Египат

Брисање историје у Сирији, Ираку и Ирану и прича о сумерским „боговима“ на таблицама са клинастим писмом

Кад је овај пост пост објављен први пут 2015. године, верски фанатици ИСИС-а су управо извели једну од најтемељнијих и најопсежнијих операција „чишћења“ споменика древних култура, уништавајући, по ко зна чијем наређењу, у ствари истините доказе постојања древних цивилизација Сирије, Ирака, и других ратом захваћених регија. И то баш оних цивилизација чији настанак и трајање немају никакве везе са „званичном“ западно претежно англо-саксонском историјском причом која нам је предуго сервирана у садашњем и бившим образовним системима.
Сумер

Први део сумерске листе краљева 2119. пре нове ере; фото: Википедија

У чему је ту ствар прочитајте у посту Ивана са фб странице „Universe explorers“ :

„Многа нова и стара археолошка открића нису у сагласју са официјалном историјом. Древне цивилизације које су претходиле нашој су расуте по целој планети, али питање је ко су њихови становници били и, да ли су се разликовали од нас. У шта су веровали ? Шта је била сврха њиховог постојања на земљи и које је њихово порекло ? То представља проблем оним археолозима који нису уверени у њихово постојање .

Древни Египат је вероватно једна од најневероватнијих цивилизација од свих које су постојале на нашој планети. Према званичним историјским тврдњама Древни Египат се оформио око 3000. год. пре нове ере. Најранији текстови помињу постојање месопотамске цивилиазације око 4.000. год. пре нове ере, али ако пођемо дубље у прошлост од ове тачке, пронаћи ћемо да су друге цивилизације насељавале нашу планету, и да ,данас , видимо сведочанства њиховог постојања.

Роберт Бовал и Грејем Хенкок, аутори књиге МИСТЕРИЈА ОРИОНА („The Orion Mystery“) , су успели да реконструишу уз помоћ дизајнираног компјутерског програма астрономски изглед древног звезданог неба и да је плато Гизе у Египту био у позицији испод сазвежђа Орион отприлике 10500. год. пре нове ере. Ово је један од доказа који навео истраживаче да поверују да је историја какву је ми познајемо написана сасвим погрешно.

Древни текстови говоре о Великом Потопу, причу коју изнова помињу бројне цивилације овог света, а и Библија, такође, потврђује да се овај догађај уистину десио. Са друге стране, „званична“ историја и археологија причају неку своју причу, и изгледа, тврде да су ови древни текстови погрешно протумачени и да је то само један од митова које су наши преци измислили. Оне су добро одрадиле посао на порицању стварне историје која је забележена и осликана на глиненим таблицама са клинастим и осталим писмима, зидовима древних грађевина, на скулптурама и споменицима.

У древној Месопотамији имамо забелешке о веома занимљивим деловима историје старог доба. Месопотамија је грчки назив који означава област која се простире између река Тигар и Еуфрат. Ово пространо парче земље се састојало од неколико области: Јужни Сумер, Акад и Асирија на северу. У овим областима истраживачи су пронашли доказе који говоре причу о прошлости која није сагласна са конвенционалним поимањем историје.

Акад је, на пример, град лоциран 50 км североисточно од Вавилона. Њега обично помињу под називима: Akkad, Agad, Abu Habba и Sipar, од које последња реч означава „град књига“. Овај древни град је био веома популаран због својих библиотека. Био је престоница предпотпоског краља Емендурана, који је владао укупно 21.000 година.

Ако се померимо 80 км на југоисток од Вавилона наићићемо на град Нимрод и на Нимродове Таблице. (…и наравно Нимродово злато, чија је пљачка, несумњиво, била један од разлога америчке окупације Ирака уз пословичну пљачку нафте – погледај видео: Treasure of Nimrod прим. прев. Катарине Крстић):

Између 1880 и 1900 археолога са Универзитета Пенсилванија су извршили ископавање око 50.000 глинених таблица за које се сматра да су биле написане током трећег и другог миленијума пре нове ере. Међу овим налазима археолози су пронашли библиотеку од 20.000 наслова, речник и комплетне књиге на тему религијских веровања, књижевна дела , правне записе и записе из тадашњих наука. Истраживачи су такође пронашли листу владара који су појединачно живели хиљадама година.

Листа сумерских влада је на пример, једно од најважнијих археолошких открића. Постоји више од 12 различитих примерака ове листе, проналажених у Вавилону, Суси, и Асирији као и у Краљевској Библиотеци града Ниниве из 7. в. пре нове ере. Све ове листе потичу од једног оргинала који је, како се сматра, морао бити написан током треће династије владара града Ура или чак и раније.

Најбоље очуван примерак листе сумерских краљева се назива Велд-Блунделова Призма, која представља глинену вертикалну таблицу у облику призме са натписом у клинастом писму из отприлике 2170. год. пре нове ере, коју је записао краљевски записничар који се потписивао именом Нур-Нинсубур а живео је крајем Династије Исин. Овај невероватан документ нам даје опсежну листу сумерских краљева од настанка краљевства, пре Великог Потопа, а управо 10 краљева који су живели управо пре Потопа су они који су живели појединачно, десетинама хиљада година. Ова глинена „призма“ је пронађена у граду Ларси кући четвртог препотопског краља Кичуне, пар километара северно од града Ура (данашњи Ирак).

Први део Листе сумерских краљева: „стих 1-39:

Након што је Краљевство сишло са небеса, краљевство беше у Еридугу. У Еридугу, Алулим беше краљ; он је владао 28800 година. Алаљар је владао 36000. Два краља; они владаху током 64800. Тада је Еридуг пао и краљевство је пренесено у Бад-тибиру. У Бад-тибири, Ен-мен-лу-ана је владао 43200 година. Ен-мен-гал-ана је владао 28800 година. Думузид, пастир, је владао 36000 година. Три краља; они владаху укупно 108000 година. Онда Бад-тибира паде (?) и краљевство беше пренешено у Лараг. У Ларагу, Ен-сипад-зид-ана владаше 28800 година. један краљ; он владаше 28800 година. Када паде (?) Лараг, краљевство беше пренешено у Зимбир. У Зимбиру, Ен-мен-дур-ана поста краљ; он је владао 21000 година. Један краљ; он владаше 21000 година. Тада Зимбир паде (?) и краљевство беше пренешено у Цурупаг. У Цурупагу, Убара-Туту поста краљ; он је владао 18600 година. Један краљ; владао је 18600 година. У 5 градова беше 8 владара; они владаху укупно 241200 година. Тада прође велики потоп.“

Право значење Листе сумерских краљева било је да покаже како је „краљевство“ односно , краљеви сишли са небеса, и који су појединачни градови били одабирани да владају свим осталима. По Листи сумерких краљева, после Потопа сумерска историја се овако наставила:

Енхедуана

Сумерски диск који приказује Енхедуану; фото: Википедија

„Кад прође потоп, и краљерство сиђе са небеса, краљевство беше установљено у Кицу. У Кицу, Јуцур поста краљ; он је владао 1200 година. Куллассина-бел је владао 960 (у примерцима листе мс. П2+Л2 ту пише: 900) година. Нањицлицма је владао (у примерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 670 (?) година. Ен-тарах-ана владаше (у пимерцима Листе мс. П2+Л2 стоји:) 420 година …, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Бабум … владаше (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже:) 300 година. Пуаннум је владао 840 (У примерцима Листе пише мс. П2+Л2 на том месту: 240) година. Калибум је владао 960 (у примерцима Листе мс. П2+Л2 каже на том месту: 900) година. Калумум је владао 840 (Примерци Листе мсс. П3+БТ14,и Су1 на том месту имају записано: 900) година. Зукакип је владао 900 (У примерку Листе мс. Су1пише на том месту: 600) година. (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5, десети и једанаести владар ове династије претходе осмом и деветом.) Атаб (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, П3+БТ14, П5 пише на том месту уместо њега: Аба) је владао 600 година. Мацда, син Атабов, владаше 840 (У примерку Листе мс. Су1 пишер уместо тога: 720) година. Арвиум, син Мацдин, је владао 720 година. Етана, пастир , који се вознео у небеса и утврдио све стране земље, поста краљ; он је владао 1500 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише наместо тога: 635) година. Балих, Етанин, владаше 400 (У примерцима Листе мсс. П2+Л2, Су1 уместо тога пише: 410) година. Ен-ме-нуна је владао 660 (У примерцима Листе мс. П2+Л2 пише уместо тога: 621) година. Мелем-Киц, син Ен-ме-нунин, владаше 900 година. (Примерци Листе мс. П3+БТ14 додају: 1560 беху године владавине династије Ен-ме-нунине). Барсал-нуна, син Ен-ме-нунин, (У Примерцима Листе мсс. П5, П3+БТ14ту пише: Барсал-нуна) владаше 1200 година. Замуг, син Барсал-нунин, владаше 140 година. Тизкар, син Замугин, је владао 305 година. (У примерцима Лсите мс. П3+БТ14 се додаје ту:) 1620 + X …. Илку је владао 900 год. Илтасадум је владао 1200 година. Ен-мен-бараге-си, који покорише земљу Елам, поста краљ; он је владао 900 година. Ага, син Ен-мен-бараге-син, владаше 625 година. (У Примерцима Листе мс. П3+БТ14 ту је додато још:) 1525 беху године колико су владали чланови династије Ен-мен-бараге-сија. Двадесеттри краља; они влдаху укупно 24510 година, 3 месеца, и 3 1/2 дана. Тада је био поражен Киц и краљевство беше пренешено у Еан-а.“

Ово што Листа сумерских краљева описује је невероватно, пошто нам описује шта се уистину дешавало, ко је владао и колико дуго. Једино питање које се још намеће је: како је могуће да су неки од тих краљева владали појединачно десетинама хиљада година? Јесу ли они били нормална људска бића? Или су уистину, стигли дошли са „небеса“?

(Чланак објавио © Иван, превела Катарина Крстић 07.10.2015 са видеом на изворном линку.

Види: ewao.com

Како је уништена Александријска библиотека

Преко 500.000 дела највећих аутора и мислилаца античког времена је изгубљено заувек
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Incendie_Alexandrie_by_Hermann_Goll_1876.jpg

Александријски пожар (дрворез Хермана Гела, 1876.); фото: Википедија

Александријска библиотека је била највећа библиотека античког света. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту.

Александар Велики први је наредио изградњу велике библиотеке, али није доживео да је види, као ни град који је по њему добио име. Убрзо је Александрија постала највећи град западног света, град папируса и центар трговине књигама.

Библиотека је основана је почетком III века пре нове ере од стране краљева из династије Птолемеја. Духовни покретач и први организатор био је Грк Деметрије из Фалерона. Током њеног постојања управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова: Зенодот из Ефеса, песник и граматичар Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх са Самотраке.

Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птолемеј I Сотер, око 290-283. п. н. е., а наставио Птолемеј II Филаделф – Сотер. Изграђена је у аристократском делу града Брукејон, краљевској четврти, у стилу Аристотелове Академије.

Александрија, Египат

Александрија, Мапа; фото: Википедија

Број књига и/или папируса у Библиотеци се у изворима наводи различито. Док једни указују да их је било 700.000 примерака, други тврде да их је било 500.000 или 600.000, а Kарл Сејган чак наводи да их је било милион.

Библиотека је чувала радове највећих мислилаца античког времена. На општу цивилизацијску жалост, готово сва та дела уништена су заувек у великим пожарима.

Нека од најзанимљивијих сведочанстава њеног уништења добили смо од римских аутора, према којима је библиотека први пут заправо случајно уништена од стране Гаја Јулија Цезара током опсаде Александрије 48. године п. н. е.

„Kада је непријатељ покушао да пресече његову (Цезарову) флоту, морао је да се одбрани уз помоћ ватре, која се са проширила са докова и уништила велику библиотеку“, писао је чувени Плутарх у животопису Јулија Цезара.

Друго уништавање библиотеке извели су хришћани, убрзо након што је 387. године хришћанство постало државна религија Римског царства. Цар Теодосије I 391. године наредио је уништавање свих паганских храмова. Тада хришћани, на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку.

Треће и последње велико уништавање библиотеке одиграло се када је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Командант муслиманске војске је упитао калифа Умара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор: „Оне или су у супротности са Kураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне.“

Иако су сва три уништавања документована у историјским изворима, научници нису сасвим сигурни у њихову веродостојност, пре свега због могуће пристрасности древних писаца, а затим и због мањка археолошких налаза који потврђују размере библиотеке или узрок њеног нестанка.

Све док сви становници не напусте Александрију и археолошка ископавања у граду буду дозвољена, вероватно нећемо сазнати праву истину о бесповратном губитку знања старог света.

Извор: Њузвик

Превод 5.000 година старих госфордових глифова пронађених у Аустралији

Хијероглифи названи Госфордови Глифови представљају загонетни низ симбола за које је претпостављено да су урезали у камен древни Египћани који су пре 5.000 година посетили Аустралију. Иако многи овај налаз виде као превару, неки други као коначни доказ древних египатских преко-океанских путовања, чудни низ симбола је изазвао помешане реакције и гледишта у међународној заједници истраживача.
Хијероглифи

Госфордови Глифови; Фото: ancient-code

Једна од најконтроверзнијих тема у модерној историји је питање ,да ли су напредне древне цивилизације ,каква је била египатска, успеле да путују око света. Према бројним „доказима“ древни Египћани су представљали изузетно развијену цивилизацију, која им је омогућила да конструишу моћне преко-океанске бродове којима су, према бројним ауторима, могли да их превезу не само на амерички континент, него и у Аустралију.

Сећате ли се да је постојао чланак у „Газети Аризоне“ у ком је сензационално изнета тврдња како је „Институт Смитсонијан“ заташкао откриће древне египатске колоније у Велико Кањону? Па, то није једино изненађујуће откриће, како се чини. Исто тако, постоје докази да је у древним египатским мумијама пронађено присуство дувана и кокаина, чак и у ДНК. Овај податак је контроверзан, јер, историјски гледано, ове биљке су потицале искључиво са претколумбовског америчког континента, а не из других делова света.

Ипак, оно што се сматра, чак, најконтроверзнијим доказом у прилог замисли да су древни Египћани успели да отпутују на различите континенте света, јесу Госфордови глифови пронађени у Аустралији. Прво су уочени на локалитету још 1900. године као загонетни низ урезаних симбола у масивну стену која је у локалном предању помињана у то време већ, више од једног века.

И док су многи научници уверени да ови наводни, хијероглифи не представљу ништа више од обичног модерног фалсификата – археолошког вица, постоје и они научници који не само да верују да су хијероглифи стварни, него су чак и успели да преведу ову поруку, за коју тврде да су је за собом оставили египатски истраживачи, пре више од 5.000 година (око 3.000.године пре нове ере).

Али, модерни египтолози наводе да су уочили да постоје многа неслагања у анализи Госфордових Глифова. У ствари, аустралијски египотолог, професор Нагиб Канауати је чврсто уверен да интригантни низ хијероглифа није аутентичан тврдећи како се међу тим древним хијероглифима, на појединим сегментима, налазе глифови који потичу из различитих периода историје развоја египатских хијероглифа и да су, чак, неки од њих и уклесани обрнутим редом одн. „уназад“ (прим.прев. – налик одразу у огледалу).

Осим тога, локална „Служба Националног Парка и бриге за Дивљач“ и даље тврди да ови урези нису аутентични, а професор са „Одељења за Древну Историју Универзитета МекКуари“, Бојо Окинга, је такође тог уверења. „Било то дивно…. али, бојим се, то једноставно није могуће.“ Пре свега нису уклесани на начин како су древни Египћани урезивали своје записе, врло су неорганизовани,“ тврди он.“Осим тога, ту је и проблем са стварним облицима симбола који су ту употребљени. У време Кеопса људи нису могли клесати записе знаковима који су код Египћана настали тек 2.500 година касније. То је хронолошко неслагање ових глифова.“ каже он.

Ипак, има научника који се не слажу са мишљењем двојице које смо претходно навели и тврде да ови глифови не само да су аутентични, него још и „причају причу другачију од свих осталих“. Што је још интересантније, тврдње да су ти хијероглифи модерни фалсификат оспоравају многи египтолози као што су Мохамед Ибрахим и други колега који врши функцију директора Школе „Khemit School“, Јусеф Абдел Хаким Авјан (који је цео свој живот посветио проучавању древних египатских хијероглифа, како наводи извор ове вести).

Мохамед Ибрахим и Јусеф Абдел Хаким Авјан наводе да је клесар који је урезивао ове древне „аустралијске симболе“ употребио неколико древних глифова у тексту и то у граматичким варијантама, чије примере, на опште изненађење, немамо документоване у осталим налазима египатских хијероглифских текстова пре 2012. године.

Превод текста Госфордијевих глифова: натпис египатским хијероглифима на источном зиду:

„У име његовог величанства , Принца, са овог проклетог места у овој земљи, одвео нас је брод. Уклесано у име Круне Доњег Египта, према Божјој речи. Моји другови Египћани, завапите са овог места у овој чудној земљи и призовите бога Сутија. Ја, НЕФЕР-ДЈЕСЕБ, син Куфуа, Краља Горњег и Доњег Египта (у милости Птаха) доведох бога Сутија. Принц беше љубазан и добронамеран, пратилац Бога Сунца Ра. Две сезоне (11 месеци) нас је водио на исток, исцрпљене, али до краја снажне. Сво време, молећи се, радостан и уништавајући инсекте да заштити свој народ. Ја сам очврснух, обилазећи брда и пустиње, по ветру и киши, не наишавши ни на какво језеро у близини, благословен од ноћи када је падала, јер сам био од ње скривен, сасвим ван домета икакве (прим. прев. – опасности). У нашем последњем логору својим рукама скувах дивљач и призвах кишу, али повредих леђа док сам носио нашег златног сокола и прелазио брда, пустињу и водене баре које ми се нађоше на путу. Биљке копне, земља умире. Да ли нам је највише божанство ово доделило за Свети Мер (или пирамиду – прим. прев. Мер – староегип. назив пирамиде)? Сунце се излива доле на наша плећа . О моћни Кеперу (егип. божанство чија је представа био скарабеј), ово није то што су нам пророци говорили. Наша осећања су се променила, али нисмо сломљени. Овај поклон, сам НЕФЕР-ТИ-РУ, дође из храма божанства у Пенуу у Египту. Он дође из куће божје. Он је био Син Куфуа, краља Горњег и Доњег Египта. Он, који пре умре, овде је положен да почива. Нека добије живот вечни. Он, који више неће стати поред вода које запљускују обалу Светог Мера (Пирамиде). Сад пригрлите га Браћо моја Духови у Ваш свет, о Оче Земље.“;

Натпис египатским хијероглифима на западном зиду:

„Змија угризе два пута. Ми, пратиоци божанског Краља Куфуа, моћног владара Доњег Египта, Господара Два Адзеса (кратког египатског сечива), ми се сви не враћамо. Ипак, морамо да наставимо даље; не смемо да се осврћемо. Сви потоци и речна корита су пресушили, а ми смо пометени. Бродове вучемо конопцима. Смрт је дошла од змија. Дадосмо (уједеном – прим. прев.) жуманце од јајета из ковчежића са лековима и помолисмо се Амону, Скривеноме, јер беше угризен два пута. То беше тежак трен за све нас док смо нарицали над одром и одржали правило обичаја. Наши људи седећи у кругу око су посматрали сахрану, брижни и испуњени љубављу. Мумифицирано тело је сахрањено у делић Црвене земље. Онда смо се опоравили. Отворили смо са стране врата у погребној одаји од камена са свих страна. Одају поравнасмо да буде у правцу звезда Западних Небеса. Ја пребројах и заплених ножеве од људи. Три капије вечности смо спојили са задњим делом Краљевске Гробнице и изнутра запечатили .“

Овај превод на енглески језик је објављен у раду Др Р. Џонга „Гробница Господара Нефер-Ти-Ру-а“.

 

 

 

Изворни текст превела Катарина Крстић

Извор: ancient code

Кратак поглед на змију и штап – симбол медицине

Змија се постојано везује и за штап, веома стару – и вероватно најстилизованију – варијанту Axisа mundi. Међу најстаријим сачуваним симболима змија које се увијају око Светске палице (Аxial rod) јесу слике сумерског божанства подземља Нингишзид-е (Ningishzida, сум. dnin-ğiš-zid-da), чије име значи „господар доброг дрвета“, и богиње доњег Египта из прединастичког периода Wadjet у виду кобре која се увија око свитка папируса.

Египатски бог Тот, којег су александријски неоплатоничари идентификовали с Хермесом Трисмегистусом и Меркуром, приказиван је како се ослања на штап око којег се увија змија.

Хермесов кадуцеус и Асклепијев и Мојсијев штап млађи су од поменутих представа више од миленијума. Симболика и иконографско решење су, међутим, исти: штап око којег се увија змија, често сликан или вајан с крилима на врху (кадуцеус), представљао је Светску осу (са змијом у дну и птицом/крилима на врху), а власника човеком или богом који је могао да се креће и посредује између доње и горње космичке сфере.

Природно је отуда што се овај атрибут везао с једне стране за Хермеса (Меркура, у римској варијанти), који је, као гласник богова, повезивао два света, људски и божански, „доњи“ и „горњи“, а с друге стране за Асклепија/Ескулапа, легендарног исцелитеља и бога медицине, јер је уобичајен шамански концепт лечења подразумевао одлазак „лекара“ по знање из другог, „вишег“ света.

Исти симбол преузели су у средњем веку различити езотеријски редови, јер су се окултне, мистичке доктрине и праксе заснивале на представи о стицању знања техникама екстазе и досезању виших нивоа знања и свести, а, посредством њих, у XX веку, и институције модерне медицине и фармацеутска индустрија.

Змија на штапу је, најзад, Мојсијев атрибут. …Интерпретатори се превасходно позивају на епизоду спасавања Јевреја од змија, које је разгневљени Бог послао на незадовољан народ који се, гладан и жедан, кретао пустињом… Бог претвара Мојсијев штап у змију и опет у штап; метаморфозом змије у штап (и обратно) Мојсије треба да увери оне који не верују да му се јавио Бог.

Хијерограм који се доводи у везу с Хермесовим кадуцеусом – уреус (Uraeon/Uraeus) – пронађен је на готово свим просторима и у готово свим древним цивилизацијама (Персија, Египат, Мексико, Кина, Грчка, Италија, Велика Британија, Хиндустан, Камбоџа итд.). Реч је о симболу соларног божанства, у којем наместо штапа, ознаке Аxisа mundi, фигурира круг – ознака Сунца, опет с препознатљиво позиционираном змијом у дну и крилима у горњем делу.

Од најстаријих цивилизација до данас, у различитим културним и географским зонама, змија се… постојано везује за Космичку вертикалу, односно њено дно, било да је оно представљено у виду корена дрвета, подземља или подножја планине, позиције испод људских или богињиних стопала и сл…

У (реконструисаном) индоевропском „основном“ миту, змија/змај фигурира као противник бога Громовника. У епским интерпретацијама и сижеима који баштине нешто од те древне приче (комплекс о змајеборству) змија и њој изоморфна бића јесу демонски противници протагонисте и посредно се везују за доњи пол светске осе (мада ни протагонисти  сами  нису  лишени  змајевских  атрибута). Тако се, на пример, антитеза између Марка Краљевића и Мусе Кесеџије успоставља не само у социјалном (краљица/„љута Арнаутка“), већ и у просторном коду – Марко је рођен на чардацима (горе), у свили и злату, а Муса на „плочи студеној“ (доле), код оваца (које се у словенској традицији везују за Волоса/Велеса, Громовниковог противника).

Иначе, у Новаковићевим варијантама (али то важи и за јужнословенски корпус у целини) нема реципроцитета између змије као денотата и њене замене у тексту. евентуално би се могло указати на постојање загонетака у којима се предмети у облику штапа означавају као „змија“  (на пример – чибук)

Заједничко је библијским причама и загонеткама симболизација зла у обличју змије и моћ Бога да уклони зло у чему му је озлоглашена животиња средство, као и исти контраст неживог, људском руком створеног (штап) и живог (змија).

Извор: Лидија Делић, Змија а српска, зборник „Гује и јакрепи“, Београд, 2012.

Григоријанска реформа календара као средство папске експанзије

Питање о Јулијанском календару и на њему заснованој Православној Пасхалији, која опредељује ритам живота Православне Цркве, поставља се као веома сложено и потребује расветљавање с астрономске, историјске, богословске и многих других тачака разматрања. Не постављајући овој расправи за циљ да се подробно зауставља на разматрању [1] свеукупних питања у вези с Јулијанским црквеним календаром, покушаћемо да разјаснимо узроке распрострањених заблуда у односу према јулијанском начину бројања времена.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Biccherna_Tablet_-_Commission_for_the_Reform_of_the_Calendar_(Pope_Gregory_XIII_Presiding).jpg

Комисија за реформу календара, председавајући папа Гргур XIII (између 1582. и 1583. Државни архив у Сијени); фото: Википедија

Свако ко се трудио да објективно разуме суштину календарске реформе папе Григорија XIII, не може а да се не зачуди постојаности мита о фамозном научном преимућству Григоријанског календара. Овај мит, постајући већ опште место које није за оспоравање, почива мирно и не мање на вештој идеолошкој и квази-научној папској пропаганди и сасвим неукој предрасуди њених вољних или невољних адепта.

У свом раду [2], посвећеном питању календара, ми смо већ приметили да само мало њих поима да, с формално-научне тачке гледишта, Григоријански календар нема баш никаквих преимућстава над Јулијанским, зато што су оба календара различита по својим принципима.

Познато је, да је Григоријански календар оријентисан на величину тропске или сунчане године, док је Јулијански на величину сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, с којом су организатори григоријанске реформе по мери изједначили своју нову годину, постаје условном величином, умишљеном, премда и блиском за процесе, реално доживљене на Земљи, то јест за равнодневицу и сунчеву прекретницу (солстициј).

Напомињемо да је, почињући од времена Птоломеја (II век по рођењу Христовом), све до позног Средњег века, у астрономији, као и у погледу на свет, владао геоцентрични систем, сагласно коме би непомична Земља била центар творевине, око којег се окрећу Сунце и друга небеска тела.

Поимање тропске године, која почива у основи Григоријанског календара, повезано је са геоцентричном до-коперниканском теоријом. Тропска година износи тачно 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди, што је време за које Сунце обави свој тобожњи обрт око Земље.

Наравно, свима је познато да се Сунце не окреће око Земље, него, обратно, Земља се креће око Сунца. Зато тропска година није реални период времена, него замишљена астрономска величина, имајући, уосталом, као што смо рекли, један директан однос према реалним процесима који се одвијају на Земљи, таквим као што су смене годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и другим природним појавама на нашој планети.

Што се тиче разумевања сидеричке године, оно је засновано на реалној величини једнакој пуном периоду кретања Земље око Сунца. Трајање сидеричке године чине 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди; заснована на овој величини, јулијанска година траје 365 дана, 6 часова, што за 11 минута и 14 секунди прекорачује трајање тропске године.

Идеја о годишњем окретању Земље око Сунца позната је већ астрономима Древног Египта, потом су је наследили питагорејци, да би међу њима постала увелико распрострањена. Касније, у III веку пре Христовог Рођења, ова је идеја била положена у основ учења старогрчког математичара и астронома Аристарха Самоског, кога можемо сматрати претходником Николе Коперника.

У епохи стварања Јулијанског календара (46. година пре Христовог Рођења), теорија Аристарха Самоског била је широко позната међу астрономима и научницима. Зато не чуди да су велики астрономи Созиген Александријски и други ствараоци Јулијанског календара положили у основу јулијанске године период пуног окретања Земље око Сунца, тј. сидеричку годину. Управо је ова реална астрономска величина и постала прамером Јулијанског календара. При том је неопходно приметити да је тропска (сунчана) година оријентисана на циклусе повезане, пре свега, са Земљом, док јс сидеричка (звездана) година – на циклусе у вези са космосом у целини. У том смислу, у својој основи, Григоријански календар је геоцентричан, а Јулијански – космоцентричан [3].

Што се тиче астрономске тачности, о којој тако воле да говоре присталице Григоријанског календара, важно је имати на уму да ће она за 25 765 тропских година заостајати за сидеричком или истинском астрономском годином за читаву годину. Зато су сва астрономска, као и историјско-хронолошка истраживања, која разматрају дуже временске периоде, спроведена по Јулијанском а не по Григоријанском календару [4].

Ето зашто се многи истраживачи баве питањем због чега је уопште Риму била потребна реформа календара, с каквим циљем је папство кренуло на нарушавање вековима освештане црквено-саборне традиције? Могуће је наћи много објашњења за овај корак папе Григорија XIII. Овде је присутна и жеља за влашћу, стремљење да се узвиси над другим вероисповедањима, као и покушај да се оснажи ауторитет папства, нарушен после Реформације и верских ратова.

Осим тога, недоумицу изазива и то што су реформатори Јулијанског календара почели сравњивати своју нову годину са тропском годином. Чиме је то могуће објаснити? „Све се објашњава веома прозаично – каже аутор једне занимљиве расправе, посвећене овој теми – папа Григорије XIII и његово ‘календарско окружење’ били су доследни приврженици Птоломејевог космогонијског система, што значи да тропска година за њих није била релативна астрономска величина, него изворно реално време кроз чији се проток Сунце окреће око непокретне Земље. За иницијаторе григоријанске реформе, сидеричка година једноставно није постојала, па чак и сама констатација овог астрономског факта и његово признање били су од Рима проглашени као јерес, која је повлачила за собом далеко не само теоријске претње – довољно је сетити се трагичног удеса Ђордана Бруна и Галилео Галилеја [5].“

Заслужује пажњу и чињеница да су многи истакнути савременици папе Григорија XIII, а међу њима такви знаменити научници као хронолог Скалигер, математичар Целзијус, астрономи Јосиф Витаниј и Местлин (учитељ великих научника Кеплера и Галилеја) – дали негативан одговор о учешћу у пројекту припремане календарске реформе. Пројект реформе сматран је за бесмислицу и од многих европских универзитета, убрајајући Бечки универзитет и Сорбону.

Са своје стране, креатори Григоријанског календара и међу њима утицајни језуит – математичар Христофор Клавиј, одстранили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе тог времена, који су, на овај или онај начин, изразили своју несагласност са припреманом новотаријом. Следствено таквој политици Рима, у кругу иницијатора календарске реформе, окупили су се људи с површним аматерским знањима из области астрономије, почев од Клавија који се користио погрешним алфонсинским таблицама (у које Местлин и други истакнути научници нису имали поверења) и завршно са лекарем Лилијем и његовим изумом 300.000-годишњег циклуса. Ово последње „откриће“ подигло је велику буку, али никада није било објављено јер се показало као сасвим нетачно.

Мало ко сада полаже рачуна себи о томе да је тадашња григоријанска реформа „носила провинцијско и жалосно обележје“ [6].

Познато је да је својевремено и велики Коперник отказао да узме учешће у припреми календарске реформе, започете већ 1514. г. на Латеранском Сабору. А затим, четрдесет година касније, после своје смрти која је наступила 1543. г, Коперник је постао „ћутљив, али опасан противник календарских заплета 1582. године, подривајући у корену већ навелико изрекламирану научност григоријанског календара [7]. Јер ако се у самој ствари Сунце не окреће око Земље, него обратно, тропска година уопште није прамера за грађанску годину, што ставља под велику сумњу нетачност јулијанске године.

Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност григоријанске реформе, отуда није случајно што је 1616.г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне „Светом Писму“. Коперникова књига „О кретању небеских сфера“, у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. године „да би се избегло ширење сличног учења на штету католичке истине“.

Све наведене чињенице дају основа да се говори о ретроградности твораца григоријанске реформе, које је једна од последица била „покушај да се заустави, ако не сасвим спречи ширење коперниканских идеја у тадашњој Европи“.

Папски емисари, желећи да оснаже у време Реформације посрнули ауторитет папског престола, а такође борећи се за сфере утицаја, на све су начине уводили свој календар издајући га за нешто несумњиво „научно“. Треба признати да су, овладавши у то време умовима, рационализам са језуитском пропагандом учинили своје: календар папе Григорпја XIII, упркос свему, прибавио је себи репутацију напредног и, као такав, неприкосновеног бројања година.

Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере „захвата“ такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором [8]. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао „против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом“ [9].

Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује о њеној непогрешивости и пожељности.

„Није у сили Бог него у истини“ – говорио је свети благоверни велики књаз Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање „исправљеног јулијанског календара“ од неких автокефалних цркава, довело је и до унутар-црквених несугласица. [10]

Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана – васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).

Мењање редоследа збивања о којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа – Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн. 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, например 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.

Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.

318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) о Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: „Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаиог у Никеји… о светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства [11]„.

Захарије Орфелин

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

Јулијанског црквеног календара тврдо се држе Руска Православна Црква (у Русији и у иностранству), манастири Свете Горе Атонске, а такође Православне Цркве Јерусалима, Грузије, Србије и сви ревнитељи светоотачких завета, који – упркос многим притисцима – одбијају да прихвате нови стил.

Познати руски научник-професор В. В. Болотов, чији је реферат одредио одлуку Комисије по питању реформе календара у Русији, и чиме се дала предност очувању Јулијанског календара, овако се изразио у вези са тим проблемом: „Ја као и раније остајем одлучним поштоваоцем Јулијанског календара. Његова чиста и нзванредна једноставност поставља његово научно преимућство изнад свих календарских исправки. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању огледа у томе да још неколико столећа одржи у животу Јулијански календар и кроз то олакша повратак западним народима од никоме потребних григоријанских реформи ка неисквареном старом стилу [12].

Поседујући унутрашњу цикличност положену у саму његову природу, Јулијански календар се пројављује, за разлику од Григоријанског календара – вечним календаром. Православна Црква, чувајући вековима освећен Јулијански календар, одбила је да се повинује лажи о времену псевдонаучне новотарије. Није зато случајно да се њено време налази у сазвучју са космичким законима временске периодике и биокалендаром.

Врлине Јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпостављају да се „хипотетички календар будућности најпре замишља као… Јулијански календар [13]„. Захваљујући томе што је он изразито јасно спојен са пулсирањем космочасова, будући веома близак временским трајањем (365 дана, 6 часова) двема, за Земљу основним астрономским величинама – тропској години (365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди) и сидеричкој (365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди) ова чињеница је тим важнија, јер се биоритмичка ситуација на Земљи одређује управо овим двема астрономским годинама.

Осим тога, Јулијански календар је више од хиљаду и по година одређивао ритам живота народа Европе, укорењен унеколико и у генетичкој структури човечанства. Сагласно многобројним научним експериментима последњих година, обављеним на биолошким објектима разних нивоа, живућа материја, а заједно с њом и човек, показују крајњу осетљивост ка најмањим колебањима геомагнетног поља; при чему показатељи Земљиног магнетизма поседују веома прецизну периодичност, која је у вези са равнодневицом и солстицијем. „Човек заједно са свим што је живо вибрира у такту колебања физичких поља космичке природе. Те вибрације у вези са редовним колебањима тачака равнодневице у Григоријанском календару немају правилну периодику, а то је у вези са невидљивим, но несумњиво постојећим „терапеутским ефектом“ [14].

Григоријански календар, по коме живи савремено човечанство, поставља један неправилни и акосмични ритам. Зато је потпуно разумљиво да је он неодговарајући тим биочасовима и том биокалендару који су се (ови последњи – прим. прев) дугим временом обликовали у човеку и сасвим је могуће да су сада поремећени.

Заслужује пажњу и ова чињеннца да следствено мисли В. И. Вернадског да се ноосфера Земље слагала – и очигледно ће се и даље слагати са ритмом Јулијанског календара. Зато је „човечанству важно да не страћи то у многоме уникатно јединство“ [15].

Римски престо, отпадајући од Васељенске Цркве, удаљио се и од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свет, заснован на геоцентризму, није давало предност метафизичкој страни питања. Земља, будући место Богоиспитивања, у самој ствари показује се као центар творевине, али центар не астрономски, него духовни.

Време – такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити о црквеном Јулијанском календару као о икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара – то је покушај светотатственог оскрвљења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небесног Царства у царство мрака [16].

Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи – чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.

У закључку је неопходно истаћи да је овом важном за Цркву питању о Православној Пасхалији и Јулијанском календару посвећен велики број истраживања. Ограничићемо се на само нека од њих:

Јеромонах Матеј Властар, „Алфавитна Синтагма“ (Канонски Зборник 14. века) издање Тавровске Губернијске Типографије, Симпферопољ, 1892. (превод са грчког);
Д. Ф. Голубински, „О Пасхи и Јулијанском календару“, Богословски весник, бр. 4, 1892, стр. 73-88;
Д. Ф. Голубински, „Питање о изједначавању грађанске године с астрономском“, М. 1899;
Е. А. Претеченски: „Црквено време, бројање и критички преглед постојећих правила одређивања Пасхе“, СПб, 1892;
В. В. Болотов: Извештај на заседању Комиснје по питању реформе календара у Русији при руском астрономском друштву, 31. маја 1899. г. Ставови Комисије по питању реформе календара у Русији. Прилог 5, СПб, 1900, стр. 31-49;
И. И. Соколов: „О уједињсњу Источне н Западне Цркве“, СПб, 1911;
Н. Н. Глубоковски: „О реформи календара“. „Православни Мисионар“, бр 5-6, Пловдив, 1943 (на бугарском); на руском је тај рад штампан у зборнику „Дела Саветовања поглавара и представника автокефалних Православних Цркава поводом прославе 500-годишњице автокефалности Руске Православне Цркве 8-18. јул 1948. године“, том први, М, 1949, стр. 416-432.
А. И. Георгијевски: „О црквеном календару“, издање Московске Патријаршије, М, 1948.
А. Н. Зелински: „Конструктивни принципи староруског календара“ у књизи „Контекст“ Академије наука СССР, М, 1978. Ову књигу издало је такође Братство преп. Јова Почајевског, Монтреал,1984.

Остала литература наведена је у напоменама које прате овај чланак.

Превео с руског: Душан Васиљевић

Напомене:

[1] Више о овом видети: Људмила Перепелкина, Јулијански календар – 1000 годишња икона времена код Руса. „Православни пут“ за 1988.Г. Џорданвил, Њујорк, САД. 1989.
[2] Видети тамо стр. 128.
[3] Видети: А. Зељински, „Освећено време“, Гласник Руског Западно-Европског Егзархата, 8. бр. 113. Париз, 1983, стр. 209-250.
[4] Видети: од истог аутора наведено дело, стр. 236.
[5] Тамо, стр. 232.
[6] Генадиј Могиљевцев. „Григоријанска реформа календара“, „Домаја“ бр.8, М, 1991, стр. 35.
[7] Исто.
[8] Људмила Перепелкина, La categorie du temps dans la tradition orthodoxe, in „Espace et le Temps“, Librairie Philosophique J. Vrin, Paris, 1991, стр. 395.
[9] Архиепископ Виталиј (Устинов) (сада Митрополит, Првојерарх Руске Православне заграничне Цркве), предговор канадском издању књиге А. Н. Зељинског „Конструктивни принципи староруског календара“, Монтреал, 1984. стр. 6-7.
[10] Више о овоме видети Људмила Перепелкина: „Јулијански календар – 1000- годишња икона времена код Руса“, стр. 129-134.
[11] Видети: Дела Васељенских Сабора, издана у руском преводу при Казанској Духовној Академији, издање друго, Казан. 1887, том први, стр. 76, документ 16.
[12] Професор В. В. Болотов. Посебно мишљење члана Комисије, Журнал Осмог заседања Комисије по питању реформе календара 21. фебруара 1900. године (Руско астрономско друштво), стр. 34.
[13] Видети: Г. Могиљевцев, наведено дело, стр. 36.
[14] Видети: Г. Могиљевцев, наведено дело, стр. 36.
[15] Љ. Перепелкина, наведено дело, стр. 135.
[16] Тамо, стр. 136.

Извори: Свети кнез Лазар, година 1996, број 2-3 (14 и 15), стране 103-111, Епархија Рашко-призренска у егзилу

Древна предвиђања и прорицања помоћу палиндрома

Значајну улогу палиндрома у историји људске цивилизације показује његова заступљеност на различитим амајлијама, талисманима, гемама и другим предметима који су служили у магијске сврхе.
Вавилон, Питагора

Вавилонска таблица (1900-1600 п. н. е.) на којој је исписана „Питагорина теорема“ – више од 1000 година пре Питагоре; фото: chuaadida; Wiki

Како се веровало да реч написана обрнуто губи своју магичну моћ, палиндроми су били изузетно цењени, јер и при обрнутом писању имају исти облик и значење, а тако и имуност на одузимање моћи. Плутарх је саветовао да њих треба да изговарају опседнути како би се ослободили злих духова.

Важност таквог израза посебно је истакнута у нумерологији и прорицању помоћу бројева којим су се бавили још стари Вавилонци, Грци, Египћани, Халдејци, Јеврејски кабалисти, ранохришћански мистици и рани гностици.

Стари Вавилонци су кретање планета бележили бројевима, а затим те забелешке користили за предвиђање астрономских феномена, као што је помрачење сунца или месеца. Египћани су бројеве користили за предвиђање поплава Нила.

И нумеролошке идеје Питагорејаца, који су сматрали да бројеви чине основу универзума који се покреће по бројевној хармонији, биле су мешавина предвиђања и мистицизма.

Гностици, кабалисти и разни езотерични култови бројевима су од давнина придавали мистичне и магичне моћи.

У латинском језику ова форма, као вид скривеног писања, добила је и одређени мистични призвук (ђавољи стих: лат. versus diabolicus), и као таква постала је веома популарна.

Латински израз „En giro torte sol ciclos et rotor igne“ („Ја сам сунце, тај ватрени точак који ротирајући се сфере успоставља/чини да се небеска тела окрећу, и ја се окрећем, такође.“) написан је око слике сунца на мермерном подном надгробном споменику из 12. века у крстионици цркве Сан Ђовани у Фиренци.

На мозаику је приказ птоломејског космичког система са сунцем и зодијачким знаковима, настао мајсторством највећих тосканских средњовековних уметника. Астролози овај израз називају соларним палиндромом и тумаче га као спиритуално сунце које „својом ватром покреће године у кружно кретање“.

Латински: En giro torte sol ciclos et rotor igne

„En giro torte sol ciclos et rotor igne“ на зодијачком мозаику крстионице Сан Ђовани у Фиренци, 13. век; фото: byrdbarnhouse.com

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Који језик све позитивне појмове изводи од имена Бога сунца – Ра?

Сви појмови са негативном конотацијом и значењем, ни у ком случају не садрже име бога – Ра?!
«У почетку беше Реч; и Реч беше у присутности Бога, и Реч беше Бог».
Мапа сазвежђа

Мапа сазвежђа; фото: pxhere.com

Науци о језику – лингвистици, овакво истраживање послужило би да се чврсто утемељи, уз помоћ математичког поступка. Основ и доказ генералне хипотезе о томе да се рашански говор изграђује именом бога Ра – користи се и доказује математичком теоријом о скуповима и самим скупом појмова изграђених са речцом ра!

До појмова из рацког и рашанског говора грађених са именом бога Сунца Ра, долазимо постављањем једноставних питања: 1. Ко, 2. Шта, 3. Кад, 4. Како и 5. Зашто? Тачни одговори на постављено питање, својом бројношћу у отвореном скупу, омогућују потпуни језички исказ о свету, људском друштву, језичкој комуникацији, па и о симболима који представљају бога сунца Ра.

Почетни круг и тачка симбол је бога Ра, у сликовном египатском писму, дешифрованом од француског лингвисте и археолога Шамполиона 1822.године. [2] Идентично знамење налази се на саркофагу из Сидона, V век п.н.е., у Археолошком музеју у Цариграду. Круг – Сунце, као симбол бога Ра, опстојава и у грбу Јерменске патријаршије. Овај симбол, пуне две хиљаде година, чува најстарија хришћанска црква.

Исти знак, „необјашњиво“, налази се и на надгробној плочи, из половине XVIII века, пуковника [3] рацке милиције Адама Монастерлије, погинулог на Иришком шанцу 1716. године, у рату са Турцима. Надгробнник је постављен, на јужној страни цркве манастира Ново Хопово, Србија.

ДЕКОДИРАЊЕ

Стога тврдимо да веома препознатљив круг са тачком – бога Ра, и симболична порука о путу душе, која је узнесена код прапра-оца – бога Сунца, са саркофага из Сидона и са надгробника пуковника Монастерлија, опстојавају хиљадама година.

Отворени скуп појмова формираних у миленијумском току, од имена бога Сунца Ра, у модерном руском, српском, односно историјском рашанском говору – декодираћемо простим нумеричким набрајањем, које започиње од броја један – АЗ! Поуком „Ја сам Бог твој“:

  1. Како се звао у староегипатској митологији, до пете династије, бог Сунца? Одговор гласи: Ра.
  2. Кад зађе сунце, која појава наступи у природи? Падне мрак.
  3. Пре него што се роди Сунце, његовом рађању претходи појава?
  4. Именована као: зора.
  5. Како смо лексички формирали појмове мрак и зора?
  6. Одговор гласи – једноставно префиксима и суфиксима, уз ра – ради именовања другачијих појава у природи у односу Сунце.
  7. Небеска механика, филозофа Имануела Канта и научника Милутина Миланковића, учи нас коперниковски, да је Сунце центар света. Ово научно тумачење, је сасвим природно и прирођено. За све који гледају у Сунце. Виде планете као звезде – на пример, Даницу. Отуда, Сунце стављамо, у центар појмовног света. И у сазнајни центар. Људска природа овим опажајима може да овлада, без икаквих помагала. Односно, ово сазнање о видљивом свету, дато нам је као неспорно и нетражено. С тога га некритички, језички, једино и можемо да интерпретирамо: „Јер нико није могао да нас научи да видимо“ – упозорава нас Кант.
  8. Ново питање гласи: у племену које слави бога Сунца Ра, како на свет долази нов саплеменик? Одговор је – рађа се.
  9. Ко је новом саплеменику најрођенији? Брат.
  10. И сестра.
  11. Ако племе слави бога Сунца Ра, како ствара нове производе?
  12. Нова добра „у славу истоименог бога“?
  13. Радом.
  14. Грађењем.
  15. И орањем…
  16. Ако друга племена војнички нападну народ који слави бога Ра – ко га брани?
  17. Одговор: ратници!
  18. Где они одлазе? У рат.
  19. Какав је њихов бојни поклич? Ура, ура…!
  20. А кад погине јунак, где му иде душа? У рај.
  21. После рата, враћају се – где?
  22. У родни крај.
  23. Ако су победници, праве прославу свом богу – Ра!
  24. Параду!
  25. Како се зове земља тог народа? Раша.
  26. Рашка.
  27. Расија.
  28. Рацка земља.
  29. И Сорабска.
  30. Врховни бог једне од пелашких земаља, зове се Душара.
  31. Где живе људи у тој земљи? У граду.
  32. Како се њен главни град зове? Петра.
  33. Рас.
  34. И савремени Београд…
  35. А ко су Расцијани?
  36. Рашани?
  37. Рашн– у савременом енглеском и немачком језику?
  38. Раци– у мађарском и немачком?
  39. Сораби – тим именом названи у делу: „De administrando imperio“ („О управљању царством“) византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-959)?
  40. Арамеји, ендемични народ.
  41. Галатске висоравни,Сирије и Либана, и библијски појам. Зар то нису они Пелаши о којима пише Херодот и који славе бога Сунца – Ра?
  42. На њиховом језику, у Птоломејевом Египту, пре рођења Исуса Христа, Септуагинта је, први пут, записала књиге назване Тора.
  43. Наук прехришћанске Торе – учи о једном богу. Међутим, име му је табуирано и Тора еуфемистички говори о њему.
  44. Јеванђелист Јован, у I веку од Христа, не живи у сувереном Израиљу, већ у Римском царству.
  45. Али првом реченицом свога Јеванђеља: „У почетку беше Реч…“ Јован показује да је правило Торе испоштовано, јер се име Бога не пише.
  46. Наиме име бога се подразумевало.
  47. И није се изговарало. Нити писало.
  48. Тек у дијалозима апостола и Исуса Христа – који су прецизно наведени у Јеванђељима, ови му се обраћају са Рави.
  49. А, када је спаљена Индира Ганди, на крају ХХ века, пред очима целог света, спроведен је ритуал кога хришћанство не познаје и не признаје.
  50. Спроведен је прастари ритуал, на начин како је то у паганству међу Вендима– како их Немци и данас зову – одувек рађено. Венди су се спаљивали, све док су пагани били. Затим су просипали урне, у обреду посвећеном паганској богињи смрти. Како се она звала?
  51. Мора.
  52. Мара. Или Морена. Њено име је сачувано и у савременим језицима. У преживелим паганским култовима.
  53. Наиме: „мора нас још увек ноћу дави, па се будимо у зноју, усплахирени, узнемирени,растројени…“
  54. Иницијацијска ватра је забележена, као вишемиленијски медиј и ритуал владарске, кнежевске, паганске иницијације.
  55. Али не само када је спаљена Индира Ганди, већ много раније. Односно, ритуал спаљивања је доказан археолошком методом, у Винчи, 5500-3500 пре нове ере.
  56. Али мртви су спаљивани на исти начин, у истом правцу – окренути истоку, и у античкој Ромулијани, где су спаљени римски цар Галерије (Гај Галерије Валерије Максимијан, око 250-311, цезар од 293, август од 305) и његова мајка Ромула – по којој је цар назвао палату.
  57. Коначан доказ, за модерну светску јавност, о иницијацијском спаљивању кога спроводи Мора – учињен је спаљивањем Раџива Гандија, 1991. године.
  58. Због тога је оправдана тврдња, да је и данас, ватра пут до – Ра.
  59. О паганском ритуалу Море и о иницијацијском спаљивању мртвих на Понту, крајем првог миленијума од Христа – постоје прецизни историјски извештаји.
  60. О томе сведоче арапски посланици Ал Бекри и Масуди.[4]
  61. Како се зову воде, на којима је Мора, са својим кћерима, помоћницама, спроводила обред спаљивања и ритуал смрти? Морава – у Србији и Чешкој.
  62. Нера.
  63. И Караш – у Банату.
  64. Морача.
  65. И Тара– у Црној Гори.
  66. Усора– Босни и Херцеговини.
  67. Мура– у Словенији.
  68. Драва.
  69. И њена притока Карашица – у Хрватској.
  70. Одра– у Пољској.
  71. Рајна – код Венда, у Немачкој.
  72. У делу „Историја“, Херодот из Халикарнаса (484-425. пре Христа), те рашанске воде, које познају култ Море, назива Дњепра.
  73. А највећа река у народу који слави једнога бога именом Ра, код Птоломеја је само Ра.[5] Савремена Волга, волан – слободан.
  74. Веома стар, староседелачки народ рашанског корена – „наши“ Власи, највећу реку средње Европе и Балкана зову Дунара. Због чега – питајте Влахе?
  75. Исту ту воду, Латини, су називали – Искра.
  76. Ово име, и пагански ритуал спаљивања мртвих хероја на води, задржало се све до записа званичног историка Римског царства, Амијана Марцелина у IV веку нове ере.[6] Он је описао ратове, који су одвајали антички свет, од слободне цивилизације Сарамата – Рашана и Раца у Бачкој и Банату.
  77. Сведочећи о поразима Рима, на обалама Искра.
  78. Ипак, због чега су Сарамати из Бачке,у IV веку, Риму морали давати одред од 8000 коњаника?
  79. Све до нових ослободилачких ратова, крајем IV века.
  80. Тада је та обавеза смањења на одред од 3000 коњаника, племића, господара.
  81. Бачвани и Банаћани су, у истом веку, поново освојили исконско право на слободу риболова, трговине и пловидбе по Дунара.
  82. Све до ушћа Дунара у Црно море и територије братског племена Алана.
  83. Највећа река у дунавском сливу, код Амијана Марцелина, записана је као PatisusРатиса. У савременом српском језику – Тиса.
  84. Народ култа бога Сунца Ра, са ритуалом спаљивања мртвих, који спроводи првосвештеница, еманација богиње смрти Морене, Мора – њезин ритуал памти до савременог пуног значења, појма о спаљеном претку. Називао га је прапра отац.
  85. Спаљени и иницирани предак.
  86. Пре него што је постао божанство, претворио се у прах и пепео.
  87. Најзначајније неолитско археолошко откриће, ХХ века, у Европи, је откриће Винче и њене културе. Ова је култура стара, колико и сам стари календар. По њему свет је настао 5508. године, пре Христа.
  88. Прослављен открићем Винче, у првој половини ХХ века, професор доктор Милоје М. Васић, објавио је да је културни слој Винче, дебео, у наслагама осам метара у висину. И да нема гарежи од спаљивања.
  89. И утврдио је да ова цивилизација Раца у Панонској низији и на Морави, хиљадама година, није ратовала.
  90. А винчанске куће, по архитектури и урбанистичком распореду, врло су сличне много млађем Новгороду. Овај град је основао Рурик у IX веку, на далеком северу.
  91. Новгорад је постао саставни део Московске Русије 1478. године, под великим кнезом Иваном III Васиљевичем из династије Рјуриковича.
  92. Расија постаје царство под царем Иваном IV Васиљевичем (Иван Грозни), владао од 1533. до 1584. године. Он се за цара свих Руса, прогласио 1547. године.
  93. Династија Раманов (Руси «о» уколико је неакцентовано читају као «а», Зато су на руском Романови Раманови) завладаће Расијом 1613. године и владати до Октобарске револуције 1917. године. Први цар нове династије Раманов, био је Михаил I Фјодорович.[7]
  94. Но вратимо се научном чланку „Кроз културни слој Винче I и II“. Проф. др Милоје Васић, наводи: „Загробни живот покојника условљен је, по ондашњем веровању, приношењем жртава и либација. – У микенском добу, око 1250 г. пре Хр., жртве и либације стављане су у удубљења („cupule“) на каменим надгробним плочама. – У винчином хероону (напред, стр. 13), жртве су принете у облику земљаних хлебова – колача, поред којих се налазило и посуђе за пиће и за јело. У то посуђе је, вероватно, првобитно, а и доцније, повремено сипано пиће (кратер и скифоси) и стављано јело у зделу. – У другом случају, на дубини 2,98 (односно дубини 3,48) м., покојнику је дата у једној здели пшеница (напред, стр. 9) и један лебес поред осталог потребног му посуђа.“[8]
  95. Класични назив за жито, а посебно оно које је ритуално приношено мртвима, је раж.
  96. Професор Милоје Васић, између осталог, наводи: „За сада не можемо ни приближно тачно одредити дужину временског интервала, у којем је винчин херон постојао и у њему вршен култ, али је извесно, да он није био једини примерак своје врсте у Винчи.
  97. Доцнијем добу – на дубини 2,30 (односно 4,10) м. – припадао би хероон из Винче, од кога су очувани зидови од плетера и земље. На томе нивоу нађене су многобројне вазе, које су, вероватно, припадале појединим гробовима спаљених покојника…
  98. Не сме се, међутим, заборавити, да су амфоре с поклопцем у облику шлема биле, у самој ствари, урне. Такве урне и њихови фрагменти нађени су у Винчи и у најдубљем делу културног слоја, па се мора закључити, да је и на почетку насеља у Винчи истовремено постојало погребавање и спаљивање покојника. Доцније је спаљивање искључиво у обичају…
  99. Овај примерак из Винче пружио је кључ за објашњење и осталих врста столова у овом насељу, у којем су се гробови налазили поред и испод кућа за становање и у њима, као и у нарочитим хероонима.“[9]
  100. Спаљени предак, лексички је именован као прадеда…
  101. Велики број амулета од глине у пропорцијама православног крста, са птицоликим изгледом на лицу, кљунастим носем без уста: „мртва уста не говоре“ – зашто их представљати – пронађени су у винчанским кућама а да им до данас није објашњена функција.
  102. Најзначајнији симбол човечанства – крст и Христово распеће на њему, нова је објава.

Распећем и васкрсењем потврђена је вера.

ЈЕЗИК – НАЈМАЊЕ КВАРЉИВА РОБА

Баш као што конзервативан приступ лингвистици учи – језик је најмање кварљива роба. Ову истину, посебно доказује и наш математички поступак набрајања, у отвореном скупу бога сунца Ра.

Језик се развија и гради нове појмове, изразе и значења, али и чува све изграђене речи, језички запамћене, некварљиве, независно од историјског момента када се одређен појам формирао. И готово смо убеђени, да се не разликује Кантова теорија о поимању света, од поступка науковања које свако дете, учећи матерински говор, постиже. Свакодневни говор појединца, на идентичан начин, освежава и континуирано памти, свесно или несвесно, значења свих прекобројних појмова једног језика. Или, код посебно талентованих, образованих, полиглота – поступак се мултиплицира. А скуп појмова изграђених употребом речце ра – у идентичној сразмери, се умножава.

И, коначно, о одговору на питање у наслову чланка.Треба ли да кажемо да је то руски и српски језик или је сувишно?

Литература

[1] Студијска Библија, превод др Лујо Бакотић, друго исправљено и допуњено издање, „дијам-М-прес“, Ветерник 2005, Нови завет, Јеванђеље по Јовану, Реч, 1, стр. 136.

[2] Жан-Франсоа Шамполион (фр.Jean-François Champollion; Фижак, 23.децембар1790Париз, 4. март1832) је био француски научник, филолог и оријенталиста, сматра се оцем модерне египтологије. Дешифровао систем египатског писма – хијероглифа и симбол бога сунца Ра – круг и тачку.   (О богу сунца Ра: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0, 26.02.2013).

[3] Допис Аустријског државног архива (ÖStA) , Ратног архива (KA) у Бечу, упућен Историјском архиву града Новог Сада, 21. фебруара 2013. године.

[4] Др Ђорђе Јанковић, „Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа“, Гласник Српског археолошког друштва, број 17, Београд 2001.

[5] Милош С. Милојевић, „Одломци историје Срба и српских – југословенских – земаља у Турској и Аустрији“, Београд у државној штампарији, 1872, репринт, Етхос, Београд 2004, 108.

[6] Амијан Марцелин (лат.Ammianus Marcellinus, рођ. између 325.-335. год.-умро око 400. год.) био је римски официр хеленског порекла и историчар.

[8] Др Милоје М. Васић, „Кроз културни слој Винче I и II“, Српска академија наука, „Споменик“, С, Нова серија, 2, Београд 1950, стр. 15-16.

[9] Исто, 14 и 16.

аутор др Милан Парошки

Извор: ЦАРСА

Старогрчки магични квадрати

Још у шестом веку п. н. е антички Грци су користили стил записа на споменицима који садржи речи једнаке дужине груписане у хоризонталне линије, при чему су неке речи растављали да би добили жељену форму. Таквим стилом добијани су квадратни облици са акростихом. Током петог века п. н. е при гравирању су додаване водоравне и усправне линије како би унос слова у фигуру био што равномернији – што подсећа на данашње укрштене речи.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Solvogn.jpg

Сунчева кочија из Трундхолма, бробзано доба (1800. до 1600. пре нове ере); фото: Википедија

Магични квадрат бројева помиње се у грчким записима из 1300. године пре нове ере, а 550. године п. н. е. Платон у „Држави“ говори о магичном квадрату 27. реда. У свом делу „Генерација душе у Тимеју“ 100. године п. н. е. Плутарх пише о броју 729 као броју сунца, а 130. године магични квадрат у својим радовима описује Теон из Смирне.

Магични квадрат Сатор

Обуд, Мађарска

Магични квадрат Сатор

Велика старост варијанти палиндромног магичног квадрата „Rotas opera tenet Arepo sator“ и његова обрнута варијанта „Sator Arepo tenet opera rotas“ написаних грчким писмом остављају места сумњи у досадашња тумачења и преводе овог „латинског“ израза („Сејач Арепо с муком задржава кола“).

Данас превладавају мишљења да је изворни квадрат био „rotas“ зато што је измишљен у језику у којем се пише с десна на лево. Да је било обрнуто, израз из квадрата не би дао исправну интерпретацију читањем помоћу бустрафедона.

Очигледно је да је читава историја Европе, и античког хришћанског света, на много начина повезана са овим графитом.

Најстарији пример формуле, нађен на једном малоазијском амулету, датира из 4. или 5 века пре Христа.

У рушевинама античког хеленског, а потом и римског граничног града Дура-Европос у данашњој Сирији пронађена су три примера из времена пре 256. године када су град разорили Перзијанци.

Из другог или трећег века датира квадрат ископан на локалитету виле римског гувернатора Паноније у околини данашње Будимпеште.

Грчки манускрипт из 12. века

Коптски квадрати

Коптски пергамент (музеј у Каиру) писан грчким писмом из 4. или 5. века, пронађен у гробници близу Фараса, у нубијској пустињи у Египту садржи нешто измењену варијанту квадрата (сатор, асоре, тонен, орене, ренел – није палиндромни, него је симетрични).

Поред њега нађена су још два симетрична квадрата, један грчки („Алфа Леон Фоне Анер“) и један коптски („Псан Аго Нон“).

α λ φ α
λ ε ω ν
φ ω ν η
α ν η ρ

Грлки магични квадрат „Алфа Леон Фоне Анер“, фарас, Египат

Ѱ α ν
α ʋ ω
ν ω ν

Коптски квадрат „Псан Аго Нон“ Фарас, Египат

Сличну „Сатор“ формулу садржи и коптски графит нађен на зиду надгробног споменика у Хермополису у месту Туна ел-Гебел.

Σ Ι Κ Α
Υ Δ Ω Ρ
Κ Ω Π Η
Α Ρ Η Σ

Рани грчки магични квадрат

Бронзана амајлија из VI века пореклом из Мале Азије (Берлински музеј) садржи најранији пример квадрата „сатор“ (остали старији примери представљају квадрат „ротас“), а такође и најранији пример квадрата са јасним хришћанским мотивима.

Од деветог до једанаестог века квадрат је кориштен у дуборезним сликама са древним хришћанским мотивима у Кападохији (данашња Турска) и данас се може видети у десетак тамошњих цркава (Гореме, Ортахисар, Ихлара…).

У рукопису „Аритмологија“ из 1655. године немачки језуита и учењак Атанасије Кирчер наводи запис обраћања Исусу Христу помоћу речи „садор“, „аладор“, „дане“, „адера“, „родас“ сложених у форму магичног квадрата.

Далибор Дрекић

(Преводи палиндрома: Далибор Дрекић)

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна