Шабац

Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату

Шабац је у Првом светском рату претрпио страховита страдања и крвожедну освету аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу. У овом рату становништво Шапца је преполовљено, а град опустошен. Због великих страдања Шабац је одликован са три ордена – Француским ратним крстом са палмом, Чехословачким ратним крстом и Карађорђевом звездом, а као пандан славном француском граду назван је “Српски Верден“. Други светски рат поново је донео нова страдања и огромне жртве становништва овом мачванском граду.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Sabac_razoren_austrougarskom_artiljerijom_Avgust_1914.jpg

Аустроугарска артиљерија је разорила Шабац, август 1914. фото: Википедија (обрада Расен)

Скоро идиличну слику предратног Шапца прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године догађале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине.

Град порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ, што побијен, што расељен, измрцварен и оболео, у великој материјалној беди, са болном радошћу дочекује слободу 1918. године. Ослобођен је 2. новембра 1918. године. Од предратних 14.000 становника, једва да је у животу остало 7000, а и број постојећих кућа је био више него преполовљен. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Колика је утеха што се овај град опет издвојио у Србији, али сада по страдалаштву, и по своја три јединствена ордена добијена за ратне заслуге: француски Ратни крст са палмом (1920), чехословачки Ратни крст (1925) и Карађорђева звезда.

После свог великог пострадања Шабац је назван, као пандан славном француском граду, „Српски Верден“.

Зверство окупатора, Саборну цркву претворену у логор, куће и њиве разрушене бомбама, али и јунаштво ратника Церске битке, Шапчани протеклих 100 година чувају од заборава. Том се циљу на посебан начин посветио тамошњи музеј. Према речима историчара Бранислава Станковића, Народни музеј у Шапцу има нову сталну поставку, по оцени стручне јавности и бројних посетилаца сигурно најбољу у земљи. У оквиру ње налази се и Соба страдања, чији је највећи сегмент посвећен голготи Шапца у Првом светском рату, као и сва три ордена која је град добио за своје страдање и јунаштво. На посетиоце нарочит утисак остављају холограми у природној величини који персонификују људе тог времена и дају им могућност да из пуких бројева страдалих постану особе са именом, презименом и сопственим животима.

Један од значајних пројеката шабачког Музеја јесте монографија историчара Бранислава Станковића “Страдање Шапца и Мачве у Великом рату“ која је објављена  на енглеском језику под насловом “Suffering of Šabac and Mačva in The Great War“.

Ниједан крај наше отаџбине није толико пропатио као Шабац и Мачва у току Великог рата и зато сви имамо моралну обавезу да спречимо да се то икада заборави. Отуда и ова монографија, намењена страним истраживачима, преко које ће за претке Мачвана поново чути свет. У њој ће први пут бити јавно објављене бројне фотографије, део грађе страних архива и Војних института, а јасну поруку пренеће и текстови страних извештача, савременика тих догађаја као што су др Арчибалд Рајс, Анри Барби, Џон Рид, Л. Л. Томсон – каже Станковић.

 

Масовна силовања

“Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване… (у Шапцу). Из хотела ‘Европа’ одвођене су у хотел ‘Казино’, а потом у цркву, где је било много људи… У цркви, иза олтара, официри су силовали девојке. За време бомбардовања жене су као живо месо избацивали на улицу како би могли да их погоде”, записао је швајцарски криминолог и форензичар Арчибалд Рајс, који је на позив српске владе дошао у Шабац и Подриње да забележи ратне злочине Аустроугарске војске.

Тела побијених српских војника у Шапцу

Све је уништено и оскрнављено

Анри Барби, француски новинар и књижевник, ратни дописник француских журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата, овако је видео разорени Шабац:

„Већ код првих кућа јасно је да је град разорен. У главним улицама, на којима се још виде барикаде које је непријатељ саградио од најразличитијег материјала: малтера, гипса, од кревета, намештаја, узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута“.

Кровови су пробијени и на њима је остала само понека греда, која нестабилно виси на деловима малтера. Разбуцани зидови личе на позоришне сценографије. Врата су изваљена; прозори разлупани и избачени из лежишта, нагињу се напоље и прете да ће испасти.

Све радње су испражњене и уништене. Све што није могло да буде понето, упропашћено је. У банкама, непријатељ је узео готовину, вредности, и уништио књиговодство. У школама, све је поразбијано. У апотекама, лекови, бокали, хемијски производи, стакленке, све је поразбијано и претворено у разливену прљаву скраму на паркету. У приватним кућама, све што није покрадено, избачено је на улицу или разбијено. Уништавајући бес Аустро-Мађара терао их је чак дотле да ломе стакла, цепају породичне портрете, прљају зидове, чак и плафоне, смећем и изметом!”

“Било је ужасно ово видети!“

“Шабац је био богат и важан град, метропола најбогатије области у Србији, Мачве, и средиште велике трговине воћем, вуном и свилом. Имао је 2.500 кућа. Неке су уништили топови; двоструко толико било је намерно спаљено, а у све је било проваљено и опљачкане су. Човек је могао километрима да хода – свака је кућа била похарана. Освајачи су узели платна од лана, слике, дечје играчке и намештај – а оно што је било превише тешко и незграпно да би се понело, они су уништили секирама. Своје коње су сместили у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библотекама све су књиге биле разбацане по поду у прљавштини, пажљиво покидане из својих корица. Нису овако поступили само са неким кућама – већ са сваком кућом! Било је ужасно ово видети – навео је Џон Рид, амерички дописник из Србије.

ПЕРИОД ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

У периоду између Првог и Другог светског рата Шабац је ипак успевао да се развија и расте, и то пре свега, захваљујући веома развијеном занатству, трговини, пољопривреди… Пред сам крај тог периода, 1938. године, у Шабац је премештена Хемијска индустрија „Зорка“ која је дотле радила у Суботици. Она ће обележити каснији вишедеценијски период развоја града и постати готово синоним за Шабац.

Како се после највећих катастрофа живот ипак наставља даље, тако је и Шабац наставио свој послератни живот у новој држави и у нешто измењеним околностима. Та промена огледа се највише у чињеници да се државна граница сада померила знатно на север, а Шабац је остао у унутрашњости. Неке привилегије које је до тада имао неповратно су нестале и капитал се више није у оној мери сливао у овај град.

ШАБАЦ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

После тек нешто више од две деценије мира и спокоја, ратни ужас поново захвата Европу, па самим тим и Шабац. Други светски рат свом својом жестином сручио се и на ове просторе, и већ у првој ратној години Шабац жестоко страда. Септембра 1941. године Немци брутално протерују око 5.000 Шапчана у сремачко село Јарак, где су били смештени у импровизованом логору. Са тог марша, „Крвавог марша“, како је касније назван, многи се никад нису вратили кући.

Током рата у Шапцу је постојао концентрациони логор кроз који је за четири ратне године прошло око 25.000 грађана. Укупне жртве које је овај град дао током Другог светског рата износе око 7.000 људи. Слобода је коначно стигла 23. октобра 1944. године.

 

Извори:  РТВ ШабацМачва.инфоБлиц, Википедија, 

Приредио: Расен

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

 

Тајна манастира Град код Коцељеве, подигнутог између 6. и 8. века

Рушевине манастира Град се налазе на потезу Гај у Градојевићу, насељеном месту на територији општине Коцељева. Претпоставка је да само име села Градојевић изведено управо од назива манастира „Град”. У Годишњаку број 22, Међуопштинског историјског архива од 1988. године, у Топографско-историјском речнику Подриња, аутора Светланке Милутиновић и Миливоја Васиљевића, на страни 118, наводи се: „Градојевић – село општине Коцељева. Први пут записано у турским тефтерима 1528. године, под именом Градовић – у оквиру Нахије Шабац. У селу је била црква ГРАД – из доба пре доласка Турака.”
Градојевић

Рушевине манастира Град (Градојевић); фото: Википедија

Према подацима манастир је подигнут у периоду између 6. и 8. века, што значи, да према званичној историји манастир је постојао много пре доласка Срба на ове просторе. Најездом Монгола на Балкан манастир је уништен. Обновљен је тек за време владавине Немањића у 13. веку. Светињу која датира од пре Средњег века, обновио је краљ Драгутин, кад је престоница Србије била у Дебрцу.

Током ослободилачких ратова против Турака, Првог и Другог светског рата манастир је коришћен као болница. Последњи пут је обновљен 1813. године, после Другог српског устанка. Постоји могућност да је манастирска црква страдала када су Турци морали да се повуку 1869. године. Према причи, Турци су гађали манастир топом са оближњег брда, преко реке Тамнаве, што као потврду говоре топовска ђулат нађене у рушевини.

Године 1943. Бранко Илић из Доњег Црниљева, потоњи монах Висарион, почео је да зида нову цркву од ћерпича, поред остатака темеља старе цркве. Данас је видљива часна трпеза на којој је уклесан текст на постаменту часне трпезе, Висарионове цркве из времена Другог светског рата гласи: „1813 + 1950 – Прилог М(анасти)ру СВ. Јован Н(аправи) Т(у)д(ом) (својим) Милутин Бошковић, постоље Великим Трудом и С корвљу Обнови Висарион И(лић)”. Тај храм је постојао до шездетих година, када је његов једини монах оболео, умро и сахрањен у манастиру Каона.

У послератном периоду уништен је сваки траг о постојању овог манастира. Данас од манастира су остали само темељи и остаци потоње цркве који сведоче о постојању ове светиње. Није било приступног пута, сама локација је била зарасла шумом, а и имовинско-правни односи нису били решени. Током времена на локалитету нису вршена истраживања од стране релевантних установа.

Према предању, манастирска црква је посвећена Светом Јовану Крститељу, тако да свештеник из оближњег Доњег Црниљева, по обичају сваке године држи службу на Ивањдан. На иницијативу људи који су родом из Градојевића окупљених око Удружења грађана Цар Константин, уз благослов Српске православне цркве идеја о обнови манастира је поново заживела.

 

Извор: Википедија

Шимоново бекство из немачког логора и дуг пут до Србије

Ратна исповест шабачког берберина Стевана Шимона, који је 1941. године заробљен и одведен у Немачку, потом је успео да се у бекству домогне родног Шапца, да би поново био ухапшен и послат у радни логор у Немачкој.

Шабац, Господар Јевремова улица пре 1. светског рата

Шабачки берберин Стеван Шимон је у априлском рату 1941. године, као војник Краљевине Југославије, са својом бригадом заробљен у Сарајеву. Са осталим војницима и официрима спроведен је у заробљенички логор Оснабрик, на граници са Холандијом.

После шест недеља проведених у логору, заробљеници су подељени за рад на селу. Ко је желео да се спаси глади, прихватао је рад. Тако је и Шимон, са неколицином официра прихватио да ради у једном немачком селу.

А могао је Стеван Шимон још у Сарајеву да буде ослобођен да је изјавио да је Мађар, што је по националности и био. Он је пак, поносно рекао да је Шапчанин и Србин, те бритву заменио ашовом, ралом, вилама…

Једног мајског дана 1942, Шимон је одлучио да побегне. Пред сеоском кафаном, видео је камион са цирадом, под којом су биле бачве пива. Решио је да уђе у камион и сакрије се међу бачвама. Целе ноћи је путовао, а пробудила га је шкрипа трамваја. Када је погледао кроз рупе на циради, схватио је да се налази у фабрици пива у Дортмунду. Одједном, као спасење, чуо је сочну псовку на српском језику.

– Еј , брате Србине! – позовем. Кад човек приђе, упита: „Ко си ти ? Откуд овде ? – Заробљеник. Бежим. Незнанац је после неког времена решио да помогне Шимону. Дали су му цивилно одело, нешто новца и картице за храну. Исте ноћи, одвели су га до железничке станице и посаветовали га : „Кад те буду легитимисали, само кажи да си се загубио од транспорта радника, који су упућени за Беч, па си због тога без икаквих исправа.“

Тако је почело Шимоново дуго и самотно лутање. Страховање, неизвесност, скривање, саслушавање, хапшења…

„Два месеца сам лутао по Немачкој. Спавао сам по вагонима. Док спавам, воз крене. Одједном се нађем негде. Ухапсе ме и ставе у станични затвор. Саслушавају ме. Ја све исто. Остао за транспортом… Било је веома тешко сналазити се, јер нисам знао немачки језик.“ Најзад, једног дана, Шимон се нашао у возу за Беч. Сада је осећао да је ближи циљу. Шабац је још био далеко. Из Беча је кренуо пешице за Марибор. Дању је пешачио, ноћу спавао у сеницима.

У Марибору се пријавио комисији за репартрирање заробљеника. Они су га ухапсили и спровели у логор за заробљенике у Дугом Селу код Загреба. У логор је једног дана стигла мађарска комисија за репартрирање. Ту је Шимон замолио једног чувара да га приме код њих. „Пошто ми је мајка из Бачке Паланке, а има родбину у Мађарској, пријавим се на њихово име. Међутим, муке моје, јер не знам мађарски језик. Смејали су ми се, али су ме примили, ваљда због презимена.“ Тако се Стеван Шимон у мађарском транспорту докопао Бачке Паланке. Једно време се крио код тетке. Међутим, после неколико дана, брат од тетке му је рекао да су наредили да се пријави војном рефреренту, другим речима, да се спрема да обуче немачку униформу са мађарским ознакама и крене на Источни фронт.

Кад је то сазнао, позајмио је од брата нешто новаца и отишао за Нови Сад, где је скелом хтео да пређе Дунав. На скели је био легитимисан, а потом и ухапшен. На саслушању је изјавио да је из Сремске Митровице. Полиција га је тамо спровела и на гаранцију рођака из Митровице, ослободила. Из Сремске Митровице је кренуо возом до Кленка, села које је наспрам Шапца. На мосту преко Саве је била стража, па је решио да на обали тражи чамац или неко друго пловило да би се домогао Шапца.

Шабац, Karađorđeva улица početkom 20. veka

„Није било другог избора него да запливам. Ципеле сам везао око врата и ушао у брзу и хладну Саву. Био је 21.октобар. Пливам колико имам снаге. Једва сам испливао на десну обалу, негде испод фабрике „Зорка“. Извукао сам се из воде само до пола и загрлио земљу. У једном тренутку, подигао сам поглед. Преда мном су стајала два пара немачких војничких чизама.“ После толико мука, самовања, гладовања, напора, опет у рукама Немаца. „Наредили су ми да скинем одело, и онако у гаћама, кошуљи и босоног, потерали према граду. Пред кућама су изашли неки моји познаници и пријатељи. На њихову молбу, свратили смо у кланицу, где су ми дали да једем и да се обучем. Одатле су ме спровели у затвор.“ После само десет дана, специјални стражар спровео је Стевана Шимона поново у Немачку, у радни логор.

Тамо су га сликали и као чудака показивали официрима и немачким војницима. Човека који је две хиљаде километара превалио да би дошао до завичаја, готово до куће, да би све било узалуд. Стеван Шимон је дочекао крај рата и у ослобођену земљу и свој Шабац вратио се кад и остали заробљеници. Вратио се и свом берберском занату. Као берберин и као човек, био је и остао легенда.

Не само по његовом чувеном бекству, већ по господском понашању, учтивости, хуманости. Његово име старији Шапчани и данас са поштовањем изговарају.

Извор: Српски Академски Круг