски народ поднео ради обезбеђења самостосталности српске државе и Српске православне церкве, која се вековима супротавља цезарепапизму.

Тајна је у томе, да је родовска и племенска структура Древне РасСије у та давна времена подразумевала пуну самосталност и истовремено јединство тог јединог народа (данас говоримо „српског“ и „руског“). Таква родовска и племенска структура с таквим принципима очувала се на српској Црној Гори до данашњих дана. Те чињенице откривају да су Срби – друштвени слој земљорадника и сточара (РасСена – СлоВенског монолита), који се очувао у Италији и Француској под називом Серви до XVI -XVIII века а у Русији под називом Крепостних Крестјан до 1861. године, када је прихваћена Уредба од 19. фебруара 1861. године, којом је прекинуто крепостное право, јер Серб није роб, иако је остатак родовске (племенске) друштвене организације етрусских (РасСена).

То је објашњење и за друштвени слој Колони – у сваком уџбенику римског права се на једној и не више од две стране објашњава овај слој врло смушено и противуречно да су то били робови, али да нису били робови – они су били везани за земљу, али природом својег занимања и племенском структуром која се очувала како за крестјане (БогуМиле који су славили прасловенска божанства) у данашњој Босни и Херцеговини и Србији тако и Крестјане у Русији.

То објашњава и феномен, на који је у предговору „Олонецка губернија и њене народне рапсодије“ указао А. Гилфердинг: «У Кенозеру крестјанка Матрена Мењшикова отпевала је од почетка до крајасрпску песму „О Јовану и Мари“ као руску билину (оно што је било)».

Стефан Немања се руководио, као и руски цареви, идејом обједињења свих сербских земаља,због чега се дуго молио Богу, да му тај поклони још једног сина, коме је дао име Рас(т)ко. Растко се замонашио не случајно у руском манастиру у Светој Гори под именом Сава. Стефан Немања је схватао Србе и Русе само у значењу једног јединог народа, пошто се још од XI века централни део обновљене сербске државе назива Рашка (Раска – Русскаја, како Св. Николај Велимировић учи позивајући се при томе на Византијске и Угарске изворе тога времена).

Сам назив «РасСија» (који говори не само да Рас као Бог и духовни одраз Сунца – сија, него потврђује постојање најстарије цивилизације у Евро-Азији, која је предходила египатској, римској и грчкој и била им економска, духовна и технолошка основа) се са временом претворио у писаним текстовима, који постају доминантни у односу на усмена предања, у назив «Россија» (који тако написан скрива везу са правим значењем назива за државу коју ми Срби називамо Русија). Али ипак, слава Богу, мудри руски народ је очувао ту стару истину и изговара назив своје државе у њеном правом значењу – «РасСија». Он је тиме очувао истинско словенско и јазическо порекло државности РасСије. Та истина је колективно памћење руског (РасСенског) народа и мени је била орјентир који ми је омогућио да откријем и право значење речи Словени напуштајући било какво етимолошко тумачење које никако није могло открити право значење.

Идолошки интереси хришћанства као новог мировозрењија и дан данас чини своје да се не открије сунчани траг не само у називу Словена него и у њиховом погледу на свет (мировозрењију) који је претходио не само хришћанству него и римској, египатској и грчкој цивилизацији.

Покушавајући да одгонетнем смисао истрајности са којом су руски цареви позивали архитекте из Венеције, и истражујући античке изворе етрусско-римског права, који су предходили Крмчији открио сам уз помоћ радова Светислава Билбије и Радивоја Пешића, да је реч «СлоВени» (и старија варијанта у србском језику «СлаВени») неправилно изведена из етрусске графеме (VI в. до н.е.), што је и тада, и сада на сербском (рассииском) језику означавало (тада написано с десна на лево, а сада с лева на десно) КолуВени (Сунцу Лоза, то јест Сунцу Род) – Тако су себе називали СлоВени, поред такође сопственог назива «РасСени» (Сунца Сенке).

Потврду томе је могуће наћи и у Малој Азији, где је била раширена «винчанска цивилизација» право име које је РасСија. У лидијској графеми (Светислав Билбија претпоставља да је графема старија од VI век до н.е.) такође откривамо истиннско значење речи СлоВени, што је и тада, и сада на рассијском (сербском – руском) језику значило (тада написано с десна на лево, а сада с лева на десно) ВениКоло (Лоза Сунца, то јест Род Сунца). ЭтРусскоа реч 8 7 6 5 4 3 2 1 Право значење: К о л о В е н и 1 2 3 4 5 6 7 8 (Коло = Сулнца Венац = лоза) Сулнца род, Први ниво, промена неправилно читање: С л А В е н и 1 3 4 5 6 7 8

200 година после Првог сербског устанка није тако много, да би ослобођени Срби сазнали своју историју, али је очегледно, да и русску историју није могуће схватити без целине историје заједничког народа сербског и руског, која као једна целина раскрива историју најстарије цивилизације, име које је – РасСија. Полазећи од тих факата, лако је схватити и град Петру (о чему је журнал «Гео – Земља» у Москви писао у броју 11 у новембру 2003. године), јер је објашњење дато у том истом броју на страници 58 «Стара вера на новом месту». Одгонетка се крије не у резбарији стубова (колона) «правоверних» КолоВена који су се преселили са Буга у Иркутску област. У журналу они се просто зову «староверци», иако су «староверци» хришћани а њихове изрезбарене колоне представљају дохришћанску представу КолуВена – СлоВена у виду сунчевих зрака којим се велича снага Сунца која у подножију тих зрака (стубова) даје биљке и живот.

То је још једно сведодочанство да су и стубови у архитектури настали из схватања КолуВена како Сунце својим зрацима држи свеколики свет. Структура тих храмова је врло слична структури колона храма у граду Петра у Јордану. Естетика и архитектура Петре и целокупне цивилизације КолуВена проистекала је из мировозрењија о сунцу као Творцу и держатељу Вида и Света. При томе фриз је одраз сунчаних зрака и јединства света, а канелури стубова (колона) као зраци сунца у архитектонском и естетском смислу су представа човека тог времена: како Сунце држи свет физички, и како захваљујући зрацима Кола (Сунца) настаје сва природа. То је врло пластично приказано на стубовима – колонама ових «старовераца» у Иркутској области где су их населили. Али одгонетка Петре крије се не само у начину изражавања стубова – колона као симбола њиховог погледа на свет и веровања у божанство сунца њихових предака, већ пре свега у томе, да су они из тог мировозрењија црпели конкретно знање о земљорадњи – када сејати и када жњети у зависности од кретања сунца, по кретању којег су се придржавали као «староверци» и после прихватања хришћанства око православног храма («по сунцу») све до Никоновских црквених реформи у Русији изазваних латинским утицајем. Тако су они чак и по прихватању нове хришћанске вере очували дохришћанска знања и истину о најстаријој цивилизацији име којој је – РасСија.

Неоспорни српски симбол Само Слога Србина Спасава (присутан како у етруским изворима тако и на гробу Александра Македонског) означава четири огњила (ОЦИЛА), односно четири фазе у привидном кретању Сунца, што је било основа погледа на свет Срба односно КолуВена (СлоВена) који су били земљорадници и сточари (што су до римске-грађанске револуције биле основне и доминантне привредне гране), што се базирало на знању – када се Сунце рађа и на којем солстицију (летње дугодневнице – 22 јуна) умире за Човека да би киша (дожд – ДажБог) натопила мајку Земљу, после чега се на дан зимске краткодневнице рађа млади Бог (Младо Сунце – Богић/Божић).

Знање о четири фазе у привидном кретању Сунца, као извора знања и КолуВенског (СлоВенског) схватања Космоса је очувано не само на српском грбу и на српским капама у Црној Гори, него и у конструкцији четири купола равноморно распоређених око средишње куполе многих храмова Српске православне цркве и већине храмова Руске православне цркве, која је као и Српска православна црква објединила и очувала дохришћанско Правоверно знање, веровање и обичаје старих КолуВена (Словена) и хришћанско православно веровање.

Римско право је по пореклу етруско-римско право, јер и у области јавног права и у праву уопште неки основни правни појмови имају логично објашњење само у етруској односно Словенској варијанти као што су речи: Курија, скуп мушких представника рода,КоДекс (од латинизованог КоДух -КолуВенски идоли на којима су била исписана основна правила који су били уништени 510. године п.н.е. у Римској револуцији када су свргнути етруски цареви, а КоДух идоли уништени као што су октобарски револуционари уништили Храм Христа Спаситеља и друге православне храмове као симболе «претходне» епохе), Ре(с)Публика (СтварЈавна – која потиче од речи «Веће» као облика окупљања и гласања мушких представника Словенских родова и племена која је истог корена као реч «вешћ» – и данас на руском «ствар»), због чега су извори «римског права» вековима уништавани на Апаненинском полуострву и Западној Европи одакле су истиснути Серби, који се као друштвени слој сачуваше у Италији и Француској са туђим језиком и вером као Серви све до XVI – XVIII века.

Под називом Крестјан у Русији, Срби се очуваше све до 1861. и до крвавог Октобарског војног пуча 1917. године, када започе уништавање руског села, (Срби се под истим називом крстјани очуваше и у Босни: као верска целина до 1466. године а као друштвени слој чак до XV и XVI века када су као такви уношени у турске дефтере, после чега примише ислам).

Назив СЕРБиЈА је старинска српска и руска заклетва, која значи СРБИН(сам)иЈА, као што и Срби не пишу назив руске државе по правилима новореформатора српског језика «како говоре» сами Руси – РасСија већ као српску заклетву – РУСиЈА.

Његош је назвао свој Горски вјенац управо тако, јер опева очување српског рода или вјенца – КолуВена – Словена у брдима Црне Горе, која доби то име после повратка Св. Саве из Тебе и Црне Земље (на коптском језику) – Египта, где су РасСени, познати под називом «народ са севера» у та стара времена имали значајан утицај на формирање мировозрења и развој земљорадње.

Стихови у народној песми «Кнежева вечера» «Сјутра јесте лијеп Видов данак, Виђећемо у пољу Косову, Ко је вјера, ко ли је невјера!» нису расправа етичке природе (ко ће у битци изневерити) већ истина да се Српска војска на Косову пољу састојала од: Правоверних Срба језичњика – пагана који су прослављали још увек древне КолуВенске (СлоВенске) богове (који су сматрали да су због тога БогуМили) и Православних Срба (који су већ били примили хришћанство),што и данас треба да буде поук свеколиком српству – Словенском (КолуВенском) роду да се обједини без обзира на страначке, верске, језичке и друге чисто идеолошке поделе и подвале.

Овим текстом завршавам конкурс «Одгонетни име руже», у оквиру којег сам идеји Умберта Ека «да од изчезлих ствари остају празна имена» и идеји да појаве које губе своје име – нестају супротставио идеју Паола Коеља да можемо чути звона давно потопљеног Храма» и изнео увереност да можемо оживети истину о нашој древној и новијој историји, без обзира на многобројне фалсификате.Писање о тој истини једини је начин да одбранимо српски род. Јер ако не схватимо како су нас перфидно истисли са Апенина, нећемо схватити како и зашто су нас истисли са Косова и Метохије, и зашто и како успешно нас истискују са Балканског Крша.

Излагање проф. др Божидара Митровића: 

 

 

Извор: atlantidaforumbozidar.ru

Гроб трибалског кнеза код Велике Крсне

У периоду од 24. јуна до 25. августа 2008. године, на локалитету Коњовац у Великој Крсни (Општина Младеновац), Музеј града Београда са одељењем у Младеновцу обавио је заштитна археолошка ископавања праисторијског тумула. Ископавања су вршена под руководством Велибора Катића, археолога и кустоса у музеју Младеновца. 
Трибали

Трибалски кнез, Велика Крсна; Фото: ФБ Младеновчани

Гробница је откривена још 1985. године на парцели Николе Обрадовића из Велике Крсне. Тумул, пречника око 20 метара, чинио је кнежевски гроб из периода са краја шестог или почетка петог века пре нове ере. Покретни налази, уз прецизно хронолошко опредељење упућивали су на етничку припадност покојника.

Кнежевски гроб у Великој Крсни изузетан је због тога што представља први налаз гроба трибалског аристократе на територији Београда и српског Подунавља и материјализује знање о Трибалима забележена у историјским изворима.

Кнежевски гробови из овог периода на централном Балкану су релативно ретки, а у Србији су истражени у Атеници, Новом Пазару, Пилатовићима, односно углавном на простору западне Србије

Током дужег периода истраживања локације и њеног окружења, на основу површинских налаза, археолози су дошли до закључка да је откриће везано за један период гвозденог доба. У почетку нису могли да одреде тачан период, али су, пошто се радило о великој хумци, претпоставили да је у питању значајна личност, односно аристократа (племић или војсковођа).

На простору Подунавља нема много таквих хумки и било је за очекивати да ће резултати ископавања бити изузетни.

Током археолошких ископавања уз кнежевски гроб налазио се слој из млађег српског периода, највероватније из 17. века. У то време су житељи Велике Крсне на тој локацији хтели да подигну цркву. Према речима Велибора Катића, на терену су констатовани почетни радови, али су из одређених разлога тадашњи становници одустали од идеје, па је црква вероватно подигнута на другом месту.

Када су у питању налази везани за гроб, неки су пронађени у самом гробу и директно су везани за покојника, док прилози који су пронађени ван хумке вероватно представљају материјал који је спаљен у моменту спаљивања самог покојника. Пронађени предмети указују на сложеност ритуала сахрањивања као и подизања земљане хумке.

Такође је откривен и један прилог, вероватно женске особе, која је била у одређеном сродству са самим покојником. Својом вредношћу налази су показали да се ради о кнежевском гробу. То су предмети од злата и  сребра, а пронађено је и доста гвоздених предмета, фрагменотваних предмета од бакра и обрађене кости. Највећи број предмета представљају оружја.

У засипу хумке нађени су фрагментовани предмети од гвожђа, печене земље и камена. Изузетан је налаз прилога три сребрна предмета, једне фибуле и пара наушница.

ТРИБАЛИ

Трибали

Трибали

Трибали су племе чија историја почиње у периоду прелаза из бронзаног у гвоздено доба, оријентационо око 1300. п. н. е. О њима се фрагментарно говори, а најранији историчари, пре свих Грци, на подручју данашње Србије, односно у Поморављу, Подунављу и Панонији говоре о Дачанима, Трибалима и Сингинима. То је период око VI вијека пре Христа. Територија на којој су живјели Трибали у V вијеку пХ, према Херодоту, налази се западно од ријеке Искар у Бугарској. Између осталог забиљежио је и ово: „Из илирске земље тече према сјеверу ријека Ангро и утиче у Трибалску равницу и у ријеку Бронго, а Бронго се улива у Истар.“ Очигледно је да је ријеч о Јужној Морави, односно о Великој Морави која се улива у Дунав. На тај начин се Трибалска долина везује за Поморавље и Подунавље. Према истраживањима др Милорада Стојића, Трибали су насељавали област цијелог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, дио Колубаре, источну Србију, сјеверозападну Бугарску и на југу до Скопља у Македонији. За њих се могу везати и открића из кнежевских гробова са сребрним и златним налазима. Ријеч је о налазима, односно појасевима типа „мраморац“, па према томе континуитет Трибала на овим подручјима траје хиљаду и по година, односно од 13. вијека прије Христа, па све до 2. вијека хришћанске ере. Све то је потврђено и археолошком грађом, налазима са локалитета који припадају Трибалима.

У то време владало је војничко устројство. Мушкарац је био централна фигура, оличење моћи и снаге. Сахрањивање некога са оружјем, у хумкама попут ове у Великој Крсни, у ритуалном смислу имало је за циљ да покојнику припише карактер полубожанства. Поред оружја пронађени су и предмети од керамике. Делом су то прилози везани за сам чин сахрањивања.

Милорад Стојић је успео да дефинише трајање трибалске културе а то је период од 13. века до 3. века пре нове ере. Са тим у вези, Трибали су се на нашим просторима развијали кроз три фазе које обухватају прото Трибале, рано Трибале и Трибале. Налазиште у Великој Крсни припада периоду Трибала и везује се за крај шестог и почетак петок века пре нове ере.

Археолошки налази пре овог у Крсни врло мало говоре о Трибалима. Открићем кнежевског гроба на један начин могу се сагледати њихови погребни ритуали, начин сахрањивања, организација и изградња гробне хумке и све оно што прати сахрањивање једне личности која није припадала нижим слојевима трибалског друштва.

Текст: Зоран Антонијевић, Информатор градске општине Младеновац, новембар 2008.

Фото: ФБ Младеновчани

Скитско благо откривено у подножју Кавказа

Руски археолог Андреј Белински открио је сасвим случајно  изузетно лепе и драгоцене скитске златне артефакте старе 2400 година у подножју Кавказа објавио је часопис „Археологија“, двомесечник америчког Института за археологију, у најновијем броју за јули/август.
Грифини нападају коња; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Две златне посуде старе 2.400 година, пронађене испод насипа у месту Сенгилевској у јужној Русији приказују грифине који нападају јелена )коња=.; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Белински је био задужен да као археолог испита подручје Кавказа са могућим археолошким налазиштима у околини Ставропоља пре него се терен рашчисти за изградњу електроинсталација.

На једној њиви је приметио вештачко брдашце која у тим  азијским крајевима називају „курган“ и  подигнута су да буду гробнице или нека светилишта номадских племена којима је тамо прапостојбина.

Као искусни археолог Белински се определио да ипак сондира овај курган висок око четири метра иако је приметио да је са једне стране био прекопаван сто значи да су га „посетили“ пљачкаши гробова.

Пошто је локалитет назвао „Сенгилевској 2“ дао је налог радницима да започну ископавања са оне стране која није била „начета“ и било им је потребно скоро месец дана да стигну до дна где су наишли на глинени под који је деловао као да је природни.

Тридесетак центиметара испод глиненог пода наишао је на камену кутију у којој је било неколико прстију  и ребара скелета неког младића.Око кутије су биле рупе за стубове вероватно од дрвета који су носили неки покров.

Он што је изненадило Белинског биле су две златне посуде невероватно ефектно декорисане са спољне стране а испод њих је било неколико златних гривни, један масивни златни прстен и три мала златна пехара. Они који су у неким ранијим временима раскопали курган са друге стране пропустили су га целог прекопају и тако им је ова златна ризница промакла .

Белински је позвао колегу стручњака за древна азијска племена Антона Гаса из берлинске Фондације за културну баштину и они су се сложили да је то највећи налаз скитског блага за последњих пола века и да курган није само обична гробница већ има много важнију улогу.

Њихова претпоставка је за сада да је ово било место неког светилишта и да је ту била сахрањена  ритуално нека жртва уз коју су били положени ови скупоцени артефакту које су украсили највероватније уметници-златари  из Грчке или грчких колонија на Црном мору.

У том подручју евро-азијских степа живели су  од 900. до 100. године пре нове ере номадска ратничка племена која су Грци назвали Скити.

Та племена су крстарила пространствима од западне Кине до обала Дунава и сахрањивала су своје ратнике са целокупним благом а  посебно предметима од племенитих   метала на којима су били угравирани или рељефно приказани вегетација и припадници  животињског и митског света.

Иако су се донекле разликовали због велике удаљености ипак су припадали истој култури  неговали исте погребне ритуале и вероватно користили сличан језик о коме се зна само из посредних извора јер  нису имали писмо нити су користили грчко које им је сигурно било познато због блиских веза  са Грцима и њиховим вештим златарима.

Археолози Русије, Украјине, Казахстана, Монголије већ  су истражили кургане на североистоку азијске степе и нашли изузетне драгоцене украсе и опрему за коње али ово је прво значајно окриће у региону савременог Ставропоља што мења карту простирања Скитске цивилизације.

Белински каже да су стручњаци у Ермитажу, када су видели предмете са налазишта Сенгилевскоје 2 одмах прогласили да су фалсификати јер нису могли да поверују да да су тако савршено урађени и у тако добром стању али када си  извршена тестирања у лабораторији и када су показани снимци места где су нађени и остављени пре 2400 година признали су да се ради о једним од најлепших примерака скитских артефаката који су икада нађени.

На једној посуди су мотиви из неке битке у којој старац убија младог ратника док је на другој приказан грифон како напада коња.

Извор: TANJUG, archaeology.org

Бранко Драгаш – Словени

Словени су прастановници Балкана и аутохтони народ који је изнедрио европску цивилизацију и подарио Европи културу и прву писменост. Назив народа Словени потиче управо од те чињенице да су били први писмени, да су имали су своје писмо,  да су знали  слова, за разлику , рецимо, од Германа који то нису имали и који су били варвари, дивљи и неписмени, па су Словени за њих говорили да су неми и тако их назвали –  Немцима.
Неолитска скулптура из Лепенског Вира

Неолитска скулптура из Лепенског Вира; фото: visit.serbia.org/ преузето са dragas.biz

Професор Радивоје Пешић, светски признати палеолингвиста, открио је на нашим просторима, село у близини Јагодине, трагове прве писмености који су стари 225.000 година, открио је неолитско винчанско писмо, настало у Винчи, околина Београда, старо 6000 г. пре нове ере и доказао је да је подунавска цивилизација, Лепенски вир, старчевачка култура и винчанска писменост настала неколико хиљада година пре кинеске , сумерске или египатске писмености и културе

О првој металургији, топљењу руде и добијању бакра, о еротизованој скулптури Црвене лепотице,најлепше скулптуре неолита, о урбанизованим насељима, о кућама које су се грејале, о хируршким захватима на мозгу и кичми, о обиљу кулинарских вештина различитих начина спремања хране, о првом новцу, трговини и Винчи као неолитском Вол Стриту, о обичајима да се на гробљу једе, о слављењу кућних богова и заштитника, о религији која није имала посредника, о написаним љубавним песмама на винчаници, о хиљадама година мира и благостања, о томе да нису знали  за реч – рат, о српском календару 7.524 године,  о свему томе се не пише, не говори и све је то забрањена историја, која се ниподаштава и исмејава.

Ко је забранио?

Ко то све исмејава?

Ко не жели да се сазна истина о прасловенима?

Зашто се о свему ћути?

Зашто никада о томе у школи нисмо учили?

Бранко Драгаш

Бранко Драгаш; фото: dragas.biz

Некоме не одговара да се зна права истина о древној прасловенској цивилизацији. Некоме одговара да шири лажи како су Словени дошли и VII веку, како су прешли Карпате, како су примитивни, дивљи, варвари, ратоборни и како су нарушли темеље, као уљези, хорде убица, крвници и рушитељи римско-германско-франачке развијене цивилизације.

Таква историја одговара онима који су данас поробили свет. Таква лаж о Словенима служи да би се Словени држали поробљени, подељени, посвађани, у сталном братоубилачком рату, да се Словени држе као да су нижа раса, стока, раја, непросвећена, неписмена, склона дивљачком понашању, која мора да има тутора и над којом морају да владају моћнији германски-франачки-англосаксонски народи.

Шта се вековима променило у тој слици о Словенима?

Ништа.

Ко је за то крив?

Ми, Словени.

Нико други него ми сами.

Нико није више понизио Словене од нас самих.

Безброј пута сам био на пословним састанцима по свету, где су се представници словенских народа, понашали као да су нижа раса у односу на германске-романске-англосаксонске партнере.

То ме је, морам да признам, излуђивало. Нисам могао такво понашање да толеришем и отворено сам нападао моје словенске колеге, критиковао сам их за такво поданичко и слугерањско понашање, прозивао сам их, нисам бирао речи и тражио сам да ми нешто кажу о нашој, заједничкој словенској историји, да ми кажу шта знају о древној словенској историји, о прасловенима, о нашој писмености, култури и цивилизацији.

И?

Ништа нису знали.

Осим неких површних баљезгања о средњевековним великашима, краљевима и царевима, Словени ништа нису знали о себи.

Страшно!

Страшно да страшније не може да буде.

Зашто Словени ништа нису знали о себи?

Ко је за то крив?

Шта се данас променило?

Пишем овај текст о нама, Словенима, намерно латиницом да могу и други словенски народи, који прате мој рад, да читају, да могу да читају млади људи и да могу да се образују, намера ми је да разбијем предрасуде о Словенима, да охрабрим Словене да почну, напокон, да уче о себи и својој древној цивилизацији и култури, да сазнају праву историју, да постављају питања, да износе чињенице, да дођу до спознаје у каквој лажи и превари живимо, да се отрезнимо, пробудимо, тргнемо, организујемо и да почнемо да радимо на уједињавању и удруживању свих Словена у конфедерацију братских народа, који ће поштовати међусобне разлике, који ће имати одвојене новчанике, који ће водити самосталне државне политике, који ће се ујединити из економског интереса, који ће устати у одбрану свих Словена без обзира на верску и националну припадност, јер је потребно да се ујединимо да не бисмо поново постали топовско месо за друге народе, који су себе поставили на место на које не заслужују да се нађу, који нас вековима убијају, пљачкају, вређају, понижавају, који нама управљају, уверени да су они виша раса и да смо ми, Словени, дивљаци који морају да буду под њиховом гвозденом чизмом.

Читајући историју прасловена, скупљајући деценијама велику грађу о нечему што је забрањено, о нечему о чему не сме да се говори и да се јавно пише, осећајући у себи неку блискост са тим нашим далеким и добрим  људима који су живели невино и слободно хиљадама година у баштини,  коју су антички Грци покрали, док су Римљани њихову цивилизацију и културу насилно присвајали, мењали и затирали,на крају, Германи су је претворили у лажну историју, коју морају Словени да уче, налазио сам на свим местима увек једну те исту ману Словена , да су били подељени и несложни и да су наивно пристајали да их поробе они који су били покваренији, препреденији, прорачунатији и организованији од њих.

И тако је хиљадама година уназад.

Тако је и данас.

Словени су несложни и то вешто користе други народи да поробе Словене.

Словени су се поделили национално и верски.

Имамо националне Словене : Србе, Русе, Пољаке, Чехе, Хрвате, Словаке, Украјинце, Македонце, Црногорце, Бошњаке, Словенце, Белорусе, Лужичке Србе и космополите.

Имамо верску поделу Словена на : православне, католике, муслимане, протестанте, калвинисте, богумиле, атеисте, будисте, хиндуисте, унијате и разне секте и религијске покрете.

Заједничка особина свих Словена је да су – Словени!

Само они то неће да схвате.

Многи се и стиде што су Словени, јер су насели на освајачку пропаганду колонијалних народа.

Тако данас имамо ненормалну ситуацију да Украјинци, који су Словени, живе у крајини словенске земље, мрзе Русе, који су исто Словени, док се клањају и послушно извршавају све наредбе Немаца, који их завађају и профитирају на њиховој неслози.

Слично је и са Пољацима, Словенима који су своју државу формирали у словенским пољима, који мрзе Русе, али слушају НАТО зликовце и спремни су да отпочну велики рат против Руса за интересе НАТО земаља.

Зар то није сулудо?

Посебно лудило је на Балкану, где живе јужнословенски народи.

Срби, Хрвати и Бошњаци су Словени, који су верски подељени, браћа која су потекла из истог прасловенског семена, али то сазнање им ништа не значи, то су заборавили,јер су прихватили идеологију империјалних освајача, колонизатора, који су их посвађали и гурнули да се међусобно кољу, док освајачи вековима живе на рачун посвађаних и подељених јужнословенских народа.

Апсурдно је да Хрвати више мрзе своју браћу Србе, него млетачке, аустријско-угарске и германске освајаче, који Хрвате презиру, који их вековима пљачкају и затиру, који их сматрају нижом, примитивном расом која мора да служи интересима моћнијих нација. О злочинима које су усташе урадили над Србима, могу само да говоре психијатри.

Још апсурдније је да Бошњаци, Словени муслиманске вероисповести, мрзе Србе и Хрвате, док се покоравају Турској и арапским државама, са којима, осим ислама, немају ништа заједничко. Долазак 20.000 Арапа, који су такође муслимани, у околину Сарајева показало је сву цивилизацијску разлику између домаћег, словенског живља и придошлица, који Бошњаке сматрају нижом расом.

О сукобу шиита са сунитима овде не желим да пишем.

Шта треба да се десе да се Словени, напокон, уједине?

Шта треба да се деси да Словени престану да се свађају и кољу?

Потребно је да Словени добију свест о себи.

Потребно је да сви  народи словенски схвате да су Словени.

Потребно је да науче своју древну историју.

Потребно је да се уједине и да бране своју словенску цивилизацију.

Националне и верске разлике не смеју да буду препрека уједињавању Словена.

Напротив, разлике су богатство које треба да негујемо, јер нас то још више учвршћује и повезује у одбрани словенске културе, цивилизације и животног простора.

Разлике, на које стално играју наши вековни непријатељи, морају да нас обједине у одбрани свих Словена.

Зашто је важно да пишем о Словенима?

Зато што се о томе не пише.

Зато што је то забрањена тема.

Зато што следи велика невоља у којој ће страдати бели човек и Словени.

Зато што Словени морају да се пробуде, освесте и организују.

Зато што Словени немају право да понове исте грешке из прошлости.

Зато што Велики Брат спрема нови сукоб  између словенских народа.

Зато што Фамилија сматра да Словени не заслужују да имају толику територију на планети.

Зато што Словени морају да одбране свој животни простор и своје право да буду Словени.

Словени, не дозволите да вас заваде.

Учите своју древну историју.

Љубите друге Словене.

Удружујте се и организујте да би опстали.

Само удружени и организовани можемо да опстанемо.

И да заведено човечанство изведемо на пут спасења.

То је наша обавеза према потомцима и према нашим прецима.

Прасловенима.

Београд, 22. 07. 2016

Текст можете прочитати и на страници: Бранко Драгаш

Видовдан до Лазара и од Лазара

Видовдан (15. јун по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) је непокретни верски празник кога празнују Српска и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара као Видовден или Видов ден.

Кнез Лазар

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих српских мученика. Овај дан су често бирали вође српског народа да би заједно са народом обавили важне ствари (Косовска битка Видовдански устав…), а од 1889. проглашен је државним празником.

НЕДОУМИЦЕ ОКО ВИДОВДАНА

О пореклу народног назива за овај празник постоји више теорија. Према једној, ради се о наставку слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог.

Свети Вит (St. Vitus)

Свети Вит (St. Vitus)

По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву.

То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Такође, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре поделе Хришћана на православце и католике. 

 

Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас тамо постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке која Видовдан обележава као дан града.

Треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВЕЗИ СА ВИДОВДАНОМ

На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тога дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:

Види, Видо како плетем,
Види, Видо како везем,
Видовчице, по богу сестрице,
што очима ја видела,
то рукама и створила.

У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји…

СВЕТОВИД

Божанство, о чијем је месту на Словенском Олимпу, и о чијим је особинама и својствима као и култусу, најмање потребно нагађати, јесте Световид. Световид је у словенској митологији један од најважнијих богова, бог рата и заштитник плодних њива, који види и прошлост и садашњост и будућност.. Средиште његовог култа било је Аркона, на острву Рујну (Риген), а веома је био поштован и код Срба на Балкану… Хелмолд Световида ставља на врх пантеона, код Словена у Аркони и међу Балтичким Словенима (Helmold: Chron, Slav. I 52.). Могуће је да је Световид био познат у свим словенским покрајинама, које су биле близу покрајина Балтичких Словена…

У центру Арконе налазио се дрвени храм посвећен Световиду, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена дрвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра.

Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева.

Рушење Световидове статуе на Аркони, Лауритс Туксен

У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године.

Византијски извештаји наводе да је Василије I приликом покрштавања Срба у Неретљанској области 873. порушио сва светилишта и кумире осим највећег посвећеног Световиду. Световидово светилиште је „прочишћено“ (претворено у цркву) и посвећено светом Виду.

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР И ВИДОВДАН

…За неке особе, нарочито ако нису српског порекла, битка на Косову пољу је само једна од хиљаде битака забележених у историји, а Видовдан, дан када се битка одиграла, а кнез Лазар само феудални владар који је предводио српску војску и изгубио живот у борби са Турцима. Ово је, стварно, чињенична истина о кнезу Лазару, Видовдану и бици на Косову пољу. Међутим, ова чињенична истина није цела истина о кнезу Лазару, Косову и Видовдану.

Сама историја не може објаснити стварност и значај Косова и Видовдана и њиховог неизбрисивог утицаја на националну свест Срба. Саме чињенице не могу објаснити зашто се битка на Косову, утиснута и у појединачну и у националну свест Срба прославља сваке године већ шест стотина година, а друге битке које су Срби водили су заборављене и не прослављају се. „Чињенична истина“ нема одговора зашто је Видовдан укључен у српски национални и верски календар као верски и национални празник и зашто је косовска етика постала стално наследје свих српских генерација до дана данашњег…

Далибор Дрекић

извори:
Сретен Петровић, Хришћанство и древна словенска религија,
Радост Иванова, Видовдан у Бугара и Срба
Википедија – Видовдан,
Васељенска,
Википедија – Световид,
Манастир Лепавина
Тахјуг/Блиц/БКТВ

Чешка „Далимилова хроника“ из XIV века тврди: Не постоје Словени, него Срби

Пре него што почнете да бацате камење, ова теза није „наша“ идеја, она долази из чувеног средњевековног текста – „Далимилова хроника“. Ипак, велике су шансе да никада нисте чули за ово, а ето и разлога да га баш због тога објавимо.

Далимилова хроника (фото: Википедија/Michal Maňas)

Дакле, шта је то Далимилова хроника? То је веома важан документ за Чехе, јер је то први познати писани текст на чешком језику, негде у првој четвртини XIV века. Текст је такође преведен на немачки и има много ре-издања у овом делу свету због велике популарности.

Укратко, овај текст нам даје хронолошку историју Словена, почевши од најстаријих времена и завршавајући са важним догађајима XIV века. Аутор повезује порекло Словена још са градњом Вавилона. Али, да буде шокантније, не користи реч „Словени“ уопште, већ уместо тога реч Срби!

У VI веку Прокопије први пут помиње Словене у Византији (Источном Римском Царству) и наводи их као Склабои (Σκλάβοι). Прво помињање старословенског је из IX века и чита се Словене (Slověne). Па зашто Срби, а не Словени? То је мистерија, али овај текст тврди да су се Срби након што их је Бог казнио преселили из Вавилона у област Медитерана.

Аутор нажалост не може да нам обезбеди изворе за своје тврдње, али претпоставља се да су неке од његових идеја базиране на старим хроникама написаним на латинском језику, које нису сачуване данас, као и неке усмене традиције словенских племена.

“Mezi jinými Srbové,
тu kdežto bydlí Rekové,
podle more se usadili,
až do Ríma se rozminožili.”

Одломак је из Поглавља 1, редови 29-32, а значе:

„Међу осталим Србима,
где бораве Грци,
близу мора су се населили
и до Рима су се проширили.“

Одмах после ових редова порекло словенских племена објашњава на следећи начин:

„V srbském jazyku jest země,
jiež Charvátci jest jmě.
V tej zemi bieše lech,
jemuž jmě bieše Čech“

Односно, у питању је Поглавље 2, редови 1-4, који кажу:

„У српском језику постоји земља,
која се зове Хрватска,
у тој земљи беше Пољак
који се звао Чех.“

Дакле, ово постаје све више и више загонетка као што видимо. Да ли је то аутор покушао да направи хронологију словенских племена овде? Он је написао да је Чешка била пољски човек који је дошао из Хрватске која је била српска земља? Ни сами не знамо шта је мислио под тим.

Истине ради, била је друга бела Хрватска и друга Бела Србија у главној области Бојемије, која је данас Пољска, дакле, да ли говори о Балкану или о овој другој области?

Мишљења о овоме се разликују. Неки кажу да говори о балканским земљама, а за то постоје два разлога:

1. Овај део текста долази одмах након пасуса где повезује Србе са Медитераном.

2. У наставку текста наводи да је Чех требало да напусти Хрватску након што је убио човека, па се настанио у овој земљи. Да је Чех заиста желео да побегне, вероватно не би имало смисла да се само преселио у друго село.

Да ли постоје и други извори који повезују порекло Словена са Балканом? Да! Вероватно најпознатији од свих словенских средњевековних текстова, „Несторов летопис“ који је написан у првом кварталу XII века, 200 година пре Далимилове хронике. Нестор наводи да је порекло свих Словена са Балкана, одакле их је избацила римска војска. Ево шта каже:

„Кроз дуги период Словени су се насељавали поред Дунава, где данас леже мађарске и бугарске земље… Они који су населили поред реке Мораве назвали су се Моравцима, а остали Чесима. Међу њима су били и Бели Хрвати, Срби и Карантанци. Када су Власи (*Романи) напали Дунавске Словене, населили се међу њима и чинили насиље, преселили су се поред Вистуле и тамо се назвали Љасима. Од ових Љаха, неки су се назвали Пољацима, неки Љутићима, неки Мазовјанима, а неки Поморанима. Одређени Словени су се населили на Дњепар где су се звали Пољанима. Такође су се звали Древљанима јер су живели у шуми. Неки између Припета и Двине звали су се Дреговићима. Остала племена поред Двине су се звала Полотима, јер си живела пород мањег потока Полота, који је утицао у Двину…  Словени на Иљменском језеру били су познати по карактеристичним именима. Изградили су град који су назвали Новгород. Опет, они који су домове подизали уз реку Десну, Сем и Сулу, звали су се Северанима. Тако се словенски народ поделио…”

Врло је занимљиво знати да је у средњем веку ово било широко раширено уверење да су сви Словени пореклом са Балкана и да су Срби били једно од најстаријих племена, наводи на крају аутор.

Цео текст Далимилове хронике на чешком језику:

http://web.archive.org/web/20070804091914/http://people.fsv.cvut.cz/~gagan/jag/litera/dalimil.htm

Извори: Cogniarchae, Правда

Алиса – Небо Словена

У Русији је и даље популарна рок група „Алиса”, основана још у СССР-у средином осамдесетих година. Највећу популарност група је имала почетком деведесетих година. Њихова песма Небо Славян компонована је одавно, али је тема песме изван времена. „У нашим венама ври небо Словена” – пева вођа „Алисе” Константин Кинчев.
Алиса - Небо Славян

Алиса – Небо Славян; фото: discogs.com

Према речима Константина Кирчева, песма Небо Славян говори о томе „да смо сви ми исте вере, тј. да смо јединствени у вери, јединствени у љубави према отаџбини, у томе што се поносимо својом земљом и њеном историјом… Јединствени смо у жељи да не скрнавимо оно што је стварано вековима, а оне који скрнаве да у томе спречавамо”.

Небо Словена (Небо Славян)

Киша метеора и бука громова,
невријеме је оседлало коње,
но земљом се разлијеже 
спокој манастира.
Поврх сивих облака су
плаве соколске висине.
Ту, под окриљем неба,
ми смо рођени.
 
Мраз лиже отиске јелена,
Гонећи плијен поваздан,
оштру хладноћу зауздава
ватра по селима.
Мећава, ћерка бијелозубе зиме,
наноси сметове.
Ми смо одгајани овдје,
у оковима снијега.
 
Ми смо осјетили гњев хорди,
Ми смо угњетавани
јармом невјерника,
али у нашим венама
ври небо Словена!
И од обала Чудског језера
до ледене Колиме
земља је која припада нама!
То је све што смо!
 
Они су ковали сјекире иза брда
да сијеку наше главе,
али из оклопа ланаца
проговара руска ријеч!
Од степа до звијезда
Уздиже се бијела војска!
Ми ћемо умријети овдје,
на родној земљи.

 

Превод: Сања Бајић

Како да декоришете кућу у словенском стилу

Наша словенска култура има свој властити стил декорисања кућа и без обзира на то колико су словенске земље удаљене једна од друге може се приметити да је декор увек исти у селима, било да се ради о Русији, Пољској, Србији, Хрватској или некој другој словенској земљи. То је разлог због кога многи имају место за метле, оштре ножеве окачене на зиду и остале мале ствари које чине да се осећате рурално. 
Словенска кућа

Словенска кућа; фото: Славорум

 

Словени имају јединствену и богату историју, на коју су поносни и то је разлог зашто већина декора у словенским традиционалним кућама долази из знања наших предака и прилагођавања традицији. Традиционална словенска кућа је обично направљена од дрвета, а сматра се симболом лепоте и  живота која њиховим домаћинима нуди топлину и удобност.

Велики је утицај атмосфере куће на човека. Огроман део нашег времена проводимо код куће. Око осам сати дневно проводимо у кревету, а остатак времена на послу.  Атмосфера и енергија места утиче на наше расположење, самопоуздање, односе са људима у домаћинству и на наш успех у животу,  чак и то како се осећамо на послу.  Да ли сте приметили како другачије собе другачије делују на наша осећања? У некима се лако дише, са много светлости и добрим протоком  ваздуха,  што нам побољшава расположење, уживамо и осећамо се опуштено.  У неким другим, пак, осећамо се лоше,  а то су тамна и загушљива  места која изазивају непријатне осећаје.

То је разлог зашто су наши преци  док су полагали темељ за нову кућу, истовремено  садили дрво у средини дворишта.  Сађење брезе или оскоруше чини да ваш врт буде веома леп са таквим грациозним дрвећем. Од самог почетка то је представљало знак којим се обезбеђује благостање и срећа, па су уз прво дрвеће остављали остатке вуне, зрна или новчиће.

Предмети у кући – покућство

Према словенским веровањима, разни предмети у кући имали су своје значење – неки су симболисали отклањање проблема из породице, за неке се сматрало да доносе срећу и напредак,  а за неке се веровало да доносе несрећу.  Метла је помогала да се кућа одржи чистом, бели лук и бибер су протеривали зле духове, домаћи колачи и  лонац са хељдом симболизују гостољубивост и просперитет. Торба са клеком помагала је ослобађању од лоших мисли. Најважнија карактеристика куће у словенским традицијама је атмосфера удобности, просперитета, благостања и доброг расположења, заснована на традицији и поштовању према прецима и породици.

Пећ (огњиште) је посебно у вези са знамењима која симболизују благостање породице. Многи Словени су правили рупу у зиду одмах изнад пећи како би омогућили продирање зрака излазећег сунца, што  доноси мир и добро у кућу. Пећи не служе само за кување и топлоту, него су и права уметничка дела, која се савршено уклапају у унутрашњост.  Пећница-грејач са плочицама (данашњи камин) – истински спектакуларан призор, ремек-дело ручног рада. Читава унутрашњост колибе је холистички, укомпонован  стил просторије.  На основу изгледа пећи, могло се видети да ли је домаћин богат или сиромашан.

Превод: С.Б.

Извор: Slavorum

Повезани текстови:
Мудрост наших предака: Како се бира место за кућу
Црногорско огњиште: на изворишту кућне и животне свјетлости
Лознички стaри обичaји грaдње куће
Kвадратура круга: Гора на камену
Собрашице – старе дрвене сенице за одмор

Историја Словена кроз слике чешког велемајстора Алфонса Мухе

Циљ животног дела великог чешког сликара Алфонса Мухе био је уметнички јак и историјски заснован приказ историје Словена, од митске прошлости, до блиставе будућности

Aлфонс Муха: Kрунисање цара Душана, Фото: Wikipedia

Циклус од двадесет огромних слика под заједничким именом „Словенска епопеја“ насликао је велики чешки уметник Алфонс Муха. Циљ његовог животног дела био је уметнички јак и историјски заснован приказ историје Словена.

Пре него што је почео да ради на епопеји, Муха је путовао словенским земљама тражећи инспирацију и знање. Како је израда циклуса била веома скупа, Муха је морао да обезбеди и средства. Срећом, амерички филантроп и словенофил Чарлс Ричард Крејн био је више него вољан да буде „мецена“ чешком сликару.

Године 1910. Муха је изнајмио дворац Збирох и бацио се на рад. Осамнаест година касније, 20 осликаних платна приказано је премијерно на изложби у Прагу. Мухин рад не само да је импресионирао чешку публику и словенски свет – његова слава проширила се и Америком.

Током нацистичке окупације Чешке „Словенска епопеја“ је сакривена, а поново је приказана јавности тек 2013. године.

Димензије Мухиних слика из „Словенске епопеје“ у просеку су висока 6, а широка 8 метара. Циклус почиње са Словенима приказаним у родној земљи, односно домовини, а завршава „Апотеозом словенксе историје“ (прим.аут. апотеоза – обожење, деификација, претварање у бога).

„Апотеоза“ је убедљиво најсимболичнија Мухина слика. Плава боја представља митску прошлост, црвена Хуситске ратове у Бохемији (Чешкој), људске фигуре у тамним бојама представљају непријатеље Словена, док особе у жутој алудирају на блиставу будућност словенских народа и њихово јединство.

Алфонс Муха: Апотеоза словенске историје, Фото: Wikipediа

Алфонс Муха преминуо је од болести у јулу 1939. године, само неколико недеља након што га је ухапсио и испитивао озлоглашени Гестапо.

Извор: Њузвик

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје

Према теорији колективне подсвести швајцарског психолога Карла Густава Јунга, темељни ниво људске подсвести садржи наслеђене обрасце или архетипове. Та колективна подсвест, заснована на старим општељудским идејама и симболима, заступљена је у митовима и легендама свих народа.

Велико паганско тројство, које чини небо (представљано кругом), земља (које представља квадрат или ромб) и човек (представљан крстом), у нешто измењеном облику пренето је из старих религија у хришћанство. Стога се може говорити о континуитету симболичког приказивања елемената овога тројства. 

Многи стари словенски записи јављали су се у форми палиндрома у облику квадрата, круга, звезде петокраке или шестокраке, а чак је и стара словенска азбука од 49 слова приказивана у азбучном квадрату 7х7.

Словенски Квадрат, Ромб

Словенски симбол плодности

Симболика крста у српској и словенској традицији и веровању од предхришћанског времена до данас уско је повезана са симболиком квадрата. Крст је најчешће заступљен унутар квадрата као симбол деобе времена и простора на четири једнака дела. На тај начин представљане су четири стране света, четвороречје, четири годишња доба, небо, подела целокупне васионе итд. Звезде су, на пример, представљане распоређене у четири небеска квадрата, према јасним астрономским и астролошким карактеристикама.

Симбол ромба и квадрата, поред остала два симбола (круга, и крста), преставља основу општељудске симболике. Ромб или косо постављен квадрат подељен крстом на четири мања ромба или квадрата испуњена са по једном тачком био је древни словенски религиозни симбол плодности. 

Овај ритуални и магијски знак, често називан свастиком, заступљен је на везовима, словенских. првенствено, женских народних ношњи. Словени су најчешће исписивани знакове и симболе на дну керамичких посуда, на различитим алатима и оруђима и предметима верског карактера. 

Према речима Б. А. Рибакова, најстарији трагови овога знака из 4. миленијума пре нове пронађени су у области Црног Мора. Примери су нађени и на територији Златне Увале (Золотой Балки), унутар насеља из другог века пре нове ере до другог века нове ере; уписани на олтару нађеном у огњишту на подручју Доњег Дњепра; а чак и на посуђу Вучедолске културе из бронзаног доба.

Шудиковски Квадар и Тршка црква

Интересантан пример симболике квадрата на нашем подручју представља „Шудиковски Квадар“, пронађен у подножју Бихора у Црној Гори. То је предантички камен квадратног облика са натписом који наликује винчанском писму. 

У зидове Тршке цркве (девети век) поред Жагубице узидани су камени блокови старог прехришћанског светилишта. На њима су урезани натписи, међу којима и приказ старог српског годишњег календара представљеног у квадрату.  Према структури овог календара може се претпоставити да је време његовог настанка између седмог и осмог века.

У народној магији Срба квадратни облик се употребљавао у различите сврхе. Тако се нпр хлеб са уцртаним магијским формулама и геометријским облицима, најчешће квадратима користио за лечење од беснила после уједа пса.

Квадрат у хришћанству

Како је предхришћанска геометријска симболика подједнако заступљена и у хришћанству, уз представе Христа и светаца често долазе и божански симболи (кружни нимб, троугао, конкавни ромб или конкавни квадрат). Тако је нпр. у приказу Христа из цркве Св. Архангела у Пећи обожена моћ представљена кругом и ромбом, а на икони „Свете Тројице“ из XVI века у манастиру Дечани „Христ је приказан са округлим нимбом, Свети Дух – голубица је у конкавном ромбу и квадрату а БогОтац са кружним нимбом у коме је двоструки ромб.“

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина
Живојин Андрејић, Шакасте гривне

Јован И. Деретић, Античка Србија
Петко Николић, Стећци. лаж и богумили

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Рабош: древни календар и систем рачунања

Примере писања са десна на лево и бустраседонског писања налазимо у Рабошу, јединственом сачуваном словенском календару и рачунској књизи са знаковима и цртежима („цртама и резама“) урезаним у дрвету различите дебљине и облика.
Рабош, Календар

Рабош календар на комаду керамике, Пловдив, Бугарска; фото: islan.dir

Рабош плочице и штапови

Још је Црноризац Храбар (Х век) наводио разлику између два начина писања код Словена: првом, којег је називао писање „чертами и резами“ и другом којег је подводио под назив „писање туђинским писмом“, било да се ради о грчком или латинском писму. Још пре примања хришћанства Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. Обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Реч „рабош“ има више значења:

1. урез, рез (као у њемачком дас Kerbholz, kerben – ставити на рабош),

2. зарез као знак (нпр. на уву свиње),

3. рачун,

4. памет.

Други називи за рабош су рабуш, роваш, реваш, рваш, ровка риза, зариза, роска, розга, розаљка (Србија, Далмација, Босна и Херцеговина), четула. (Бугарска), робус (Источна Србија).

Розаљком се назива израђено дрвце којима се служе чобани, због тога што је розано, односно исписано. Розаљка може бити и молитвени рабош по којем старци и старице пребиру молитве. „Малене рабоше носили су људи у руци, држали у џепу, за пасом, у торбаку, у њедрима итд., а великим штапом би се штапали.“

Систем рабоша

На рабошу су се знаци резали с десна на лево, односно почињало се са врха рабоша, па се ишло ка руци која га држи. Систем је био сачињен од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 и додатака: тачке, праве и косе линије и крста, који су могли бити неизрезани и изрезани.

Тачка је означавала број један (.=1),

Право подрезана а неизрезана црта означавала је број 5 (I=5).

Право подрезана и изрезана црта означавала је број 10 (I=10)

Косо подрезана и неизрезана црта означавала је број 50 (/=50)

Косо подрезана и изрезана црта означавала је број 100 (/=100)

Подрезан а неизрезан крст означавао је број 500

Подрезан а изрезан крст означавао је број 1000

Древни календар

Рабош је био први писани календар који је служио за бележење важних појава и догађаја у годишњем соларно-лунарном календарском циклусу (равнодневице, дугодневице, краткодневице, различити празници). Због своје велике практичности рабош је био широко распрострањен и у народу се користио до скорашњих времена. Рабош се намештао првог уштапа (пуног месеца) после краткодневице.

Рабош који је имао улогу календара, односно служио за рачунање времена састојао се од једне дуже дебље гредице са четири брида правилно подељена на три дела – они су представљали месеце у години. По ивицама и страницама урезиване су ознаке за дане; оне једноставне означавале су обичне дане, а посебне ознаке означавале су битне празнике. Дрвени календари били су део опреме балканских чобана, који су дуже време у години боравили са стоком на планинским пашњацима.

Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Рачунање на Рабош

Једна од улога рабоша била је да помаже памћењу бројева, приликом новчаних или неких других договора. Исписиван је на дрвету и корићен за споразумевање, а у смислу дрвене дашчице забележен је и деминутивни назив ровашица (tessercula, tessera)

Осим што су били народни начин за рачунање времена, рабоши су кориштени и као средство за утврђивања дугова („рачунање на рабош“), односно, били су дневна рачунска књига у којој су се бележила сва примања и издавања у току дана.

Две дрвене плочице, једна за повериоца, а друга за дужника, зарезивале су се тако да представљају допуну једна другој. Када би дуг био измирен, плочице су уништаване. Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Иако је ову примарну улогу рабоша заменио трговачки блок и данас се често чују осветничке узречице „Метнућу те на рабош!“ и „Записаћу те на рабош!“ у значењу „Добро сам те прибележио!“ или „Добро ћу ти упамтити!“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

Миле Недељковић – „Древност српског календара“, Српско наслеђе, 09. 1998.
Дуња Матић Станишић – „Српски календар“, Београд
Срећко Лоргер – Рабош (Роваш), „Слободна Далмација“ 19. 05. 2003.
Веселина Колева – Bulgarian Wooden calendars

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.