НАТО агресија

ИГРА БРОЈЕВИМА / ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)

Занимљива је поставка збира година у којима је Београд бомбардован у двадесетом веку (’14+’41+’44=’99). Збир прве три године бомбардовања (’14, ’41 и ’44) као резултат даје четврту (‘99). И то није све што можемо да уочимо као занимљивост – већ на први поглед запажа се апсолутна симетрија ових бројева. Представљамо уочене „случајности“, а читаоцима остављамо да изведу закључке и са нама поделе своја сазнања и запажања.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bundesarchiv_Bild_141-1005,_Belgrad,_Zerst%C3%B6rungen.jpg

Априлско бомбардовање Београда 1941. (Бундесархив); фото: Википедија (обрада: Расен)

На први поглед пажњу привлачи симетрични карактер бројки представљених у овом збиру година бомбардовања Београда у двадесетом веку. Број ’44 и број ’99 су палиндроми (једнако могу да се читају од напред и од назад), а релацију бројева ’14+’41, такође можете прочитати једнако и од назад, с обзиром да један другоме представљају одраз у огледалу. Занимљиво је да је и резултат збира ова два броја (55) такође палиндром.

Додаћемо и запажање једног читаоца: “У поставци 14+’41+’44=’99 збир цифара са леве стране (14+’41+’44) даје број 18 (1+4+4+1+4+4=18) исто као и збир цифара са десне стране (9+9=18)“.

Број осамнаест је занимљив у религијском смислу јер се повезује са три шестице (6+6+6=18) које се јављају у осамнаестом стиху Јовановог откровења: „Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест.“ (Јованово Откровење 13:18). Више о томе можете прочитати овде

Када томе додамо чињеницу да су се трагични догађаји који су задесили Српски народ крајем двадесетог века одиграли између две палиндромне године, 1991. и 2002., доћи ћемо до још једне „случајности“.

Претходна година са карактеристиком палиндрома била је давне 1881., а следећа ће бити тек 2112. Дакле, недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега једанаест година. Били смо сведоци бурних догађаја који су се десили између ове две године.

1991. године почео је распад бивше СФРЈ проглашењем независности Словеније, Хрватске и Македоније. 2002. године потписан је споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање и ове државне заједнице.

Без намере да дубље улазимо у ову тематику, задржаћемо се само на палиндромима, уз подсећање да се Београд први пут под именом „Белиград“ јавља 878. године, која је такође палиндром.

Данте Алигијери, Опис раја у Божанственој комедији начињен према Питагориној нумерологији; фото: Википедија

Што се палиндрома тиче, подсетићемо да је важност овог симетричног израза кроз историју посебно истакнута у нумерологији – збиру система, традиција и веровања у мистичку или езотеричку везу између бројева и материјалних ствари или живих бића.

Мистичка и магична својства бројевима придавали су још стари Вавилонци, Египћани, Грци, Халдејци, кабалисти, ранохришћански мистици, рани гностици, езотерични култови, а у новије време бројни владари, војсковође, научници и уметници. Библија и многе свете књиге су документи шифровани кроз бројеве.

Питагора се сматра оцем данашње нумерологије, а идеје Питагорејаца биле су мешавина предвиђања и мистицизма. Нумерологија је дуго била цењена међу математичарима, док се данас сматра псеудоматематиком.

Далибор Дрекић

У наставку можете прочитати укратко о сва четири велика кампањска бомбардовања Београда у двадесетом веку.

Аустроугарско гранатирање Београда (1914. године)

Одбрана Београда 1914-1915

Први напади аустроугарске на Београд су отпочеле 28. јула када је и објављен рат. Ти напади требало је да демонстрирају силу и да задрже што веће снаге у Београду да би тиме главнина аустроугарских снага која би ушла преко Дрине наишла на што мањи отпор. Град је бомбардован од стране аустроугарске артиљерије са леве обале Саве, са Бежанијске косе и са монитора на Сави. Услед бомбардовања, већи део становништва је напустило град. За време Церске операције, која је трајала од 12. до 24. августа, Београд је био уништаван од стране артиљеријских јединица друге аустроугарске армије која се налазила у Земуну.

Више о Аустроугарском гранатирању Београда 1914. године

Нацистичко бомбардовање Београда (1941. године)

Стари Двор у рушевинама, 06. 04. 1941 фото: Википедија (обрада: Расен)

Немачка бомбардовања Београда у Другом светском рату, такође познато и као Операција Одмазда (нем. Unternehmen Strafgericht), догодила су се 6, 7, 11. и 12. априла 1941. у уводним данима инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију. Шестог априла, у 6.30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца (укупно 484 авиона), 6. и 7. априла. Авиони су полетели из Беча, Граца и Арада. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Више о нацистичком бомбардовању Београда 1941. године

„Савезничко“ бомбардовање Београда (1944. године)

Савезничко бомбардовање Београда 1944.

Београд су англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата бомбардовале 11 пута. Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Васкрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000—5.000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 6. септембра 1944.

Више о „савезничком“ бомбардовању Београда (1944. године)

НАТО бомбардовање Београда (1999. године)

Бомбардовање Београда 1999. године се односи на дејствовања авијације НАТО пакта током бомбардовања СРЈ на подручју главног града. Током 78 дана рата, свега неколико дана у Београду није била на снази ваздушна опасност. Мада су на мети

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belgrade_durnig_NATO_bombing_of_Yugoslavia.jpg

НАТО бомбардовање Београда

највише била приградска насеља (Раковица и Батајница), уже градско подручје се такође много пута нашло на удару. Цео град је претрпео значајну колатералну штету од последица снажних детонација. НАТО агресија је била четврто и последње кампањско бомбардовање овог града у 20. веку.

Више о НАТО бомбардовању Београда 1999. године

Извор за четири бомбардовања: Википедија

Повезани чланци:

Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми
Древна предвиђања и прорицања помоћу палиндрома
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Палиндром и нумерологија
Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Бранићу Србију и када будем мртва – Љиљана Жикић Карађорђевић

Била је мис Југославије, манекенка, снимала је рекламе, филмове, писала је поезију и била је мајка шесторо деце када је одлучила да се 1999. године добровољно пријави у војску Србије и оде на Косово. Пре него што је обукла униформу, написала је последњу песму, а није прошло дуго када је као припадник 125. моторизоване бригаде упала у заседу албанских терориста и погинула у 42. години живота, заједно са још два војника.

Љиљана Жикић Карађорђевић; фото: Википедија

Бранићу Србију и када будем мртва
.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.
.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да се стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија то су сви векови наши.
.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде
ал’ Србију никад то је све што имам!
.
Ни огњишта гробља ни дедове моје
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Украс 1

Љиљана Жикић Карађорђевић рођена је 9. марта 1957. у Крагујевцу. Као дете и тинејџерка похађала је музичку и балетску школу. Као девојчица је била ангажована у дечјем позоришту “Јаоким Вујић”. Дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. На такмичењу за мис Србије победила је 1978. у својој 16. години. Играла је у филмовима „Тигар“, „Балкан експрес“, „Грлом у јагоде“…

Када је постигла толико тога у животу, све је ставила на коцку и отишла као добровољац да се бори за отаџбину. Био је први април када је изгубила живот код села Љубенић крај Пећи. У ратном дневнику 125. моторизоване бригаде остало је записано да је група војника ноћу упала у албанску терористичку заседу и да су поред Љиљане погинула још два припадника српске војске. Имала је тада 42 године. Због своје храбрости и пожртвовања одликована је Орденом у области одбране и безбедности првог степена.

Успомену на Љиљану чува шесторо њене деце. који сви данас живе у иностранству осим најмлађе ћерке Дине Галорини. Дина, која је имала само седам година када се догодила ова трагедија данас живи у Србији.

Пре него што је отишла на Косово и Метохију, Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“, која је објављена у листу Свет од 26. априла 1999. године. У песми је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи. Прва збирка њених песама зове се „Теби“, а збирка „Како ти је“ посвећена је њеној деци, која чувају успомењу на њу и њену храброст.

Извори: Новости, Блиц, Курир

ИСТОРИЈА

Деветоро жртава бомбардовања у Сурдулици у кући Милићевих

Не могу да дигнем руку на себе, а хоћу

Топао, сунчан априлски дан у Сурдулици. 27. април 2009. Зраци падају и обасјавају брзу, бистру реку Врлу, а ветар који долази са околних брда, док стојимо испред новосаграђене куће Милићевих, увлачи се под кожу. Изазива неподношљиву језу у пустој улици Змај Јове. Десет година које следе носе са собом трауматична сећања на 27. април 1999. године. Тада су две бомбе разорне моћи погодиле породичну нову кућу Војислава Милића у којој су девет лица погинула, од тога шесторо његових најмилијих. На мермерној плочи постављеној на кући, у којој нико не станује, стоје имена погинулих: Стаменке (66), Александра (37), Весне (37), Миљане (15), Владимира (12) Милића, Миомира Миловановића (17), Војиног унука од ћерке Милице и комшија Драгана Ивановића (37), Станише Ђорђевић (32) и Стане Рашић (48).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2_%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%BD%D0%B0_%D0%BE%D0%B4%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%B2%D0%B0_%D0%B4%D0%B0_%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B8_%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5.jpeg

Против ваздушна одбрана покушава да обори НАТО бомбардере; фото: Википедија/Дарко Дозет

Војислав живи у старој породичној кући поред новосаграђене са ћерком Милицом и зетом Драганом. Не излази из куће. Друштво му прави припаљена цигарета, чокањ ракије и кревет. Дочекује нас у црнини коју не скида десет година са прогрушаном брадом, празног погледа. Говори тихо, скоро апатично. Не може да хода, служи се штакама да стигне до вецеа.

„Милосрдни ђаво“

– Шта сам Богу скривио. Што ми онај „Милосрдни ђаво“ однесе моје најмилије. Зашто, бре? Избацише, проклети били, тог дана две бомбе и одоше својим породицама. А, мене завише у црно, убише све у мени, само срце се још држи, не нашло се дабогда. Што не пукне, да скрати муке? Не могу, синко, више, не могу – прича, а сузе крупне, као ораси, падају на избледелу пластичну простирку мушему. Плаче, тихо јеца. Из груди одјекује резак писак, неподношљив у замраченој соби препуној устајалог, опорог ваздуха.

Сурдулица – Милићи; С лева на десно: Милица, Весна, Александар, Стаменка, Владимир, Љиљана, Миомир; фото: Врањска Плус

Војислав је од 1973. до 1998. године живео у Франкфурту. Радио је као грађевинац широм Немачке, „на црно“, како каже. Сваку зарађену марку сакупљао је и доносио кући. У Сурдулицу је долазио за празнике, у време одмора. Имао је стари кућерак у близини касарне где сада живи. Од 1990. године почео је сину Александру да гради кућу и 1998. никла је најлепша двосрпатница, од преко 400 квадрата, у целом крају.

Градио ју је са мераком, није штедео на материјалу. Требало је да се у кући заврше још неки финални радови и да се син са породицом усели за Ускрс те трагичне 1999. године.

– Уселише се деца, моји пилчићи Миљана и Владимир, али двестотинак метара даље на месном гробљу. Па и унук од Милице, мили мој Мики и њега поједе црна земља. Ево, годину дана не идем на гробље. Не палим свеће. Не могу, синко, да гледам у црну плочу. Не могу, ће пукнем. Кукавица сам, стар, а кукавица, не могу да дигнем руку на себе, не могу, а хоћу – прича, пали цигарету, дрхти, као да је у врућици, удара се шаком по челу.

Тај дан, који му је уништио све, урезао му се у памет.

Војислав Милић; фото: Врањска Плус

– Ујутру ме позвао комшија Тома, који живи поред касарне, да му променим десетак црепова на кућу. Пре тога су гађали и касарну и све куће у околини су биле оштећене. Кад сам завршио посао сели смо да попијемо кафу. „Хајде, да наберемо коприве за питу, поред ограде од касарне“, каже ми. Пођемо, беремо, а авиони лете. Било је поподне, дванаест сати кад нешто пукну, тако силно да нас одбаци десетак метара. Падосмо на земљу. Мислим, погодише касарну. Онда још једна бомба, Стравично. Лете громаде од кућа, делови намештаја, врата, црепови. Покрисмо главе рукама. Тома потрча према својој, а ја према мојој кући. Трчим, ноге лете. Нешто ме тера, нека сила. Срце бије, хоће да излети из груди. Кад сам стигао, куће нема. Све пропало у земљу. Копам рукама, вичем, вриштим. Чујем неки глас. Бацам онај шут, померам громаде, извлачим комшију Стојанчу Петковића. Он крвав, тресе се, пада у несвест. Кукам, небо одјекује, падам и више се ничег не сећам. Пробудио сам се у болници, напуњен ињекцијама. Гледам у доктора, он осећа моје питање: „Жао ми је“, каже, плаче. Плачем и ја. Тражим да ме успавају заувек. Молим. Опет, падам у неку кому. Изашао сам да сахраним своје најмиљије. Проклет био дан кад сам се родио. Еј, црна судбино – прича, покрива лице вуненом капом, скрива бол.

Бог и цигарете

Живи од пензије која износи 3000 динара. Имао је 12 година стажа, одрађеног у грађевинској фирми у Сурдулици, пре него се отиснуо у Немачкој.

У разговор се убацује његова ћерка Милица (50).

– Тату само Бог одржава у животу, ја се осуших, супруг се пропио. Шта да му кажем? Дете је изгубио, од тада није ни међу живима ни међу мртвима. Иде, цепа дрва по Сурдулицу, зову га. Што заради, донесе. Пиће му даје свако, знају за његову судбину. Ја радим по кућама, када имам времена јер тату не смем да оставим самог. Драганови рођаци, из оближњег села Алакинца донесу нам кромпира, пасуља, лука, понекад сира. Шта једемо? Не једе нам се, људи, верујте ако хоћете. Тата само чај и мало хлеба. Цигарете не испушта из руку. Више је у бунилу него на јави. Дозива унуке, сина, жену, говори са њима. Па, кад дође свести закука, а мени коса отпада с главе. Супруг је на ракији, док кад ће не знам. Ја једном једем, што нађем. Гутам, а не осећам храну. Сваки динар који зарадимо потрошимо на цигарете. Бол у грудима не престаје, али Бог уреди да не пијемо никакав лек. Кажу лекари, чудо, здрави сте. А, ми смо, леле, туго мори, болни, болни… – ломи кошчате руке Милица и јеца.

: Споменик у Сурдулици; фото: Врањска Плус

: Светлана и Раде Миловановић; фото: Врањска Плус

Судбина је хтела да тог дана Владимир мотором дође у Алакинце где су живели и поведе Миомира да гледају филмове у проклетој кући.

– Говорим му: „Синко, остани, ићи ћемо сутра и ја нисам видела моје од почетка рата“. „Идем, бата набавио добре филмове, а ти дођи сутра“, рече, оде и више се не врати. Два дана ми нису ништа јављали. Онда су дали ињекцију и саопштили шта нас је снашло. Драган је био мобилисан и пустили су исто два дана касније. Када смо стигли, шта да гледамо. Хоћу да видим дете, а оно од њега нема ништа. Кажу, само по неки део тела. Јој, леле, бошке, дете моје мило што му злотвори урадише. Пусто им име остало. Вратило им се, дабогда! Да и они закукају, злочинци, злочинци… – виче Милица, а Драган је умирује.

– Кућу злотвори сравнише са земљом, бомбе су погодиле врата на подруму. Кућу набиле пет метара у земљу. Барем да је нешто остало од њих, ципела, парчад кошуље, било шта. Оно ништа. Вадили део ноге, ма само гареж, ништа од њих – убацује се Драган.

Дрхте старачке руке, играју слике као саблазни, гледа унучиће, сина, снају, супругу. Има их на некој свадби, љуби сваког понаособ, милује их руком, сузним погледом. Одлазимо, ноге клецају. Сузе се мешају, дим од цигарета их скрива.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)

извор: Врањска Плус

ГЕОПОЛИТИКА / САТИРАЊЕ

Не знам, никада нисмо ратовали против Руса

Прича се да је после дивљачке агресије НАТО пакта на Југославију 1999. године београдски Војни музеј посетио један амерички генерал. Пришавши кустосу музеја, младом српском официру, упитао га је:

„Па, је л’ било тешко ратовати са највећом и најмоћнијом силом на свету?“

Официр му је одговорио:

„Не знам, никада нисмо ратовали против Руса.“

Не знам, никада нисмо ратовали против Руса; фото: mnogodetok.ru

Сродне објаве:
Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)
Азбука сатанизације Срба – Изјаве мржње које не смемо заборавити
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ / СТАВ

Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам

Поред окултног значаја, датуми имају велики симболички значај јер се бирањем одређених датума шаљу недвосмислене поруке и симболички поништавају или релативизују неке националне или међународне тековине и историја.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%93%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%82%D0%B8_%D0%BD%D0%B0_%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC_%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0_%D1%82%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%A1%D0%A0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpeg

Графити на новосадским улицама током НАТО бомбардовања; фото: Википедија

28. јун – Видовдан

Када желе да вас понизе, моћници то раде веома прорачунато и без трунке случајности, када су датуми у питању. Тако ћете, на пример, изручивање свог бившег председника Хагу одрадити ни мање, ни више, него на Видовдан (28. јуна 2001.). Милошевић је тада изјавио: „Знате ли да је данас Видовдан, Срби?“. Бивши председник изручен је мимо одобрења Врховног суда чије судије нису хтеле да потпишу документ о изручењу. Потписао га је помоћник тадашњег министра правде, чиме је прекршена сва правна регулатива, а изручење се може сматрати неуставним, а учесници кривично одговорним.

Тајна конвенција коју је Србија под утицајем Аустроугарске и Хабсбурга потписала 1881. потписана је 28. јуна на инсистирање Аустроугарске да буде баш тај датум. Била је то срамотна капитулација без рата, јер су Србији наметнута ограничења и рестрикције да не сме да се меша у односе преко Дрине, Саве и Дунава. Такође, Србија је у тој конвенцији прихватила услов по којем не сме да постоји заједничка граница између Србије и Црне Горе, а Србија не сме да шири своје границе јужно од Косовске Митровице. Српска власт је пристала да ни у ком облику неће пристати на помоћ треће стране у случају рата.

Новијег датума је видовданско понижење Срба од стране суседних Хрвата: Устав Хрватске у којем су Срби избачени као конститутивни народ донет је 28. јуна 1990. године.

И конференција „Западни Балкан и НАТО пре и после Варшавског самита“, на којој је било речи о процесу евроатлантских интеграција у региону и о сарадњи у суседним државама, одржана је у Београду 28. јуна 2016., у организацији Центра за евроатлантске студије.

НАТО бомбардовање Београда

Годишњице и верски празници

Многима тада није упало у учи да је тачно на стогодишњицу анексије БиХ, на Огњену Марију, Радован Караџић изручен је Хагу. Случајност или не?

За ову тему је итекако важно поменути савезничко бомбардовање цивилних циљева у Србији и Црној Гори на дан православног васкрса 1944. године. На једној неексплодираној бомби писало је: Срећан ускрс!“ на српском језику. Из тога и из циљева који су гађани можемо закључити да су те бомбе биле упућене српском цивилном становништву, више него немачкој војној сили. Тада је бомбардован само простор Србије и Црне Горе и ниједна друга бивша република Југославије.

Узгред да поменемо да се овакви датуми не бирају само у случају Срба, него се народи широм света понижавају на њихове највеће верске и националне празнике или се догађаји планирају на важне датуме сатанистичких ритуала. Тако је, на пример, Садам Хусеин обешен баш у време великог муслиманског сунитског празника.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

Да долазак Тонија Блера у Србију 2015. године није био само ради испијања бесплатне кафе показују догађаји који су потом уследили.

Велика понижења српски народ морао је да истрпи на њему значајне датуме. То је тактика затирања сећања кроз постављање дуплих или тродуплих годишњица. Тако је укидање суверенитета Републике Србије на Косову и Метохији и добијање умањеног Ахтисаријевог плана у преговорима српске Владе, Хашима Тачија и представника ЕУ (Кетрин Ештон) и САД (Филип Рикер), изведен у две фазе.

Прво је 17. априла, на годишњицу капитулације Краљевине Југославије од 1941. године, у деветој рунди преговора Влада Србије усмено прихватила 15 тачака које је Брисел предложио. Затим је Влада прихватила споразум и писмено 22 априла, на годишњицу када је у Бечу 22. априла 1941. постигнут је Немачко-Италијански споразум о подели окупиране Југославије којим је највећи део Косова и Метохије припао италијанском протекторату Албанији.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/a/ab/Master_RTS.jpg

Радио-телевизија Србије, у нападу је страдало 16 новинара; фото: Википедија

Следило је заседање Скупштине 26. априла на годишњицу понуде потписивања Лондонског уговора од стране сила Антанте 1915. којим је наводно нуђена тзв. Велика Србија.

Такође је интересантно што је за датум састанка премијера Србије Александра Вучића и председника Албаније Исе Мустафе у Бриселу 2016. да преговарају о Бриселском споразуму изабран баш празник Светог Саве.

Ивица Дачић је 18. марта 2015 у Бриселу потписао „Индивидуални акциони план са НАТО, који је један корак до уласка. По том плану подразумева се потпуна приватизација свега и пропаганда у корист НАТО.“

Зашто баш 18, марта? Осамнаестог марта 1999. у Рамбујеу је завршена конференција за Косово, а потписивањем албанске стране отворен је пут за бомбардовање Србије.

Демократија се доводи бомбама

Можда некоме није познато да се канцеларија НАТО налази баш у згради министарства одбране Републике Србије. А сећамо се и да је за потписивање војно-техничког споразума изабрано баш Куманово због места у којем је извојевана одлучујућа битка за ослобођење старе Србије (Рашке, Косова и Метохије и Македоније)

Сви знамо када је Дан Државности Републике Србије – 15. фебруара на Сретење. Тај 15. и 16 фебруар се празнује државност коју је овај народ остварио. Али многи можда не знају да је Европска унија баш 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисију владавине права Европске уније на Косову и Метохији – такозвани ЕУЛЕКС КОСОВО“ и тиме управо нарушила државност Републике Србије. Дан касније, 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, озваничили су то једностраном одлуком о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије.

NATO PARLIAMENTARY ASSEMBLY / ROSE-ROTH SEMINARS

Од 31. марта до 02 априла 2015. године у Скупштини Републике Србије одржана је седница Парламентарне Скупштине НАТО.

Мета

Зашто баш од 31. марта до 02. априла?

У јеку злочиначког бомбардовања тих дана српска војска је заробила три нато војника на македонско-српској граници.

Бесомучно су рушени мостови (срушен Петроварадински), бомбардовани српски градови (Пећ, Београд, Куршумлија…), рушени верски објекти и убијани цивили.

02. априла, између осталог, у селу Ногавац, општина Ораховац, погинуло је 11 лица а 5 је задобило тешке телесне повреде. Током напада на Куршумлију погинуло је 13 цивила и оштећено око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из 12. века…

Сатанистички ритуали

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије званично је почело 24. марта 1999. године у 19 часова и 55 минута. Многима вероватно није познато да је 24. март један од најважнијих датума у календару сатанистичких ритуала. То је Дан младе Сатанине (The Bride Of Satan Ritual) – изигравање свадбе Сатане, сексуално терорисање женске особе.

Пресуда Радовану Караџићу била је заказана за 24. март 2016. Да ли је и то случајност’? Можда наизглед није у складу са темом да је први ресторан Мекдоналдс у Београду отворен 24.03.1988. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE_%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B8%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%BE%D1%81%D1%82_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B5_%D0%BD%D0%B0_%D0%94%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D1%83_%D1%83_%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC_%D0%A1%D0%B0%D0%B4%D1%83.jpeg

Мост слободе у Новом Саду након бомбардовања

До дна

Да ли би адекватан одговор на понижења био да се 31. марта у згради срушеног генералштаба организује манифестација „Радост Европе“, у срушеној згради РТС-а трибина о новинарским слободама, а у Буђановцима изложба стелт технологије? Можда и нека конференција о култури касетних бомби или о лековитим својствима осиромашеног уранијума?

Остаје нам да видимо какве су нам ритуалне увреде и понижења припремили наредних година.

Хронологија НАТО злочина над Србијом
Хронологија НАТО бомбардовања Србије
Хронологија НАТО бомбардовања Београда

Извори:
Восток Вести
Србски ФБ репортер
NATO PARLIAMENTARY ASSEMBLY